Hvaldimir koji se sumnjiči da krstari međunarodnim vodama i prikuplja informacije za Rusiju, nedavno je primećen nadomak obala Švedske, piše Euronews Srbija.

Inteligentni beli kit čije ime predstavlja kombinaciju reči „hval“ („kit“ na norveškom) i uobičajenog ruskog imena „Vladimir“, prvi put je primećen 2019. godine u Norveškoj, kada je na njemu pronađena ogrlica sa kopčom za malu kameru i odštampanim natpisom „Oprema Sankt Peterburg“.

Ribari koji su ga spazili bili su zaintrigirani, kako njegovom opremom, tako i činjenicom da se beluga retko viđa tako južno od arktičkog kruga, pa su kontaktirali biologe, a oni Ministarstvo ribolova Norveške, koje je poslalo svog inspektora da proceni o čemu se radi.

I, mada Rusija nikad nije potvrdila da je Hvaldimir njihov „agent“, poznato je da su još u Hladnom ratu trenirali beluge i delfine da detektuju mine i torpeda, pronalaze staru opremu i pomažu u navigaciji kapetanima.

Pored toga, 2019. su objavljeni satelitski snimci nečega za šta se sumnja da su trening centri za morske životinje u Olenja zalivu u Rusiji.

Zanimljivo je da su praksu obučavanja morskih životinja za tajne poslove imale i druge bivše sovjetske zemlje, a Ukrajina je tako 2014. javno optužila Rusiju da je ukrala njihove vojne delfine nakon aneksije Krima.

Pametni morski sisari navodno su bili i u službi Američke obaveštajne agencije, a najpoznatiji je bio delfin Noti koji je bio deo programa Mornarice 1959. godine

Nije nikakvo čudo što su baš delfini i beli kitovi odabrani za tako odgovorne poslove – izuzetno su inteligentni, a istančana sposobnost eholokacije čini ih neprikosnovenim u snalaženju u podvodnom svetu. Ipak, i druge životinje povezivane su sa špijunskim aktivnostima, nekada i potpuno neosnovano.

Ima i još nekoliko takvih slučajeva:

Poverljivi golubovi

Obični gradski golubovi imaju lošu reputaciju, uglavnom zbog svojih (ne)higijenskih navika i posledica koje ostavljaju na spomenicima.

Međutim, golubovi pismonoše duže od jednog milenijuma su bliski saveznici ljudi, a njihove usluge koristili su čak i Džingis Kan i Napoleon Bonaparta.

Iako su angažman uglavnom imali kao kuriri koji su poruke ispisane na papiru nosili zakačene u specijalnim „torbicama“ na nozi, nemački pronalazač Julius Nojbroner 1907. godine prvi je opremio svoje ptice majušnim kamerama, a njegov sistem kasnije su koristile i mnoge vojske.

Najpoznatiji golub špijun koje istorija pamti bio je „Šer Ami“, čije ime znači „Dragi Prijatelj“.

On je opravdao svoje ime spasivši živote 194 američka vojnika koji su ostali izolovani iza neprijateljskih linija tokom ofanzive na liniji Meza-Argon u istočnoj Francuskoj 1918. godine.
Hrabri golub je usled neprijateljske vatre ostao bez oka i noge, ali je nastavio da leti i na vreme preneo poruku, a nakon Prvog svetskog rata odlikovan je francuskim Ratnim krstom.

Uginuo je 13. juna 1919. od zadobijenih rana, a posthumno je u novembru 2019. godine odlikovan američkom Medaljom hrabrosti za životinje u ratu i miru.

Operacija radio-maca

Američka obaveštajna agencija (CIA) šezdesetih godina je eksperimentisala sa mogućnošću da mačke pretvori u pokretne prisluškivače.

Sirote mace koje su učestvovale u ovom projektu, bile su podvrgavane sofisticiranom hirurškom zahvatu u kom su im mikrofoni ugrađivani u uši, a rep pretvaran u antenu.
Trebalo je da mačke putuju za Rusiju i tamo prisluškuju oko Kremlja, ali je projekat 1967. otkazan.

Tome je najverovatnije doprinela činjenica da je jednu od radio-maca već na prilikom prvog testa na ulici udario automobil.

Optuženi bez dokaza

Dešavalo se i da neke životinje bez dokaza budu optužene za špijunažu. Najčešće su sumnjičene ptice i morski sisari iz Izraela, kada bi se desilo da „bez dozvole“ pređu granice drugih država.

