Poljoprivrednici kažu da je iz godine u godinu sve teže doći do ove radne snage, posebno do berača voća. Zato i ovde na scenu stupa tržišna logika, koja kaže da deficitarne profesije treba da budu bolje plaćene da bi ljudi poželeli da se bave njima. Naime, cene rada berača voća konstantno rastu, pa će ove godine njihove dnevnice dostizati i do 50 evra, a kod nekih poslodavaca čak i do 50.

Međutim, ovo je fizički veoma težak posao koji se obavlja tokom toplih meseci na jakom suncu i malo je onih koji bi ga radili i za taj novac. “To zavisi i od onoga što poslodavci nude. Bitno je da li uz to idu obrok i prevoz“, kaže Miloš Turinski sa Infostuda za TV Prva.

Iako su prva asocijacija na “sezonce” gotovo uvek poljoprivredni poslovi, oni jedini za koje raste ponuda u određenim delovima godine. “Tu su i poslovi koje načelno i negde i ne posmatramo kao sezonske – kao građevina i ugostiteljstvo. Tu dolazi do veće potražnje od aprila do oktobra. Mnogi odlaze na primorje da zarade novac”, tvrdi Turinski.

Prema njegovim rečima najtraženiji i najatraktivniji poslovi ove sezone biće iz oblasti trgovine, administracije, mašinstva i elektrotehnike.

Izvor: B92

Foto: Hermes Rivera, Unsplash

Чланак U Srbiji nema dovoljno sezonskih radnika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Činjenica je da sve manje milenijalaca poseduje svoj dom, u poređenju s njihovim roditeljima u tim godinama, a imaju sve više dugova – posebno studentskih, koji su maltene naizbežni u SAD. Jednostavno, nisu toliko imućni koliko bi želeli da budu ili koliko se očekivalo, piše Blumberg.

Ako je verovati predviđanjima dugog, post-kovid ekonomskog buma, ovo je možda poslednja prilika za izgradnju bogatstva pre penzije. I da, moguće je sustići tu šansu, piše Telegraf Biznis.

Dalje se navodi da su plate vremenom stagnirale, dok se neto bogatstvo sve više osipalo od 1989. godine. Do 2019, dakle, u tom periodu od tri decenije – zarade su bile maltene iste, mada je srednje bogatstvo bilo najizraženije upravo 1989. Onda je opalo do 2004. i nije se menjalo ni napred ni nazad do pre dve godine.

Visina duga

Ali, šta se promenilo? Visina duga. „Bumeri“ su tokom 1989, u svojim četrdesetim, imali znatno manje dugova od generacije X koja je imala 40 godina 2004. godine. Nivo duga se povećao od tad, ali ne mnogo. Dakle, možemo zaključiti da je situacija krenula da pogoršava tokom dvehiljaditih.

Za potrebe svoje opsežne analize Blumberg je angažovao nekoliko sagovornika, a među njima je i Dastin Roberts, koji je ovog aprila – mesec dana nakon 40. rođendana – kupio svoju prvu kuću. Napominje se da je njegova majka svoj prvi dom kupila u svojim dvadesetim, a otac – u svojim tridesetim.

Roberts nikako nije mogao da se oslobodi studentskog duga i uštedi za nekretninu, a pritom mu je ostalo još 38.000 dolara duga sa Univerziteta San Dijego.

I dok su stariji milenijalci u svojoj karijeri konačno postigli tačku u kojoj se ljudi tradicionalno premeštaju na menadžerske pozicije gde su i više plate, svet je pogodila pandemija. Američka ekonomija se smanjila za 3,5%, a poređenja radi – kada su najstariji bejbi bumersi 1986. napunili 40 godina – ekonomija SAD se širila po stopi od isto toliko – odnosno 3,5 procenata, piše Telegraf Biznis.

Sada se ekonomija najjače svetske sile ponovo zahuktava, sa sektorima poput maloprodaje i prerađivačke industrije, koji su verovatno i jači nego pre pandemije. Zalihe su na rekordno visokim nivoima, a bogatstvo raste – posebno za najbogatije Amerikance. Ostaje da se vidi da li će se poslovi i zarade sustizati.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Sve manje milenijalaca poseduje svoj dom, a imaju sve više dugova се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada sam, 1970. godine, imao osamnaest godina, ja sam, kao i svako tursko dete sklono knjigama, počeo pisati pesme. Na jednoj sam strani studirao arhitekturu i osećao da gubim zadovoljstvo u slikanju, a na drugoj strani sam, skrivajući se od sviju, kasno u noći pisao poeziju i pušio. U tom periodu sam pročitao sve knjige turske poezije što su se nalazile u biblioteci moga oca koji je u mladosti i sâm želeo da bude pesnik.

Voleo sam one sasvim tanke knjige izbledelih korica od pesnika koji su u istoriji turske poezije ušli pod imenom Prvi novi pesnici (1940 i 1950-ih) i Drugi novi pesnici (’60. i ’70-ih godina) i što sam ih više čitao, sve više sam voleo da pišem poeziju kao oni. Orhan Veli, Melih Dževdet i Oktay Rifat, koji su u modernu tursku poeziju uneli jezik ljudi sa ulice, njihovu dosetljivost i koji su zanemarivali formalističke prononsiranosti zvaničnoga jezika što potiče iz jednog autoritarnoga sveta, spominjani su i kao grupa pod imenom “Čudaci“, što je bio naziv njihove prve knjige poezije koju su zajedno objavili. Ponekad bi iz svoje biblioteke moj otac uzimao prva izdanja knjiga ovih pesnika, te bi, u nekakvom maniru što bi u nama budio osećaj da je književnost jedna od najveličanstvenijih strana života, visokim tonom pročitao nekoliko zabavnih i šaljivih pesama, koje su nam popravljale raspoloženje i činile sretnim.

Što se pak tiče Druge nove poezije, nastavka tog reformističkog trenda, ona bi me – svojim slikarskim, ekspresionističkim poetskim buntom, koji bi na mestima bivao dadaistički, nadrealistički; koji bi ponekad dosezao i do svojevrsnog nalickanog meteža – uzbuđivao. Čitajući ove pesnike (Džemal Sureja, Turgut Uyar, Ilhan Berk) koji su danas već svi mrtvi i koji su, ponekad na jedan veoma čudnovat način, i neshvatljivi i teški, a isto tako i impresivni, ja bih se osećao poput nekog toliko prostodušnog da, gledajući u kakvu “apstraktnu“ sliku, pomisli kako i sâm može naslikati takvo nešto. Poput slikara koji, gledajući u nekakvu sliku, misli kako se razume u dobro slikarstvo ili kako ono nastaje, i koji poželi da odmah odjuri u svoj atelje i slika, ja bih poželeo da pišem poeziju, što sam zapravo i činio: sedao bih za sto i pisao.

