Radoslav Adamović je svestrani poljoprivrednik iz Krčedina. Pored toga što obrađuje svojih 80 hektara zemlje, on poseduje i poljoprivrednu mehanizaciju koju uslužno nudi preduzećima u okolini. No, osim u „oflajn“ svetu, poznat je i na internetu kao jedan od najvećih poljoprivrednih influensera, premda nije ljubitelj te rogobatne titule.

„Sve je počelo kada sam kupio traktor koji nije imao uputstvo ni na srpskom ni na engleskom jeziku, već samo na turskom. Tada su me zvali mnogi ljudi, koji znaju da se razumem u poljoprivrednu mehanizaciju, da pitaju za njegove karakteristike. Zato sam odlučio da za Youtube snimim video o ovom traktoru, kako ne bih svakome ponaosob objašnjavao iste stvari”, počinje Adamović priču o svojoj „influenserskoj“ karijeri. Od tada nije prošlo ni dve godine a on već ima više od 23.000 redovnih pratilaca na Youtube kanalu, na kojem objavljuje recenzije poljoprivrednih mašina ali i korisne poljoprivredne savete.

U međuvremenu je naučio da montira video snimke, a njegova supruga je usavršila svoje snimateljske veštine. U video produkciji mu pomaže i Sava, mladić iz komšiluka, koji je kod njega na obuci za traktoristu.

Adamović se trudi da publici ponudi raznovrsne sadržaje – oko 75 odsto njih čine prilozi o poljoprivrednim tehnikama i savetima, a ostatak su prikazi poljoprivredne mehanizacije. Često anketira pratioce da glasaju koju mašinu žele da on istestira. Kada izaberu favorita, Adamović kontaktira kompanije koje prodaju poljoprivrednu mehanizaciju sa zahtevom da ih isproba. Taj zahtev mnoge odobre, međutim ima i nekih koje to ne žele, budući da za Adamovića važi da je iskren u svojim recenzijama, što nije uvek pozitivno za trgovce.

Razbijanje medijskog mraka

„Kada sam počinjao sa snimanjem, moj cilj je bio da pomognem kolegama poljoprivrednicima, dakle ljudima iz ove struke. Međutim, vremenom, kako je rastao broj pratilaca, počeo sam da privlačim i mnogo onih koji traže razbibrigu, bez želje da saznaju nešto korisno. Tako je jedan od mojih najboljih snimaka – o uzgoju krušaka – imao znatno manju gledanost od nekih koji nisu toliko kvalitetni i ozbiljni, pa ga Youtube maltene više i ne nudi posetiocima”, rezignirano priča Adamović o zamkama sa kojima se na internetu susreće svako ko ima masovniju publiku.

Dešava se i da ga, prilikom javljanja uživo, prate stotine dece koja su zainteresovana za mašine ali ne i za poljoprivredu. Ona mu stalno postavljaju ista pitanja, pa Adamović troši mnogo vremena da im odgovori, ali i to su posledice njegove novostečene slave.

„Znao sam da će se to dešavati ali ne u ovolikom obimu. Takođe, nisam očekivao ni toliku navalu botova i političkih neistomišljenika kada sam u jednom snimku rekao da je od 2012. drastično pogoršana poljoprivredna politika. Ja bih prvi voleo da nije tako, ali nažalost jeste i o tome ne treba ćutati”, kaže Adamović koji se u ovaj projekat upustio i kako bi probio „medijski mrak“. Mišljenja je da se u medijima nedovoljno priča o problemima sa kojima se poljoprivrednici redovno suočavaju.

„Tih problema je mnogo. Naši poljoprivrednici, na primer, imaju najmanje subvencije u Evropi a Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju je omogućeno evropskim proizvođačima hrane, koje njihove države zdušno podržavaju, da bez carina učestvuju na srpskom tržištu. To je nelojalna konkurencija za nas jer mi nemamo ni jeftino gorivo, ni brojne druge povlastice koje oni imaju. Ali ljudi to ne znaju. Pa šta da vam pričam kada mi rođena majka kaže da se mi poljoprivrednici stalno nešto žalimo, iako dobijamo svakakve pogodnosti od države! Ona veruje televiziji, a ne meni koji sam se godinama unazad zaduživao da bih mogao nekako da održim proizvodnju”, žali se Adamović.

Dodaje da je jedna od najčešćih zabluda kod nas ona da se od poljoprivrede dobro živi: „Često čujem kako poljoprivrednici na protestima blokiraju ulice mašinama vrednim po 100.000 evra. Ne razumem šta ljudi očekuju, da oremo sa volovima? Da li se oni zapitaju koliko bi hrane na stolu imali da mi nemamo mehanizaciju, odnosno da sve radimo kao u 19. veku?“

Poziv na udruživanje

Na pitanje kako će na njegov posao uticati ukrajinska kriza, ali i prethodno poskupljenje đubriva i goriva, Adamović odgovara da je na to računao i da ga više brine nedostatak radne snage.

Muči ga i to što gleda svoje kolege kako propadaju zbog nespremnosti države da podrži poljoprivredu ili bar da donekle ublaži uticaj uvozničkog lobija. „Sreća moja što se bavim ratarstvom, koje je još uvek u dobrom stanju. Ranije sam uzgajao i voćke, ali sam odustao kada sam video kuda to vodi. One se uvoze po cenama koje naš seljak jednostavno ne može da prati”, tvrdi Adamović.

Primećuje i da se u njegovom okruženju ali i u celoj Vojvodini gazdinstva ukrupnjavaju, jer ih kupuju velike kompanije. Južno od Dunava i Save, međutim, ima još malih poljoprivrednika koji su u sve gorem položaju budući da ne mogu da drže korak sa velikim kompanijama, i za njih Adamović ne vidi drugo rešenje osim udruživanja.