Budući da je reč o životinjama koje zbog naučnog praćenja obično na sebi imaju GPS uređaj, dešavalo se da budu zadržane, pa čak i ubijene.

Libanska paravojna grupa i politička stranka Hezbolah optuživala je izraelsku obaveštajnu službu da je poslala špijunskog orla, i ubila je sirotu pticu 2013. iako je reč o ugroženom prugastom orlu.

Iz Univerziteta u Tel Avivu tvrdili su da je reč o životinji koja je praćena u naučne svrhe. Bolje je prošao belogrlavi sup koji je preleteo četiri kilometra preko granice 2016. godine, budući da je nakon provere, u pratnji mirovnih snaga Ujedinjenih nacija vraćen u Izrael.

Guverner Južnog Sinaja u Egiptu Mohamed Abdul Fadhil Šuša tvrdio su da su ajkule u Crvenom moru zapravo izraelski tajni agenti koje Mosad daljinski kontroliše, na šta je izraelsko ministarstvo spoljnih poslova odgovorilo da je zvaničnik samo „previše puta gledao film ‘Ajkula'“.

Među „osumnjičenima“ delfini, kameleoni, veverice i majmun

Iranski Hamas takođe je optuživao Izrael da su slali delfine za operacije ubijanja pomorskih komandosa brigade Kasam, kao i da su uz pomoć kameleona koji su prema njihovim tvrdnjama imali moć da detektuju nuklearno zračenje, hteli da lociraju položaj iranskih rudnika uranijuma.

„Uhapsili“ su i četrnaest „špijunskih veverica“ pronađenih u blizini nuklearne elektrane, a iz Teherana su tada saopštili da sumnjaju na američke obaveštajce. Njihova sudbina je do danas nepoznata.

Ipak, od svih životinja nedužno optuženih za špijunažu, najduže će se pamtiti jedan majmun koji je ubijen u Napoleonskim ratovima.

On je jedini preživeo kada se jedan francuski brod nasukao na englesku obalu kod mesta Hartlpul.

Na sebi je imao francusku vojnu uniformu, najverovatnije zato što je služio za zabavu posadi, ali je meštanima baš zbog toga delovao naročito sumnjivo, pa su ga javno obesili na plaži.

Događaj je opevan i u jednoj narodnoj pesmi koju stanovnici Hartlpula pevaju tokom proslave Dana grada.

Izvor: Euronews
Foto: Pixabay

Чланак Koje sve životinje su osumnjičene za špijunažu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U pitanju je rukopis iz 9. veka koji predstavlja glavnu vezu između svitaka sa Mrtvog mora i današnje Biblije. Sadrži 24 knjige podeljene u tri dela – Petoknjižje, Proroci i Spisi i istorijski je veoma značajna.

Možda je zato postala jedna od najskupljih literarnih dela na svetu prodatih na aukciji. Naime, ova biblija prestigla je cenu od 30,8 miliona dolara, koliko jeBil Gejts pre tridesetak godina izdvojio za Kodeks Lester, najpoznatiji od naučnih članaka Leonarda da Vinčija. Ipak, biblija nije uspela da dostigne vrednost od 43,2 miliona dolara koliko je 2021. plaćeno za prvo izdanje američkog Ustava.

No, bez obzira na to što nije baš najskuplja zbirka rukopisa na svetu, Kodeks Sasun privukao je veliku pažnju svetske javnosti, zbog svog obima i značajnih podataka koje sadrži. U pitanju je skup različitih regilijskih spisa koje je decenijama prikupljao Dejdvid Solomon Sasun, po kojem je Biblija i dobila ime. Iako je starija od drugih poznatih ranih hebrejskih Biblija kao što su Alepski i Lenjingradski kodeks, Kodeks Sasun je u veoma dobrom stanju, u šta su se mogli uveriti i posetioci muzeja u kojima je prethodno bio izložen.

Pobedničku ponudu na aukciji za hebrejsku Bibliju dao je Alfred H. Moses, američki advokat i diplomata koji je devedesetih godina godina prošlog veka služio kao ambasador u Rumuniji, ali i kao predsednik Američkog jevrejskog komiteta.

Moses, čiji bukvalni prevod prezimena znači Mojsije, odlučio je da Kodeks Sasun bude izložen u ANU – Muzeju jevrejskog naroda u Tel Avivu.