Zbog toga što je – mimo ovih pesnika – izveštačena i što je njen jezik poprilično daleko od svakodnevnoga života, turska poezija me, izuzev retko iznimnih pesama i stihova, prvenstveno nije zanimala kao poezija, već kao svojevrsno intelektualno pitanje. Kako je i šta je lokalni pesnik trebao spašavati od tradicije, koja se ruši i nestaje pod ogromnim uticajem Europe, europeizacije i modernizma? Kako smo u modernoj pesmi mogli primeniti književne igre diwanske poezije koju je, pod uticajem iranske književnosti, stvorila osmanska elita, lepote te poezije koju nove generacije uspevaju da razumeju jedino uz pomoć rečnika i tumača? Ova pitanja, što se veoma učestalo formuliraju sintagmom “iskorištavanje tradicije“, dugi niz godina zaokupljao je i moju generaciju, isto onoliko koliko je zamajavao i generaciju pisaca pre mene. Zahvaljujući snažnoj osmanskoj poeziji, koja je uspela da odoli zapadnjačkom uticaju, i njenoj višestogodišnjoj tradiciji, kroz poeziju su se lakše i jednostavnije raspravljalo o književnim i filozofskim pitanjima. A nepostojanje tradicije proze i romana, dovodilo je do toga da se – opsednuti književnim i formalističkim lokalizmom – mi, romanopisci, okrećemo ka poeziji. Kada sam početkom ’70-ih godina – nakon što se u kratkome roku u meni razbuktala i ugasila strast i euforija za poezijom – odlučio da postanem romanopisac, poezija je u Turskoj izgledala kao istinska književnost, a roman kao nešto manje vredno i manje popularno. Neće, pak, biti pogrešna konstatacija da je u poslednjih trideset godina poezija izgubila svoj značaj, a da je roman postao nešto čemu se pridaje veći značaj. Književna publika i knjižna se industrija u tom periodu obogatila i razvila jednom zbunjujućom brzinom.

Kada sam ja odlučio postati piscem, dominantno književno poimanje i u poeziji, a i u romanu, nije bilo zasnovano samo na individualnome izražavanju samoga sebe, svoga duha i osobenosti, već se važnost pridavala i tome da pisac – koji deluje u svojoj zajednici, društvu, svojoj ekipi – dâ doprinos nekoj socijalnoj utopiji, nekoj iluziji (kao što je modernizam, socijalizam, islamizam, nacionalizam, sekularni republikanizam). Zbog toga, stimulans okorištavanja istorijom, tradicijom, kreativnim piscima nikada nije predstavljao nekakav individualni književni problem koji bi im koristio za iznalaženje najpodesnije književne forme, nosioca onoga što oni žele reći, već je, namesto toga, taj stimulans poprimio oblik jednog dela uobrazilje da se, zajedno sa državom, u budućnosti izgradi jedno sretno i skladno društvo, pa čak i nacija. Ponekad mislim da je – bila ona prosvetiteljska i sekularno republikanska, bila jednakopravna socijalistička – modernizatorska optimistička književnost propustila duh onoga što se u poslednjem veku dešavalo na ulicama i domovima Istanbula, jer je ona preterano bila usmerena ka budućnosti. Činilo mi se da nam život koji proživljavamo verodostojnije iznose pisci poput Tanpinara, Abdulhak Šinazi Hisara, što tuguju zbog gubitka stare kulture; pisci poput Ahmeta Rasima, Saita Faika i Aziza Nesina, koji bez predrasuda vole životnost i poeziju istanbulskih ulica, a ne pisci strastveno zaokupljeni pitanjem kako Turskoj pronaći put jedne svetle budućnosti.

Ne samo turska književnost, već i sve književnosti izvan Zapada su – nakon što je otpočeo trend europeizacije i modernizma – bile zaokupljene istim temeljnim problemom: nužnost da sa uobraziljama budućnosti i postojećim bojama zamišljaju nekog novog čoveka i zemlju i da u istom trenutku prigrle užitak življenja u postojećem tradicionalnom svetu. To što su se pisci koji zamišljaju nekakvu radikalnu budućnost u većini slučajeva upuštali u političke kavge, u borbu za vlast i što su bili zatvarani, njihov glas i opažanja postajali su kruti i ispunjeni bolom.

U biblioteci moga oca bile su i prve knjige Nazima Hikmeta, koje su objavljene ’30-ih godina, pre no što je pesnik osuđen na zatvorsku kaznu. Koliko god sam bivao pod utiskom optimističkog prizvuka te poezije koja veruje u nekakvu razjarenu, sretnu budućnost ispunjenu nadom i formalističke reforme koje dopiru od ruskih futurista, ja bih, isto tako, padao pod utisak patnji koje je pesnik preživljavao, dana koje je provodio po zatvorima, robijaških života koje su u svojim memoarima i pismima opisivali realistički romansijeri poput Orhana Kemala i Kemala Tahira, koji su sa njim ležali u istome zatvoru. Memoari turskih intelektualaca i novinara osuđenih na izdržavanje zatvorske kazne, romani i pripovetke čija se radnja odvija u zatvoru, čine jednu posebnu biblioteku. Jedno vreme sam toliko puno čitao zatvorsku književnost da sam svakodnevni život po zatvorskim ćelijama, pravila meni omiljenog zatvorskog žargona, kabadahiluka i siledžijstva naučio koliko i neki osuđenih koji je ležao u zatvoru. Pisanje mi je tih godina izgledalo kao život u kome policajci stalno čekaju pred vratima, gde su ljudi na ulicama praćeni od strane civilne policije, u kome se telefoni prisluškuju, ne daju pasoši i u kome se dirljiva pisma i pesme voljenima pišu iz zatvora. Uopšte nisam žudeo za tim, iz knjiga naučenim, životom, ali mi se činio romantičnim. Kada sam, trideset godina posle, na sopstvenoj koži osetio delić sličnih nevolja, ja sam se tešio razmišljajući o tome kako je moje stanje neuporedivo lakše od onoga što su preživljavali pisci, a što je opisano u ovim knjigama koje sam – sa razumljivom prestravljenošću i čudnom romantikom – čitao u mladosti.

Nažalost, veoma malo sam izgubio od onog prosvetiteljskog i utilitarističkog stava po kome su knjige nešto što nas priprema za život. Možda stoga što je to život pisca u Turskoj stalno potvrđivao. A mnogo više stoga što u Turskoj u to vreme uopšte nisu postojale velike biblioteke u kojima biste s lakoćom mogli doći do svake tražene knjige. U pozadini uobrazilje borgesovske biblioteke – u kojoj je svaka knjiga poprimila svojevrsno misteriozno odličje i koja se zbog toga obavila oreolom jedne metafizičke bezgraničnosti i jednom, sa kompleksnošću sveta skladnom, poetičnošću – nalaze se velike biblioteke sa toliko mnogo knjiga da ih je nemoguće prebrojati i pročitati. Borges je bio direktor jedne takve biblioteke u Buenos Airesu. Ali, jedna takva, za znatiželjne otvorena, biblioteka u mojoj mladosti uopšte nije postojala u Istanbulu, u Turskoj. A knjige na stranim jezicima niste mogli naći ni u jednoj biblioteci. Ako sam već bio neko ko je žudio da sve sazna, da bude obrazovan i dubok; ako sam se želio osloboditi od zagušljivih granica koje se brane zajednicama nacionalne književnosti, prijateljstvom, književnom diplomacijom i zabranama, onda sam sâm morao podići svoju veliku biblioteku.