„Youtube kanal mi je omogućio i povezivanje sa poljoprivrednicima iz inostranstva. Tako sam čuo iskustva iz jednog nemačkog sela u kojem su se svi udružili i kupili dva kombajna i tri velika traktora koje dele međusobno, a imaju čak i menadžera za mehanizaciju, koji im pomaže da što efikasnije koriste mašine. To bi nama bilo od velike pomoći da imamo drugačiji mentalitet, da nismo sujetni i ljubomorni. Evo, ja sam uspeo da dogovorim sa još dvoje, troje kolega da zajedno kupujemo mašine, ali to je maksimum udruživanja ovde kod nas“, zaključuje naš najpoznatiji poljoprivredni jutjuber.

Instagramom do mlađe publike

Instagram profil „Organska poljoprivreda Srbija“ (organska_poljoprivreda_srbija) nastao je početkom 2021. godine, sa idejom da promoviše organski pristup poljoprivredi, u najširem smislu, kao i da okuplja sve zainteresovane za tu temu na jednom mestu.

Vojislav Tomić, inženjer zaštite bilja koji vodi ovaj nalog, kaže za B&F da su posetioci veoma različiti, od studenata poljoprivrede, preko manjih, amaterskih baštovana, ljubitelja prirode i sela, do ozbiljnih poljoprivrednih proizvođača, etno gazdinstava i mnogih drugih koji jednostavno vole da prate takve sadržaje.

„Informacije koje objavljujem na ovom nalogu su rezultat stručnih znanja u kombinaciji sa ličnim afinitetom i iskustvom iz organske proizvodnje. Deo podataka pronalazim i na internetu, na primer na drugim Instagram profilima koji prate ovu oblast a voljni su za saradnju“, objašnjava Tomić.

Drago mu je što su mlađi poljoprivrednici uvideli kakve prednosti donosi prisustvo na internetu i umrežavanje sa drugim proizvođačima i kupcima.

„Mislim da poljoprivreda iz dana u dan zauzima sve više mesta na društvenim mrežama, ali da trenutno, gledajući u odnosu na neke druge oblasti, to nije mnogo. Situacija će se verovatno menjati kada ljudi uvide da društvene mreže mogu biti značajan izvor informacija, edukacije, pa i prodaje”, predviđa Tomić.

Prema njegovim rečima, vođenje takvih stranica nije mali posao, jer pored širokog znanja, zahteva i stalno prisustvo kako bi se odgovorilo na mnoštvo stručnih pitanja i komentara ljudi koji ih prate. Ipak, uveren je da će se taj napor isplatiti, jer informacije koje pruža su jako korisne ne samo za one koji se već bave poljoprivredom, već i za sve koji razmišljaju da li da se upuste u taj posao.

Marija Dukić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Poljoprivrednici na društvenim mrežama: Selo u globalnom selu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada se pomene karikatura, većini naših sugrađana prva asocijacija je politička karikatura koja se objavljuje u dnevnim novinama. S dobrim razlogom, jer već decenijama domaći karikaturisti ne oskudevaju u inspiraciji. Ipak, ako ih upitate da li je Srbija iz tog razloga obećana zemlja za karikaturiste, saznaćete da bi i oni voleli da žive u uređenijoj državi, sa manje povoda za „smeh od muke“. No, i takav kakav je, sadašnji tretman karikature u Srbiji deluje manje sumorno od njene perspektive.

Tako bar za B&F kaže naš najpoznatiji karikaturista Predrag Koraksić Koraks. Kao najstariji aktivni crtač političke satire u zemlji, on se doduše seća i lošijih vremena za karikaturu – perioda Titove vladavine kada je crtanje političara bila tabu tema, a potom i vladavine Slobodana Miloševića, čiji su kritičari bukvalno „nosili glavu u torbi“. Ni sada ne cvetaju ruže satiričarima i karikaturistima, kaže on, ali opasnosti nisu tako jasno vidljive, što čini situaciju pomalo šizofrenom. „Kada izađem na ulicu, ne znam da li će me osoba koja mi prilazi udariti ili potapšati po ramenu“, šali se Koraks.

Ipak, najveća poteškoća sa kojom se domaći karikaturisti susreću nisu reakcije publike, već nedovoljno medija u kojima mogu da objavljuju svoje radove bez cenzure. „Ja sam se decenijama borio i napokon izborio za svoju slobodu. Odavno se zna moj stav prema vlasti i zato me angažuju samo oni koji mogu da ga ‘istrpe’”, kaže Koraks i dodaje da je u prošlosti gubio poslove zbog poruka koje je slao svojim karikaturama, ali da ipak nije odustajao od njih.

Našeg sagovornika nije potrebno posebno predstavljati, njegove karikature su poznate širokom auditorijumu zbog britkog humora ali i specifičnog stila crtanja – bez propratnog teksta. Koraks se priseća da je u početku dopisivao tekst u svoje radove, „ali vremenom sam uvideo da prava karikatura govori kroz slike. To se postiže na sledeći način: crtate likove na prepoznatljiv način i šaljete jednostavnu ali upečatljivu poruku koja će na čitaoca delovati kao šamar, u figurativnom smislu naravno”. I podrazumeva se, morate imati bogatu inspiraciju, ali nje u Srbiji nikada ne nedostaje. Šta više, ističe Koraks, danas na ovim prostorima ima toliko materijala da je najteže odlučiti koju temu ćete odabrati.