Foto: Ardon Bar-Hama, Wikipedia

Чланак Stara hebrejska Biblija prodata na aukciji za 38 miliona dolara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. SVIJET POD ORUŽJEM: Kad generale uhvati potrošačka groznica
Poljska će potrošiti više od 10 milijardi dolara na kupovinu južnokorejskog oružja, od tenkova, haubica, VBRova pa do borbenih aviona. Poljaci nemaju vremena čekati na isporuku američkog oružja koje su već naručili, a Korejci su i jeftiniji. Japan je najavio da će zajedno sa Velikom Britanijom i Italijom raditi na razvoju novog borbenog aviona, Amerikanci rade na razvoju vlastitog aviona, kao i Francuska, Njemačka i Španija. Čiji će avion na kraju biti bolji ne zna se, ali se zna da će svi oni kupovati američki.

12. PROTERIVANJE STRANACA SA DOMAĆIH OGNJIŠTA: Dalje nećeš moći!
Nakon Novog Zelanda, Balija i Tajlanda, i Kanada je od prošlog meseca počela da primenjuje zakon kojim se zabranjuje stranim državljanima da kupuju stanove u ovoj zemlji, sa obrazloženjem da su oni glavni uzrok divljanja cena i sve izraženije stambene krize. Iako trenutno više od 40% država u svetu delimično ili potpuno ograničava ulazak strancima na tržište nekretnina, mnogi ekonomski analitičari tvrde da su ovakve mere politički populizam, te da je za „cunami beskućništva“ najodgovornija loša stambena politika. To potvrđuju i iskustva zemalja koje su pre Kanade uvele ovakvu zabranu, a gde cene nekretnina i dalje nekontrolisano rastu.

14. PRIZEMLJENJE VERTIKALNE POLJOPRIVREDE ZBOG ENERGETSKE KRIZE: Trampa „zelene“ revolucije za naftu
Neke stvari se bolje vide u tami. To je slučaj i sa vertikalnim farmama, na kojima se uzgajaju usevi u zatvorenom prostoru sa strogo kontrolisanim klimatskim uslovima. Investitori koji su proteklih godina uložili milijarde dolara u ovu industriju sada se masovno povlače, jer je u energetskoj krizi izbilo na videlo da takav način proizvodnje troši ogromnu količinu struje i emituje više ugljen dioksida nego njive na otvorenom. Zato osnivači vertikalnih farmi i dojučerašnji borci za zeleniju budućnost sele poslovanje sa zapadnih tržišta u zalivske zemlje, koje imaju malo sopstvene hrane a mnogo nafte i gasa.

Biznis

16. KAKO POSLUJU BENZINSKE PUMPE DOK SU CENE GORIVA OGRANIČENE: Što više kupaca, to veći minus
Na potrese koji su pogodili globalno tržište nafte i derivata, Srbija je reagovala kao većina zemalja, ograničavanjem cena, ali samo za dve vrste i u prodaji na malo. Benzinske stanice nekoliko velikih domaćih i stranih lanaca to je samo donekle pogodilo, jer većina ima i veleprodaju u kojoj ograničenja cene nema. Ali, mali distributeri goriva našli su se u makazama, jer troškove poslovanja ne pokriva razlika između nabavne cene u skladištima i rafineriji i prodajne koju je država limitirala.

18. „RESOR“, NAJVEĆE PREDUZEĆE U GADŽINOM HANU: Jedna firma, polovina radnika Zaplanja
Gadžin Han broji jedva šest hiljada stanovnika, od kojih samo 200 radi u privredi, a više od polovine zapošljava preduzeće za proizvodnju komunalne opreme „Resor“. I pored toga, ovaj izvoznik iz male opštine počeo je da „uvozi“ radnike. „Mladi ljudi ovde neće da žive iz mnogo razloga“, kaže direktor preduzeća Branislav Mihajlović i ističe da ako zaista postoji dobra volja da se zaustavi iseljavanje sa juga Srbije, onda mora više da se podrži domaća proizvodnja.

20. KAKVA BI BILA PERSPEKTIVA REGIONALNOG AVIOPREVOZNIKA ZA JEFTINE LETOVE: Kratka i bolna
Najveći niskotarifni avioprevoznici (LCC) sve više otkazuju svoje linije u ovom regionu. Zato se ponovo aktuelizivalo pitanje o mogućnostima da se pokrene regionalni LCC koji bi ujedinio vazdušni prostor nekadašnje SFRJ i obezbedio jeftine letove ka ostalim evropskim aerodromima. Do sada su propala četiri takva pokušaja, a ne bi bolje prošli ni budući, smatraju upućeni. U situaciji kada najmoćniji LCC doslovno proždiru slabije protivnike i u najbogatijim zemljama, igrač iz siromašnog i politički posvađanog regiona već u startu nema nikakve šanse.