Da bih oformio biblioteku koja bi sadržavala sve bitne, korisne knjige vredne pažnje, kupovina knjiga bilo je, posle pisanja, moje najbitnije zanimanje u periodu između 1970. i 1990. godine. Otac mi je davao dobar džeparac. Od svoje osamnaeste godine sam stekao naviku da jednom sedmično odem do Sahaflar čaršije na Bejazitu. Sate i dane sam provodio na tim mestima što su se teško zagrijavala električnim grejalicama, koja su bila prenatrpana kulama nerazvrstanih knjiga i gde su svi – od prodavača do vlasnika dućana, od slučajnih posetitelja do radoznalih tragača za knjigom – izgledali veoma siromašni. Ulazio bih u neki od dućana gde se prodaju polovne knjige; pretraživao bih svaku policu i svaku knjigu, odvajao bih, recimo, jednu istorijsku knjigu koja govori o odnosima Osmanske države i Švedske u XVIII veku, dnevnik glavnog lekara bolnice za mentalne bolesnike u Bakirkoju, beleške nekog novinara koji je bio svedok jednog neuspelog vojnog udara, monografiju o Osmanskim građevinama u Makedoniji, turski izbor iz dnevnika jednog nemačkoga turiste koji je u XVII veku posetio Istanbul, razmišljanja nekog profesora sa Medicinskoga fakulteta Čapa o maniko-depresivnim devijacijama i šizofrenim sklonostima, na savremeni turski preveden i komentiran Diwan nekog Osmanskoga pesnika koga se više niko ne seća ili propagandna brošura sa crno-belim fotografijama koja govori o putevima, zgradama i parkovima što su 1940-ih godina izgrađeni od strane Istanbulskoga valiluka, pogađao se sa prodavačem i kupovao. U samom početku sam skupljao sve klasike svetske i turske književnosti (za tursku književnost bi bilo bolje reći “važne knjige“. Za ostale knjige sam mislio kako ću ih, poput klasika, jednog dana sigurno pročitati. Ali, čak i moja majka, koja me prekoravala zbog prekomernoga čitanja, uviđala je da više kupujem knjige nego što ih čitam: “Bar ovaj put nemoj kupovati nove knjige pre no što pročitaš ove što si već uzeo!“, govorila bi mrzovoljno.

Knjige nisam uzimao kao kakav kolekcionar, već kao neko ko, čitajući sve što mu dođe pod ruku, uspaničeno što pre želi shvatiti smisao sveta i doći do odgovora na pitanje zašto je Turska toliko siromašna i u tolikim problemima. Svojim prijateljima što su me, spočetka mojih dvadesetih godina, posećivali u kući gde sam živio sa roditeljima, ja nisam upevao dati ubedljiv odgovor kada bi me pitali zašto kupujem te knjige što su velikom brzinom punile sobe. Jesam li toliko bio znatiželjan da bih od početka do kraja pročitao motive kuća u Gumušhane bajkama; pozadinu Čerkez Ethemove pobune protiv Ataturka; dokumente političkih ubistava Perioda ustavnosti,priču o kakotoa papagaju, koju je, na zahtev sultana, Abdulhamidov ambasador u Londonu kupio i iz Engleske poslao u Tursku; primere ljubavnih pisama za stidljive; historiju ulaska marsejskoga crepa u Tursku; politički dnevnik doktora koji je u Turskoj otvorio prvu bolnicu za lečenje od tuberkuloze; istoriju zapadne umetnosti od 150 stranica napisanu 1930-ih godina; beleške za nastavu komesara koji pitomce na policijskoj akademiji uče metodama borbe protiv sitnih uličnih protuzakonitosti poput džeparenja, podvala, psovki; memoari bivšeg predsednika države od šest tomova, koje je napunio dokumentima; studiju o uticaju morala Osmanskog esnafa na mala moderna preduzeća; istoriju i tajne Džerrahijskoga tarikata i rodoslovno stablo njihovih šejhova; Pariski dnevnik 1930-ih godina nekog slikara koga su svi zaboravili; smicalice koje su pravili trgovci kako bi povećali cenu lešnjaka; 500 stranice oštre kritike koju je neki turski marksistički pokret sovjetske orijentacije uputio na račun istog pokreta kineske i albanske orijentacije; promene grada Eregli nakon podizanja čeličane i železare; knjigu za decu 100 poznatih Turaka; priču o požaru na Aksaraju; izbor kolumni koje je između dva rata pisao novinar koji je od pre trideset godina postao sasvim zaboravljen; na dvesto stranica uguranu dvehiljadegodišnju istoriju nekog gradića iz srednje Anadolije, koga na karti ne bih uspeo pronaći u jednom potezu; tvrdnje penzionisanoga nastavnika koji je, čitajući turske novine, pronašao ubicu Kennedyja, iako nije znao engleski?

Ta pitanja, kao i pitanje: “Gospodine Orhane, jeste li pročitali sve knjige iz Vaše biblioteke?“, sa kojim sam se mnogo puta susretao narednih godina, ja nisam potcenjivao:“Da“, odgovarao bih, “ako ih i nisam sve pročitao, jednoga dana će nečemu koristiti.“ Kao što se dā shvatiti i iz tog odgovora koji sam davao sasvim ozbiljno, moj odnos prema knjigama u mladosti bio je ograničen pozitivističkim stavom jednog neizlečivog optimiste, koji misli da će svojim znanjem moći dominirati celim svetom. Ta znanja sam jednoga dana mogao upotrebiti u nekom svome romanu. U sebi sam nosio nešto od nepokolebljive odlučnosti autodidaktičkog junaka što je od A do Ž čitao sve knjige iz biblioteke jednog grada koji je Jean Paul Sartre opisao u Mučnini; nešto od Petera Kleina, junaka Elias Canettijevog Iskupljenja, koji se – poput kakvog vojnika što se ponosi svojom vojskom – ponosio svojim knjigama i iz njih crpeo snagu. Ideja borgesovske biblioteke za mene nije bila neka metafizička uobrazilja što aludira na neograničenost sveta; bila je to upravo biblioteka koju sam, jednom po jednom, knjigama oformio u svojoj kući, u Istanbulu.

Odmah bih uzimao knjigu o pravnim osnovama poljoprivredne ekonomije u Osmanskoj imperiji XV i XVI veku. Čitajući o tome kako se oporezivala tigrova koža, iz te knjige sam saznao da su u to vreme tigrovi lunjali Anadolijom. Iz teških tomova pisama – koje je iz prognanstva pisao pesnik Namik Kemal (turski Victor Hugo!), borac iz XIX veka, patriota, romantik i pedagog – saznao sam da je nezaobilazni junak školskih udžbenika i nepristojnih učeničkih viceva, ovaj naš legendarni pesnik zapravo prostak poganog jezika. Ugledavši u knjižari, bez razmišljanja bih uzimao zabavne političke memoare jednog bivšeg parlamentarca što je osuđen na izdržavanje zatvorske kazne; knjigu agenta osiguranja u kojoj opisivao najzanimljivije slučajeve požara i saobraćajne nesreće sa kojima se susretao u toku svoje karijere; sećanja jednog diplomate, snoba sa čijom sam kćerkom išao u isti razred. Što sam više bivao prisan sa knjigama, sve više sam propuštao još jedan dio života, a što sam više postajao svestan toga, ja sam još više kupovao knjige, baš kao da sam se tako svetio odbeglome životu. Sada, nakon toliko godina shvatam kako sam provodio veoma sretne sate družeći se sa prodavačima što su me u hladnim knjižarama častili čajem i čačkajući po podnožjima kula od prašnjavih i starih knjiga.

