Iskustva uspešnih klastera u Srbiji dokazuju da udruživanje poboljšava tržišnu poziciju svih članova i čini male firme otpornijim na velike poremećaje. Zato bi država, kroz veća ulaganja u poslovnu infrastrukturu, trebalo da pomogne udruživanje privrednika. Domaća privreda je suviše mala da bi bilo koje preduzeće, čak i u popularnoj IT industriji, moglo mnogo da uradi samo, posebno u vremenima koja dolaze.
U mnoštvu ekonomskih analiza i statistika koje se bave time šta sve nedostaje Srbiji da bi bila uspešnija, ni na jednoj od tih lista, iako su podugačke, ne nalazi se nešto ključno – poverenje.
„Mi u Srbiji imamo jednu karakternu osobinu koju niko ne pominje, a koja predstavlja glavnu kočnicu u naporima da nam bude bolje. To je – međusobno nepoverenje. Kada smo pokrenuli inicijativu da udružimo tekstilce kroz formiranje klastera, kako bismo zajednički nešto učinili da poboljšamo nezavidni položaj ove privredne grane, najteže nam je bilo da ubedimo vlasnike malih firmi da sednu svi za isti sto. Naš naveći uspeh je bio taj što smo ih uverili da, iako su jedni drugima konkurencija, dele vrlo slične probleme i stoga je svima u interesu da se udruže, kako bi oni počeli da se rešavaju“, priča Slađana Milojević, direktorka klastera modne industrije FACTS, šta je bilo presudno da ovo udruženje zaživi i posle više od decenije postojanja postane jedan od najbolje organizovanih klastera u Srbiji.
Još jedan uspešan klaster koji toliko traje je Vojvodina metal klaster, a njegov direktor Zoran Pekez navodi kao glavni razlog za uspeh potpuno istu stvar. „Svašta smo prošli tokom prethodne decenije, od svetske finansijske krize do ove sadašnje koju je izazvala korona. Ali to što naši članovi, uprkos svim tim teškoćama, posluju stabilno možemo da zahvalimo međusobnoj saradnji i podršci. Ako bih trebao da izdvojim šta je to što nam je pomoglo da opstanemo sve ove godine, onda je to – poverenje među našim članovima“, ističe Pekez.
Spoj iskustva i novih znanja
Ova dva klastera su osnovana 2010. godine, u vreme kada je ovakva vrsta povezivanja privrednika bila jako promovisana u Srbiji kroz državnu podršku, a posebno kroz donatorske programe. Ipak, već 2015. postaje primetno da jenjava i podrška i interesovanje u privredi za osnivanje klastera, a analize su pokazale da je do tada izdvojenih 197,2 miliona dinara iz državnog budžeta za ove namene dalo slabe efekte. Premda je najviše od tog novca završilo u turizmu, poljoprivredi i prehrambenoj industriji, bolje rezultate su postigli klasteri u nekim drugim granama, a po uspešnosti su se izdvojila samo četiri: Vojvodina metal klaster, Vojvođanski IKT klaster, Srpska filmska asocijacija i Klaster modne industrije FACTS.
Ovi klasteri prednjače i danas, a posebno je interesantno da uporedo sa kreativcima u informatičkoj i filmskoj industriji koje se promovišu kao poslovi novog doba, najbolje su se organizovale dve tradicionalne privredne grane, koje su pritom bile i među najvećim žrtvama ekonomske tranzicije u Srbiji. Dobar deo njihovog uspeha je u konceptu koji se ne svodi na geografsku koncentraciju i povezivanje dobavljača i kupaca, već se zasniva na razvojnim komponentama koje su dostupne svima, zaključeno je na skupu o mogućnostima povezivanja malih i srednjih preduzeća koji je nedavno organizovao Centar za visoke ekonomske studije (CEVES).
Naime, kada su vlasnici tri ugledne tekstilne kompanije, „TFY“ iz Čačka, „Ivković“ iz Beograda i „Jasmil“ iz Arilja pokrenuli inicijativu za osnivanje klastera, dogovoreno je da on ne bude ograničen na zapadnu Srbiju gde je tada bio koncentrisan najveći deo tekstilne industrije, posebno u Arilju, već da to bude nacionalno udruženje. „Želeli smo da od početka postanemo prepoznatljivi na nacionalnom nivou i samim tim i relevantniji u pregovorima sa državom oko boljeg pozicioniranja naše industrije, koja je tokom tranzicije devastirana i izgubila svoju stratešku važnost“, objašnjava Slađana Milojević.