22. PREDUZEĆA I TRŽIŠNE PROGNOZE: Zaigrajte forsajt-igru!
Želite da prognozirate buduće događaje na vašem tržištu? To je nemoguće. Međutim, postoji nešto mnogo bolje.

Finansije

24. ZORAN BLAGOJEVIĆ, PREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA WIENER STÄDTISCHE OSIGURANJA: Klijenti cene transparentnost
„Ukazujemo klijentima na okolnosti i pokušavamo zajedno da eliminišemo dejstvo inflacije. To svakako podrazumeva i veće izdvajanje za premiju osiguranja, ali ujedno obezbeđuje veću i kvalitetniju isplatu štete. Klijentima uvek treba predočiti sve prednosti i nedostatke, biti transparentan i to će klijenti znati da cene“, kaže Zoran Blagojević, predsednik IO Wiener Städtische osiguranja koje ovog februara slavi 20 godina poslovanja u Srbiji.

26. PREDUZEĆA O PRIMENI ELEKTRONSKOG FAKTURISANJA: Olakšanje ne teče baš tako lako
Obaveza slanja, primanja i čuvanja elektronskih faktura za firme u privatnom sektoru koje su obveznici PDV stupila je na snagu 1. januara i kao što su mnogi očekivali, čitajući odredbe Zakona o elektronskom fakturisanju, zadala je puno glavobolja privrednicima, a posebno knjigovođama u Srbiji. Njihova jedinstvena ocena je da su elektronske fakture dobra ideja, ali da postoje manjkavosti u odredbama Zakona, što je u praksi nametnulo dodatne obaveze privredi. Posebna priča, prema rečima privrednika, su problemi sa portalom u koji se unose fakture, čime se blokira poslovanje.

28. HOĆE LI KONVERZIJA PRAVA KORIŠĆENJA ZEMLJIŠTA POSTATI BESPLATNA: Zarobljeni hektari
Više u senci dnevnih događaja, ali pod budnim okom poslovne zajednice, već neko vreme „lome se koplja“ oko toga treba li izmenama zakona omogućiti kompanijama da svoje pravo korišćenja državnog građevinskog zemljišta, stečenog kupovinom firmi iz privatizacije, stečaja ili kroz izvršni postupak, konvertuju u svojinu bez naknade koja je po sadašnjim propisima obavezna. Pri tom, nema zvaničnih podataka o veličini tih parcela, firmama koje ih poseduju, načinu na koji su ih stekle, niti analize šta bi se dobilo ukoliko se zakon izmeni.

30. UTICAJ INFLACIJE NA PREDUZEĆE: Gde se krije opasnost od bankrota?
Najveći problem kod inflacije koji gura privredu u krizu i deo preduzeća u gubitke je u tome što se pojedine cene, plate i kamate ne prilagođavaju istovremeno inflaciji, navodi ekonomista Suad Bećirović.

Temat – Jaka alkoholna pića

35. GLOBALNA PROIZVODNJA ŽESTOKIH PIĆA: Svet u flaši
Nove generacije mladih širom sveta toliko ignorišu alkohol da to isušuje budžete, pa ja poreska uprava u Japanu raspisala konkurs za popularizaciju alkoholnih pića. Situacija na globalnom tržištu pokazuje i da sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nimalo ne štete tamošnjim proizvođačima žestokih pića, jer što se u ovoj zemlji proizvede, to se i popije. Kinezi su najzaslužniji za podatak da je po tržišnoj vrednosti rakija odmah iza viskija, dok Poljaci dominiraju u Evropskoj uniji sa proizvodnjom votke. U Poljskoj su, pak, najpopularniji „unučići“, koje dnevno kupuje oko tri miliona ljudi, od fizičkih radnika i šetača pasa, do dobro plaćenih stručnjaka.

38. DOMAĆE TRŽIŠTE RAKIJE: Srpski doručak
Procenjuje se da ukupna proizvodnja rakije u Srbiji, za tržište i za sopstvene potrebe, iznosi do 55 miliona litara godišnje. Od toga je oko 40 miliona litara šljivovice, koju američki novinari predstavljaju i kao „tradicionalni srpski doručak“. Godišnje izvezemo rakije za 10,7 miliona evra, ali zato uvezemo viskija za 8,8 miliona evra.

