Nju Orleans je primer života u prikrivenom, ali stalnom vanrednom stanju i bez korone. Njegov prirodni položaj na ušću jedne od najvećih američkih reka u okean je ogromna privredna prednost. Ali ujedno i slabost, zbog pretnji od poplava na području podložnom razornim uraganima. Još jedan od paradoksa ovoga grada – veći broj turista nego stanovnika, sada je možda doprineo da Nju Orleans postane jedno od najvećih žarišta epidemije. Ipak, treba imati u vidu da ovaj grad, koji je odavno navikao da živi kao da sutra ne postoji, to sutra svaki put dočeka.
Da li znate za neki grad koji, već decenijama, prilično brzo gubi stanovnike a da u njemu još brže raste broj turista? Ovaj paradoks predstavlja „zaštitni znak“ savremenog Nju Orleansa, najvećeg grada američke države Luizijana. Ovo je mesto gde ćete, verovatno kao nigde drugde, zateći na istom prostoru svu lepotu, kulturu i duhovnost američkog juga i neverovatna čuda prirode.
Jedna od najvećih luka u Americi i grad sa živopisnom istorijom koja svojom dinamikom više priliči istoriji nekog mesta na Balkanu ili barem u Evropi, živi već odavno, i pre izbijanja aktuelne epidemije korone, u prikrivenom ali stalnom vanrednom stanju od poplava i uragana. Nije lako planirati kako dalje, kada znate da je ispred vas potpuno nesigurna budućnost koju u svojim rukama više drži „onaj gore“, nego svi sadašnji i budući žitelji grada zajedno.
Vodena opasnost
Iako je pouzdano dokazano da su među rukavcima Misisipija, neposredno ispred delte koju reka pravi pred ulivanjem u okean u Meksičkom zalivu, originalni stanovnici Amerike imali svoja staništa još pre 13 vekova, zvanično grad je nastao 1682 godine. Osnovali su ga Francuzi, iste godine kada je i cela Luizijana postala deo Francuske da bi ubrzo i dobila svoje sadašnje ime po tadašnjem francuskom kralju Luju 14.
Grad je zatim prošao kroz buran period robovlasništva, jer su polja pamuka bila na njegovom pragu. Tada je formirana afro-kreolska zajednica sa vudu religijom kao svojim duhovnim stubom, čiji uticaj je u ovom gradu veoma vidljivi i danas.
Nju Orleans nije od onih američkih gradova u čijoj biografiji piše kako je u savremeno doba neprestano rastao i razvijao se. Naprotiv, u poslednjih pola veka stalno opada broj stanovnika, jer je sve manje onih koji pristaju da im život zavisi od nepredvidive budućnosti i da ostanu tamo gde njihov dom – doslovno već sutra – može biti zbrisan s lica zemlje. Nikoga ne možete naterati da se nanovo „kući“ pet ili deset puta u životu, ne samo zato što je to skupo i naporno, nego što je to ovde i posebno rizično.
Naime, geografski položaj Nju Orleansa je njegova ogromna prednost, ali ujedno i njegova slabost. To što se ovde u okean uliva jedna od najvećih reka na američkom kontinetu je već samo po sebi veliko preimućstvo nad većinom drugih gradova. Problem je međutim, u tome što se Nju Orleans nalazi na negativnoj nadmorskoj visini pa blizina reke, okeana i bezbroj jezera koje pravi delta u isto vreme predstavlja veliku opasnost od poplava. Grad je opasan zemljanim nasipima, ali oni su slaba zaštita na području gde se istovremeno javljaju uragani razorne moći.
Ideja „Nju Orleans na vodi“ bi odmah pala u vodu
Koliko je voda opasna za ovaj gra, na najtragičniji način potvrdio je pre petnaest godina uragan „Katrina“. Za samo osam dana, 80% grada se našlo pod vodom jer je uragan podigao vodu iz okeana i reke i doslovno je prosuo na grad. Nije bilo nikakve šanse da se takva vodena stihija „ispumpa“, pogotovo sa skoro simboličnim sistemom kišne kanalizacije u gradu. Ono što nije odnela voda, dovršio je uraganski vetar slažući kuće koje se ovde u najvećem broju prave bez temelja, kao da su od kartona. Nju Orleans je izgubio oko 1.200 svojih žitelja, a od ukupne štete koja je procenjena na 125 milijardi dolara, najveća je pogodila upravo ovaj grad.
Odmah posle „Katrine“, broj stanovnika je opao čak za 50%. Doduše, mnogi nisu otišli daleko, pa je primetan nesvakidašnji urbani fenomen: u gradu živi nepunih 400.000 stanovnika a u predgrađima, što je moguce dalje od reke, još dodatnih – milion! Nema nikakve sumnje da bi ovde eventualni projekat „Nju Orleans na vodi”, ako bi neko uopšte došao na takvu ideju, već na početku – pao u vodu.
