Kina se nezadrživo kreće napred: “Počistiće” 250 miliona svojih seljaka koji će se tokom narednih desetak godina useliti u tek podignute gradove. Tako ona započinje transformaciju koja će joj omogućiti novi talas ekonomskog rasta, kao i bolju kontrolu nad državom i generacijama koje dolaze.
Vlada, često dekretom, menja život seljana primoravajući ih da iz svojih seoskih kućica pređu u višespratnice, asfaltirajući ogromne površine njihovog poljoprivrednog zemljišta i drastično im menjajući život. Broj novopečenih stanovnika velegrada raste neverovatnom brzinom; Kina se, statistički, primiče odnosu “selo-grad” koji imaju stanovnici Amerike – zemlje već prezasićene megalopolisima.
Preseljenje će nesumnjivo izmeniti karakter Kine, zemlje u kojoj je koliko do juče Komunistička partija insistirala na višedecenijskoj podršci seljacima, podržavajući i one koji su radili u gradovima, „polutane“, koji i dalje ostaju vezani za svoje sitne parcele. Bio je to način na koji je Partija obezbeđivala političku i ekonomsku stabilnost. Danas, Partija frenetično menja svoje prioritete, trudeći se da, pre svega, pronađe novi način za ubrzavanje rasta svoje privrede, koja sve više zavisi od potrošačke klase gradskih stanovnika.
Pomak se dešava izvanrednom brzinom, a potencijalni troškovi su toliko visoki da neki izražavaju bojazan kako će ruralni Kinezi ponovo pasti kao žrtva radikalnog društvenog inženjeringa koji im, opet, nalaže Partija. Tokom proteklih decenija, Komunistička partija je često prepravljala seljačka prava o korišćenju zemljišta: tokom 1950-tih su im davali male parcele za obrađivanje a nekoliko godina kasnije usledila je kolektivizacija, vraćajući njihov status i prava na početnu tačku ere reformi, na nulu – a danas pokušavajući da uništi sitne posednike.
Širom Kine buldožeri sravnjuju sela koja datiraju još iz perioda davnih dinastija. Betonske kule sumnjivog kvaliteta uzdižu se ka nebu iz prašnjavih ravnica, štrčeći ispod zelenih brda. Nove gradske škole i bolnice nude savremene usluge, dosad nepoznate velikom broju seljaka, mada često na uštrb razaranja drevnih hramova i ruralnih struktura.
„U gradovima nas čeka jedan sasvim novi svet“ kaže Tian Vei, 43, bivši uzgajivač pšenice iz severne provincije Hebei, koji sada radi kao noćni čuvar u fabrici. „Čitavog sam života radio sa svojih 10 prstiju na zemlji; hoće li moje obrazovanje biti dovoljno kako bih parirao ljudima iz gradova?“
Kina je dugo patila od prenaseljenih ruralnih naseobina, koje su, inače, najpretrpanije na svetu. Bezuspešno pokušavajući da se urbanizuju, većina ih je postala prezagušena i zagađena. Krajnji cilj vladinog plana modernizacije bio bi potpuna integracija 70% svog agrarnog stanovništva – što je ukupno oko 900 miliona ljudi – koji će se do 2025. preseliti da žive u gradovima. Trenutno je “samo” polovina predviđenog broja seljaka užurbano preseljen u gradske solitere.
Frenetična stanogradnja na delu je u mestima kao što je Liaočeng. On se zahuktalo razvija u luku – bescarinsku zonu za trgovinu žitaricama lokalnih poljoprivrednika, žitelja nizija na kineskom severu. Nekadašnje selo sada je luka ovenčana desetinama kula od po 20 i više spratova – nekadašnji poljoprivrednici, sada bez zemlje, preko noći su natrpani u solitere. Mnogima od njih se od gradskog života zavrtelo u glavi: dobili su stanove besplatno, plus desetine hiljada dolara za svoju zemlju koju su napustili – ali, ima i onih koji nisu sigurni šta će sa sobom kada ponestane novca.
