Za pobornike neoliberalizma to može da deluje poražavajuće, ali prostitucija je jedino tržište gde isključivo vlada zakon ponude i potražnje, koje ne štite carinske barijere i nema protekcionizma u vidu budžetskih subvencija, tvrdi američki sociolog Sudir Venkateš. Njegovo dvogodišnje istraživanje ovog tržišta pokazuje da je zarada današnjih prostitutki drastično opala u poređenju sa periodom od pre jednog veka, da posao najmršavije ide ponedeljkom, a najveća zarada je subotom, kao i da prostitutke na ovom poslu zarađuju četiri puta više u odnosu na druge poslove kojima se bave.
Uprkos činjenici da je prostitucija uglavnom zabranjena u Sjedinjenim Državama, u Čikagu se u toku jedne nedelje oko 4.400 žena bavi prostitucijom, pružajući ukupno 1,6 miliona usluga godišnje za 175.000 različitih muškaraca, pokazuje istraživanje Sudira Venkateša, sociologa na Univerzitetu Kolumbija u Njojurku, koje je dve godine sprovodio u Čikagu, svojevremeno prestonici najstarijeg zanata u Novom svetu. Navedeni broj je približan broju prostitutki koje su radile u Čikagu pre jednog veka. Ako se uzme u obzir da je stanovništvo ovoga grada otada poraslo za oko 30%, broj prostituki po glavi stanovnika značajno je opao.
Prema podacima američkog ministarstva pravde iz 1910. godine, na osnovu istraživanja u 310 gradova u 26 država, prostitucijom se u to vreme bavilo oko 200.000 žena. Udeo žena ozmeđu 15 i 44 godine starosti u američkom stanovništvu iznosio je 22 miliona, što znači da je jedna od 110 žena u tom starosnom dobu bila prostitutka. Ali većina prostitutki, oko 85%, bilo je u dvadesetim godinama, pa je u toj starosnoj kategoriji na svakih 50 žena dolazila jedna prostitutka.
Tržište je naročito bilo jako u Čikagu, gde se znalo za više od hiljadu bordela. Tadašnji gradonačelnik je okupio posebno odabranu komisiju za borbu protiv poroka, koja se sastojala od verskih lidera, kao i od predstavnika gradske vlasti, obrazovanja, zakonodavstva i zdravstvene zaštite. Međutim, Komisija se suočila sa jednim nepredviđenim neprijateljem: ekonomijom. „Da li iznenađuje činjenica“, stoji u izveštaju Komisije, „što devojka koja radom svojih ruku zarađuje samo 6 dolara nedeljno, dospeva u iskušenje da prodaje svoje telo za 25 dolara nedeljno kada sazna da za tim postoji potražnja i da su muškarci spremni da plate tu cenu?“
U današnjim dolarima, prodavačica koja je zarađivala 6 dolara nedeljno, imala je godišnju zaradu od samo 6.500 dolara. Ista žena bi, baveći se prostitucijom za 25 dolara nedeljno, zarađivala više od 25.000 današnjih dolara godišnje. A Komisija protiv poroka ustanovila je da je 25 dolara nedeljno najmanja moguća zarada čikaških prostitutki. Žene u „boljim javnim kućama“ zarađivale su u proseku 70 dolara nedeljno, što je ekvivalent današnjim 76.000 dolara godišnje.
U čikaškoj četvrti gde se nalazilo najviše bordela, radio je i Everli klub, koji je Komisija protiv poroka opisala kao „najčuveniju i najluskuzniju javnu kuću u zemlji“. Među njegovim mušterijama bili su poslovni giganti, političari, sportisti, zabavljači, pa čak i neki poznati „krstaši“ u borbi protiv prostitucije. Prostitutke u tom klubu su bile i veoma obrazovane za to vreme, a pored toga, nudile su i seksualne poslastice koje se tada nisu mogle dobiti na drugim mestima –„francuski stil“ na primer, danas poznat kao oralni seks.
