Sredinom prošlog veka činilo se da je tempo tehnološkog napretka nezaustavljiv, a onda je usledilo zatišje. Za razliku od naših roditelja i roditelja naših roditelja koji su živeli u vreme u kojem se svet naučne fantastike ogromnom brzinom selio u realan život, naša generacija reciklira tehnološka otkrića iz prošlog vremena. Zašto danas ne putujemo na Mesec, zašto nemamo kolonije na Marsu, univerzalne analizatore zdravstvenog stanja? Na ova pitanja u tekstu “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler, pokušava da odgovori antropolog Dejvid Grrber. Tekst ćemo preneti u šest delova. Ovo je prvi nastavak.
Zagonetno pitanje nadvija se nad nama, osećaj razočaranja, pogaženo obećanje koje smo dobili kao deca o tome kako je naš svet odraslih trebalo da izgleda. Ne mislim ovde na standardna lažna obećanja koje se deci uvek daju (da je svet pravedan, ili da će dobar rad uvek biti pravedno nagrađen) već na posebno generacijsko obećanje dato onima koji su bili deca u pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim, osamdesetim godinama prošlog veka. To obećanje nikada nije bilo posebno artikulisano kao obećanje već pre kao skup pretpostavki o tome kako će naš svet, kad odrastemo, izgledati. A budući da nikada nije bilo tvrdog obećanja, to što se ono nije obistinilo ostavilo nas je pomalo pometenim: ogorčenim, ali u isto vreme, zbunjenim vlastitim besom, i posramljenim što smo našim roditeljima uopšte verovali.
Gde su ukratko, leteći automobili? Gde su energetska polja, mašine sposobne da spajaju dva objekta na velikim udaljenostima, kapsule za teleportaciju, antigravitacione sanke, trikorderi koji u jednom potezu analiziraju nepoznate delove prostora, lekovi kojima se postiže besmrtnost, gde su kolonije na Marsu, i sva ostala tehnološki čuda s kojima je odraslo svako dete od sredine do kasnog 20 veka a za koje smo verovali da će do danas biti deo naše realnosti? Čak i oni izumi za koje se činilo da su tu iza ćoška kao što su kloniranje ili kriogenika, okončani su izdanom nadom koja je u njih polagana. Šta se dogodilo s njima?
Dobro smo informisani o svim čudima koje nam nude kompjuteri, što bi trebalo da bude neočekivana kompenzacija za ono što nismo dobili, ali ni u toj oblasti nismo se pomerili onoliko koliko su ljudi 50-tih godina prošlog veka očekivali. Još ne raspolažemo kompjuterima s kojima bi smo mogli da vodimo smislen i inspirativan dijalog, nemamo robote koji bi mogli da šetaju naše pse ili da našu odeću odnesu do prvog hemijskog čišćenja.
Kao neko ko je imao osam godina u trenutku kada je Apolo sleteo na Mesec, sećam se da sam još tada izračunao da ću biti 39-godišnjak čarobne 2000. i pitao sam se kako li će svet tada izgledati? Da li sam tada očekivao da ću živeti u svetu čuda? Naravno. Svako je to očekivao. Ne osećam li se danas prevarenim? I tada mi se činilo da neću doživeti da vidim sve o čemu sam čitao u naučno fantastičnoj lektiri, ali mi nikada nije palo na pamet da neću videti nijedno od njih.
Na prelazu milenijuma, očekivao sam da će se pojaviti veliki broj tekstova u kojima bi se raspravljalo o tome zašto smo tako pogrešno predvideli buduća tehnološka otkrića. Umesto toga, svi merodavni glasovi i s leva i s desna počeli su da govore kako živimo u vremenu fantastičnih tehnoloških utopija ove ili one vrste.
Čest način da se ljudi bave nekim nelagodnom osećajem je da pokušaju da ga skrajnu i da insistiraju na tome da su se sva otkrića koja su mogla da se dese i desila i da je sumnjičavost pomalo luckasto osećanje. „Oh, ti sigurno misliš na ono sa Džetsonsima? “ bio sam upitan kao da mi je taj hteo reći, ‘ali to je bio samo za decu!’ Naravno, kao odrasli, mi razumemo da je pogled koji nam je davao futuristički crtać jednako realan na isti način na koji porodica Kremenko daje realan pogled na kameno doba.