Sloboda nigde nije zagarantovana

U Evropi i Americi svaka velika novina ima svog karikaturistu, dok kod nas to više nije slučaj, tvrdi Koraks. Naše tržište je malo i siromašno, i to je jedan od razloga što na njemu nema mnogo posla za crtače. Drugi razlog je političke prirode – manjak slobode.

Ideološko usmeravanje karikatura međutim nije samo srpski specijalitet. „Na Zapadu se karikaturisti, ponajviše oni koji nisu frilenseri već su zaposleni u medijima, uglavnom opredeljuju da prate politiku listova u kojima rade. Drugim rečima, karikaturisti zaposleni u američkim novinama koje promovišu, na primer, republikanske vrednosti će obično slediti njihovu ideologiju. Nekada to liči na cenzuru a nekada na autocenzuru, ali rezultat je uglavnom isti – objavljuje se ono što je u interesu poslodavca”, komentariše Koraks. Naravno, dodaje, postoje i nezavisni mediji u kojima karikaturisti imaju veliku autonomiju, ali oni ne čine većinu na tržištu mejnstrim medija.

Kod nas takođe postoje listovi koji zapošljavaju karikaturiste ali takvih je sve manje, primećuje Koraks, i dodaje da i oni uglavnom slede uređivačku politiku. „U prorežimskim medijima, na primer, nikada nećete videti ni najmanju kritiku vlasti”, navodi Koraks, koji inače crta za dnevni list „Danas“, u kojem kako kaže ima „odrešene ruke“. Bar za najveći broj svojih zamisli. „Moje karikature tamo niko ne cenzuriše ideološki, ali postoje neka ograničenja koja moram da ispoštujem. Recimo, na ’Danasovom’ portalu ne sme da se pojavi nacistički simbol svastika“, objašnjava Koraks, „tako da i ako ga nacrtam, on će prilikom objave automatski biti izbrisan”.

Naš najpoznatiji karikaturista je svestan da nemaju sve njegove kolege takvu autonomiju i smatra da je to jedan od razloga što na našem tržištu nema mnogo mladih autora. Nada se da će se ova situacija poboljšati, odnosno da će Srbija konačno izabrati istinski demokratsku vlast. „Voleo bih da svedočim tome“, priželjkuje Koraks, „odnosno da vidim pojavu mladih nada u nekim novim nezavisnim novinama”.

Retko koji karikaturista ima samo jedan posao

Nadu da će se na našem tržištu pojaviti još karikaturista gaji i Marko Somborac, autor popularnog „Blic stripa“ u istoimenom dnevnom listu. On je uveren da karikatura, ma koliko na momente delovala kao zastarela forma, i dalje ima snagu da prenese željenu poruku ogromnom broju ljudi.

„Naravno, vremena su se promenila, sada je mnogo drugačije nego nekada kada je ’Jež’ imao ogromne tiraže, ali karikatura je daleko od odumiranja”, komentariše Somborac. To, prema njegovim rečima, potvrđuje i nedavno burno negodovanje naših sugrađana na karikature Novaka Đokovića u francuskom satiričnom listu „Šarli Ebdo“, ali i redovne ljutite reakcije vlasti na radove Koraksa i Dušana Petričića.

Da karikatura još uvek ima „težinu“ u društvu, pokazuje i to što, kako kaže Somborac, on može pristojno da živi od svog posla i da zahvaljujući njemu dobija i druge angažmane. Dodatnim poslovima se bavi i mnogo drugih karikaturista, a naš sagovornik na primer „sa strane“ radi portretne karikature za poklone, kalendare za firme, ilustracije udžbenika, ali i stikere za Viber. Trudi se da bude u toku sa novim tehnologijama, pa pravi i stripove prerađene u gifove i jednostavne animacije, koje se mogu pronaći na njegovom Tiktok i Instagram nalogu. Sve ove mogućnosti, međutim, verovatno mu se ne bi pružale da nije izgradio zvučno ime.

„Da mi je neko rekao 2005. godine, kada sam počinjao, da će neki dnevni strip biti relevantan, da će moći od toga da se živi i da će trajati ovoliko, ne bih mu verovao”, priznaje Somborac, naglašavajći da razvojni put karikaturista nije jednostavan kao što se u javnosti često misli. Prema njegovom iskustvu, potrebno je imati određene veštine crtanja i pripovedanja, što se donekle može naučiti u umetničkim školama, ali se „scenaristički“ zanat stiče tako što se uči iz radova starijih kolega.

A kada postanete poznati karikaturista, Somborac kaže da će vaša svakodnevica izgledati ovako: sama karikatura se ne crta dugo, svega nekoliko sati, mada povremeno ima i onih komplikovanih od udarničkih osam sati rada. Ali, prethodno morate da pratite dešavanja na političkoj i društvenoj sceni, kako biste pronašli inspiraciju, a potom i da dobro osmislite priču. U njegovom slučaju to znači da nema klasičnog radnog vremena, već da stalno radi na nečemu, a obično crta kada se približi krajnji rok za predaju materijala za novine.

Modernizacija karikature

Marko Somborac takođe smatra da nema mnogo medija u kojima karikaturisti mogu da objavljuju svoje radove. Srećom, nove tehnologije pružile su karikaturistima i nove mogućnosti da se približe publici, posebno mlađoj.

Deluje mu da za njegov početak „tiktokovanja“ i „reelovanja“ ima interesovanja kod mladih. Nada se da će ovaj i slični pokušaji njegovih kolega promovisati karikaturu, ali i ohrabriti mlade autore da se upuste u ovaj posao. Podseća na popularnost koju je pre dve godine vrtoglavom brzinom stekao do tada nepoznati autor Zvoganj, koji je objavljivao humoristične animacije na Jutjubu.

Somborac, zato, predviđa da budućnost karikature uveliko zavisi i od sposobnosti karikaturista da se prilagode novim načinima komunikacije u digitalnoj eri.