Nakon što sam gotovo deset godina proveo čeprkajući po starim istanbulskim knjižarama u Sahaflar čaršiji, krajem 1970-ih godina sam zaključio kako sam video i preko ruku preturio sve knjige koje su od uspostavljanja Republike do tada objavljene na latinici. Ponekad sam računao da je u periodu od pedeset godina, nakon 1928. kada je, na zahtev Ataturka, cela jedna nacija sa arapskoga prešla na latinsko pismo, na turskome jeziku objavljeno najviše pedeset hiljada knjiga. Ta cifra je 2008. godine iznosila tek nešto više od sto hiljada. Možda je, pak, skupljanje svih tih knjiga u sopstvenoj kući bio plan koji se skrivao u pozadini moje strasti kupovine knjiga… Ali, knjige sam, u većini slučajeva, skupljao ponesen impulsom koji bi u tom trenutku navirao iz mene. A to moje kupovanje knjiga jednu po jednu imalo je nečega u sebi što je ličilo na zidanje kuće, kamen po kamen.

Početkom 1980-ih godina sam, ne samo u antikvarnicama, već i u svim poznatijim velikim istanbulskim knjižarama susretao i druge nalik meni. Govorim o onima što su u pet-šest popodne svraćali u knjižaru, pitali trgovca: “Šta danas ima novo?“ i što su, jednu po jednu, prelistavali nove knjige koje su toga dana došle u dućan. Taj broj se danas, 2008. godine, utrostručio, ali 1980-ih u Turskoj se godišnje u proseku izdavalo oko tri hiljade knjiga. Gotovo polovina tih knjiga čiju sam veliku većinu uspio videti bili su prevodi. Zbog toga što se iz inostranstva nije uvozilo previše knjiga, iz tih traljavih prevoda čija je većina načinjena nabrzinu, ja sam se nastojao upoznati sa dešavanjima u svetskoj književnosti.
Veliki historijski tomovi studija o korenima turske “zaostalosti“, siromaštvu, političkim i socijalnim krizama bili su zvezde knjižara 1970-ih godina. Za razliku od starih Osmanskih historija, koje se svakodnevno, novim fontovima pripremaju za doštampavanje i koje sam sve kupio, ove, srditim jezikom ispisane, pretenciozne, moderne historije nas preterano ne okrivljuju za katastrofe koje su nas zadesile; oni ističu kako su ili strane sile, ili nekolicina zlih i pokvarenih ljudi među nama razlozi “naše zaostalosti“, bede i naše neobrazovanosti i možda su zbog toga veoma omiljene i mnogo čitaju. Bez ikakvoga razmišljanja bih kupovao memoare, romane, istorijske knjige koje dokazuju da se neka misterija, zavera, nekakve igre međunarodnih sila kriju u “pozadini“ niza vojnih udara što su se desile u skoroj prošlosti, političkih pokreta, vojnih poraza u periodu pada Osmanske imperije i nepresušnih političkih ubistava. Kupovao sam istorije gradova napisane od strane penzionisanih nastavnika, koje su objavljivali sami pisci ili opštine, sećanja doktora idealista, inžinjera, poreskih službenika, diplomata i političara, životne priče filmskih zvezda, knjige o šejhovima i tarikatima, sveske u kojima su se razotkrivala prava lica masona i njihova imena, sve knjige koje su sadržavale malo humora, malo života, malo realnosti ili, ako ništa više, malo Turske.

U detinjstvu sam veoma rado čitao knjige o Ataturku, koje su pisali njegovi prijatelji ili ljudi iz bliskoga okruženja. Za razliku od ovih knjiga što su ih napisali ljudi koji su poznavali i doista voleli Ataturka, uobrazilja Ataturka se – zbog zabrana koje su onemogućavale da vidimo njegove ljudske strane i da pišemo o njima – pretvorila se u uobrazilju nekog autoritativnoga, superiornoga čoveka; njegovo se ugledno ime u većini slučajeva koristilo na loš način, da bi se ozakonila politička presija i zabrane. Zbog zabrana koje su danas na snazi u Turskoj, sasvim je nemoguće da se u nekom romanu Ataturk spominje kao nekakav normalan čovek, ili da se napiše njegova uverljiva biografija a da se pri tome ne nađete na sudu. Ali, unatoč tome, svake godine se o njemu napišu stotine knjiga. To možda stoga što, poput knjiga koje tematiziraju islam, zabrane uproštavaju teška i složena pitanja i piscima osiguravaju niz lagodnosti.

Sredinom 1970-ih godina, kada sam napustio snove da postanem slikar i arhitekta i kada sam odlučio postati romanopisac, u Turskoj se godišnje objavljivalo 40-50 romana. Sve sam ih video, a, ubeđen da će jednog dana nečemu koristiti, većinu sam kupio, te malo prelistao ne toliko zbog njihove književne vrednosti, koliko zbog detalja iz seljačkoga života, prizora ljudi iz provincije i skica života iz Istanbula i Turske. Poznati kritičar 1950-ih godina, Nurullah Atač – koji je, sa jedne strane, na sav glas zastupao ideju po kojoj mi, u svim sferama, trebamo oponašati zapadnu civilizaciju, a osobito francusku kulturu, a koji se, sa druge strane, nije mogao odupreti ismevanju gluposti koje su, oponašajući Francuze, pravili pisci slabog obrazovanja – pisao je kako čovek u jednoj zemlji kao što je naša ponekad treba kupovati objavljene knjige samo zato da bi podržao svoga pisca i njegovog izdavača. Držao sam se ovog njegovog saveta.

Prelistavajući i čitajući ove knjige, osećao sam i zadovoljstvo pripadanja jednoj kulturi, jednoj istoriji, ali sam, isto tako, bivao i sretan, razmišljajući o knjigama koje ću nekada pisati. Ponekad bi me, pak, lagano obuzimala nekakva seta, nekakav opasan pesimizam. Čitajući neku knjigu, pažnju mi znaju odvlačiti učestale štamparske greške, te piščeva i izdavačeva nesmotrenost; a neka druga knjiga me rastuži, jer se – zbog piščeve žurbe, srdžbe ili zbunjenosti – ubija neka tema kojoj se može pristupiti na dosta pametniji i daleko bogatiji način. A, inače, i tema bi mi se činila pomalo apsurdna i žalosna… Osetio bih tugu i stoga što su ove besmislene i bezvredne knjige bile veoma omiljene ili što se uopće nije primetila ta zanimljiva i očaravajuća knjiga…