Agresivna državna potrošnja planirala je izgradnju novih puteva, bolnica, škola, mesnih zajednica – koje, prema ekonomistima, mogu koštati više od 600 milijardi dolara godišnje. Pored toga,ogromne sume novca biće potrebno izdvojiti za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i penzije onih koji su do juče bili seljaci.
Iako se ovim masovnim pokretom ka gradovima finansijska sudbina mnogih poboljšala, nezaposlenost i drugi društveni problemi takođe prate ovo preseljenje koje se ne pamti u istoriji. Neki mladi ljudi se osećaju srećnima što imaju radna mesta koja se plaćaju 150 dolara mesečno – tek da se preživi – dok drugi i dalje provode dane na bazenima i u video-igraonicama.
U transformaciju čitavog društva ulažu se napori od samog vrha do dna kineske lestvice. Ovo je često bolno po Kineze: urbanizacija je vrsta šoka koja ide rame uz rame s ekonomskom tranzicijom dugom već 35 godina, verovatno najvećom migracijom u istoriji čovečanstva. Zemljišni sporovi su iz godine u godinu razlog protesta hiljada kineskih seljaka, uključujući desetine slučajeva samospaljivanja – očajničke mere onih koji nisu želeli da se presele.
Novi premijer Kine Li Kećijang je u martu, prilikom svoje inauguralne pres konferencije, izjavio da je urbanizacija jedan od njegovih prioriteta. Međutim, on je takođe upozorio da je, uporedo sa selidbom, potrebno činiti i niz pratećih pravnih promena „kako bi se prevazišli različiti problemi koji se pojavljuju tokom urbanizacije.“
U neke od ovih problema spada hronična nezaposlenost u gradovima kao i budući protesti poljoprivrednika, skeptičnih i nevoljnih za bilo kakav odlazak sa svoje zemlje. Umesto stvaranja bogatstva, urbanizacija može dovesti do toga da se u novim, velikim kineskim gradovima trajno ukoreni najniži sloj siromašnih i nezaposlenih, uništavajući pri tom ruralnu kulturu i običaje.
Vlada se više od dve godine zalaže za sveobuhvatan plan urbanizacije. Prvobitno predstavljene na Narodnom partijskom kongresu marta ove godine, neke od ovih tema odložene su za diskusiju a na intervenciju nekih ljudi iz vlasti. U neke od “tema” spada i problem finansiranja, koordinacija među ministarstavima i balansiranje između državnog interesa i prava poljoprivrednika, čija se zemlja sve češće prisilno oduzima za gradske projekte.
Ove brige razlog su odlaganja visoke konferencije, kojom će se ovog meseca konačno ozvaničiti plan. Sam plan praktične realizacije na terenu, kako kažu vladini zvaničnici, odložen je za jesen. Vrhovno vođstvo zabrinuto je da će potrošnja dovesti do inflacije i visoke zaduženosti.
Ovakvi problemi mogli bi stajati iza skorašnjeg poziva vlade da imovinska prava poljoprivrednika budu zaštićena. Objavljen u martu, izveštaj propagira ideju da Kina mora „garantovati zemljoradnička imovinska prava i interese”. Zemlja će, i po ovom papiru, ipak ostati u vlasništvu države, pa poljoprivrednici ne bi imali pravo svojine – čak i po tom novom konceptu.
Na terenu je, međutim, novi talas urbanizacije uveliko u toku. Na tapetu skoro svake pokrajine nalaze se veliki programi preseljenja poljoprivrednika u stambene višespratnice, sa parcelama farmera koje se, onda, daju korporacijama ili opštinama da njima raspolažu i upravljaju. Učinjeni su napori da se gradski život seljacima učini što atraktivnijim. Seljaci, ipak – kada su jednom već silom potpali pod ove programe – obično nemaju izbora do da napuste svoju zemlju i tavore u novogradnji.