40. ZNAČAJ UPISIVANJA ŠLJIVOVICE NA UNESKOVU LISTU NEMATERIJALNE BAŠTINE: Dobar glas o dobroj kapljici
Srbija se s razlogom nalazi među prvih pet proizvođača šljiva u svetu, budući da ovdašnja klima i sorte šljive koje se u njoj gaje daju proizvod izvrsnog kvaliteta i arome. Pravilnom preradom takvih šljiva dobija se rakija koja može da parira najpoznatijim jakim alkoholnim pićima na svetu, ali da bi se to desilo potrebno je uvesti red u njenu proizvodnju i bolje je brendirati, kažu stručnjaci. Jedan korak u tom smeru je već načinjen upisivanjem na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

42. PROIZVOĐAČI I IZVOZNICI RAKIJE O SITUACIJI NA TRŽIŠTU: U Srbiji svi peku rakiju, tek po neko se registruje
Epidemija korona virusa, a potom kriza koju je izazvao rat u Ukrajini, privremeno su zaustavile rast proizvodnje u srpskim destilerijama. Proizvođači rakije, najpoznatijeg srpskog pića, nadaju se dobroj godini, ali i konačnom uvođenju reda na domaćem tržištu. Prema rečima vlasnika destilerija, u Srbiji svi peku rakiju, a broj onih koji je nelegalno prodaju neuporedivo je veći od broja onih koji državi plaćaju porez i akcizu.

44. PROIZVOĐAČI RAZLIČITIH ALKOHOLNIH PIĆA NA TRŽIŠTU RAKIJE: Ponešto za svačiji ukus
Osim statističkih podataka, potvrdu da rakija doživljava renesansu na tržištu predstavlja i rast broja proizvođača ostalih alkoholnih pića, kao što su vino i pivo, koji ulaze u proizvodnju rakije. Za razliku od preduzetnika koji tek započinju proizvodnju alkoholnih pića, oni već imaju deo opreme, pa su im početni troškovi manji. Olakšavajuća okolnost za njih je i činjenica da mogu da koriste iste kanale za distribuciju kao i za svoje druge proizvode, a često i već izgrađeno ime na tržištu.

46. ŠTA SE OD ŽESTOKIH PIĆA NAJVIŠE PRODAJE U SRBIJI: Šljivovica i dunjevača u ofanzivi
Kada je Srbiju obišla vest da je Unesko nedavno uvrstio šljivovicu na listu kulturne nematerijalne baštine, vrlo brzo se pojavila šala da sada kad se neko napije od „šljive“ zapravo nije pijanac, nego je pod zaštitom Uneska. Da se „nematerijalna baština“ rado konzumira u Srbiji pokazuju iskustva ugostitelja koji kažu da su rakije od šljive i dunje među najtraženijim pićima, dok podaci o maloprodaji pokazuju da je rakija, po prodatim količinama, na drugom mestu. Beograd prednjači sa kvalitetom ponude, ali se širom Srbije još uvek poslužuje „brlja“, tvrde poznavaoci.

48. OPREMA ZA PROIZVODNJU RAKIJE: Malo ruke, malo roboti
Proizvođači opreme za pečenje rakije kažu da inflacija nije zaobišla ni ovu delatnost, pa su cene porasle najmanje za 30 odsto, a za neke proizvode i više, poput kazana koji je u prethodne dve godine poskupeo za oko 50 odsto. Sastav opreme zavisi od toga da li se rakija pravi iz zadovoljstva ili za tržište, te da li je reč o manjim destilerijama ili velikim proizvođačima. Kada je reč o profesionalcima, nabavka opreme sada podrazumeva i računarske programe za rad najmodernijih kazana.

Intervju

50. BORIS VUKIĆ, REGIONALNI DIREKTOR CENTRA ZA RAZVOJ PORODIČNIH KOMPANIJA: Deca ne treba da budu taoci naših snova, već da stvaraju svoje
„Veliki broj roditelja insistira da deca naslede njihovo preduzeće, čak i kada ona to ne žele ili nemaju kapacitet za to, što je ogromna greška. Pre svega zato što deca ne treba da budu taoci naših snova, već da stvaraju svoje“, kaže Boris Vukić, pionir u radu sa porodičnim kompanijama u našem regionu. Jedan od najvećih problema porodičnih firmi ovde je kako da osnivač uspešno prenese vlasništvo na naslednika. Prema Vukićevim rečima, „idealna tranzicija omogućava kompaniji da raste i da se razvija, a njenim vlasnicima da se na porodičnim ručkovima ne svađaju oko posla, nego kao i svi ostali u ovoj zemlji – oko politike“.