Sve ove emocije u meni bi budile jedno veće, dublje nespokojstvo i onaj mukotrpni oblak sumnje – sa kojim se tokom celoga života bore svi obrazovani iz zemalja izvan Zapada – počinje lagano narastati i zgušnjavati se u mojoj glavi: zašto može biti bitno to što se zna da su u XV i XVI veku Anadolijom tumarali tigrovi? Ili, šta znači to što se zna da je indijska književnost imala uticaja na poeziju Asafa Haleta Čelebija, pesnika, kojeg jedva poznaje čak i turski čitatelj? Nije mi se činilo bitnim ni znati da se turska tajna služba krije u pozadini dešavanja 6. i 7. septembra 1955. godine kada su banditi i pljačkaši u Istanbulu popljačkali kuće i dućane židovske i pravoslavne manjine i poubijali njihove sveštenike, koliko ni to da su Englezi bili ti koji nisu želeli da celi Cipar pripadne Grcima; kao ni čitati ono što je prilikom krstarenja Bosforom Ataturk pričao sa irankim šahom. Osetio bih prazninu nastojanja onih što su o tim temama pisali studije, romane i historije. Ja sam – poput historičara Faruka, junaka mog drugog romana, Tiha kuća, koji je u Osmanskoj arhivi iščitavao stogodišnje dokumente, koji je, ne zaboravljajući nijednu, u glavi nosio sve činjenice, ali koji nije uspevao da uspostavi bilo kakvu vezu među njima – u trenucima pesimizma počinjao osećati zabrinutost za “značaj“ detalja cele jedne istorije, kulture, jezika, koje sam uspešno čuvao u svojoj biblioteci. Zašto bi danas bilo bitno ko je izazvao veliki požar u Izmiru? Činilo mi se kao da jedino četiri-pet osoba poput mene zanimaju razlozi u pozadini ustanka 27. maja ili osnivanja Demokratske partije nakon Drugog svetskog rata. Da li je to stoga što je turska kultura bila previše politička? Ili, stoga što se život zemlje u većini slučajeva tumači politikom? Ili, pak, zbog toga što je osećaj provincijalizma, bivanja daleko od centra, u očima čoveka umanjila vrednost sopstvene nacionalne biblioteke?

Činjenica da fakti iz knjiga, kojima sam željno ispunio sobe svoje kuće, za ostale narode, za ostatak sveta nisu bitni onoliko koliko bih to ja želeo, uvek mi je, uporedo sa osećajem praznine i beskorisnosti, narušavala spokoj. Iako me je dvadesetih godina povremeno uznemiravala činjenica da je moj svet toliko udaljen od centra sveta, taj osećaj nije bio prepreka da neizmerno volim svoju biblioteku. Kada sam tridesetih godina prvi put otišao u Ameriku i suočio se sa bogatstvom drugih biblioteka i svetske kulture, osetio sam bol videvši kako se u svetu veoma malo zna o turskoj kulturi i biblioteci. Ovaj bol mi je, kao romanopiscu, u isto vreme, bio i svojevrsno upozorenje koje mi je savetovalo da “dublje“ gledam na život i svoju biblioteku, da bolje uvidim razlike između kratkotrajnih i temeljnih dimenzija kulture i moje biblioteke.

U romanu Javašluk Milana Kundere postoji jedna junak, Čeh, koji na jednom međunarodnom sastanku, kad god uhvati priliku, svoje izlaganje započinje rečima “u mojoj zemlji“ i koji je zbog toga komičan. Zbog toga što nije mogao razmišljati ni o čemu drugome osim o svojoj zemlji i zbog toga što nije uspevao uočiti vezu između sopstvene ljudskosti i celoga čovečanstva, ovaj junak se opravdano nipodaštava. Ali, dok sam čitao Javašluk, ja se nisam poistovetio sa onima koji su nipodaštavali onoga što kaže “u mojoj zemlji“, već sa tim komičnim junakom. Ne da bih bio poput tog komičnog junaka, već da ne bih bio. Godina 1980-ih shvatio sam da ću – kažem li to rečima junaka Crne knjige – “uspeti biti ono što jesam“ jedino ukoliko se poistovetim i shvatim osobu koju je – zbog onoga što je učinio kako bi se rešio provincijalizma i utučenosti – Naipaul oslovio sa “falsifikovani čovek“, a nikako nipodaštavanjem njegove bede.
Oponašati Zapad, kako je to – zbog toga što Turci nikada u svojoj istoriji nisu bili kolonizirani od strane Zapada – od nas tražio Ataturk, postalo je jedan značajan deo modernog turskog identiteta i nije to nešto ponižavajuće, žalosno, kako su na to aludirali Kundera, Naipaul ili Edward Said. Ono, pak, na što turskim čitateljima ukazuje simpatična komičnost gospodina Efruza, najomiljenijeg – ili najomraženijeg – junaka turske književnosti, koji je stvoren da kritizira težnju europeizacije i karakterizira je kao “snobizam, pomodarstvo“, nije neodoljivo bogatstvo turske biblioteke, već samo to što je polemičar, koji je povremeno verovao i u krvni rasizam, nacionalistički pripovedač Omer Seyfettin (1884-1920), europeizaciju doživljavao kao pokret više klase koji je odvojen od naroda.

Ja se, u kontekstu ovih pitanja, osećam bliskim Dostojevskom, koji se srdio na ruske intelektualce, jer su bolje poznavali Europu, nego Rusiju. Međutim, preterano i ne opravdavam ovu srdžbu Dostojevskog koja ga je dovela dotle da mrzi Turgenjeva. Jer, iz ličnog iskustva znam da se u pozadini Dostojevskog tako entuzijastičkog preuzimanja obaveze branjenja ruske kulture, pravoslavnog misticizma, (da kažemo ruske biblioteke?) nalazi emotivna reakcija koju je osećao ne samo prema Zapadnjacima, već i prema ruskim intelektualcima zbog njihovog nepoznavanja ove kulture.

U ovih trideset i pet godina, koliko se bavim pisanjem romana, naučio sam da čak ni najapsurdnije, najprovincijalnije, najnevremenije, od epoha i mode najudaljenije, najgluplje, najpogrešnije i najčudnije knjige moje turske biblioteke ne doživim smešnim i da ih ne zabacim u neki zapećak. Ali, tajna moga uspeha da zavolim te knjige nije bila u njihovom iščitavanju na način kako su to želeli njihovi pisci… Bilo je to čitanje ovih čudnih, nepovezanih, a na mestima i zbunjujuće lepih knjiga, uz nastojanje da se sâm stavim na mesto njihovih pisaca. Način da se oslobodi provincijalizma nije bio beg iz provincije, već krajnje poistovećivanje sa tim osećajem. Tako sam naučio i da podrobnije uđem u svoju biblioteku koja je postajala sve veća i veća, a i da uspostavim distancu između sebe i nje. Na taj način sam, nakon svoje četrdesete , shvatio da je najjači razlog moje ljubavi prema biblioteci bio taj što je nisu poznavali ni Zapadnjaci, a niti Turci.

Sada mi, pak, govore: “Dobili ste Nobelovu nagradu, a ovo je godina Turske na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Možete li nam predstaviti Vašu tursku biblioteku?“ Spreman sam to uraditi; spreman sam pokrenuti ljubav prema turskoj biblioteci, ali se bojim da ću pri tome izgubiti svoju ljubav prema njoj.

Preuzeto sa sajta anaarpartblog

Чланак Orhan Pamuk: Moja turska biblioteka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova letelica izgledom podseća na „Apollo“, letelicu koja je odvela prvog čoveka na Mesec 1960. i 1970. godine, ali je gabaritnija, sistemski i tehnološki opremljenija. Zbog činjenice da se ova letelica prvi put šalje u svemir, u njoj neće biti posade. Kada bude u potpunosti opremljena, moći će da primi četiri člana posade na tronedeljnu misiju ili šest astronauta na kraće misije, što je svakako napredak u poređenju sa Apollom koji je brojao tri člana posade koji su u svemiru ostali šest do dvanaest dana. Očekuje se da će Orion prvu misiju sa kompletnom posadom izvršiti 2021. godine.

