Sredina šezdesetih godina bila je izuzetno romantičan period, možda čak najromantičniji period od početka 19. veka. Ali kao što su tridesetih godina postojale razlike između bezbroj račvanja desničara i ultradesničara, tako se 30 godina kasnije i progresivni preporod razgranao u brojne struje koje su na kraju imale malo toga zajedničkog. Na primer, u Holandiji su se grupe okupljale oko Hitwika i oko Prova potpuno zasebno. Hitwik se bavio muzikom, žurkama i životnim stilom, Provo je bio tipično gradski pokret koji je smelo ukazivao na društvene probleme kao što su zagađenje, saobraćajna gužva, nestašica stanova, zapuštene četvrti.
S druge strane, pariski studenti su tražili kontakt s radnicima i sindikatima; njihov pokret je bio masovniji i više političke prirode. Nemački aktivisti su pisali parole koje francuski i holandski studenti nikada ne bi koristili: „Budi opijen, budi slobodan! Uz to može malo i terora!“ Hipici su bazali svuda naokolo: većinom su se isključivali iz politike i gradskog života, izričito su se odlučivali za drogiran, opušten a ponekad čak usporen način života – kao jasna reakcija na brz tempo iz pedesetih godina – i najčešće su voleli posebno jedni druge i sebe.
Da li su samo mladi bili ti koji su, po rečima holandskog stručnjaka za šezdesete godine Hansa Righarta, sebi dozvolili taj luksuz „da stave na dnevni red stvaranje raja na zemlji?“ Da li je samo „tinejdžerski bum“ bio razlog svog tog nemira?
To bi bilo isuviše jednostavno. Šezdesete godine stvorile su krizu mentaliteta kako starijih tako i mlađih generacija. Svi su morali, polazeći od sopstvene prošlosti i porekla da reaguju na zastrašujući niz promena. A ta kriza ovog puta nije bila prouzrokovana ekonomskom depresijom, kao tridesetih godina, već upravo obrnuto: neverovatnim ekonomskim porastom u Zapadnoj Evropi, upadljivim porastom slobodnog vremena i pokretljivosti, neprekidnim nizom tehničkih novina, prvi put masovnim raspolaganjem automobilima, motociklima i drugim luksuznim sredstvima, pilulama za kontracepciju koje su od 1962. godine „oslobodile“ seksualnost od tereta oplođavanja i razmnožavanja, padom američkog idealnog ugleda zbog Vijetnama, masovnom pojavom televizije i tranzistorskih radio-prijemnika, usled čega su se mladi od San Franciska pa do Amsterdama osećali ujedinjeni u istom životnom ritmu.
Kasnije mi je urednik Provoa Rob Stolk ispričao kako je za njega počelo novo doba: sve je započelo onog dana kada se u njegovu ulicu dovezao beli auto, pun devojaka koje su svima delile novu vrstu supe: Rojko supu iz kesice. „Tako nešto još niko nije doživeo. Ljudi su tek tako dobijali supu da je probaju, a pre nekoliko godina bi za to morali da čekaju u redu. Odjednom je potrošač postao važan. Toga dana je za mene počelo novo razdoblje.“
Ne samo da smo Rob Stolk, ja i moji prijatelji tražili odgovor na ta dešavanja, to je bio slučaj i s našim roditeljima. Mi, zapadnjačka omladina, osim blagostanja nikada ništa drugo nismo osetili, blagostanje koje je povrh svega bilo u neprestanom usponu. Stariji su, s druge strane, bili suočeni sa zajednicom koja se tako brzo menjala da su ostajali bez daha. Još uvek su se čvrsto vezivali za materijalan oblik vrednosti koji se dokazao kroz godine siromaštva i rata. Njihova deca, odrasla u bezbednosti i izobilju, usuđivala su se da idu dalje. Za njih gola egzistencija više nije bila na dnevnom redu.
Posle Drugog svetskog rata ta mladalačka buntovnost iz šezdesetih godina stvorila je novi razdor u zapadnoevropskoj istoriji. Ne može se baš govoriti o „pokretu“ iz „šezdesetih godina“: u stvarnosti taj period trajao je više od deceniju i po, započeo je prikazivanjem filma Rock Around the Clock tokom 1956. godine i trajao je sve do početka međunarodne naftne krize 1973. godine, s dostizanjem vrhunca u periodu 1966–1968. Ono što je naš krug prijatelja doživljavao, mada smo jedva i bili svesni toga, bila je vrtoglava promena mentaliteta, udarni talas sa strujama i protivstrujama, revolucija s potpuno svojstvenim osobinama. Bila je to, kako bi meteorolozi rekli, „savršena oluja“, privremeno sjedinjavanje četiri, pet elemenata iz kojih su proizišle neverovatne snage.
Najvažniji faktor u tome su bili mladi. U Hitwikovoj rubrici Pisma čitalaca stalno se ponavljalo: svako ko je stariji od 30 godina bio je sumnjiv, svako ko je stariji od 40 godina bio je neprijatelj. Uredništvo je napisalo: „U novembru 1966. godine 52% holandskog stanovništva mlađe je od 30 godina. Krajnje je vreme da uzmemo stvari u svoje ruke.“ Stav „mi protiv drugih“ stalno je naglašavan muzikom, odećom, frizurom, simbolima i ritualima.