Čak i sedamdesetih i osamdesetih godina, u stvari, ozbiljni izvori kao što su National Geographic i Smithsonian su informisali decu o tome gde će biti nove svemirske stanice i o ekspedicijama na Mars. Režiseri filmova naučne fantastike locirali su događanja iz svojih filmova u godine koje nisu sezale više od jedne generacije u budućnost. Godine 1968, Stenli Kjubrik je verovao da će publika smatrati savršeno prirodnim ako pretpostavi da će samo trideset tri godine kasnije, u „2001“, biti komercijalnih letova na Mesec, gradova poput svemirskih stanica, a računari s ljudskom ličnošću će se brinuti o astronautima dok putuju do Jupitera. Video telefonija je jedina nova tehnologija iz tog filma koja se pojavila u međuvremenu i bila je tehnički moguća već u vreme kada se film prikazvao. Ako neko kaže da je “2001” film – raritet, šta je sa “Zvezdanim stazama”? “Zvezdane staze” su smeštene u šezdesete ali je serija stalno održavana u životu, ostavljajući publiku “Vojadžera” u, recimo, 2005, da pokuša da shvati kako da se odnosi prema činjenici da je po logici serije u tom trenutku svet trebalo da se oporavlja od pobede nad vladajućim genetički dizajniranim supermenima iz Eugeničkih ratova devedesetih godina.
U 1989, kada su kreatori “Povratka u budućnost II” nastavili da prateći logiku serije stavljaju leteće automobile i anti-gravitacione skejtbordove u ruke običnih tinejdžera u godini 2015, nije bilo jasno da li je to njihovo predviđanje ili šala.
Uobičajeni potez u naučnoj fantastici je da ostane nejasna sa datumima, tako da „budućnost“ bude u potpunosti smeštena u zonu mašte, nimalo različitu od “Međuzemlje” ili “Narnije”, ili “Rata svetova”…“, “davno, davno u veoma veoma udaljenoj galaksiji“. Kao rezultat toga, naša naučna fantastika i ne govori o budućnosti, već najčešće, o drugoj dimenziji, zoni snoviđenja, tehnološkom “negde drugde” koja će doći u danima koji dolaze u istom smislu u kojem su vilenjaci i borci sa zmajevima postojali u prošlosti – drugom prostoru u koji su seljene moralne drame i mitske fantazije na slepom koloseku potrošačkog užitka.
Možda je kulturni senzibilitet koji se danas naziva postmodernizmom najbolje posmatrati kao produženu meditaciju o o svim tehnološkim promenama koje se nikada nisu dogodile? To pitanje me je iznenada pogodilo dok sam gledao jedan od poslednjih nastavaka iz serije filmova “Rat zvezda”. Film je bio užasan, ali nisam mogao da se otrgnem snažnoj impresiji o kvalitetu specijalnih efekata. Prisećajući nespretnih specijalnih efekata tipičnih za naučno fantastične filomove iz 50-tih godina prošlog veka, stalno sam razmišljao o tome kako bi publika iz pedesetih bia impresionirana da može da vidi šta danas imamo na raspolaganju, a onda sam zastao i rekao sebi „Zapravo, ne. Oni uopšte ne bi bili impresioniran, zar ne? Oni su mislili da ćemo mi danas u realnom životu raditi ono što su oni tada gledali. Nisu mislili da ćemo mi do danas imati samo sofisticiranija sredstva za simulaciju.”
To poslednja reč – simulacija – je ključ. Tehnologije koje su se razvile od sedamdesetih godina uglavnom ili medicinske ili informacione tehnologije su uglavnom, tehnologije simulacije. Oni su tehnologije za ono Žan Bodrijar i Umberto Eko nazivaju „hiper-realnim“, sposobnošću za imitaciju realniju od originala.
Postmoderni senzibilitet, osećaj da smo nekako ušli u jedno novo istorijsko razdoblje u kome razumemo da se više ništa novo neće događati, da su velike istorijske priče o napretku i oslobađanju bile besmislene, da je sve do sada bilo simulacija, ironično ponavljanje, fragmentacija, i pačvork svega i svačega već viđenog, -sve to ima smisla u tehnološkom okruženju u kojem su jedini pomaci oni koje je najlakše stvoriti, prenositi i čije je virtualne projekcije stvari koje su već postojale, ili koje nikada neće postojati, kako smo već shvatili, moguće preurediti.. Sigurno, ako smo bili na odmoru u kupolama na Marsu ili bi smo hodali unaokolo sa nuklearnim elektranama koje uz pomoć fisije proizvode energiju ili telekinetičkim čitačima misli niko nikada ne bi govorio na ovakav način (postmodernistički). Period postmoderne je bio očajnički način da se suočimo sa onim ono što bi inače mogli osetiti samo kao gorko razočaranje i preobući ga tako da izgleda kao nešto uzbudljivo, epohalno, i novo.
(priredili: Tanja Jakobi i Milan Lukić)