Kako navode iz Nasa-e, današnji dan je bio sa nestrpljenjem iščekivan i celokupna akcija predstavlja veliki i značajan događaj. Prilikom ovog putovanja, letelica će uzleteti na visinu od 3.600 milja i obleteće Zemlju dva puta. Nakon četiri i po sata spustiće se u Pacifik, 600 milja od obale Kalifornije.
Orion, pored nove moćne rakete koja će svoj debi imati 2017. ili 2018. godine, predstavlja srž i jezgro budućnosti čovečanstva kada će ljudima konačno biti omogućeno da zakorače na najdalje destinacije kao što je crvena planeta.
Jedan od pokazatelja tehnološkog napretka je i unapređena zaštita od radijacije koja je ugrađena unutar kapsule, s obzirom da je radijacija jedna od glavnih pretnji na putovanjima u svemir, a iz Nasa-e navode da je Orion spreman da se izbori sa izazovom. Ova misija je, kako navode, samo mali korak u dugogodišnjem radu i posvećenosti i put strpljenja tek predstoji.

Чланак Nasina Orion letelica spremna za probni let do Marsa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomske posledice geopolitičke krize na Bliskom istoku, posebno u domenu energetike, dospele su u drugi plan nakon političkog sukoba Rusije i Zapada povodom događanja u Ukrajini, i posledično uvedenih ekonomskih sankcija na obe strane, koje se po svojim razmerama već nazivaju novim hladnim ratom. Ma koliko se evropski političari trudili da Rusiju označe kao glavnog gubitnika u tom sukobu, ističuči predviđanja da bi šteta mogla da dostigne između 3% do 5% ruskog BDP, Evropska komisija prognozira da će samo evropske sankcije prema Rusiji, bez ruskih protivmera, koštati ove godine evropsku privredu oko 40 milijardi evra. Urušavanje privrednog rasta dolazi u nezgodnom trenutku po evropsku ekonomiju,  koja je bila na pragu privrednog oporavka posle šestogodišnje krize.

Evropska unija je u daleko nezavidnijoj poziciji nego SAD, budući da američko-ruska trgovinska razmena od 38,1 milijardi dolara čini tek desetinu ukupne razmene Rusije i zemalja EU.  Prema podacima Eurostata, Rusija je treći najveći trgovinski partner EU, iza SAD i Kine. Izvoz na rusko tržište čini 12% ukupnog izvoza EU, dok je 7% uvezene robe na tržištima zemalja članica poreklom iz Rusije. Industrijski eksperti ocenjuju da će ruski embargo pogoditi najmanje 10% evropskog izvoza hrane, kao i da bi mogao da izazove krizu prezasićenosti u Evropi. Naime, Rusija je drugo najveće evropsko tržište za izvoz hrane i pića, koji je u prošloj godini vredeo oko 12 milijardi evra. Prema prvim procenama, gubici Belgije zbog zabrane uvoza u Rusiju mogu dostići oko pola milijarde evra. Ukupan obim izvoza belgijskih prozvoda, pre svega voća, u 2013. godini je iznosio 490 miliona evra, a obzirom na rekordan ovogodišnji rod, zatvaranje ruskog tržišta moglo bi da preraste u katastrofu po belgijske voćare, pišu tamošnji mediji. Slično raspoloženje preovlađuje i u Danskoj, čiji je izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju prošle godine činio 41% ukupnog izvoza, a Poljska je već saopštila da će zbog nemogućnosti da poljoprivredne proizvode koji su bili namenjeni Rusiji preusmeri na druga tržišta, njen BDP biti umanjen za 0,6%.

Svi putevi vode u Belorusiju

Mada su polemike o posledicama sankcija prema Rusiji uglavnom usmerene na manje razvijene članice Unije, prema oceni nemačke obaveštajne službe BND, ukoliko se sankcije prodube najveće štete bi mogla da pretrpi najjača evropska ekonomija, s obzirom da su nemačke banke i kompanije vrlo aktivne u Rusiji. Isti izvor navodi da Rusija može da izdrži pod sankcijama najmanje četiri godine, na osnovu procena o visini njenih novčanih rezervi i državnih rashoda za tekuću godinu. Sa druge strane, ruski proizvođači hrane oduševljeni su odlukom Kremlja da uvede restriktivne mere na uvoz evropskih proizvoda, računajući da će to povećati popularnost ruske robe koja je do sada bila „u senci“. Ne isključuje se, međutim, povećanje cena prehrambenih proizvoda do kraja jeseni, kada se procenjuje da će biti potrošene sve zalihe ranije uvezene robe sa Zapada. Ruski ekonomisti uglavnom iznose stavove da inflacija može da se spreči ukoliko Rusija bude čvrsto kontrolisala formiranje cena i obezbedila neprekidne isporuke robe, što je teško izvodljivo s obirom da i dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza ne može da zadovolji svoje potrebe.

Zapadna roba, ipak, polako pronalazi okolne puteve do ruskog tržišta, koji, čini se, svi vode u Belorusiju. Roba se preko tranzitnog prometa faktički ilegalno dovozi u Rusiju ili se u beloruskom Brestu, u blizini poljske granice, na originalnu, na primer, italijansku ambalažu, lepi etiketa „Made in Belarus“. Preskakanje barijera omogućava odluka zvaničnog Minska da ne zabrani uvoz zapadnih prehrambenih namirnica, kao i otvorene državne granice unutar carinske unije između Belorusije, Rusije i Kazahstana. Primera radi, od septembra je uvoz norveške ribe u Belorusiju utrostručen, posebno lososa, a nakon što ga beloruske firme „prerade“ u novo pakovanje i sa drugom etiketom, isporučuju ga u Rusiju kao sopstveni proizvod. Na prozivke ruskog predsednika Vladimira Putina zbog reizvoza zabranjene zapadne robe, zvanični Minsk se pravda da je reč o „sporadičnim slučajevima“. Takvi argumenti očigledno ne prolaze kod ruskih carinskih organa, koji su predložili vladi u Moskvi da osnuje mobilne jedinice, sa zadatkom da nadziru uvoz proizvoda koji su pre toga stigli sa zapadnog tržišta u Belorusiju i Kazahstan.

Srećni dobitnici

Od uvođenja sankcija na hranu iz zapadnih zemalja, na granici je zaustavljeno više desetina hiljada tona robe. Istovremeno, pokrenuto je više stotina krivičnih postupaka protiv špeditera. Oni su pokušali da u Rusiju ilegalno uvezu voće i povrće iz Poljske, Grčke i Španije, ali i ribu iz Amerike, Nemačke i Holandije, pa i mlečne proizvode iz Nemačke, Finske i Letonije. Kada je reč o mlečnim proizvodima, neutralna Švajcarska je više nego upetostručila izvoz sira u Rusiju; u septembru 2013. švajcarski proizvođači isporučili su Rusiji 28 tona sira, a u septembru ove godine čak 160 tona! Švajcarci su, ipak, nezadovoljni, jer se uglavnom isporučuju jeftinije vrste sira, pa proizvođači strahuju da će se ova nenadana prilika urušiti istog monenta kada se ukinu sankcije za kompanije iz EU. Zato pokušavaju na sve načine  da ruske sladokusce sa dubokim džepom pridobiju za svoje ekskluzivne i veoma skupe sireve.