Taj generacijski sukob dalje je podstican kultivisanjem „mladosti“ kao takve: na „mladost“ se nije više gledalo kao na pripremnu fazu za odrastanje, već kao na „krajnju i najsavršeniju fazu ljudskog razvoja“. Tih šezdesetih godina mi, deca iz srednje klase, brže smo mogli da napustimo roditeljski dom nego što su to mogli da urade naši roditelji, dede i babe. Ali istovremeno, zahvaljujući svim novim socijalnim beneficijama – studentskim stipendijama, finansijskim nadoknadama – bili smo duže zaštićeni od okrutnog života odraslih. Drukčije rečeno, mnogi mladi ljudi su godinama mogli da ostanu u dugotrajnom odgađanju odrastanja. Posebno su univerziteti postajali „ostrva za mlade ljude“.
Druga pokretačka snaga te „savršene oluje“ imala je izrazito međunarodni, možda čak i interkontinentalni karakter pobune. U svim studentskim gradovima, od Barselone do Berlina, u izlozima su stajale iste knjige: od Herberta Markuzea (čovek je još samo sredstvo za proizvodnju, otuđen od svake radosti i uživanja), zatim Maršala Makluana („medijum je poruka“, moderni mediji su svemoćni) i sve do jevanđelja ponovo uzdignuta dela Karla Marksa. Londonska moda – čizme, šarene čarape, farmerke, od 1965. godine i minići – koju je mladalačka Meri Kvant u svom „butiku“ u Čelsiju dizajnirala, određivala je izgled mladih širom Evrope i Amerike. Od 1962. godine to isto je važilo za dugu kosu i muziku Bitlsa. Hitwik je mesecima sprovodio kampanju: „Bolje dugokos nego kratkovid.“ Taj osećaj sopstvene lične osobenosti pojačan je novoosvojenom seksualnom slobodom i bio je treći element mladalačke pobune.
Još u prvom broju Provoa odmah je objavljen pledoaje za „potpuni amoralni promiskuitet“. Hitwik je 30. juna 1967. godine detaljno razmotrio pitanje: „Gde možeš na miru, nesmetano i potpuno koncentrisano da vodiš ljubav?“ Autor se zalagao za organizovanje veselih zabava sa seksom i otvaranje javnih „mesta za parove“, za sve one koji osete nagon. Pilula za kontracepciju postala je poslednja dozvola za slobodu, abortus nije bio zločin, ljubomora više nije postojala, onaj ko nije sudelovao u tome bio je „staromodni malograđanin“. Istovremeno su bejbibumeri, zahvaljujući toj istoj piluli, mogli da odlažu brakove i roditeljstvo i da na taj način još više produžavaju mladost.
„Seksualna revolucija“ zahvatila je neke zemlje veoma brzo: skoro polovina Holanđana je 1965. godine smatrala da žena treba nevina da uđe u brak, ali 1970. godine tako je mislio tek svaki šesti građanin. Pedesetih godina samo je 1% mladih Britanki pre braka živelo zajedno sa svojim budućim suprugom, a 1980. godine skoro četvrtina. U Belgiji, Francuskoj i Holandiji broj razvoda je 1985. godine bio otprilike triput veći nego 1970. godine.
Za oluju šezdesetih godina od presudnog značaja bio je četvrti element: jedinstven porast blagostanja, a povrh svega masovni karakter zapadnjačkog prosperiteta. Leta 1967. godine francuski sociolog Edgar Moren proučavao je seosku omladinu u bretonskom selu Plodeman. Opisao je dva nova sredstva za komunikaciju koja mladima pružaju osećaj nezavisnosti u svetu odraslih: s jedne strane u vidu motorizovanog transporta, na primer motocikla, ili čak malog polovnog auta, a s druge strane u vidu telekomunikacije putem sopstvenih radio-tranzistora, koji su neprestano bili uključeni. „U današnje vreme mladi u Plodemanu imaju iste mogućnosti, iste lozinke (vachement [fantastično], terrible [užasno], istu antenu, istu kulturu kao i gradska omladina. Osećaju isti vetar koji donosi promene.“
Istovremeno su mnogi mladi buntovnici gledali dvojako na taj talas blagostanja. Pravi hipici su zapravo bili oni koji su izabrali potpuno isključenje iz društva. Hipici su pridavali veliku važnost „prirodnosti“ odeće, ishrane i životnog stila: neizbeljeni pamuk, bose noge, makrobiotička hrana, meditacija, odmor. Gradovi su bili izveštačeni, što znači, loši. Ideal je bio miran život u komuni na selu – u kome većina te gradske dece nije izdržala ni pola godine. „I u Holandiji se izdvaja sve više omladine koja tako razmišlja“, pisao je Hitwik 1969. godine. „Započinju nov, sjajan život, koji svet iz koga dolaze uopšte ne razume.“
——————————————————————————-
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.