Skener

54. SUDBINA DOTRAJALIH VETROELEKTRANA: Pogrebnici za vetrenjače
Preduzeća u EU prodaju polovne vetroelektrane siromašnijim zemljama, u nastojanju da se oslobode postrojenja kojima ističe rok trajanja, a za koja se sada pokazuje da ne mogu lako da se recikliraju. Srbija je, zbog zaostatka u razvoju savremenih vetrenjača, još daleko od pitanja šta će da radi sa ovakvim otpadom, ali to što ga niko ne postavlja u javnosti ne znači da će se ono rešiti samo od sebe.

56. KAKO RADE PRAVI SALAŠI: Zašto vredi ići težim putem
Sve je veći broj ugostiteljskih objekata koji se nazivaju salašima, ali se svode na restorane. Potpuno drugačiji koncept imaju porodični salaši sa višedecenijskom istorijom, čije poslovanje se zasniva na domaćoj proizvodnji i gostoprimstvu. Njihovi vlasnici tvrde da je upravo gostoprimstvo usluga koja nema cenu.

60. KO JE NAJBOGATIJI SPORTISTA NA SVETU: Čovek koji se takmičio pre dva milenijuma
Uprkos basnoslovnim zaradama sadašnjih i doskorašnjih sportista, najbogatiji sportista svih vremena izgleda je živeo pre skoro dve hiljade godina. Takmičio se u trci dvokolicama, antičkoj verziji Formule 1, i nakon skoro četvrt veka sportske karijere povukao se sa zaradom koja bi u današnjem novcu iznosila oko 13 milijardi dolara!

Nove tehnologije

62. BORBA ZA VLASNIŠTVO NAD MAŠINAMA: Da li su naši uređaji zaista naši?
Sve veći broj pametnih stvari, od mobilnih telefona, preko automobila, do poljoprivrednih mašina, kada se pokvare mogu da se poprave isključivo kod proizvođača, jer oni jedini imaju pristup softveru bez čijeg „otključavanja“ ništa ne može da se uradi. Na ovaj način se stvara veštački monopol, koji toliko poskupljuje popravke da je neretko isplativije kupiti nov uređaj. Zato su potrošači počeli da se udružuju kako bi se izborili – ma koliko to zvučalo paradoksalno – da im se vrati vlasništvo nad njihovim sopstvenim stvarima.

Nauka

66. FARMA INOVA: Iz laboratorije u preduzetništvo
„Farma Inova“ je startap koji je osnovala jedna naša naučnica, kako bi na tržištu zaživeli njeni pronalasci namenjeni unapređenju poljoprivredne proizvodnje. Ogledi na poljoprivrednim imanjima u Srbiji i inostranstvu su pokazali da su ovi proizvodi, poput Stabilizatora silaže koji ubrzava konzervaciju hrane za životinje i apsorbera vlage iz sena sačinjenog isključivo od organskih sastojaka, vrlo korisni u praksi. Oni poljoprivrednicima omogućavaju veću zaradu i da sačuvaju zdravlje svojih grla.

Koktel

68. DŽEZ BALET I SAVREMENA IGRA U SRBIJI: David među Golijatima
Tri kluba iz Srbije koji se takmiče u džez baletu i savremenoj igri, „Studio plesa RIS“, „Dance Factory“ i „Plesni klub Five“, osvojili su prošle godine na evropskom i svetskom prvenstvu 12 zlatnih, 10 srebrnih i sedam bronzanih medalja. Ovi klubovi su postigli veliki uspeh ne samo zbog broja osvojenih medalja, već i zbog toga što svojim kvalitetom uspevaju da pariraju reprezentacijama iz daleko bogatijih zemlja, koje rade u mnogo boljim materijalnim uslovima.

