Kada već ortodoksne ekonomske ideje nisu uspele da američku ekonomiju vrate u igru, manje konvencionalne mere monetarne politike – kao što je kvantitativno popuštanje – brzo su postale mejnstrim. Ali, uprkos nastojanjima Fed-a (Federalnih rezervi), privreda je i dalje u zastoju a nezaposlenost je i dalje visoka. Da li je vreme da bacimo pogled iza starog ekonomskog razmišljanja, koje je propustilo da obavi posao?
Voren Mozler i Robert P. Marfi nude dva radikalno različita pristupa za ponovno oživljavanje ekonomije. Kao što Bob Marfi kaže: „Obojica isto govorimo: da vlada treba da promeni svoj metod rada, dok različito mislimo o načinu na koji to trebalo sprovesti.“
(na fotografiji: Voren Mozler)
Ali, šta bi to vlada trebalo da uradi?
Mozler, jedan od osnivača savremene monetarne teorije (MMT), ima obilje predloga usmerenih na ponovno jačanje agregatne tražnje. On predlaže potpuno ukidanje poreza na plate i godišnju stipendiju od 5,000 dolara koje bi državno zdravstvo ponudilo kao svojevrsnu “stipendiju” svim Amerikancima. On takođe sugeriše kreiranje jednog programa kojim bi se na federalnom nivou ponudili “tranzicioni poslovi za sve nezaposlene, i to kao sredstvo za sprečavanje dugoročne nezaposlenosti. Mozler rasuđuje kako je privatni sektor pokazao da neće zaposliti dugoročno nezaposlene. Dakle, da bi sprečila gubitak produktivnih resursa – kao i da bi povećala potražnju – vlada treba da interveniše i obezbedi prelazna zaposlenja s ciljem zadržavanja radnika koji bi privukli potencijalne poslodavce; tako bi radnici, samim tim, brzo mogli da ponovo pređu u privatni sektor.
Mozlerovi predlozi zasnovani su na MMT uvidima. Osnovni problem, kako navodi, tiče se štednje u javnom sektoru: Ako javni sektor ima suficit, onda će privatni sektor morati da preuzme dug. U momentu kada su i privatni a i javni sektor usmereni na smanjenje zaduženosti, rezultat je ekonomska stagnacija. U ovoj situaciji, „samo vlada može reagovati kao kontra-ciklična* u privatnom sektoru (i samo ona može prekinuti ciklus stagnacije)“, kaže Mozler.
(Kontra-cikličnost*: za svaki ekonomski kvantitet koji je negativno povezan sa sveukupnim stanjem u ekonomiji kaže se da je kontra-cikličan. Tendencija da se (bilo kakve ekonomske) količine povećavaju u trenutku kada je celokupna ekonomija loša naziva se kontra-cikličnom. Nezaposlenost je jedan primer kontra-ciklične varijable. Isto tako, u finansijama, sredstvo koje ima povoljnu tendenciju na ekonomiju koja je u tom momentu u celini loša, obično se naziva kontracikličnom. To, na primer, može biti poslovni ili finansijski instrument čija je vrednost izvedena iz poslovanja, te koja prodaje inferiorna dobra.
Marfijev odgovor na isti problem je bio jednostavan: Vlada smeta, jer ne dopušta da cene same odrade svoj posao. Njegov cilj je, kako je kasnije navodio, „obrazovati vladu koja bi bila izvan biznisa.“ On krivi Federalne rezerve zbog stvaranja finansijskog mehura, napominjući da Fed-ova politika postavljanja veštački niskih kamatnih stopa uzrokuje „neodrživi procvat.“
Mozlerova računica je da kamatne stope znače dve različite stvari: jedno znači za politiku fiksnog deviznog kursa (na primer, zlatni standard), a drugo za sistem fluktuirajućeg deviznog kursa koji imamo danas. S obzirom da SAD više ne funkcioniše pri fiksnom kursu, Mozler smatra da Marfijev kriticizam ne stoji. Umesto toga, Mozler ukazuje kako je finansijski sektor deo problema.
„Finansijski sektor je potpuno parazitski i dopustili smo im da nam izmakne iako smo ga već imali u šakama“, kaže on, dodajući da “ne možete bankama dozvoliti da čine ono što niste u stanju da regulišete”. Uprkos suprotnim tvrdnjama koje dolaze iz industrije finansija ,“ne morate nužno da pustite banke da daju (bilo kakve) pozajmice tj kredite“, kaže Mozler. „Morate biti sigurni da njihove operacije služe u javne namene.“
Status kvo, jasno je, propada. Ali, šta bi trebalo da uradi vlada? Mogla bi, kako Mozler sugeriše, da se umeša i preduzme radikalnije kontra-ciklične korake, a sve to kako bi se ekonomija konačno pokrenula. Ili, po Mareju, država može da se privatnom sektoru ukloni s puta, dopuštajući da se cene na slobodnom tržištu same regulišu, i tako odrade posao.
The Institute for New Economy Thinking – blog
(M.L.)