Može se izmeriti koliku štetu korupcija nanosi privrednom rastu i javnim finansijama favorizovanjem „parazitskih“ privrednika na uštrb zdravog preduzetništva i tretiranjem javnih preduzeća kao „partijskog plena“. Šteta koju je najteže precizno utvrditi, ali je i bez toga jasno da vodi u sigurnu propast, je „neformalno vaspitanje“ mladih o tome šta su glavne vrednosti našeg društva. Država im poručuje da su ovde pametni, sposobni i pošteni građani i privrednici „ovce“ koje mogu da šišaju često gluplji, nesposobniji ali dobro povezani pojedinci, lojalni članovi partije.
Zašto se u Srbiji mnogo ne veruje zvaničnim podacima i brojkama kojima mašu političari, naročito u jeku predizbornih kampanja? Zato što i bez doktorata iz ekonomije, svako od nas zna iz sopstvenog iskustva da od najbanalnijih do ključnih stvari, kao kada je u pitanju zdravlje, najefikasnije deluje podzemna ekonomija podmićivanja. Kada nam stranci zameraju kako u Srbiji stalno slušaju o tome da nešto ne može, vrlo brzo se i sami uvere da ovde sve može, samo ako znate prave ljude na pravom mestu.
Korupcija u Srbiji je razrađen sistem od dna do vrha, koji delotvorno urušava institucije i vladavinu prava. To nas prema računici Fiskalnog saveta košta najmanje 1,6% BDP-a godišnje, ali iza ovog procenta se krije ekonomski kancer koji dugoročno i sveobuhvatno nagriza i privredu i društvo. Zloćudni tumor vodi u stagnaciju, gubitak konkurentnosti, povećanje siromaštva i duga zemlje, ističe Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu u analizi o posledicama korupcije u Srbiji.
Usled uzdizanja jedne grupe pojedinaca i preduzeća iznad svih ostalih koji rade po zakonu, uništava se slobodna i fer konkurencija na tržištu rada, tržištu roba i usluga i tržištu novca i kapitala.
Korupcija kroz davanje lažnih diploma i zapošljavanje pojedinaca bez odgovarajućih znanja, sputava poslovni uspeh zasnovan na sposobnostima i proteruje najbolje iz zemlje. Podstiče razmnožavanje loših roba i usluga po previsokim cenama, poput nekvalitetnih puteva, paprene obnove i izgradnje železnice ili remonta elektrana koje odmah posle toga dožive havariju. Trošak plaćaju poreski obveznici, a sve to guši inovacije i proždire preduzetničku energiju jer se podstiču oni koji sprovode korupciju, a ne oni koji poseduju znanje, kvalitet i efikasnost.
Raj za „parazitske“ privrednike
Ekonomija „ja tebi, ti meni“ stvara posebnu vrstu „parazitskih“ privrednika koji monopolizuju privredu tako što ne proizvode nove vrednosti zahvaljujući konkurentnosti, nego redistribuiraju već stvorena dobra, bogateći se preko noći. Takvi „preduzetnici“ jeftino kupuju posrnule gigante, obično iz metalske, tekstilne ili elektroindustrije, ali svoje poslovne ambicije završavaju rastakanjem imovine i otpuštanjem radnika.
Oni nisu u stanju da preduzeću udahnu novi život kroz racionalnije poslovanje, nove investicije i inovativnost. „Ne umeju da proizvedu ni televizor, ni traktor, ni mašinu za veš, ni fen za kosu… ništa….“, i da svoj proizvod izvezu na svetsko tržište uz zaradu, ističe Šoškić. Ako i posluju izvan zemlje, onda to rade isključivo na nezdravim tržištima, koje takođe guši korupcija.
Najčešće je njihov najveći domet da uvezu jeftino neku robu i prodaju je i do tri puta skuplje na domaćem tržištu, „a pojedini umeju da slažu ciglu na ciglu i zidaju tamo gde drugima nije moguće i prodaju iznad cene koja važi u mnogo bogatijim i uređenijim zemljama“. Korupcija kreira monopole sa neprihvatljivo visokim profitima, jer zdravim preduzetnicima onemogućava poslovanje ili se ono svodi na puko preživljavanje.
Time se dodatno širi socijalni jaz koji nije zasnovan na sposobnostima, a građani su osuđeni da stalno plaćaju više i da za svoj novac dobijaju manje.