71. NAJSTARIJE NASELJENO MESTO U ITALIJI: Grad u kome se živi naopako
Turisti koji posete Materu, moraće da se naviknu na naopak način života, jer u ovom najstarijem gradu u Italiji i jednom od najstarijih u svetu, kuće, hoteli i firme su smešteni u pećinama, a ulice i groblja na krovovima. Istorija tog područja sa oko 150.000 pećina „stanova“ i više od 150 crkava, kripti i svetilišta uklesanih u stene je mnogo zanimljivija od svih filmova koji su tamo snimljeni.

74. SEOSKI NADRIARHEOLOZI: Sumnjivo lice bez poternice
Stanovnici sela u Braničevskom okrugu koji već decenijama ilegalno iskopavaju i na crno prodaju vredne arheološke predmete, uvereni su da time nikome ne nanose štetu i da zato neće krivično odgovarati. Neki ističu kako su zavoleli istoriju svoga kraja još u školi, nazivaju profesionalne arheologe kolegama i imaju sopstvene teorije o prošlosti ovog područja. Ali svi argumenti kojima pravdaju svoje postupke, padaju u vodu kada govore o ilegalnim kopačima koji dolaze sa strane, optužujući ih za pljačku tuđeg nasleđa.

Komunikacije

76. INSTITUCIJE KAO UZROK KRŠENJA PRIVATNOSTI U MEDIJIMA: Curenje informacija
Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve neke tragedije, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje etičkih principa profesije. Tako kaže Kodeks novinara Srbije, ali praksa medija je često suprotna. Zbog čega je tako?

Reprint

78.SUPROTNI PUTEVI IZBEGLICA IZ UKRAJINE: Ko želi, a ko ne želi da se vrati?
Mladi bez porodice, kao i imućniji i bolje obrazovani migranti većinom ne žele da se vrate u Ukrajinu kada se rat završi. Ostali to priželjkuju, ali ne znaju čemu će se vratiti. Šta god želeli, istraživanja pokazuju da je većina ukrajinskih izbeglica u teškom položaju, jer početna velikodušna podrška zemalja EU postaje sve oskudnija i njome se sada „filtriraju“ poželjni i nepoželjni.

Vremeplov

80. SNALAŽENJE ZA HRANU U OKUPIRANOM BEOGRADU: Veštačke grbe i lažni trudnički stomaci
Tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, osnovni način preživljavanja je postalo crno tržište. Mnogi stanovnici Beograda su pokušavali sami da prošvercuju namirnice iz sela, pakujući ih u lažne trudničke stomake ili veštačke grbe. Beogradske bašte su, umesto na zumbule, počele da mirišu na beli luk i drugo povrće, a dvorišta na kokoške, koze i svinje. Uprkos bedi, Beograđani su još prilježnije obeležavali porodične slave – iz inata.

Чланак B&F 206: Jaka alkoholna pića – Ako boli glava, vraćam pare! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Početkom 19. veka, turske vlasti su u nastojanju da ožive privredu svojih balkanskih teritorija, umesto sve nerentabilnije proizvodnje sirovog pamuka donele u Povardarje seme belog maka. Pogodna klima, zemljište i jeftina ali vešta radna snaga doprineli su da se do 1910. na prostoru Vardarske Makedonije iz čaura maka godišnje proizvodilo 100 do 200 tona sirovog opijuma.

Makedonski opijum je postao značajan za farmaceutsku industriju, jer su ekstrahovani alkaloidi imali izuzetno visok procenat morfina od čak 16%. Zato su ga kupovali vodeći francuski, nemački i švajcarski prerađivači sve do 1929. godine, kada su gotovo čitavu godišnju proizvodnju počele da otkupljuju američke farmaceutske fabrike.

Tada je jugoslovenska država, uvidevši isplativost ove poljoprivredne kulture, preuzela monopol u otkupu i izvozu. U nedostatku pravnih normi, koje su uspostavljene tek pošto je Jugoslavija donela Zakon o opojnim drogama 1931. godine, opijum je postao čvorište u kome su se preplitali krupni ekonomski i politički interesi sa sve ozbiljnijim međunarodnim posledicama, piše Vladan Jovanović sa Instituta za noviju istoriju.

Šarplaninski sir sa „dodatom vrednošću“

Glavnu ulogu u opijumskoj aferi imala su braća Sofronije i Filip Ognjanović iz Galičnika, malog planinskog mesta u današnjoj Severnoj Makedoniji. Mada su počeli kao skromni preduzetnici, koji su se u svom rodnom kraju bavili preradom ovčijeg mleka, brzo su uvećali kapital i u Bočaru na severu Banata 1921. kupili imanje jednog ugarskog velikaša. Tu su dve godine kasnije osnovali prvu vojvođansku fabriku sireva, a kasnije izgradili i hladnjaču. Mlekara je imala svoje pogone u Velikoj Kikindi i Beodri, a bočarski kačkavalj sa etiketom „Mlekara Ognjanović“ je preko Skoplja i Soluna izvožen u SAD, Evropu, Tursku i Egipat.