Ovaj trend započeo je pre nekoliko decenija. Početkom 1980-ih, oko 80% Kineza živelo je na selu, u odnosu na 47% danas, dok dodatnih 17% radi u gradovima premda je zvanično klasifikovano kao ruralno. Ideja je da se ovaj proces ubrza a Kina urbanizuje što je pre moguće, daleko bržim tempom nego što bi do urbanizacije došlo na uobičajen, spontan način.
„To je taj osećaj da moramo da se modernizujemo, da moramo da se urbanizujemo, i to je naša nacionalna strategija razvoja“, rekao je Gao Ju, kineski predstavnik u Landesa Institutu za ruralni razvoj sa sedištem u Sijetlu. Pozivajući se na katastrofalnu maoističku kampanju kojom se zahtevala industrijalizacija i to preko noći, Ju je dodao da je aktuelni plan urbanizacije „takođe još jedan veliki skok napred.“
Osnovna motivacija za ovakvu isforsiranu urbanizaciju leži u promeni kineske ekonomske strukture, sa rastom zasnovanim na domaćoj tražnji za proizvodima, umesto da se – kao što je dosad bio slučaj – oslanja uglavnom na izvoz. U teoriji, priliv novih mladih, urbanih Kineza starosti između 17 i 44 godine, značio bi i ogromne nove mogućnosti za građevinske firme, javni prevoz, komunalije i aparat koji odlučuje, prekidajući time ciklus poljoprivrednika koji troše samo ono što proizvedu. „Ako ruralna polovina stanovništva Kine konačno počne da troši, rast je neminovan“, rekao je Li Ksjangjang, zamenik direktora Instituta za svetsku ekonomiju i politiku (deo vladinog istraživačkog instituta). „Danas, oni koji žive u ruralnim oblastima ne troše.“
Neki poljoprivrednici koji su dali svoju zemlju kažu da, kad se vrate kući, više nemaju svoje njive na kojima bi nešto gajili, pa tako ni prihoda. Većina njih i dalje je isključeno iz nacionalnih planova za penzije, pa vrši pritisak na rođake da im ih obezbede.
Predstojeći plan urbanizacije ima za cilj da reši ovaj problem, dajući poljoprivrednicima stalni priliv prihoda od zemlje koju su izgubili. Pored poravnanja isplatom novca za zemlju koju ustupaju državi, onda kada su se već preselili, seljaci će dobijati i neki oblik akcija na svoj nekadašnji posed: one će se isplaćivati kao svojevrsni ekvivalent „dividende“, i to u periodu od nekoliko decenija, kako bi se obezbedilo da ne skončaju nedostojno i u bedi.
Ovo se već pokušavalo na eksperimentalnom nivou, a završavalo se s neujednačenim uspehom. U okolnim selima pokraj Čengdua, neki seljaci tvrde da nisu dobili ništa u trenutku kada je njihova zemlja oduzeta radi izgradnje puta; sve ovo je početkom 2013. dovelo do svakodnevnih sukoba između seljana s jedne i građevinskih ekipa i policije s druge strane.
Skeptici kažu da strmoglavi juriš vlade u urbanizacijom vođenu viziju ‘modernih vremena’ predstavlja koncept koji je na nekim drugim mestima neslavno završio. U Brazilu i Meksiku, recimo, na masivnu urbanizaciju se takođe gledalo kao na način da se ojača ekonomski rast. Ali, u rezultate njihove urbanizacije takođe spada i eksplozija divljih naselja i žilavo ukorenjivanje sloja nezaposlenih.
Međutim, južno od Čengdua, u okrugu Šuangliju, poljoprivrednici – koji su dali svoju zemlju opštinskoj firmi na korišćenje kao farmu za eksperimentalni uzgoj jagoda – rekli su da od opštine dobijaju godišnju isplatu jednaku ceni 900kg žita, uz priliku da na ovoj novoj plantaži zarade dnevnicu od oko osam dolara.