Piše i crta: Marija Dukić

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Чланак Budućnost karikature u Srbiji: Smeh od muke се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dejan Vukićević ima posao koji mu pruža priliku da se upozna sa zanimljivim društvenim fenomenima koji su malo poznati u široj javnosti. On vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Njegova istraživanja su ga dovela i do teme o cenzuri u bibliotekarstvu, koju je obradio u stručnom radu i predstavio na Međunarodnom sastanku bibliotekara slavista u Sarajevu. Potom je svoja istraživanja o ovoj temi proširio i na izdavaštvo, jer su izdavačka delatnost i bibliotekarstvo blisko povezani.

Prikupivši mnoštvo materijala, Vukićević je odlučio da napiše knjigu o tome koja dela su bila zabranjivana kroz istoriju, koji autori su proganjani i zašto, ali i kakve su bile sudbine nekih od najpoznatijih cenzora. Knjiga koja se poziva na ogromnu literaturu od čak 670 bibliografskih jedinica namenjena je struci, ali i širem krugu čitalaca, jer se autor trudio da je napiše na način koji će biti razumljiv i zanimljiv i onima koji se profesionalno ne bave ovakvim temama.

„Prema reakcijama čitalaca, čini mi se da sam u tome uspeo”, kaže Vukićević i dodaje da su knjigu prvo objavile dve biblioteke, a pošto je prvi tiraž brzo rasprodat, takođe bibliotekama, drugo izdanje su štampale novosadska izdavačka kuća „Prometej“ i Narodna biblioteka „Dimitrije Tucović” iz Lazarevca. Tako je čitaocima omogućeno da “Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu” nabave i u slobodnoj prodaji, a autor je za svoje ostvarenje dobio književnu nagradu „Dejan Medaković“.

BiF: Dok ste prikupljali materijal za knjigu, koji su istorijski primeri cenzure na Vas ostavili najveći utisak?

Dejan Vukićević: Najzanimljiviji su mi oni slučajevi gde se cenzor preobraća u cenzurisanog. Takav je slučaj pape Pija II, u profanom životu Eneje Silvija Pikolominija, koji je u mladosti pisao ljubavni roman „Pripovest o dvoje zaljubljenih“, kao i pamflete protiv papinog autoriteta. A onda, kada je i sam postao papa, zabranjivao je sopstvena dela.

Sličan je i slučaj Đirolama Savonarole. On je na firentinskom trgu spaljivao knjige i likovna dela koja su prema njegovoj oceni bila opscenog sadržaja, između ostalog Bokačov “Dekameron” i Ovidijeva dela. Potom je na tom istom trgu završio na lomači, koju je nekoliko godina ranije sam potpalio i na kojoj je sagoreo zajedno sa svojim delima.

Kod nas bi to bio Radovan Zogović, pesnik i nekadašnji šef propagande Komunističke partije, koji je veoma revnosno prijavljivao dela koja su bila u neskladu sa režimskom politikom. Međutim, 1948. godine optužen je da je staljinista i crnogorski nacionalista i izbačen iz partije. Tada je pao u nemilost vlasti, pa je Desanka Maksimović potpisivala njegove prevode da bi uopšte bili objavljeni, kako bi imao od čega da živi.

Kao što vidite, takvih primera u istoriji nije bilo malo.

BiF: Ko sve sprovodi cenzuru?

Dejan Vukićević: Za cenzuru je neophodan centar moći. Nekada je to bila Crkva, koja danas nema takvu vrstu moći, makar ne u pravoslavnim ili socijalistički orijentisanim zemljama. Zato je i u prošlosti ali i danas država bila najčešći cenzor, a sledili su je centri vojne moći, ili, pak, na nižem stepenu, urednici, direktori i slično.

Naravno, cenzura je prisutnija u totalitarnim i represivnim sistemima, ali ni takozvane visokorazvijene zemlje, bilo u tehnološkom bilo u demokratskom smislu, nisu amnestirane od te pošasti. Samo, u njima je cenzura prikrivenija, sofisticiranija, manje transparentna, na jednom višem nivou. Takva je, recimo, cenzura korporativnih koncerna, globalnih firmi koje vladaju većinom svetskog kapitala. Nekada su se cenzori hvalili svojim činom, a danas niko, bar ne zvanično, ne priznaje da je cenzor.

BiF: Ipak, kada se pomene cenzura većina građana prvo pomisli na političku cenzuru. Da li je ona odraz straha i nesigurnosti vladalaca i koliko je efikasna kao oruđe za očuvanje vlasti?

Dejan Vukićević: Moglo bi se tvrditi da jeste, ali ipak primarni uzrok cenzure nije strah, nego moć. Čine je oni koji imaju mogućnost da je čine.

Ako se efekat cenzure posmatra u kontekstu trenutka kada se stvari događaju, ona naravno ima efekta. Neko će biti osujećen u objavljivanju dela koje nije po volji vlasti, ili će takvo delo biti zauvek uništeno. Čak se dešavalo da takvu sudbinu doživi i autor dela, po principu „nema čoveka, nema problema”.

No, ako gledamo na duge staze, cenzura zapravo nikada nije odnela pobedu, cenzor je na samom kraju bio taj ko je prokažen, i to bi trebalo da znaju oni koji se cenzorskih makaza dohvataju.

BiF: Da li je za društvo pogubnija cenzura ili autocenzura?

Dejan Vukićević: Teško je objektivno utvrditi šta je od toga pogubnije, ali autocenzura je svakako perfidnija – nateraju vas da mislite ili bar da radite onako kako oni žele. Njihove „pilatovske” ruke ostanu čiste a vi ste zadovoljni što niste postradali. Tako se stvara privid da su „svi srećni, svi zadovoljni.”

