Za 4 decenije od „male scene“ Berlin je postao sinonim za noćni život na starom kontinentu.
Žurke u noćnim klubovima traju i po dva dana, diskoteke su prepune stranaca, muških, ženskih, mladih, starijih, šarenih, darkera, gej, strejt, transseksualnih, pankera, neopankera, psihodeličara, rejvera i svih koje možete da zamislite.
Berlinska klupska scena je jedna od najilustrativnijih priča o uspehu – od 11 miliona turista koji godišnje posete nemačku prestonicu trećina dolazi isključivo zbog provoda, saopštava Berlinska turistička organizacija. Prema Vol Strit Džurnalu, oni Berlinu godišnje donose milijardu dolara prihoda.
Ova priča o uspehu počinje sredinom 70-ih godina prošlog veka u gradu punom penzionera i omladine koja beži od kapitalističke komercijalizacije svega u Zapadnoj Nemačkoj. Nastavlja se posle pada Berlinskog zida u napuštenim zgradama koje se iz ruševina transformišu u najbolje noćne klubove, da bi danas bila prestonica zabave u Evropi. Svetska prestonica muzike, kako ga zovu.
Jedan od najstarijih klubova, Riziko, “osamdesetih nije imao stolove i stolice jer nije bilo izgovora za sedenje. Nije služio ni hranu, jer su ljudima bili dovoljni alkohol i droge”, priseća se Hagen Libing, bivši basista pank sastava Die Ärzte. Ovaj klub je verovatno bio uzor svim ostalima, koji su kasnije privlačili i mnogo više ljudi, poput poznatog Trezora ili Votergejta.
Gudrun Gut, nekada članica ženskog benda Malaria! i vlasnica m-kluba seća se da je Berlin 70-ih imao nekoliko barova u kojima su pili stariji i prostitutke. Međutim, ona je postala jedan od pionira klabinga u Berlinu kada je u svoj klub unela elektronski zvuk, neonsko umesto svetlosti sveća, ugaone asimetrične džempere umesto tradicionalnih udobnih i nove oštre frizure.
„Berlin je tada postao sedište andergraund kulture koja još nije bila toliko popularna da se sa njom moglo eksperimentisati. Sve važne stvari dešavale su se noću. To je išlo dotle da je moja koža na kraju razvila osetljivost na dnevnu svetlost“, kaže Gut. Tada je sve bilo ili jeftino ili besplatno i zarada ih nije interesovala.
Dimitrija Hegemana, vlasnika Trezora, najvažnijeg kluba u Berlinu, novac ni danas ne zanima. Davne 1990. kada je pao Berlinski zid on je već bio poznat kao pionir berlinske kontrakulture i bio mu je zabranjen ulazak u Istočnu Nemačku. Jednog dana, pošto je Nemačka ujedinjena, Hegeman je primetio staru kollibu u blizini Lajpcig placa koja ga je za njega imala veoma upečatljiv izgled siromašne istočnoevropske građevine.
Pošto je bila npuštena preuredio ju je malo i nazvao Trezor. Kada je bio u Detroitu otkrio je „zvuk nove slobode“, hladni, redukovani, eletronski disko. Uvezao ga je u Nemačku, u svoj Trezor, i ova muzika, malo dopunjena, je zapravo ono što mi danas zovemo – tehno.
Trezor je bio zaštitni znak Berlina devedesetih godina prošlog veka, međutim zgrada u blizini Lajpcig placa je doživela ozbiljna oštećenja i sada je na njenom mestu poslovna zgrada. Nekoliko godina kasnije Trezor je ponovo otvoren na drugom mestu – u renoviranoj elektrani u Kopeniker štrase.
Mnogi klubovi su poput Trezora podigli iz prašine nekadašnji Istočni Berlin da bi doživeli istu sudbinu – kada bi porasla cena stambenog i građevinskog prostora u njihovom okruženju, bili su isterivani iz prostorija, da bi na njihovom mestu nicale poslovne ili luksuzne stambene zgrade. Međutim, klubovi su menjali lokacije ali ne i ono što ih čini tako popularnim.
Berlin je ostao najznačaniji dragulj evropskog noćnog života, sa Vikendom blizu Aleksanderplaca, Bergejnom na mestu nekadašnje elektrane, Votergejtom u Krojcbergu, i mnogim drugim popularnim klubovima.
U „prestonicu muzike“ dolazi mnoštvo omladine, najjeftinijim mogućim letovima i bukira uglavnom hostele a sav novac koji im pretekne, ovi mladi troše za provod.
Izvor: Špigl