Ipak, najveći aktuelni dobitnici sve zategnutijih odnosa između Rusije i Zapada su tržišta u razvoju, latinoameričke i azijske zemlje, a u poslednje vreme i Turska i Afrika. Naravno, najveći igrač u tom sastavu je Kina, čije firme poslednjih meseci preuzimaju kapitalne poslove od evropskih konkurenata, dok sa druge strane kineske vlasti koriste priliku da obezbede veće količine žitarica iz Rusije za svoje potrebe. Intenzivira se i tranzit kineskih namirnica preko ruskih luka, posebno u luci Zarubino, preko koje transport jednog kontejnera košta za 250 dolara manje nego ako se to čini kopnom. Ruska grupa „Suma“, vlasnik pomenute luke, već se dogovorila s tri kineske kompanije o pretovaru 17 miliona tona tereta. Sporazumi su potpisani i sa kompanijom iz provincije Czilin za 10 miliona tona tereta godišnje, sa kompanijom „Henda“ za pretovar 5 miliona tona vode, kao i sa fabrikom za sklapanje delova Folksvagen za pretovar do milion automobila i 40 hiljada delova za automobile.

Jasno je da će Rusija u dugoročnijem periodu morati da preorijentiše trgovinu i tehnlošku saradnju na alternativna tržišta, što će po nju imati ozbiljne posledice. Ali sankcije prisiljavaju Rusiju da brzo ostvari nove saveze, koje možda ne bi ni preduzela, ili bi to činila daleko sporije. Prema nekim analitičarima, „bumerang“ efekat će biti toliko ozbiljan po rast priverde u Evrozoni, da će najverovatnije biti prepolovljen.

Neočekivano zapošljavanje u Finskoj

Finska je nenadano počela da profitira od nove delatnosti – prehrambenog turizma. Zbog sankcija koje je uvela Rusija na robu sa zapadnih tržišta, u finske pogranične  gradove stižu autobusi prepuni ruskih turista, koji kupuju zapadne proizvode u ogromnim količinama. Kako bi se izbegle carinske prepreke prilikom povratka u Rusiju, Finci su za ruske turiste otvorili prehrambene prodavnice u bescarinskoj zoni, sa dodatnim popustom na proizvode koji ne podležu embargu. Zbog orgromne navale ruskih kupaca, u prodavnicama se otvaraju nova radna mesta za meštane iz okolnih gradova.

Piše: Vladimir Adonov

Чланак Posledice trgovinskog sukoba Rusije i Zapada: Prehrambeni turizam i pokrštavanje robe   се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naravno, izbavljenje pouzdanog i izračunljivog sebičnog interesa od Prvobitnog greha u obliku kapitalizma, nikada nije bilo potpuno. Naprotiv, to nas je ostavilo sa pohabanom kontradikcijom između društvene moralnosti i ličnog interesa (kontradikcijom poznatom i kao „društvena nauka“). Ali, iako nikada nije mogla da se sasvim otarasi aure pokvarenosti, samoživost je izašla iz senke svog grešnog porekla da bi zauzela moralni položaj pomeren za skoro 180 stepeni. Isključiva posvećenost pojedinca vlastitom dobru postala je osnova društva, pre nego njegova Nemezis – kao i neophodni uslov za najveće moguće bogatstvo naroda.

Preobražaj je počeo sa zagovornicima takozvanog „sebičnog sistema“, čiji je Montenj bio istaknuti preteča, a Hobs najpoznatiji primer. S takvim veličinama kao što su Samujel Džonson (Samuel Johnson), Džonatan Svift i Bernar Mandevil (Bernard Mandeville), u pratnji brojnih manjih zvezda, sistematizatori sebičnosti su zapravo oživeli sofističku ideju da prirodna želja za vlašću i dobitkom stoji iza svake društvene akcije, uključujući i one nesumnjivo časne i dobronamerne. „Naše vrline su samo maskirani poroci“, glasio je epigraf iz La Rošfukoovih popularnih Maksima (La Rochefoucauld, Maxims, 1664). Na primer, maksima br. 563:

„Samoljublje je ljubav prema sebi i svim stvarima zbog sebe. Ona od čoveka pravi vlastitog idola i tiranina drugih, ako mu sreća pribavi sredstva… Ništa nije tako žestoko kao njegove strasti, ništa tako podmuklo u svojim namerama, ništa tako vešto u svom delovanju. Njegova savitljivost je neizreciva, njegovi preobražaji nadmašuju Ovidijeve metamorfoze, a njegova rafiniranost svaku hemiju. Takvo je samoljublje! A čovekov život je samo njegovo dugo i veliko rovarenje.“

Nasuprot hobsijancima i njihovom „sebičnom sistemu“ stajali su mnogi branitelji „društvenog sistema“ i ideje o boljoj moralnoj prirodi čovečanstva, među kojima se isticao i treći Grof od Šaftsberija (Earl of Shaftesbury). Ali, na duže staze, uz opravdanje koje je sebični interes dobio od nastupajućeg kapitalizma, ideologija sebičnosti je stekla veliku prednost. Pošto će na kraju sve ionako izaći na dobro, u materijalnom pogledu, onda treba prestati s primedbama na račun lične pokvarenosti, zaključio je Mandevil u svojoj Bajci o pčelama – vrlo slično učenju o Nevidljivoj ruci iz prošlih i potonjih vremena.

„Mani žalbe: samo lud se time bavi
Od košnice da poštenu kuću pravi.
Da uživaš u blagodetima sveta,
I vojuješ slavno, a da opet živiš bajno,
Bez poroka, utopija je pusta
Što u mozgu živi samo.
Prevara, oholost i raskoš moraju da žive
Dok nam od njih svaka korist stiže.“

Pošto je postalo srećna mana ekonomije i ljudskog poretka, samoljublje je počelo da stiče uvažavanje u celoj kulturi. U neverovatnom preokretu, to zlo iz drevnog pamćenja, umesto da se smatra za nešto destruktivno po društvo, od tada je među mnogim slavnim filozofima počelo da se slavi kao njegov izvor. Prema Helvecijusu, Holbahu, La Metriju (La Méttrie) i njihovim sledbenicima, ljudska potreba i gramzivost, umesto da bace ljude u anarhiju, uvode ih u društvo. Umesto neprijateljstva, sebični interes stvara prijateljstvo: kao u čuvenoj Helvecijusovoj izreci, aimer, c’est avoir beson, „voleti znači imati potrebu“. Ljudi stupaju u odnose jedni s drugima zbog sopstvene koristi, da bi tako ostvarili sopstvene ciljeve (što predstavlja neku vrstu kantovskog etičkog debakla). Helvecijus se podsmeva: „Svaki pisac koji, u nameri da steknemo dobro mišljenje o njegovom srcu, nalazi da društvenost počiva na nekom drugom principu, a ne samo na telesnim i ostalim običnim prohtevima, obmanjuje slabije umove i širi lažnu ideju o moralnosti.“

Sada bolje vidimo kakva je teorija o društvu bila nagoveštena kada je Toma Akvinski prebacio u ekonomski padež Aristotelovu definiciju čoveka kao političke životinje. Baron Holbah je na sličan način istakao podelu rada, to jest zavisnost o drugima da bi se obezbedio vlastiti interes, kao razlog za okupljanje ljudi u društvo. Holbah je zaronio i do dubljeg razloga, halapljive želje: „Zato su potrebe, uvek obnovljene, nikad site, princip života, aktivnosti, izvor zdravlja, temelj društva.“ Uprkos antihobsijancima i dašku prvobitnog greha, ovde se srećemo sa zaokruženom teorijom kulturno zasnovanog prirodnog egoizma – danas popularnijom nego ikad.

