Državne nadležne institucije su potpuno „van igre“ na domaćem tržištu slika, pa ono zavisi od bogatih pojedinaca. Osim novca, u igri su često i „menjaža i trampa“, odnosno daje se nekoliko dela manje poznatih umetnika za jednu sliku poznatog umetnika. Galeristi najčešće kažu da se sve to radi u „sivoj zoni“, kao i da kupovina umetničkih slika danas predstavlja privilegiju malobrojnih.
Mihailo Bata Protić je bio srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti 20. veka u Srbiji i Jugoslaviji. Njegova slika, ulje na platnu, dimenzije 69×84, u jednom od najvećih lanaca galerija u Beogradu prodavala se po početnoj ceni od 125.000 dinara.
Za neupućene poštovaoce umetničkih slika, na prvi pogled, reklo bi se realna cena. Ali, već posle prvog razgovora sa galeristom cena je niža za 15.000 dinara, uz objašnjenje da je tako „za sve ozbiljne kupce“. Daljim „istraživanjem“ na internetu i slanjem slike na sajtove koji se reklamiraju da potpuno besplatno rade procene slika, dolazi se do cene koja je niža i do tri puta.
Kada se sa svim ovim informacijama potencijalni kupac vrati kod galeriste, i on je spreman da dodatno spusti cenu, ali nakon provere kolika je bila njegova „ulazna cena“. Na kraju, od početnih 125.000 dinara, galerista je saglasan da je „realna cena“ 80.000 dinara, dok procenitelji slika sa interneta tvrde da se slike Bate Protića „kreću“ od 300 pa do maksimalnih 500 evra. Kome verovati? I čija je procena realna?
Propala srednja klasa, propalo i tržište
„Tržište slika ne postoji, bar ja ne znam da postoji. Dvadeset dve godine se bavim slikarstvom, od toga sam se devet godina školovao do diplome master umetnika, ali to je moj život, moj lični izbor i ne žalim se ni na šta i ni na koga“, kaže Kristijan Filipović, akademski slikar.
U vreme kada je korona virus i dalje svakodnevni deo našeg života, i glavna tema svih priča, ovaj umetnik je rešio da svoje slike prodaje i tako što šalje mejlove na veliki broj adresa u kojima piše o sebi i svojim slikama. Veruje da će država, kad bude mogla, pomoći i njemu kao i drugim umetnicima, ali je do tada „preuzeo stvar u svoje ruke“.
„Fakultet koji sam završio nosi naziv Akademija likovnih umetnosti a ne Trgovačka akademija i normalno je da nas tamo nisu učili kako da prodamo svoje slike. Siguran sam da ni stari, veliki slikari nisu to nigde učili, već su se za plasman svojih slika izborili pre svega kvalitetom, isto kako i ja pokušavam“, objašnjava Filipović. Kaže da njegove slike kupuju ljudi iz različitih društvenih miljea, da su to uvek pravi ljubitelji umetnosti i kvalitetnih slika, koji i u ovoj situaciji ipak odvajaju novac za slike.
Veoma je teško, skoro pa nemoguće, doći do tačnih informacija koliko „vredi“ tržište slika u našoj zemlji. Osim novca, u igri su često i „menjaža i trampa“, odnosno daje se nekoliko dela manje poznatih umetnika za jednu sliku poznatog umetnika. Galeristi najčešće kažu da se sve to radi u „sivoj zoni“, kao i da kupovina umetničkih slika danas predstavlja privilegiju malobrojnih. Zlatno doba za tržište umetničkih dela, kako mnogi kažu, bilo je sedamdesetih i osamdesetih. Najveći kupci bili su iz takozvanog srednjeg sloja, koji je sa dolaskom ekonomski nestabilnih vremena nestao.
Bara mala, mnogo krokodila
„Moja zapažanja o tržištu umetničkh dela kod nas i danas, nisu ružičasta ali ni katastrofalna. Moglo bi se reći, dobro je što ono i dalje postoji, pa i u nešto skromnijoj formi. Šteta je što su država i njene nadležne institucije van igre, odnosno što ’igru’ gotovo isključivo vode materijalno potentni pojedinci. Dakle, to tržište je sada bez preko potrebne konkurencije društva i njegovih skromno plaćenih stručnjaka“, stav je Nikole Kusovca, jednog od najpoznatijih istoričara umetnosti u Srbiji i nekadašnjeg kustosa Narodnog muzeja u Beogradu.