No, nije lako ni utvrditi koliko je autocenzura zastupljena u jednom društvu. Ne znam da li ste čuli za slučaj Branislava Nušića, koji je svoje „Sumnjivo lice“ uzalud nudio dvojici upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu? Oni su ga uporno odbijali i govorili mu da ga više nikom ne pokazuje, jer je u pitanju bila oštra kritika tadašnjeg društva. A onda, kada je Nušić došao na čelo ovog teatra, i sam je „Sumnjivo lice“ stavio na najudaljeniju policu.

BiF: Od tada, uprkos razvoju raznovrsnih tehnologija za komunikaciju ali i mehanizama za očuvanje demokratije, cenzura nije nestala već je samo menjala svoj pojavni oblik. Kako se danas ona sprovodi?

Dejan Vukićević: Upravo tako, to je jedna od temeljnih osobina cenzure – kameleonstvo, prilagođavanje novonastaloj situaciji, izobražavanje, pretvaranje. I tako će, bojim se, ostati zanavek. Jer je u čovekovom biću da stremi ka moći, a mnoge, kada je dostignu, ta moć izobrazi, pretvori u nešto što nikada nisu očekivali da će biti.

Savremene tehnologije donele su samo tehničke promene. Istina je da je internet potisnuo značaj medija, ali mediji i dalje imaju veliku moć, a gde ima velike moći ima i pritisaka da se nešto ne objavi ili da se objavi, ali samo u interesu centra moći.

Danas je sve vidljivija i potreba da se koristi pozitivna cenzura, posebno na internetu, gde je svakom omogućeno da kaže šta god hoće o bilo kome. Nema više onih „propovednika” na gajbicama u parkovima koje niko ne sluša, sada su se svi preselili na „mrežu“ i svi imaju želju da se njihovo mišljenje čuje i uvaži.

BiF: Rekli ste da cenzura uvek dolazi iz centara moći, ali upravo ovih dana na internetu pratimo žestoku polemiku oko slobode mišljenja i izražavanja o vakcinama. Jedni se zalažu za zabranu širenja raznih informacija ali i dezinformacija o njima, a drugi za slobodu da propituju njihovu efikasnost i bezbednost. Da li i ovde uviđate cenzorske tendencije?

Dejan Vukićević: Nedavno je sproveden „eksperiment” u jednoj američkoj biblioteci: korisnicima je ponuđeno da izdvoje knjige za koje smatraju da su iz nekog razloga neprimerenog sadržaja. Kao što pretpostavljate, na polici je ostalo samo nekoliko naslova, a i njih bi, verovatno, pre ili kasnije, neko uklonio.

Hoću da kažem, ne postoji instanca koja će regulisati oblast javnog morala, ali postoji ono što bismo nazvali opštim ili pretežnim stavom o nekoj temi. Kada je u pitanju zdravlje, stvar je još delikatnija. Opšte je mišljenje da su vakcine u prošlosti spasavale svet, ali vi danas ne možete goniti nekoga da ih primi ako na to nije obavezan propisima. Dalje, antivakseri imaju i taj argument da ne možete nasilno voditi brigu o njihovom zdravlju, primenjivati silu nad njihovim telom ili proveravati podatke koji su lični.

Dakle, sve to je prilično složeno i komplikovano, posebno u situaciji kada se zdravstveni sistem suočava s relativno nepoznatom pretnjom, pa šalje kontradiktorne poruke. Čini mi se da u ovom slučaju centar moći može nekom zabraniti ulazak u neke objekte u određeno vreme, ali svakako ne bi trebalo da zadire u njegovo telo, u ono što je previše lično.

Takođe, ne možete s jedne strane neprekidno govoriti o zaštiti ličnih podataka, a da onda, s druge strane, bilo kome dozvolite da ih proverava na svakom koraku.

I da završim mišlju Džona Stjuarta Mila: „Kad bi čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo.”

Marija Dukić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Чланак Dejan Vukićević: U represivnim sistemima cenzuru vrše države, a u demokratskim korporacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. TAJNI SUDOVI ZA OBEŠTEĆENJE ENERGETSKIH KOMPANIJA: Ko drugome jamu kopa…
Opskurni mehanizam arbitraže pod okriljem Energetske povelje, inicijalno kreiran da zaštiti interese i profit zapadnih naftnih kompanija u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, vratio se poput bumeranga. Sada prijeti da „olakša“ budžete bogatih država zapadne Evrope za stotine milijardi eura, kao kompenzaciju za odustajanje od fosilnih goriva. Među potpisnicima su i sve bivše jugoslovenske republike, osim Srbije, što se sada pokazuje kao prednost.

10. KRIZA U SAD ZBOG NEDOSTATKA VOZAČA ŠKOLSKIH AUTOBUSA: Prevoz do škole u autobusu za striptizete
Uporedo sa paralizom privrede zbog nestašice profesionalnih vozača, sada je na pomolu nova nacionalna kriza u SAD, izazvana nedostatkom vozača školskih autobusa. Savezne države, jedna za drugom preduzimaju do juče nezamislive mere, uključujući i angažovanje pripadnika nacionalne garde da prevoze decu, a neke škole su primorane da iznajmljuju i autobuse za zabavu, sa rekvizitima za striptiz. Mnogi radnici koji su obavljali ovaj posao pre pandemije a tokom zatvaranja škola su ostavljeni na cedilu, sada ne žele da se vrate na posao. Razlog je preveliki rizik za bednu platu.