U vreme kada je dobar ručak koštao današnjih 12 dolara, klijenti Everlija bili su spremni da plate 250 dolara samo da uđu u klub i 370 dolara za flašu šampanjca. Imajući to u vidu, seks je bio relativno jeftin: oko 1250 dolara. Devojke u tom klubu zarađivale su 400 dolara nedeljno, što je ekvivalent današnjim 430.000 dolara godišnje. Do trenutka kada je Komisija protiv poroka zatvorila Everli klub, njegove valsnice, Ada i Mina Everli sakupile su u današnjoj valuti oko 22 miliona dolara!
Anketarke: bivše prostitutke
Velika zgrada u kojoj se nalazio Everli klub več odavno ne postoji, ali u tom kraju, koji se zove Saut Sajd, prostitutke su i dalje najprisutnije. Upravo tu je Sudir Venkateš sproveo svoje istraživanje. S obzirom da su druga istraživanja već pokazala da tradicionalne metode anketiranja u ovoj delatnosti ne daju obavezno pouzdane rezulatate, pokušao je da podatke prikupi na licu mesta u trenutku zbivanja. Unajmio je insajdere koji su stajali na uličnim ćoškovima ili sedeli u bordelima sa prostitutkama i direktno posmatrali neke aspekte njihovih transakcija i uzimali intimnije podatke od prostitutki odmah po odlasku mušterija. Većina tih insajdera bile su bivše prostitutke – što je važna peporuka, jer je veća verovatnoća da takve žene dobiju iskrene odgvore na anketna pitanja. Tokom dve godine sakupio je podatke o približno 160 prostitutki u tri različita dela Saut Sajda, zabeleživši više od 2.200 seksualnih transakcija.
Šta kažu ovi podaci? Počnimo od zarade. Ispostavlja se da tipična ulična prostitutka u Čikagu radi 13 časova nedeljno u toku kojih obavlja 10 seksualnih činova i zarađuje približno 27 dolara na sat. Prema tome, ona nedeljno donosi kući platu od otprilike 350 dolara. Ovo uključuje prosek od oko 20 dolara koje prostitutka ukrade svojim mušterijama i uzima u obzir da neke prostitutke prihvataju drogu umesto novca – obično krek ili heroin, najčešće uz popust. Od svih žena obuhvaćenih Venkatešovom studijom, 83% su narkomanke.
Mnoge od njih rade i druge poslove, ali se ispotavilo da se prostitucija isplati četiri puta više nego ti poslovi. Međutim, zarada je očigledno drastično pala u odnosu na onu od pre jednog veka. Razlog je što je dramatično opala potražnja, objašnjava autor studije, usled seksualne revolucije, koja je slobodni i neobavezujući seks uvela kao direktnu i najveću konkurenciju tržištu prostitucije. O tome, između ostalog svedoči i podatak da je najmanje petina američkih muškaraca rođenih između 1933.i 1942. imalo svoj prvi seksualni odnos sa prostitutkom, dok je takvih samo 5% među genracijama rođenim pedesetih godina prošlog veka.
„Da je prostitucija tipična privredna grana, mogla bi da unajmi lobiste da se zakonski zabrani neobavezni seks, ili da se bar visoko oporezuje, kao što su to učinili američki proizvođači čelika i šećera, kada su zbog jeftinije robe iz Meksika, Kine i Brazila, naterali saveznu vladu da nametne carine koje su štitile njihove domaće proizvode“, kaže Venkateš. „Ali prostitucija ima malo uticaja u moćnim vašingtonskim krugovima – i pored svojih, mora se reći, zaista brojnih veza s visokim državnim funkcionerima. Ovo tržište je u suštini jedino pravo slobodno tržište, iako takva konstatacija sigurno ne prija zakletim neoliberalistima“.
