Pre samo nešto više od veka, zapadnjaci su govorili o Japancima isto ono što danas manje-više misle o stanovništvu Afrike, a Nemci su imali tretman kakav i sada „uživaju“ stanovnici Balkana.
Pošto je obišao veliki broj fabrika u jednoj zemlji u razvoju, jedan australijski stručnjak za upravljanje poslovanjem rekao je državnim zvaničnicima koji su ga angažovali:
„Pre nego što sam došao ovde, bio sam uveren da je vaša radna snaga jeftina. Shvato sam da je to iluzija. Ona je nestala istog momenta kada sam video vaše radnike kako obavljaju posao. Nema sumnje da su loše plaćeni, ali njihov učinak je podjednako loš. Gledajući vaše radnike, stekao sam utisak da ste vi jedna vrlo opuštena nacija, koja ne haje za vreme. Kada sam razgovarao sa vašim direktorima, oni su mi objasnili da takve navike nije moguće promeniti, jer su one duboko ukorenjene u vašoj kulturi“.
Učtiv izraz za lenjost
Pomenuti australijski stručnjak se vratio u svoju zemlju neobavljena posla. Ali zapisao je ovo iskustvo i koristio ga je kao primer u svojim brošurama i na kursevima koje je držao poslovnim ljudima. Kako je naveo, on je još bio učtiv kada je rekao da je problem te zemlje loša radna etika, umesto da otvoreno kaže da je jednostavno u pitanju – lenjost. „Nije nikakvo čudo što je ta zemlja siromašna“ zaključio je. Doduše, stanovništvu nije nedostajalo osnovnih sredstava za život, ali je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u toj državi tada iznosio manje od jedne četvrtine onoga u Australiji.
Ono što dotični Australijanac nije shvatio na pravi način je reakcija zvaničnika i direktora u zemlji o kojoj je stekao tako ružno mišljenje. Njihov odgovor koji su mu uputili da se navike ukorenjene u nacionalnoj kulturi ne mogu tako lako menjati bio je takođe pokušaj da se učtivo da do znanja da im njegovi saveti više ne trebaju. To je, naime, značilo da nisu verovali u uspeh nekoga ko smatra da je jedini mogući način za poboljšanje njihovih radnih navika, poslovanja i nacionalne ekonomije da se prekopira australijski, odnosno zapadni model u kulturi koja je suštinski drugačija.
Jer zemlja o kojoj je ovde reč je Japan, ali Japan s početka prošlog veka.
Predrasude o Japancima
Kada bi nezadovoljni australijski stručnjak kojim slučajem mogao da vidi dokle je u međuvremenu stigao Japan i kako se kotira njegova privreda, sigurno bi u najmanju ruku doživeo šok. A možda i srčani udar kada bi shvatio da sada Australija izvozi u Japan uglavnom jeftine sirovine, a ta „zemlja neradnika“ od njih pravi skupe proizvode koje prodaje Australiji.
Ipak, ne treba biti previše strog prema ovom Australijancu s početka prošlog veka. On nije bio izuzetak u svom stavu. Naprotiv, većina zapadnjaka u to vreme je o Japancima mislila isto što i on.
Tako je američki misionar Sidni Galik u svojoj knjizi „Evolucija Japanaca“, koju je objavio 1903. godine, naveo da mnogi Japanci „odaju utisak lenjih ljudi, krajnje ravnodušnih prema protoku vremena“. Galik nije bio slučajni posmatrač. Živeo je u Japanu celih četvrt veka, od 1888. do 1913. godine, potpuno je ovladao japanskim jezikom i predavao je na japanskim univerzitetima. Pošto se vratio u Sjedinjene Američke Države, postao je poznat po zalaganjima za rasnu jednakost u korist Amerikanaca azijskog porekla.
Ipak, i njegova viđenja koja izneo u svojoj knjizi, predstavljaju jasnu potvrdu kulturnih stereotipa o Japancima kao „opuštenim“ i „emotivnim“ ljudima. Doduše, on je bio suptilniji od australijskog biznismena, navodeći kako Japanci poseduju kvalitete kao što su vedrina, te odsustvo straha pred budućnošću. Ali to je, odmah dodaje, zato što nisu skloni da gledaju unapred, već prvenstveno žive za sadašnji trenutak.
Ako je iko gori od Japanaca, onda su to Koreanci
Neki kasniji istoričari su konstatovali da je ovakvo viđenje Japana pre jednog veka zapanjujuće slično onome kako danas mnogi ljudi na Zapadu vide Afriku i njeno stanovništvo.
Posle svog putovanja po Aziji, Beatris Veb, predvodnica britanskih socijalista-reformista, opisala je Japance kao narod koji ima „problematično ukorenjenu naviku da dokoličari i ličnu nezavisnost koja je toliko izražena da prerasta u netoleranciju prema drugima“. Navela je da u Japanu, „evidentno nema volje da se ljudi nauče da misle“.
