Domaćim malim i srednjim preduzećima nedostaje za dalji razvoj oko 10,1 milijardi dolara, što je preko 27% BDP-a Srbije, procenjuje UNDP u svom istraživanju o budućnosti zelenog finansiranja. Uprkos tome, od ukupnog broja MSP koja ulažu u zelene projekte, svega 5% finansira takva ulaganja isključivo iz eksternih izvora. Vlasnici malih i srednjih preduzeća se nerado opredeljuju za kredite, jer tvrde da su uslovi posebno nepovoljni upravo kod ovakvih komercijalnih aranžmana, koje banke doživljavaju kao veoma rizične.
Kada se uopšteno govori o ulaganjima u zelene tehnologije, a to je kod nas najčešće slučaj, po pravilu se prozivaju mala i srednja preduzeća kao onaj deo domaće privrede koji nije dovoljno „osvešćen“ koliko je hitno da se što pre domognemo zelenije grane. Istina, kao i uvek nije tako jednostavna, niti jednostrana. Tačno je da malim i srednjim preduzećima zelena ulaganja nisu prioritet u poslovanju, ali nije tačno da ih nema. Naprotiv, preko dve petine od skoro 1.500 malih i srednjih preduzeća koje je UNDP istraživao za potrebe svoje studije o budućnosti zelenog finansiranja u Srbiji, uložilo je novac u povećanje energetske efikasnosti i bolje upravljanje otpadom.
Navodeći motive za takva ulaganja, vlasnici manjih firmi primarno ističu ekonomske razloge. Njihov glavni cilj je da smanje troškove poslovanja, pre svega izdatke za struju i prevoz, a koji prete da postanu još veći sa aktuelnim poremećajima na tržištu energije i u transportu. Privrednici nastoje i da ovakvim ulaganjima podignu vrednost svojih proizvoda u izvozu, a manji deo njih želi i da time poveća kreditni rejting kod finansijskih institucija.
S druge strane, istraživanje pokazuje da su MSP pre svega usredsređena na zamenu starih mašina naprednijom tehnologijom, a nešto ređe na ugradnju solarnih panela i upravljanje otpadom, ali im je zajedničko da su takva ulaganja pretežno manjeg obima. Razlog je što se ona najčešće finansiraju iz sopstvenih sredstava.
U zavisnosti od toga šta je svrha zelenih ulaganja, 65% do 85% MSP izdvaja za to svoja sredstva, između 11% i 31% kombinuje sopstveni novac i pozajmice, a svega 4% do 5% koristi isključivo eksterne izvore finansiranja za te svrhe. Najveći broj, čak 84% malih i srednjih preduzeća koristi svoj novac za ulaganja u smanjenje količine otpada u proizvodnji, 77% u smanjenje zagađenja prilikom proizvodnje, a najpovoljniji odnos u kombinovanju sopstvenih sredstava sa pozajmicama je kod ulaganja u poboljšanje energetske efikasnosti, budući da „svega“ trećina finansira takve projekte isključivo svojim novcem.
Bankama važnije jemstvo od ozelenjavanja
Dodatni problem je što i najveći broj onih koji koriste pozajmice pribegavaju najskupljim opcijama, kao što su kratkoročni krediti ili čak prekoračenje limita na računu, dok se svega 30% opredeljuje za dugoročne kredite. Većina ne zna kako da koristi finansijske instrumente poput lizinga ili faktoringa, što pokazuje i podatak da je za finansiranje zelenih ulaganja lizing koristilo samo 3% anketiranih. Ispitanici ne iskazuju veći interes ni za eksterne izvore finansiranja kao što su izdavanje zelenih obveznica ili pribavljanje sredstava uz prodaju udela u akcijskom kapitalu.
Pored već poznatih boljki da je domaće finansijsko tržište bankocentrično i da s druge strane preduzetnici slabo koriste i ono malo alternativnih finansijskih izvora, veliku prepreku većim ulaganjima predstavljaju i teškoće manjih firmi da naplate sopstvena potraživanja, posebno u sadašnjoj krizi, kao i nedostatak kolaterala.
Problemi sa garancijama javljaju se naročito kod banaka, kojima je po rečima privrednika važnije jemstvo za kredit, nego potencijalna isplativost zelenog projekta za koji se traže sredstva. Domaći preduzetnici većinom smatraju da banke u praksi ni izdaleka nisu tako zeleno orijentisane kao što se predstavljaju u javnosti, budući da za zelene projekte traže znatne garancije pod veoma nepovoljnim uslovima (u srazmeri 1:2), odnosno tretiraju ih kao „specifične“ projekte sa velikim rizicima.