12. KINEZ KOJI JE ULIČNI KRIMINAL PRETVORIO U MULTINACIONALKU: Taj čovek izgleda kao ugledni bankar
Ce Či Lop, vođa dve najveće narko mreže u istoriji, koji se trenutno u pritvoru u Amsterdamu bori protiv izručenja australijskim vlastima, začetnik je potpuno drugačije vrste organizovanog kriminala. To je čovek za koga FBI tvrdi da izgleda kao ugledni bankar i da je izgradio sistem koji se po inovativnosti može uporediti sa poslovanjem „Epla“ i „Amazona“.

Biznis

14. KONSOLIDOVANI BILANSI ZA 2020. GODINU: Pandemija nekome majka, a nekome maćeha
Elektroprivreda Srbije je najuspešnije poslovala u prošloj godini na nivou grupe, a potom MK grupa i Srbijagas, koji je istovremeno uvećao kumulirani gubitak preko dva puta. U vreme pandemije, izuzetan napredak za godinu dana su ostvarili Agromarket i Magna Pharmacia, dok su Moj kiosk i FCA Srbija koji su u 2019. imali dobitak, prethodnu godinu završili u gubicima.

16. TABELE: Rang po dobiti konsolidovano i Rang po poslovnom prihodu konsolidovano

24. HIPERPRODUKCIJA DOMAĆIH SERIJA: Program za mesec dana gledanja bez spavanja
Tokom poslednje četiri godine, u Srbiji je snimljeno preko 2.300 sati serijskog programa, više nego za 15 godina pre toga. Prema iskustvu domaćih producenata, potrebno je najmanje milion evra čak i za najjeftiniju proizvodnju, ali ako se serija proda samo na jednom stranom tržištu, taj iznos pokrije većinu troškova. Ipak, hiperprodukcija znatno umanjuje kvalitet, pa mali broj naslova ima šansu da zaživi na globalnom tržištu.

26. KOLIKO JE ISPLATIVA PROIZVODNJA PRIVATNIH ROBNIH MARKI ZA TRGOVINE: Sa trgovcima teško, bez njih još teže
Bez obzira što mogu da zarade samo ako robna marka koju prave za trgovce ostvaruje veliki promet, domaći proizvođači se opredeljuju za ovakav posao najviše zbog mogućnosti da prošire tržište u zemlji i inostranstvu. Na ruku im ide sve veća popularnost ove kategorije proizvoda, čiji je promet u Srbiji prošle godine porastao za 2,5 milijarde dinara.

Finansije

30. UTICAJ PANDEMIJE NA PRANJE NOVCA: Nove okolnosti, novi vidovi kriminala
Medicinski kriminal, korupcija, sajber kriminal i prenos nezakonito stečenih sredstava su najčešće zloupotrebe u aktuelnoj zdravstvenoj i ekonomskoj krizi, koje kriminalci koriste kao nove načine za pranje novca.

32. ODAKLE MALA I SREDNJA PREDUZEĆA FINANSIRAJU ZELENA ULAGANJA: Osloni se na sebe sad ti
Domaćim malim i srednjim preduzećima nedostaje za dalji razvoj oko 10,1 milijardi dolara, što je preko 27% BDP-a Srbije, procenjuje UNDP u svom istraživanju o budućnosti zelenog finansiranja. Uprkos tome, od ukupnog broja MSP koja ulažu u zelene projekte, svega 5% finansira takva ulaganja isključivo iz eksternih izvora. Vlasnici malih i srednjih preduzeća se nerado opredeljuju za kredite, jer tvrde da su uslovi posebno nepovoljni upravo kod ovakvih komercijalnih aranžmana, koje banke doživljavaju kao veoma rizične.

34. PORESKI ASPEKTI FINANSIRANJA POSLOVANJA: Dvaput meri, jednom seci
Finansiranje je svakako jedan od najvažnijih elemenata poslovnog plana i celokupog poslovnog poduhvata. Kao i kod svakog segmenta poslovanja, i kod odabira načina finansiranja treba uzeti u obzir u kojoj fazi razvoja se nalazi preduzeće i kakav je poreski tretman određenog vida finansiranja. Neodgovarajući izvori finansiranja mogu usporiti poslovni razvoj u narednim fazama ili biti znatno skuplji.

Temat

39. KLASTERSKO POVEZIVANJE MSP: Lakše je uspeti u dobrom društvu
Iskustva uspešnih klastera u Srbiji dokazuju da udruživanje poboljšava tržišnu poziciju svih članova i čini male firme otpornijim na velike poremećaje. Zato bi država, kroz veća ulaganja u poslovnu infrastrukturu, trebalo da pomogne udruživanje privrednika. Domaća privreda je suviše mala da bi bilo koje preduzeće, čak i u popularnoj IT industriji, moglo mnogo da uradi samo, posebno u vremenima koja dolaze.

42. UTICAJ INDUSTRIJSKIH ZONA NA MSP SEKTOR: Oslonac za nove preduzetnike
Kompanije u industrijskim zonama štede vreme za pokretanje investicije jer im je obezbeđena infrastruktura, a građevinske dozvole dobijaju po ubrzanoj proceduri. Industrijske i slobodne zone privlače investicije koje dalje utiču na razvoj postojećih i otvaranje novih malih preduzeća. Gradovi sa razvijenim industrijskim zonama ostvaruju suficit u trgovinskoj razmeni.

44. POSAO U POGRANIČNIM PODRUČJIMA: Tako blizu, a tako daleko
U pograničnim zonama uglavnom se osnivaju trgovinske i ugostiteljske firme, ali se malo ko upušta u proizvodnju jer su u pitanju male sredine, koje su ponekad i geografski teško pristupačne. Vlasnici malih i srednjih preduzeća koji posluju blizu granice, kažu da nije svaka granica ista, ali da se zato svaki politički potres obavezno oseti u njihovim poslovnim knjigama. Za razliku od privrednika, koji retko koriste prednosti što im je inostrano tržište „na korak“ od radnog mesta, granice nisu prepreka za odlazak radnika koji „preko“ nalaze bolje plaćene poslove.