Prema Koreancima je bila još nemilosrdnija, opisavši ih kao „dvanaest miliona prljavih, poniženih, sumornih, lenjih i bezbožnih divljaka, koji se vucaraju u prljavobeloj, krajnje nepodesnoj odeći i žive u prljavim straćarama od naboja“. Nije onda nikakvo čudo što je, uprkos svom prilično lošem mišljenju o Japancima, rekla sledeće: „Ako iko može podići Koreance iz njihovog sadašnjeg varvarskog stanja, mislim da će to biti Japanci“.
Poštedi me bože nemačkih puteva
Ali Britanci su gajili takve predrasude i prema mnogim drugim narodima, pa i nekima u „srcu“ Evrope. Evo šta su, na primer, govorili o Nemcima pre nemačkog ekonomskog poleta sredinom 19. veka. Obično su ih opisivali kao „glupe i teške ljude“. Britanci su tvrdili kako je reč nemar sinonim za nemačku narav. Nisu samo Britanci mislili tako. Jedan francuski proizvođač koji je zapošljavao nemačke radnike, žalio se da oni rade „kad i kako im je volja“.
Ipak, izgleda da su baš Britanci imali najduži spisak nemačkih mana. Prema mišljenju Džona Rasela, putopisca iz dvadesetih godina 19. veka, „Nemci su ljudi sposobni samo za težak fizički rad, koji ne zahteva mnogo razmišljanja. Oni nisu obdareni za istančano poimanje stvari, niti za dublja osećanja“. Rasel ističe i kako ovaj narod nije otvoren za prihvatanje novih ideja: „Nemcu dugo treba da shvati smisao onoga što mu je novo, a i kada shvati, teško ga je nagnati da primenjuje to sa elanom“. Zbog toga nije ni čudo što se, kao što je primetio jedan drugi britanski putopisac iz sredine 19. veka, „Nemci ne ističu preduzetničkim duhom i aktivizmom“.
Teško je poverovati da su predstavnici britanskog carstva u to vreme tretirali Nemce na isti način na koji i dan-danas razvijene evropske zemlje tretiraju stanovnike balkanskih zemalja, o čemu svedoči i sledeći primer: „Nemci su potpuno nesposobni za međusobnu saradnju. To se najviše vidi u lošem kvalitetu i slabom održavanju javne infrastrukture. Putevi u Nemačkoj su toliko loši da sam morao da preusmerim svoja putovanja na Italiju“, žalio se Džon Mekferson, koji kao tadašnji vicekralj Indije sigurno nije bio naviknut na „autostrade“.
Impulsivan kao… Nemac?
Britanski putnici iz ranog 19. veka doživljavali su Nemce i kao nepoštene. „Trgovci i vlasnici radnji vas varaju kad god to mogu, uradiće to čak i za najmanju korist, radije nego da to ne urade uopšte…To nepoštenje je široko rasprostranjeno“, primetio je ser Artur Bruk Fokner, lekar koji je služio u britanskoj vojsci.
Na kraju, Britanci su bili ubeđeni da Nemci previše podležu osećanjima. Nasuprot tome, danas mnogi Britanci misle kako kod Nemaca postoji skoro genetski nedostatak emocija. Ali pre nešto više od jednog veka, pomenuti ser Artur je tvrdio da je nemački narod previše impulsivan. Imajući u vidu da je ovaj lekar u britanskoj vojsci ustvari bio Irac, kada on kaže za Nemce da su previše naglog temperamenta, onda bi to bilo isto – ako se rukovodimo savremenim stereotipima – kao kada bi danas neki Finac opisao stanovnike Jamajke kao do zla boga sumorne.
Baš zato što je ovde reč o Japancima i Nemcima, narodima koji su izgubili oba svetska rata u prošlom veku a danas su u društvu vodećih ekonomija u svetu, nevedene predrasude su posebno ilustrativan primer do koje mere nerazumevanje i olako etiketiranje drugih kultura može biti kratkovido. Jedan isti narod u razmaku od samo jednog veka se u očima drugih potpuno „preobratio“.
Japanci su bili lenji, svojeglavi, emotivni, lakomisleni i bez ikakvih planova za budućnost. Danas su mravi-radilice, odani kolektivu, uzdržani u iskazivanju emocija, štedljivi i previše isplanirani. Nemci su bili nemarni, preterani individualisti, impulsivni, glupi, nepošteni i nedisciplinovani. Danas su sinonim za efikasnost u poslu, međusobnu saradnju, racionalnost, pamet, privrženost zakonu i disiciplini.
Zorica Žarković
Foto: JordyMeow, Pixabay