„Mislim da je ovaj posao sasvim u redu“, kaže Huang Zifeng, 62, poljoprivrednik iz sela Paomageng koji je napustio svoju zemlju da bi obrađivao plantažu. „Ovo je mnogo stabilniji izvor prihoda od obrađivanja sopstvene zemlje.“
Novac za ulaganja, potreban kako bi se pokretali takvi projekti, predstavlja glavni kamen spoticanja. Kineski ekonomisti kažu da cenu ne mora da u potpunosti snosi kineska vlada – jer kada seljaci počnu da rade na gradskim poslovima, počeće da plaćaju poreze, doprinose i socijalnu zaštitu.
„Urbanizacija može pokrenuti proces stvaranja vrednosti“, rekao je Ćjang Songžuo, glavni ekonomista Poljoprivredne banke Kine i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog instituta na Univerzitetu Renmin. „Urbanizacijom bi trebalo da započne veliki priliv prihoda.“
Čak i ako je ovo istina, vladi će i dalje biti potrebna značajna sredstva kako bi ovi programi započeli. Trenutno, lokalne uprave imaju ograničene prihode i najviše se oslanjaju na prodaju zemljišta kako bi naplatile troškove – praksa koja je neodrživa na duži rok. Banke su sve manje spremne da pozajmljuju novac za velike infrastrukturne projekte, izjavio je Ćjang: mnoge banke su sada sklopile kreditne linije s kompanijama i, stoga, moraju zadovoljiti zahteve investitora – a to je kompanija koja je kod njih podigla kredit.
„Lokalne samouprave se već bore da obezbede povoljnosti lokalnom stanovništvu – pa zašto bi onda želele da prošire ovaj zahtev i na radnike migrante?“, pita se Tom Miler, autor knjige o urbanizaciji Kine. „Kineska milijarda urbanizovanih – ovaj moto je od suštinskog značaja za vladu, kako bi intervenisala i obezbedila sredstva za finansiranje.“
Teorijski gledano, lokalnim samoupravama može biti dozvoljeno da izdaju obveznice ali bez pouzdanog sistema njihovog rejtingovanja ili prodaje, pa je ovaj scenario malo verovatan u bliskoj budućnosti. Neka sela, međutim, već eksperimentišu programima kojima bi ustupala infrastrukturu za uključivanje privatnih investitora ili velikih državnih preduzeća – ustupajući ih na besplatno korišćenje onima koji obezbeđuju finansiranje biznisa na lokalu.
Većina troškova snosi lokalna samouprava. Ipak, kada su u pitanju isplate transfera ili prodaja zemljišta, uprave se uglavnom oslanjaju na centralne vlade, a bez sopstvenih izvora prihoda nisu voljni da omoguće novopridošlim seoskim stanovnicima da pohađaju lokalne škole ili korišćenje socijalne i zdravstvene zaštite. Ovo se ogleda i u činjenici da zvanična stopa kineske urbanizacije iznosi 53%, premda samo oko 35% populacije poseduje gradsku boravišnu dozvolu, ili ‘hukou’. To je dokument koji omogućava osobi da se registruje u lokalnim školama ili se prijavi kao zdravstveni osiguranik.
Novi plan objavljen ove godine trebalo bi da bude rešenje i to tako što će, prema mišljenju ekonomista koji ga zagovaraju, vlada garantovati centralnu podršku za takve programe. Ali, tačne formule za sprovođenje još uvek su nejasne. Kompletno finansirati 70% kineske populacije koja bi do 2025. trebalo da postane urbana, značilo bi udvostručiti stopu onih koji su obuhvaćeni gradskim socijalnim programima.
„Urbanizacija je budućnost Kine, ali kinesko ruralno stanovništvo zaostaje u uživanju prednosti ekonomskog razvoja“, rekao je Li Šuguang, profesor na Kineskom Univerzitetu političkih nauka i prava. „Ruralno stanovništvo zaslužuje iste beneficije i prava koje uživaju i stanovnici gradova.“
(priredio: Milan Lukić)