Danas klaster broji sto članova, koje većinom čine mikro, mala i srednja preduzeća, ali i nekoliko velikih kompanija, kao i mladi dizajneri okupljeni oko modne platforme „Belgrejd fešn vik“ i modnog studija „Klik“. Članovi klastera su i akademske institucije, Fakultet primenjene umetnosti i Visoka tekstilna strukovna škola za dizajn, tehnologiju i menadžment iz Beograda, i Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“ iz Novog Sada.
Tekstilna industrija je niskoakumulativna grana, koja zapošljava veliki broj ljudi sa nižim primanjima. Ali spajanjem iskusne radne snage, koju preko 90% čine žene, sa akademskim znanjima i mladim dizajnerima koji stvaraju domaće brendove prepoznatljive i napolju, klaster je unapredio poziciju svih. „Mi sada izvozimo čistu dodatu vrednost“, ističe Milojević i navodi da 20 vodećih firmi ostvaruje profit od 70 miliona evra i izvozi robu u vrednosti od 25 miliona evra godišnje, uglavnom u regionu, dok jedna kompanija izvozi svoje brendove na svetsko tržište. Klaster direktno zapošljava preko 3.000 radnika, a indirektno kroz celu mrežu više od 6.000 ljudi.
„Mi smo odmah u startu nastojali da pronađemo zajednički imenitelj za tako raznorodne firme, šta je to što može biti u interesu svih, jer bez toga ne bismo mogli da širimo članstvo. Fokusirali smo se na tri stvari: povećanje izvoza i njegove vrednosti, obrazovanje kadrova i stvaranje novih obrazovnih profila za potrebe moderne odevne industrije i povećanje vidljivosti celokupnog sektora. To su naši prioriteti na osnovu kojih upravljamo razvojem klastera i danas“, objašnjava Milojević.
Nedostaje bolja poslovna infrastruktura
Vojvodina metal klaster je započeo svoj rad u srpskoj pokrajini, da bi se potom proširio na celu zemlju, sa posebnim ograncima u Čačku i Nišu. Počeo je sa 70, a danas broji preko 200 članova. Najviše je proizvodnih kompanija iz metalske i mašinske industrije, a pored njih članovi su akademske institucije, javne i privatne institucije za podršku privredi i specijalizovana strukovna udruženja, poput Saveza inženjera i tehničara. Klaster među svojim članovima ima i kompanije iz drugih država, koje vide svoj interes da sarađuju sa ovim udruženjem, objašnjava Zoran Pekez i dodaje da svoje aktivnosti sprovode kroz četiri centra.
„Prvi je edukativni centar, koji je posebno važan za poslovanje na otvorenom tržištu gde je znanje ključna prednost, jer tehnologija, oprema i materijali su samo rezultat znanja. Drugi je centar za podršku malim i srednjim preduzećima, pre svega našim članovima ali i firmama koje to nisu, jer smo vrlo otvoreni za sve što će podići konkurentnost domaće metalske i mašinske industrije. Treći je centar za razvojne projekte, od tehnologije do marketinga. Preko 90% naših članova su firme koje zapošljavaju do 90 radnika i nemaju dovoljno kapaciteta za sopstvene razvojne centre. Zato mi to radimo zajedno, koristeći potencijale svih nas ali i znanja drugih. Ćetvrti je inovativno-tehnološki centar koji je lociran na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, kroz koji razvijamo saradnju nauke i privrede“.
Zajednički cilj u radu svih ovih centara je da se u vreme revolucije 4.0 podigne konkurentnost domaće metalske i mašinske industrije. Pekez ističe da iako su strane investicije dobrodošle, budžetske prihode koje priželjkuje država ne mogu da obezbede samo strane kompanije: „i zato moramo podržati domaću proizvodnju. Potrebno je da svi zajedno pomognemo udruživanje, da domaći privrednici shvate da je to nužno jer je naša privreda mala i stoga nijedno preduzeće, čak i ako posluje u sada tako popularnoj IT industriji, ne može samo mnogo da uradi, posebno u vremenima koja dolaze“.
Iz tog razloga, Vojvodina metal klaster sarađuje i sa drugim poslovnim mrežama, od industrijskih zona do naučno tehnoloških parkova, sa kojima zajedno konkuriše i za EU projekte. Ipak, da bi se ovakve inicijative omasovile, potrebno je da država pored saobraćajne, mnogo više radi na razvoju poslovne infrastrukture. Trenutno je u izradi Zakon o industrijskim zonama, što je prvi put da se one prepoznaju u domaćoj regulativi. Ali predstavnici uspešnih privrednih udruženja su saglasni da je to tek prvi korak u širenju poslovne infrastrukture za povezivanje preduzeća i kroz neposrednu, fizičku saradnju, bez koje neće biti ni napretka.
Maja Đurić
Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.
Foto: Pixabay