46. POSLOVANJE DOMAĆIH DOBAVLJAČA TOKOM PANDEMIJE: Magla na kraju tunela
Usporavanje poslovanja pa i nestanak kupaca, veliki lager, ali i okolnosti koje nemaju veze sa pandemijom, poput kašnjenja subvencija za poljoprivrednike u Srbiji ili globalni nedostatak čipova i poluprovodnika – sve to su naši sagovornici, domaći dobavljači trgovinskih lanaca, proizvođača automobila i sistema poput železnica i javnog prevoza, naveli kao probleme sa kojima su se suočavali u ove dve pandemijske godine. A onda se pojavio i omikron.

50. MILENKO BOŽIĆ, OSNIVAČ I VLASNIK KOMPANIJE „NATURA TRADE”: Lepo je kad uspeš u svetu, a još lepše kad uradiš nešto za svoju zemlju
Domaće preduzeće „Natura Trade“ nedavno je dobilo još jednog svetski poznatog klijenta – „Amazon“ će koristiti njihove papirne kese za distribuciju robe na teritoriji bivše Jugoslavije. Ova firma iz Loznice je, mimo svih ekonomskih pravila, i za prve klijente imala strance, jer je papirne kese počela da proizvodi u vreme kada niko o tome nije razmišljao u Srbiji. Iako bi preduzeće sada moglo da izveze maltene sve što proizvede, njegov osnivač i vlasnik Milenko Božić ističe da žele da ostanu i na domaćem tržištu, i uprkos mnogobrojnim ponudama, ne planiraju da prodaju svoju porodičnu firmu.

52. PREUZIMANJA IZMEĐU MALIH PORODIČNIH FIRMI: Pregovori puni „nagaznih mina“
Mala porodična firma veoma retko preuzima drugu porodičnu firmu, jer su takvi pregovori puni „nagaznih mina“. Razlog je upravo u tome što sa obe strane stola sede ljudi koji preduzetnički razmišljaju, a što u ovakvim transakcijama opterećuje međusobne odnose.

54. PREDUZETNIŠTVO U DIJASPORI – BALKANSKA KUHINJA U VIJETNAMU: Sarma od kimčija i šopska salata od bugarskog sira
Kada rešite da živite od pravljenja balkanskih specijaliteta u Vijetnamu, onda i bez aktuelnih nestašica sirovina na svetskom tržištu morate da budete dovitljivi kako da nabavite potrebne sastojke. Zato ovakvo kulinarsko preduzetništvo traži zaista kreativna rešenja i vodi do nesvakidašnjih saradnika, poput Vijetnamca koji je naučio da pravi sir u Bugarskoj. Balkanska kuhinja je dobro primljena u Vijetnamu, ali čini se da je najtopliju dobrodošlicu doživela rakija.

65. TABELE: Rang po dobiti i Rang po poslovnom prihodu

Intervju

64. DEJAN VUKIĆEVIĆ, AUTOR KNJIGE „NON IMPRIMATUR ILI CENZURA U BIBLIOTEKARSTVU“: U represivnim sistemima cenzuru vrše države, a u demokratskim korporacije
Cenzura ima moć da se preobražava kao kameleon i prilagođava novom vremenu, ali i različitim sistemima. U represivnim društvima je ona otvorenija, a u demokratskim prikrivenija i sofisticiranija. U totalitarnim sistemima je sprovode države, u visokorazvijenom svetu to čine globalne korporacije, koje danas vladaju većinom svetskog kapitala, kaže Dejan Vukićević, istraživač Narodne biblioteke Srbije. Sagovornik B&F-a je autor knjige o istoriji cenzure književnih dela, koja se pored zabranjivanih knjiga i sudbina njihovih autora, bavi i sudbinom cenzora koji su sami sebe cenzurisali ili su to učinili drugi kada su pali u političku nemilost.

Skener

68. EKONOMSKE POSLEDICE NEODGOVARAJUĆE REGULATIVE U VINARSTVU: Zašto je srpsko vino skupo?
Najveći uticaj na formiranje proizvođačke cene kvalitetnih vina u manjim domaćim vinarijama, koje čine polovinu svih vinarija u Srbiji, ima regulativa koja je potpuno nekonkurentna u odnosu na druge vinorodne zemlje. Zbog pravnih normi koje ne vode računa o ekonomskim posledicama, domaći proizvođač vina ima trošak od 3,10 evra po flaši i pre nego što ubere grožđe, a pre ulaska u maloprodaju taj trošak dostigne 5,8 evra po flaši, i to bez izdataka za marketing. Ono što najviše nedostaje u pisanju svih naših zakonskih akata je analiza koliko će nas to, na kraju, koštati.

70. KONKURENTNOST SRPSKOG MEDA NA SVETSKOM TRŽIŠTU: Tamo gde najviše izvozimo, najmanje zarađujemo
Ukupna proizvodnja meda u Srbiji čini tek 0,44% svetske i nešto preko 2% evropske proizvodnje, dok prema vrednosti izvezenog meda učestvujemo sa nepunih pola procenta u svetskom i sa 1,28% u evropskom izvozu. Sa prosečnom izvoznom cenom od 4,31 dolar po kilogramu, skuplji smo od svetskog i evropskog proseka i skoro dvostruko skuplji od vodećih svetskih izvoznika, Kine i Argentine. Srpski med je po kvalitetu nešto iznad svetskog proseka, a postiže dvostruko veće cene na tržištima Bliskog istoka, Velike Britanije i Belgije, nego u Nemačkoj i Italiji, gde najviše izvozimo.