Što se tiče regulative, ispitanici navode da je najveći problem to što propisi nisu dovoljno jasni, a posebno poreske obaveze koje se svaki čas menjaju. Recimo, umesto da se uspostavi i primeni sistem zagađivač plaća, propisuju se ekološke takse na osnovu veličine i delatnosti preduzeća, a ne na osnovu toga koliko neka kompanija svojim poslovanjem zaista zagađuje životnu sredinu. Inspekcijske službe rade po principu „pronađi i oglobi“ i to vrlo selektivno, a privrednici kao argument da država ne podstiče ovakve investicije navode i jako mali broj zelenih javnih nabavki u državnim institucijama na svim nivoima.
Zanimljivo je da za razliku od primarnog poslovanja, gde se nedostatak kvalifikovanih kadrova već godinama ističe kao najveći problem za dalji razvoj, većina anketiranih to ne vidi kao veću prepreku za zelena ulaganja. Tri najtraženija stručna profila za tu oblast u MSP su mašinski inženjeri, elektroinženjeri i inženjeri opšteg smera koje je teže nalazilo oko trećine anketiranih, pa su taj problem rešavali zapošljavanjem penzionera, internim obukama i programima za prekvalifikaciju. Indikativan je i nalaz da svega 27% ispitanika misli da će veća ulaganja u zelene projekte u sektoru MSP stvoriti dodatne mogućnosti za zapošljavanje.
Suprotstavljeni interesi kod dugoročnih kredita
U istraživanju se procenjuje da ovdašnjim malim i srednjim preduzećima nedostaje za dalji razvoj oko 10,1 milijardi dolara, što je preko 27% bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije, te da 45% MSP ima vrlo izražena finansijska ograničenja.
Stoga najveći deo njih, čak 90%, smatra da su subvencije i novčana pomoć najvažniji vid podrške za dalje „ozelenjavanje“ poslovanja. S obzirom da se ovakva podrška najviše daje za poboljšanje energetske efikasnosti u poslovanju malih i srednjih preduzeća, to je jedan od razloga što se u ovu oblast najviše i ulaže, uz dodatnu povoljnost da se ostvarene uštede u potrošnji energije mogu koristiti za vraćanje kredita.
Anketa pokazuje da bi se najveći broj vlasnika malih i srednjih preduzeća, kada bi bili u mogućnosti, opredelili za kombinaciju finansijskih sredstava u kojoj bi subvencije i novčana pomoć učestvovale sa 25%, interna sredstva preduzeća sa istim procentom, a preostali udeo bi činili bankarski krediti. Kao najvažniji uslov za ovakvu finansijsku podršku privrednici navode to da kod odobravanja kredita kamatne stope budu niske, da imaju duge periode otplate i prihvatljiv kolateral. Konkretno, najviše im odgovaraju kamatne stope niže od 3%, period otplate do deset godina i grejs period od najmanje godinu dana, kako bi ostvarili prihode od nove opreme pre započinjanja otplate kredita.
Autori istraživanja ocenjuju da dugoročni uslovi koje preferiraju mala i srednja preduzeća mogu biti u suprotnosti sa interesima banaka, pre svega kada je reč o ograničenim iznosima depozita kojima banke raspolažu na dugi rok, ali i zbog percepcije da duži periodi otplate povećavaju rizike da se odobrena sredstva ne naplate. Otuda novac za dugoročne kredite uglavnom dolazi od kreditnih linija i donatorskih razvojnih programa.
Kako bi se smanjili rizici koji se često povezuju sa odobravanjem kredita malim i srednjim preduzećima, u istraživanju se predlaže da u određenim situacijama može biti prihvatljiva opcija podela rizika. U slučaju klasičnih kreditnih proizvoda, finansijske i komercijalne rizike snosi strana koja podiže kredit. Međutim, postoje i modeli gde se rizici dele između zainteresovanih strana u okviru projekta, uključujući tu – pored primaoca kredita – i ugovarače, kao i isporučioce opreme i energije. Prikladnost različitih instrumenata za deobu rizika zavisi od finansijske moći i kreditne sposobnosti preduzeća, kao i od predvidljivosti prihoda, regulatornih okvira, okruženja za komercijalno finansiranje i prirode projekta, uključujući tu i kapacitet za njegovo sprovođenje u delo.
Branko Bogavac
Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.
Foto: Pixabay