Glavni problem u Srbiji je to što smo predugo funkcionisali u uređenom haosu, gde su znanje i kreativnost naših stručnjaka jednostavno neiskorišćeni, ili korišćeni u pogrešnom smeru. Nastavak evropskih integracija će nas verovatno uozbiljiti. Ubeđen sam da je naša privreda sposobna da ispuni sve što se od nje zatraži, i to brže i efikasnije nego okruženje, kaže Marinko Ukropina, generalni direktor SGS Beograd, ćerke kompanije švajcarskog Société Générale de Surveillance, koja od 2001. radi na poslovima kontrolisanja, ispitivanja kvaliteta i sertifikaciji dostignutih standarda u Srbiji i ostalim bivšim jugoslovenskim republikama.
SGS Beograd u svoje klijente ubraja preduzeća svih veličina iz najrazličitijih industrijskih grana, a uspeo je čak i da sertifikuje i jednu Vladu, ali ne našu, nego makedonsku, koja je smatrala da ovakvim potezom ostalim nivoima vlasti može dati primer efikasnog obavljanja poslova iz svoje nadležnosti. Klijenti SGS su, ipak, ređe Vlade a daleko češće preduzeća iz poljoprivredno-prehrambene industrije jer im to nalaže poslovanje sa velikim trgovinskim lancima. Jedan od faktora širenja standardizacije u domaćoj industriji je i FIAT, koji nameće ispunjenje zahteva međunarodnih standarda svim ključnim kooperantima. Takođe, sve više se potencira društveno odgovorno poslovanje, koje se, između ostalog, i dokazuje poštovanjem određenih standarda u segmentu zaštite životne sredine i bezbednosti i zaštite zdravlja na radu.
B&F: Prvu deceniju rada u Srbiji SGS je ispratio sa hiljadu sertifikata izdatih domaćim kompanijama i institucijama. Da li to znači da su se standardi odomaćili i u našoj zemlji?
Marinko Ukropina: Nažalost, hiljadu naših sertifikata, odnosno ukupno oko 4 hiljade sertifikata koliko je izdato u Srbiji, i dalje je nedovoljno, s obzirom na zahteve tržišta, na potrebe savremenog poslovanja i u odnosu na očekivanja velikih svetskih kompanija koje posluju u Srbiji. Firme koje je SGS sertifikovao zapošljavaju oko sto hiljada ili 10% ukupnog broja zaposlenih u Srbiji; većina njih je uspela da obezbedi prepoznatljiv „pečat kvaliteta“ i da se pozicioniraju i održe kao stabilni partneri na našem tržištu. Međutim, zahtevi kupaca su sve složeniji, i u tom smislu mislim da naše organizacije mogu imati probleme, jer u krizi postoji potreba da se smanjuju troškovi, a upravo domaće kompanije prvo štede na kvalitetu, što svakako nije dobar put.
B&F: U kojim sektorima najviše nedostaju sertifikati, a gde su preduzeća najagilnija?
M. Ukropina: Lakše je, naravno, reći gde ima najviše interesovanja za sertifikaciju: to su one kompanije gde je svest menadžmenta na visokom nivou. Naši klijenti dolaze iz različitih sfera: to su i privatna i javna preduzeća, proizvođači, finansijski sektor, pružaoci usluga, od malih porodičnih firmi do državnih institucija. Neki od njih su primorani da usvoje standarde kvaliteta ili upravljanja, iako nemaju konkurenciju, ili nisu izloženi tržišnoj konkurenciji, i to zato što takav zahtev pred njih stavljaju međunarodna udruženja kojima pripadaju. Takav primer je Kontrola letenja Srbije i Crne Gore. Sa druge strane, najtraženiji su sertifikati u poljoprivrednoj i prehrambenoj indutriji, za koje postoje i najstrožiji zahtevi, pošto su proizvodnja i transport hrane rizični poslovi sa stalnom opasnošću od kontaminacije, pa se kontroliše čitav lanac „od njive do trpeze“. Postoji čak i sertifikacija državne administracije, što smo uradili 2011., kada smo sertifikovali Generalni sekretarijat Vlade Makedonije po standardima ISO 9001 i ISO14001.
B&F: Kako se sertifikuje čitava jedna državna administracija?