Do XX veka, ono najgore u nama postalo je najbolje. Naravno, za američke revolucionare, sebični interes, kao potraga svake osobe za sopstvenom srećom, već je bio bogom dano pravo. U logičnom sledu, posesivni individualizam bio je izjednačen sa osnovnom slobodom. Ono u čemu je Avgustin video ropstvo i zapravo božju kaznu, čovekovu stalnu potčinjenost prohtevima mesa, neoliberalni ekonomisti, neokonzervativni političari i većina žitelja Kanzasa vide kao kamen temeljac slobode. Sloboda je sposobnost delovanja na osnovu sopstvenog najboljeg interesa – nesputanog, pre svega, mešanjem vlasti. (Antiteza između državne vlasti i sebičnog interesa ostaje, samo što je sebični interes sada nešto dobro, a najmanja vlast ujedno i najbolja.) Komplementarna ideja da je samoljublje jedino prirodno, od skora je osnaženo plimom genetskog determinizma, koja u prvi plan izbacuje „sebični gen“ sociobiologa i podgrejani socijaldarvinizam evolutivnih psihologa. Pored toga, koja god crta kulture da izmakne navodnim prirodnim dispozicijama gena, ne bi li uvećala svoju prednost, ona se objašnjava kao „racionalni izbor“ u teorijama ekonomista, koji na sve, od stope samoubistava do maloletničke delinkvencije, gledaju kao na mudru alokaciju „ljudskog kapitala“.

Sav taj „realizam“ i „naturalizam“ bio je pozdravljan kao „oslobađanje sveta od iluzija“, iako je zapravo značio opčinjenost društva svetom – simbolizmom tela i materije umesto duhom. Ne samo da je društvo bilo shvaćeno kao kolektivna posledica potreba tela, nego je i svet bio prikladno opčinjen simbolički konstituisanim robnim vrednostima, kao što su zlato, nafta, grožđe za pinot noir i izvorska voda s Fidžija. Reč je o konstrukciji prirode pomoću određenih kulturnih značenja i praksi, čija se simbolička svojstva ipak shvataju u čisto materijalnom smislu i čiji se društveni izvori pripisuju prevashodno telesnim prohtevima, a njihovo proizvoljno zadovoljavanje mistifikuje kao univerzalno racionalan izbor.

Maršal Salins (Marshall Sahlins), profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu
Iz knjige „Zapadnjačka iluzija o ljudskoj prirodi“, 2008; Porodična biblioteka br. 12

Izvor: Akuzativ

Чланак Sebičnost na pijedestalu društva се појављује прво на Biznis i Finansije.

Misiju MMF u Beogradu tokom dvonedeljne posete predvodiće Zuzana Murgasova, navedeno je u saopštenju. Predstavnici MMF su ove godine takođe boravili u dvonedeljnoj poseti Srbiji, od 26. februara do 13. marta, s ciljem da sagledaju stanje državnog budžeta i javnih finansija zemlje, što je osnov za pregovore o novom aranžmanu iz predostrožnosti.
Aranžman iz predostrožnosti podrazumeva dogovor o programu reformi, ekonomskih i fiskalnih mera Vlade Srbije, čiju realizaciju bi pratio MMF, uz stavljanje na raspolaganje Srbiji određene sume novca, koja ne moraju da se povlače. Poslednji aranžman Srbije i MMF sklopljen je krajem septembra 2011, a zamrznut februara naredne godine, jer je budžet za 2012. odstupio od dogovorenog fiskalnog programa.

Izvor: eKapija

Чланак Misija MMF od 4. do 20. novembra u Beogradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

U uslovima opšte ekonomske nesigurnosti na svetskom nivou i izostanka mera fiskalne konsolidacije u zemlji Narodna banka Srbije je uspela, ne samo da očuva, nego i poveća devizne rezerve, rezerve u zlatu, da plati porez na dobit pravnih lica (za nedobitne organizacije), očuva stabilan kurs i inflaciju svede na istorijski minimum.

Smatramo da je naša dužnost da ispunimo svoju zakonsku obavezu, da obezbedimo  monetarnu i finansijsku stabilnost u zemlji, što je u 2013. godini uspešno i ostvareno.

Sprečavanje malverzacija i zarade pojedinih intersenih grupa na promenama kursa, što je bio slučaj pre 2012. godine, bio je jedan od naših prioriteta, kao i obezbeđivanje stabilnosti cena kako ne bismo dozvolili da se ponovi situacija koju smo zatekli po dolasku u Narodnu banku Srbije, a to je rekordna inflacija u Evropi i potrošena milijarda i tri stotine pedeset miliona evra deviznih rezervi.

Naš finansijski rezultat, koji će biti pokriven iz naših tehničkih rezervi, ni na koji način ne predstavlja opterećenje za poreske obveznike u Srbiji, ali nagle promene kursa i visoka inflacija su nešto što bi svaki građanin Srbije osetio na svom standardu i kućnom budžetu. Zbog toga smo uvereni da dosadašnji rezultati opravdavaju troškove jer su učinili da izostanu izdaci koje bi imali privreda, stanovništvo i država da oni nisu ostvareni.

Podsećamo i da do avgusta 2012. godine  Narodna banka Srbije nije Vladi uplatila ni jedan dinar kamate na budžetska sredstva iako je bila u obavezi da to čini mesečno‎, da je rast cena iznosio preko 12%, a kurs uz enormno trošenje deviznih rezervi oscilirao tako da ni privreda ni stanovništvo nisu mogli predvideti koliki će im biti prihodi, odnosno rashodi sledećeg meseca.

Stabilnost kursa, cena, ukupnog finansijskog sistema i makroekonomskog okruženja je od izuzetnog značaja za svakog građanina koji plaća ratu u evrima, preduzeće koje vraća kredit, investitora koji planira da ulaže, međunarodne finansijske institucije sa kojima sklapamo aranžmane i čije percepcije utiču na naš rejting na globalnom ekonomskom planu. Zbog toga smatramo da je cena te stabilnosti potpuno opravdana, naročito jer ne košta naše građane, koji bi da je ta stabilnost izostala trepeli velike troškove.

Ističemo da su netačne i  tvrdnje da je jedini put Narodna banka Srbije ostvarila gubitak 2013. godine. Ostvareni rezultati od 2006. do sada pokazuju da je Narodna banka Srbije gubitak ostvarila i 2006. i 2007. godine. Takođe, ni danas Narodna banka Srbije nije izovlovan slučaj jer su opšte ekonomske okolnosti svuda teške.  Naime, centralna banka Švajcarske je u 2013. godini zabeležila neto gubitak od 9,1 milijardi švajcarskih franaka (10,4 milijarde dolara), u odnosu na gubitak od šest milijardi franaka godinu dana ranije, odnosno u 2012. godini. Švajcarska centralna banka je zbog gubitaka obustavila isplatu dividendi, kao i uplate u državni budžet.

Чланак NBS ponovo o bilansu svog poslovanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Ukrajinci izlaze na izbore 29. oktobra, nova vlada pred ogromnim izazovima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Srbija treba dobro da se pripremi za trgovinsko partnerstvo EU i SAD се појављује прво на Biznis i Finansije.