Istraživanje je pokazalo da ponedeljkom prostitutke imaju najmanje mušterija, petkom najviše, ali subotom uveče zarade u proseku 20% više nego petkom. Razlog je što na zaradu najviše utiče cena seksualnog čina za koji je prostitutka unajmljena, a subotom iz nekog razloga mušterije traže skuplje usluge. Interesantno je pomenuti da je danas oralni seks, koji je nekada bio tabu, među najjeftinijim uslugama i dva do tri puta se manje plaća nego pre jednog veka. Ipak, za njim i dalje vlada visoka potražnja, pa pomenuta usluga na na ovom tržištu učestvuje sa 55%.
Sezona lova na mušterije
Zanimljivo otkriće je i da prostitutke za istu uslugu ne naplaćuju istu cenu svim mušterijama. Kako čikaške prostitutke sprovode cenovnu diskriminaciju? Prema Venkatešovim saznanjima, koriste se različite strategije određivanja cene za crne i bele mušterije. Kada su u pitanju crnci, koji se svaki put cenjkaju, prostitutke odmah daju nižu cenu da ne bi gubile vreme. Međutim, kada uslugu traži belac, prostitutke čekaju da mušterija navede cenu, nadajući se velikodušnijoj ponudi. I drugi faktori mogu da smanje cenu, ukoliko se u zamenu za novac uzme droga, kada se usluga obavlja napolju i ako mušterija prihvata da upotrebi kondom. Pri tom je popust za koriščćenje kondoma daleko manji nego kada se usluga naplaćuje drogom, a zaprepašćujuće zvuči podatak da se u jeku ere HIV-a, kondom koristi u manje do 25% slučajeva. To znači da prosečna čikaška prostitutka ima oko 300 seksualnih odnosa bez zaštite godišnje. No, neverovatno zvuči pokazatelj da muškarci koji traže njihove usluge imaju veoma mali procenat zaraženosti HIV-om (manje od 3%) za razliku od muškaraca koji koriste usluge muških prostitutki, među kojima je HiV-om zaraženo više od trećine. Takođe, cene prostitutki na istoj lokaciji su jednake, bez obzira na njihov fizički izgled.
Siguran način da mušterija dobije veliki popust je da direktno zakaže posao sa prostitutkom, umesto da u tome posreduje makro. Ako to učini, dobiće istu uslugu za oko 16 dolara manje. Međutim, klijenti koji zaključuju usluge preko makroa obično traže one najskuplje, tako da je zarada za prostitutku viša, a za manje posla. Venkatešova statistika pokazuje da samostalna prostitutka za nedelju dana na 7 mušterija zaradi 325 dolara, dok ona koja radi sa makroom za isto vreme na 6 mušterija zaradi 410 dolara. Makroi u proseku zarađuju 50.000 dolara godišnje, a neki se dodatno bave i legalnim poslovima, kao automehaničari ili šefovi prodavnica.
Posebna pikanterija ovog istraživanja su „sezonske fluktuacije“ na tržištu prostitucije. Tokom leta, a posebno oko američkog praznika Četvrtog jula, potražnja za ovom vrstom usluga značajno raste, pa prostitutke dižu cenu za oko 30%, a većina radi i „prekovremeno“. Istovremeno, na tržištu se pojavljuje i sezonska konkurencija, koja je opet najizraženija u danima oko pomenutog praznika. Naime, tada se prostituciji odaju i žene koje se tim zanatom inače ne bave, sa ciljem da u toku ove, veoma prometne sezone, brzo ostvare značajnu dodatnu zaradu.
Na pitanje kako stati na kraj prostituciji, američki sociolog daje jednostavan odgovor: suzbiti tražnju. Drugim rečima, borba bi bila daleko efikasnija kada bi se umesto prostitutki, ili zajedno sa njima hapsile i mušterije. Aktuelna statistika pokazuje da, iako je u pitanju ilegalno tržište, policija uhapsi tek jednog od 1.200 mušterija, dok u zatvoru završi svaka treća ulična prodavačica ljubavi.