Nafta i još ponešto
Grad je nekada bio poznat kao luka u kojoj su se brodovi tovarili pamukom. Ona radi i danas, samo je pamuk zamenjen žitaricama. Nju Orleans je peta najveća luka u svetu i najvažnija luka za rasute terete u Severnoj Americi. Od same gradske luke do ulaska u Meksički zaliv ima oko 180 kilometara, ali je reka plovna i za najveće brodove. Najveća dubina Misisipija od 62 metra izmerena je baš pored samog grada.
Nju Orleans se menja i u industrijskom smislu. Sa postojanjem luke logično je da se ovde razvila brodogradnja, ali ono što se manje zna je da na obodu grada postoje petrohemijska postrojenja, kao i proizvodnja delova za svemirske letelice. U samom Meksičkom zalivu nalaze se naftne platforme koje služe kao sirovinska baza ovdašnjim rafinerijama.
Što te ne ubije, to te ojača
Ipak, možda je najzanimljivija ona promena koja je u početku bila gotovo neprimetna i počela je da preobražava grad polako ali sigurno. Turizam se uselio u Nju Orlenas na „mala vrata“. Prvobitno niko na tog „privrednog gosta“ nije obraćao mnogo pažnje, da bi danas gradska ekonomija postala praktično nezamisliva bez njega. Nju Orleans je 2004. godine, odnosno godinu dana pre nego što je grad pogodio uragan „Katrina“, posetilo 4.9 miliona turista. Posle katatrofe je usledio oštar pad turizma, da bi tokom 2018. godine Nju Orlenas „preplavilo“ čak 19 miliona posetilaca! Poređenja radi, jednu Firencu koja je za mnoge prestonica evropskog turizma, godišnje poseti manje gostiju.
Grad koji je iznikao na robovlasništvu, iznedrio je crnačku duhovnu muziku koja je stvorila legendu da je upravo ovo rodno mesto džeza i podarila svetu muzičke legende kakve su Luis Armstrong, Fet Domino, Mahalija Džekson i mnogi drugi velikani kojima se ovde i dalje klanjaju. Muzika već vekovima doslovno oblikuje identitet Nju Orleansa i njegovih stanovnika u toj meri, da bez nje taj grad ne bi bio to što jeste.
Pored muzike, Nju Orleans je prepoznatljiv i po svojoj arhitekturi. Malo je zgrada i još manje oblakodera koji se uglavnom nalaze u centru, a neuporedivo više običnih kuća. One su prizemne ili na sprat, većinom nasađene na betonske blokove koji ih odižu od zemlje. Baš te i takve kuće daju neverovatnu fizionomiju ovom gradu, koja zajedno sa muzikom predstavlja magnet za turiste.
Turistička atrakcija
Nju Orleans ne samo da posećuju horde turista, nego oni puno i potroše – svake godine oko 10 milijardi dolara, što svakako nije cifra za potcenjivanje. Atmosfera u „Ulici Burbon“ toliko ponese posetioce, da se većina ponaša kao da sutra ne postoji. Ako i uspeju da kroz mnogobrojne restorane i druge „mamce“ u ovoj, najpoznatijoj ulici u gradu prođu i ostanu „likvidni”, što je malo verovatno, sačekaće ih brojne galerije i antikvarnice, „French Market“ sa svojim rukotvorinama, ulični svirači i crtači, proročice sudbine i na kraju reka Misisipi sa parobrodima potpuno istim kao i pre nekoliko vekova.
Mada ovde turistička sezona traje 11 meseci u godini, od početka februara do kraja decembra, pojedini turistički portali su počeli da preporučuju da se, zbog navale gostiju, smeštaj rezerviše čak godinu dana unapred. Sve to je ulivalo nadu da će takav rast turizma „zatvoriti“ preostale rafinerije i fabrike plastike…
Žarište Kovida 19
Međutim, onda je Nju Orlenas ponovo doživeo da se jedna od njegovih najvećih prednosti, sa izbijanjem pandemije koronavirusa pretvori u pretnju. Ovaj grad se pominje kao jedno od prvih žarišta epidemije u SAD, sa izuzetno visokom stopom smrtnosti. Lekari smatraju da su razlozi u velikom broju hroničnih bolesti među stanovništvom, a da je „okidač“ za epidemiju verovatno bio čuveni karneval „Mardi Gras“, poznat i kao „debeli ili masni utorak“, koji se održava u februaru i koji je ove godine posetilo više od milion ljudi.
U vreme kada se mnogo više pretpostavlja nego što se zaista zna o uzrocima, trajanju i krajnjim posledicama pandemije po ceo svet, teško je nazreti kada će i kako Nju Orlenas početi da se oporavlja. Ipak, treba imati u vidu da ovaj grad, koji je odavno navikao da živi kao da sutra ne postoji, to sutra svaki put dočeka.
Srđan Bešir
Foto: Pixabay