72. GEOTERMALNI I BANJSKI POTENCIJALI BEOGRADA: Imovina u izvorima
Na osnovu tendera koji je nedavno raspisala država, vršiće se istraživanja na Novom Beogradu u potrazi za geotermalnim izvorima koji mogu da posluže za grejanje i druge energetske potrebe objekata. Na ovoj opštini je i najnovije nalazište teremomineralne vode u kompleksu „West 65“, koje će se prema konceptu „resursnog parka“ koristiti za grejanje i u lekovite svrhe. Naučna studija o geotermalnim potencijalima Beograda pokazuje da bi oni mogli da zadovolje osnovne energetske potrebe Beograda za grejanje i hlađenje prostorija.

Nove tehnologije

74. ELEKTRONSKA TRGOVINA IZMEĐU PREDUZEĆA: Dokle god vidiš – to je moja prodavnica!
Elektronski promet između preduzeća u svetu veći je četiri i po puta od onog koji se obavlja između preduzeća i potrošača. Iako se većina domaćih firmi u načelu slaže da je elektronsko poslovanje korisno, Srbija je u praksi jako daleko iza pomenute svetske statistike.

Nauka

76. POLEMIKE O PRAISTORIJSKIM „HOBITIMA“: Da li su mali ljudi bili – ljudi?
Naučnici očekuju da će DNK analize konačno dati pouzdanije odgovore ko su bila zagonetna mala stvorenja čiji su ostaci pronađeni na ostrvu Flores u Indoneziji. Glavno pitanje koje je podelilo naučnu zajednicu glasi: da li su prastanovnici indonežanskog ostrva, patuljastog rasta i ogromnih stopala sa dugim nožnim prstima bili zasebna vrsta ljudi, koja ne pripada Homo Sapiensu, baš kao što je Tolkin tvrdio da su to Hobiti u svojoj triologiji „Gospodar prstenova“.

Koktel

79. NEFORMALNA ISTORIJA STUDENTSKOG GRADA: Bilo jednom u Beogradu
Pored formalne istorije Studentskog grada u Beogradu, od početka ovog meseca javnosti je preko posebne digitalne platforme dostupna i ona neformalna, o kojoj svedoče fotografije i intervjui sa stanarima popularnog „Studenjaka“ koji su boravili u njemu tokom prethodnih sedam decenija. Svedočanstva pokazuju da je mladost svake generacije na svoj način bila posebna, ali i da život u „Studenjaku“ nikada nije oskudevao u solidarnosti i originalnim idejama.

82. PROSLAVA ZA DECU U DOBA KORONE: Pršti snežna staza bez Deda Mraza
„Svi govore o problemima u kojima su se zbog pandemije našli ugostitelji i zaposleni u turizmu, ali i naša profesija je pretrpela ogromne gubitke“, kažu preduzetnici koji su se najviše specijalizovali za novogodišnje proslave namenjene deci. Prošla novogodišnja sezona je praktično prošla bez sezone, a pokušaji da se Deda Mraz uživo zameni onim na internetu nisu naročito dobro prihvaćeni u Srbiji. Zaposleni u studijima za animaciju dece kažu da je ovaj decembar ipak malo bolji.

Komunikacije

84. PREDSTAVLJANJE ISTOČNE SRBIJE U DOMAĆIM FILMOVIMA I SERIJAMA: Reklama je reklama, i kad je prezačinjena
Istočna Srbija sve češće „dobija uloge“ u snimanju domaćih filmova i serija. Pored direktne koristi od usluga filmadžijama tokom snimanja, lokalni preduzetnici smatraju da je veća ona koja dođe kasnije, kada se film „zavrti” i postane reklama za kraj u kojem je snimljen. Posmatrano tako, ljudi u istočnoj Srbiji mogu i da zažmure na umetničku slobodu, koja je ponekad baš „oslobođena“ stvarnosti. Jer reklama je reklama, i kad je prezačinjena.

Reprint

86. CENA I VREDNOST JADARSKOG LITIJUMA: Rio Tintu milijarde, nama kusur
„Sumanuto je dopustiti aktuelnoj vlasti da jadarski litijum (i bor) gotovo pokloni Rio Tintu, kompaniji koja je iza sebe, i to samo u poslednjih nekoliko decenija, ostavila ekološke katastrofe širom sveta, uništena prirodna i kulturna dobra, pa čak i jedan građanski rat”, piše naučni novinar Nikola Zdravković. Ova odluka je još neverovatnija ako se ima u vidu da je naše nalazište unikatno i veoma isplativo za eksploataciju, dodaje Zdravković u svojoj analizi objavljenoj na portalima „Odiseja” i „Peščanik“.

Vremeplov

88. PIONIRI DOMAĆEG FILMA: Epske tragedije i poneka golišava grešnica
Prve bioskopske predstave u Beogradu organizovali su ugostitelji, uz meze i piće, a među njima je ponikao i producent prvog igranog filma o Karađorđu, koji je snimljen 1911. i koštao je tadašnjih 20.000 dinara. Pioniri domaćeg filma uglavnom su se bavili ratnim dramama, iseljenici u SAD su pokušali da snime epsku dramu o Marku Kraljeviću sa američkim farmerima kao statistima, dok je za prvi erotski film u Srbiji zaslužan jedan beogradski farmaceut. On je bio inspiracija za lik čuvenog Đenke u filmu „Maratonci trče počasni krug“.

Чланак Biznis & finansije 192/193: Mala preduzeća i veliki poremećaji na tržištu се појављује прво на Biznis i Finansije.