Problem koji se već duže ističe kao glavna prepreka za razvoj, smanjivanje domaćih privatnih investicija, u velikoj meri je posledica korupcije. Preduzeća uključena u korupciju svoju dobit izvlače na privatne račune i ne koriste je za reinvestiranje u poslovanje, jer ono i nije konkurentno. Zbog izvlačenja korupcionog profita kroz preduzeća koja su od države dobila posao, angažovani podizvođači i kada su kvalitetni ostvaruju niske zarade i imaju relativno loše bilanse za iole ozbiljnije kreditiranje kod banaka. To onda obeshrabruje sve privrednike koji zdravo posluju da više ulažu na tržištu na kome se sa samog vrha „blagosilja“ nelojalna konkurencija.
Ovakva strategija odbija i kvalitetna strana ulaganja, jer neizvesnost uzrokovana visokom korupcijom „postaje deo riziko premije zemlje i utiče na rast zahtevanih stopa prinosa i kamatnih stopa, kao i na rast diskontnih stopa za sve buduće novčane tokove proizvedene u zemlji“, navodi Šoškić. Zbog toga, potencijalni strani investitori ili odustaju od ulaganja ili ako dođu, manje su spremni da plate za imovinu koju kupuju i manje ulažu u nove proizvodne pogone kako bi kompenzovali neizvesnost usled korupcije.
Ona, pored privatnih, rastače i ulaganja javnih preduzeća, koja zbog dovođenja partijskih kadrova na rukovodeće pozicije loše posluju i smanjuju dobit, a još češće proizvode gubitke. Njih država preuzima na sebe, ali te gubitke plaćaju građani kroz poreze. Kada javna preduzeća služe za izvlačenje novca koji se sliva u privatne džepove pojedinaca, oni koji njima upravljaju nemaju motiva da racionalizuju poslovanje, već svoju neefikasnost kompenzuju povećanjem cena, što opet ide po džepu građana.
Šteti tu nije kraj. Više cene utiču na rast inflacije, što povlači restriktivniju monetarnu politiku da bi se sačuvala makroekonomska stabilnost, a cenu u velikoj meri plaća ostatak privrede koji je, po pravilu, zdraviji i daleko konkurentniji u izvozu. Kada to traje godinama, dolazi do nepovoljnih promena u strukturi BDP-a u prilog nekonkuretnog javnog sektora i produbljuje makroekonomsku neravnotežu koja vodi privrednoj stagnaciji i rastu zaduživanja, navodi Šoškić.
Šačica napreduje, cela zemlja nazaduje
Deficit u javnim finansijama je i posledica „poreskog oslobođenja“ prihoda stečenih korupcijom, dok s druge strane korupcija i pranje novca mogu veštački i fiktivno da uvećavaju BDP. Ako se koruptivni profit izvlači iz preduzeća kroz dividende, onda će korupcija podići dodatu vrednost tih preduzeća i za taj iznos će porasti i BDP zemlje bez ikakvog realnog uvećavanja novostvorene vrednosti i bez ikakve koristi za građane, sem za one koji su uključeni u korupciju. U privredama u kojima se veliki deo korupcije i pranja novca odvija kroz legalno osnovana preduzeća, ove nelegalne aktivnosti nije jednostavno isključiti kada se meri ostvareni BDP, napominje Šoškić.
Uz to, „prljavi“ novac teži legitimizaciji kroz kupovinu različitih oblika imovine, često i nekretnina. Tada njihove cene veštački skaču, što delom utiče i na „pumpanje“ građevinskih aktivnosti, pa time i BDP-a koji se stvara u toj industriji. Otuda rast BDP-a ne mora uvek biti odraz zdravog ekonomskog razvoja i blagostanja građana.
Korupcija zagađuje perspektivu društva i kroz manja izdvajanja za školstvo, zdravstvo i nauku. Favorizuju su delatnosti i projekti pogodni za korupciju, poput naoružavanja, izgradnje nacionalnih stadiona ili monumentalnih spomenika, umesto da se novac iz državne blagajne troši na izdavanje besplatnih udžbenika za učenike i studente, za veće plate nastavnog i medicinskog osoblja, za naučna istraživanja i usavršavanje naših naučnika u inostranstvu. Sve to direktno utiče na nazadovanje Srbije u međunarodnoj podeli rada.
Dugoročno, najpogubniji uticaj korupcije je „neformalno vaspitanje“ mladih o tome šta su glavne vrednosti našeg društva. Država im poručuje da su ovde pametni, sposobni i pošteni građani i privrednici „ovce“ koje mogu da šišaju često gluplji, nesposobniji ali dobro povezani pojedinci, lojalni članovi partije. „Sve dok ovi drugi prolaze nekažnjeno, korupcija će stvarati novu korupciju i zloupotrebe na štetu razvoja i podsticati poštene građane sa kvalitetnim znanjima da napuštaju zemlju“, zaključuje Šoškić.
Izvor: Biznis i finansije, aprilski broj 196,
Piše: Zorica Žarković
Foto:Pixabay