Izostanak podrške države ljudima koji su izgubili zaposlenje

583

Prve posledice pandemije koronavirusa osetili su radnici koji su radili neprijavljeni, iznajmljeni preko takozvanih lizing agencija, oni na privremeno-povremenim poslovima, sa ugovorima na određeno vreme. Pošto su u prethodnom periodu ostali bez posla, oni nisu obuhvaćeni trećim paketom pomoći koji je država najavila za ovu godinu.

Mario Reljanović, sa Instituta za uporedno pravo, za portal N1 ukazuje da veliki broj otkaza radnicima koji su do sada ostali bez posla nije evidentiran kao posledica pandemije jer su ti ljudi radili bez pravnog osnova – na crno, kao i na kratkoročnim ugovorima koji bi inače istekli – privremeni i povremeni poslovi, ugovor o delu, agencijski rad, rad na određeno vreme.

„U tom smislu smislu može se ironično reći da je u Srbiji i pre pandemije postojala pandemija, odnosno da se situacija nije previše promenila kada je reč o dinamici otpuštanja, ali je svakako izmenjena u smislu slabije potražnje za radnicima“, kaže Reljanović.

Uticaj pandemije koronavirusa na ostvarivanje prava zaposlenih svakako postoji, smatra Reljanović.
„To se pre svega moglo videti u odnosu na obezbeđivanje (odnosno neobezbeđivanje) mera zaštite zdravlja na radu tokom 2020. godine, kada su neki poslodavci postajali epidemiološka žarišta“, navodi on.

Neusmerenost

Potom je, ističe, važno primetiti da oni poslodavci koji posluju u smanjenom obimu ili pod lošijim uslovima nego pre pandemije, najčešće teret takvog poslovanja prevaljuju na radnike – najpre smanjenjem broja zaposlenih, a potom i smanjenjem broja radnih časova, odnosno smanjenjem zarade, korišćenjem instituta „prinudnog odmora“ (odsustva sa rada zbog prekida ili smanjenog obima rada).

„Kada je reč o otkazima, njih će svakako biti više kako se budu iscrpljivali efekti mera podrške države, a odložene obaveze budu dolazile na naplatu“, ukazuje naš sagovornik.

Država, podsetimo, ni u jednom od tri paketa mera nije opredelila posebnu pomoć nezaposlenima, osim isplate 100 evra svim punoletnim građanima i najavljenih 60 evra u dve rate tokom ove godine, što nema veze sa radnim statusom.

Mario Reljanović ukazuje da je od samog početka, od prve najave mera, jedna od kritika koja im je upućivana bila – njihova neusmerenost.

NIje isto jednakost i ravnopravnost

„Izuzetno velika sredstva otišla su na opštu podršku poslodavcima bez izuzetka, iako je bilo jasno da većini njih ona nije potrebna. Nefokusiranost mera prisutna je i u odnosu na radnike, pa tako nijedna mera koja je doneta nije imala za cilj one čiji je radni status ugrožen ili koji su ostali bez posla, ali ni na one koji su u najtežoj materijalnoj i finansijskoj situaciji. Nominalno opšta pomoć bez razlike, pomenutih 100 evra u 2020. godini i 30+30 evra u 2021. godini sasvim je promašena mera koja ukazuje na činjenicu da njeni tvorci ne poznaju jako bitno razlikovanje jednakosti i ravnopravnosti“, ukazuje Reljanović.

Kako objašnjava, mera od 100 evra apsolutno nikome nije mogla doneti boljitak u kvalitetu života, a mnogima koji su je primili nije ni značila u kućnom budžetu.

„Sa druge strane, da su ta sredstva bila usmerena ka davanju većeg iznosa pomoći samo onima koji su direktno socijalno ugroženi (korisnici novčane socijalne pomoći) odnosno ka obezbeđivanju drugih mera socijalne zaštite određenim kategorijama stanovništva (kao što su osnovni proizvodi za higijenu i dezinfekciju, odnosno zaštitne maske, licima koja žive u neuslovnim naseljima i beskućnicima) njihov učinak bio bi daleko bolji i vidljiviji“, ističe on.

Bez direktne pomoći radnicima

Za razliku od nekih evropskih zemalja, kako navodi, u Srbiji nijedna pomoć nije bila usmerena direktno na radnike, na primer, one koji su bili na prinudnom odmoru i primali umanjenu zaradu, ili na one koji su izgubili posao tokom pandemije.

„Teško je opravdati izostanak podrške države ljudima koji su izgubili zaposlenje, kada se istovremeno značajna sredstva ulažu u poslodavce sa prevashodnim obrazloženjem kako se na taj način sprečavaju masovna otpuštanja radnika“, ukazuje naš sagovornik.

Praktično je, smatra, jedina usmerena pomoć išla penzionerima, a i njima u simboličnom iznosu i takođe bez pravljenja razlike u odnosu na visinu penzije i druga primanja.

„U ovoj kategoriji su zapravo bili najugroženiji oni kojima je uskraćeno pravo na rad (stariji od 65 godina) tokom trajanja vanrednog stanja, jer je po pravilu reč o penzionerima koji imaju primanja ispod minimuma potrebnog za život a koji su zbog odluke Vlade ostali bez potrebnih dodatnih primanja – oni su međutim dobili identičnu pomoć kao svi ostali penzioneri. Nije se dakle vodilo računa o socijalno ugroženim grupama i osim populističkih mera ‘opšte pomoći’ svim punoletnim građanima, nije se nijednog trenutka sačinila procena efekata ovakvog besmislenog trošenja novca“, ističe Mario Reljanović.

Kako zaključuje, „tržišno“ obrazloženje da je takav potez dobar po privredu jer povećava privatnu potrošnju, samo pokazuje da u trenutno vladajućim strukturama ne postoji svest o tome šta je socijalna politika i čemu mere socijalne podrške zapravo treba da služe.

Izvor: N1

Foto: Pixabay