Prema njegovim rečima, danas su najčešći kupci umetničkih dela oni koji imaju, i mogu da mimo ulaganja u poslove na kojima se brzo zarađuje, odvoje nešto i za svoju dušu, katkad i za svoje „ljubavi“, a češće za iskrene kolekcionarske strasti. Kusovac smatra da se među njima danas nalaze pravi „kustosi“, bolji od galerijskih i muzejskih birokrata. Njihova briga o kupljenim delima, smeštaj, čuvanje i obrada, često prevazilaze učinak i mogućnosti sputanih profesionalaca.
„Bara mala a krokodila mnogo! I, svi štete jedni drugima“, odgovora Kusovac na pitanje kako je moguće da različiti galeristi daju dijametralno različite cene za istu sliku. On savetuje da pri kupovini svake slike treba proveriti poreklo dela, zatim da li je negde izlagano, popisano i slične detalje. Postoje i iskusni stručnjaci, poznavaoci stvaralaštva određenog umetnika koje bi trebalo pitati za savet. U prvom redu to bi trebalo da budu pisci monografija, kataloga ili umetničkih pregleda u kojima se obrađuju dela konkretnog umetnika.
„Slikari, mada bi bilo bolje reći umetnici, čija se dela najviše traže na tržištu, takvom kakvo je, dakle malo i posustalo, jesu oni čije je stvaralaštvo prošlo vrednosno sito vremena, koji su već dobili zapaženo mesto u novijoj istoriji umetnosti ovog podneblja. To znači da se novac ulaže na sigurno, sa što manje rizika. Mogao bih da vam sada nabrojim dvadesetak imena umetnika čija dela relativno lako za naše prilike, uz dosta dobru materijalnu nadoknadu, nalaze kupce. Drugim rečima, ne piše se dobro mladim generacijama umetnika – njima neće uskoro cvetati ruže“, predviđa Kusovac.
Kako se procenjuje cena
Nekadašnji kustos Narodnog muzeja savetuje da bi pri određivanju cena za svoje slike, umetnici trebalo da se vode sledećom formulom: četiri do pet prosečnih zarada u Srbiji mogu da traže oni koji su članovi akademije, i iza sebe imaju veliko iskustvo. Nešto manje od toga slikari koji su prošli nekoliko žiriranih izložbi, dobili neka priznanja… dok su najniže cene slika studenata koji još nisu završili likovne umetnosti. Naravno, izvan cele ove priče o „gradaciji cena slika“ su oni koji medijski i marketinški osvajaju tržište.
Na pitanje koji se slikari najbolje prodaju, veće galerije u Beogradu prvo kažu da oni rade otkup „afirmisanih domaćih autora od legalnih vlasnika“. A da su „posebno zainteresovani“ za umetničke slike najpoznatijih domaćih slikara kao što su Olja Ivanjicki, Cile Marinković, Milić od Mačve, Momo Kapor, Petar Lubarda, Ljuba Popović… Takođe, „dobrodošle“ su i slike Janoša Mesaroša, Ratka Lalića, Zdravka Mandića, Save Stojkova… U galerijama tvrde da se za slike ovih umetnika kupac uvek nađe. Ali, da cena zavisi od mnogo različitih faktora.
„Procenu slika vrše poznavaoci umetničkih dela. Cena otkupa umetničkih slika na tržištu umetničkih dela je donekle standardizovana. Količina novca koju će vam obezbediti otkup umetničkih slika zavisi od tehnike kojom je slika rađena, dimenzija, kao i od toga koliko je javnosti poznat njen autor. Otkup umetničkih slika se vrši sa ramom ili bez njega“, kažu u galeriji „Beli Anđeo“.
Oni ističu da ljudi koji poseduju dela veće vrednosti a žele da ih prodaju, teško mogu sami da nađu kolekcionara koji će ponuditi visok iznos za sliku. Finansijski je mnogo isplativije da se vredne slike daju na otkup. Otkup umetničkih slika omogućava da se slike iz privatnih kolekcija nađu na aukcijama širom sveta i da tim putem pronađu najboljeg krajnjeg kupca.
Najskuplja srpska slika je „Ukrotitelj zmija“ iz 1887. godine slikara Paje Jovanovića. Ovo umetničko delo, inače ulje na platnu, 2000. godine prodato je na aukciji u Londonu za 169.580 evra. Drugo najskuplje delo je „Selo“ slikara Save Šumanovića, koje je prodato za 75.000 dolara. Deset najskuplje prodatih slika srpskih autora prodato je na aukcijama širom sveta za ukupnu sumu od oko pola miliona dolara.
Aleksandra Galić
Foto: Pixabay