M.Ukropina: Lako (smeh)! Prođete kroz ceo administrativni proces, npr. izdavanja neke dozvole, počev od kraja (premijera i njegovog kabineta), ili početka procedure (šaltera u nekoj državnoj instituciji). Dalje, idete kroz proces korak po korak i proveravate kritična mesta. Najvažnije pitanje jeste: gde se to kida lanac dobre administrativne usluge? U tom lancu postoje definisani kriterijumi i metode za realizaciju aktivnosti, odgovarajući propisi, tačno definisane odgovornosti i ovlašćenja, i može se tačno utvrditi gde se usporava i kida proces. Vlada Makedonije je, pri tome, pristajući na sertifikaciju, želela da ostalim nivoima vlasti posluži kao primer efikasnog obavljanja poslova iz svoje nadležnosti. Naši klijenti su, ipak, ređe Vlade, a daleko češće preduzeća iz poljoprivredno-prehrambene industrije, i to zbog zahteva za kvalitetom i pouzdanošću proizvodnje kakve im postavljaju veliki trgovinski lanci.
B&F: Koliko su veliki trgovinski lanci promenili pravila igre na našem tržištu u pogledu kvaliteta?
M. Ukropina: Veliki trgovinski lanci propisuju i definišu zahteve kvaliteta. Svi proizvođači se bore da dođu do njih i oni su, u suštini, stvaraoci standarda. Sve u lancu proizvodnje mora da bude pod kontrolom; počev od toga kako je i čime tretirano zemljište, na koji način je ubran i obrađen plod, kako je prerađen u hranu, uskladišten i transportovan do rafa u prodavnici. Kada na kraju tog puta proizvod dođe do kupca, on mora da bude siguran u to da za svoj novac dobija kvalitet koji očekuje. Zato su standardi kvaliteta važan aspekt zaštite prava potrošača.
B&F: Da li naša preduzeća iz prerađivačke i prehrambene industrije i sama traže sertifikate da bi ušla u rafove velikih trgovaca?
M. Ukropina: Sigurno, naša preduzeća prepoznaju potrebu za sertifikacijom. To nije samo pitanje papirologije i dokumentovanja procesa, nego i uspostavljanje određenog nivoa tehnologije proizvodnje. Ako, recimo, hoćete da primenite HACCP u pekari ili mesari, potrebna su ozbiljna ulaganja. Neke pekare ili mesare, recimo, infrastrukturno ne odgovaraju uslovima tog standarda, pošto se pri izgradnji nije vodilo računa o putevima hrane i osoblja, imajući u vidu eventualnu kontaminaciju. Zato posao proveravača ponekad podseća na emisiju „Paklena kuhinja“, gde se profesionalac obično prvo uhvati za glavu kada vidi u kakvim amaterskim uslovima se priprema hrana. Zahteve strogih standarda kvaliteta zato najčešće mogu da ispune ozbiljne i velike kompanije, ali je to fer filter koji govori o tome ko može da „ostane u igri“.
B&F: Šta preporučujete manjim kompanijama?
M. Ukropina: U našoj državi ima odličnih malih i srednjih kompanija koje rade po svim zahtevima određenih međunarodnih standarda. Ipak, staro pravilo je da ne možemo sve odjednom da standardizujemo, niti se to može zahtevati od svih malih preduzeća. Može se, međutim, i mora stalno, korak po korak, ići u dobrom pravcu, smanjivati za početak higijenske rizike, uvesti u firmu neki manje zahtevan sistem kvaliteta koji će, recimo, garantovati smanjenje zagađenja okoline. U poslu sertifikacije niko vas ne tera da budete savršeni odmah. Tako rade i naši timovi za provere; želimo da vidimo napredak i poboljšanje. Taj zahtev stalnog napretka nije samo pred malim, nego i pred velikim sistemima. Trenutno FIAT nameće standarde kooperantima i naši proizvođači autokomponenti će morati da ih ispune ukoliko žele da postanu odobreni isporučioci FIAT-a. Železara u Smederevu takođe je tražila uputstva od FIAT-a kako bi mogla da ispuni tehničku specifikaciju za limove. SGS je, pri tome, radio na proceni istorijskog zagađenja na lokaciji kragujevačke Zastave, pošto FIAT želi da reši taj problem i pokaže kako se primenjuju ekološki standardi.
B&F: Standardizacija je, u zavisnosti od zahteva standarda, možda skupa ali neophodna investicija. Koliko su toga svesni oni koji odavde žele da „osvoje“ tržišta EU ili Rusije?
M. Ukropina: Upravo su standardi ono što otvara ili zatvara vrata na tim tržištima. Tehnološke prepreke je često teže preskočiti od političkih. Dodatni problem je u tome što se u Srbiji ne insistira na implementaciji sistemskog pristupa. Mi ne stvaramo klimu da sistemski pristup zaživi, od administracije do proizvodnje i usluga. Kod nas imamo taj uređeni haos koji dovodi do toga da postoje varijacije u kvalitetu robe i usluga, a to doprinosi gubljenju poverenja kupaca. Da bi se napravio red, u većini slučajeva nisu toliko potrebna finansijska ulaganja koliko promena stava, i prihvatanje sistema ponašanja i rada.
Milica Rilak
broj 98/99, jul/avgust 2013.