Ova priča o preduzimljivom duhu dvojice braće bila bi slična mnoštvu drugih u nekadašnjoj jugoslovenskoj kraljevini, da Ognjanovići nisu postali glavna tema Savetodavne opijumske komisije u Društvu naroda u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka. Naime, o njima su još od 1920. kolale glasine da krijumčare makedonski sirovi opijum, te da šarplaninski kačkavalj „made in Galičnik“, ne sadrži uvek samo mleko šarplaninskih ovaca.

Ipak, spekulacije o krijumčarskim aktivnostima Ognjanovića postale su svetska tema tek 1935. godine, kada je jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije odobrilo podizanje postrojenja za preradu makedonskog opijuma. Vlast je prepustila ovaj posao preduzetnicima koji su već imali razrađene kanale za izvoz mlečnih proizvoda u zapadnu Evropu i SAD. Dakle, dozvolu za izradu alkaloida, derivata opijuma i indijske konoplje dobilo je upravo preduzeće Filipa i Sofronija Ognjanovića iz Galičnika, uprkos protestima Hemijskog društva da su u pitanju nestručne osobe za taj posao i glasinama da Ognjanovići godinama umesto mlečnih proizvoda izvoze sirovi opijum u Solun i Marsej.

Čim su braća dobila dozvolu za rad 1936. godine, osnovala su firmu za industrijsku proizvodnju opojnih droga, čiji je početni kapital iznosio 3,5 miliona dinara. Veći deo ovog novca poticao je od braće Lederer, velikoposednika iz Čoke koje su Ognjanovići upoznali tokom „banatske faze“ svoje mlekarske industrije. „Vredni i preduzimljivi Galičanci“ počeli su da proizvode 35 tona sirovog opijuma godišnje, više od polovine ukupne proizvodnje opijuma u tadašnjoj Jugoslaviji.

Imajući u vidu da su posle 1932. godine skoro 99% jugoslovenskog sirovog opijuma otkupljivale američke farmaceutske kompanije, Ognjanovići su, da bi konkurisali američkim prerađivačima, nabavili najmodernije mašine iz Nemačke i Švedske, otvorili dva pogona, laboratoriju i sopstvenu elektrocentralu.

Balkanska pretnja zapadnom tržištu

Međutim, već krajem 1937. američki delegat u Društvu naroda Stjuart Fuler upozorio je na sumnjive aktivnosti skopske fabrike alkaloida koja je, prikrivajući prave podatke o proizvodnji derivata opijuma, pustila u ilegalni promet čitavu tonu heroina i morfina. Američki agent je pored dokaza kojima je raspolagala njegova vlada, naveo da Ognjanoviće terete i jugoslovenski susedi, posebno nadležni organi u Grčkoj, u čijim izveštajima se zaplenjeni opijum dovodio u direktnu vezu sa skopskom fabrikom.

Pritisnuto američkim pretnjama, jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije je zabranilo Ognjanovićima da i dalje kupuju opijum na slobodnom tržištu i poslalo specijalne državne službeniku da nadgledaju proizvodnju. Uprkos tome, šverc se nastavio, o čemu su svedočili istražni organi od Vašingtona, preko Ženeve, do Kaira i brojne zaplene u egipatskim i američkim lukama.

Ognjanovići su postali trn u oku zapadnim državama možda i više zbog svoje politike u legalnoj trgovini opijumom. Oni su svoje preparate, na nezadovoljstvo evropskih fabrika, prodavali daleko ispod cene i svojevrsnim dampingom pokušavali da se domognu legalnog evropskog tržišta alkaloida. Kada je poslovanje „skromnih makedonskih preduzetnika“ počelo drastično da obora cene opijuma i na tržištu SAD, američke i evropske kompanije su zapretile zvaničnom Beogradu da će uvesti embargo na izvoz jugoslovenskog opijuma.

U ovako mučnoj atmosferi, vlasti u Beogradu su 1938. uhapsile Sofronija Ognjanovića, ali se istraga završila neuspehom. Sve što su mogli da mu „prikače“ svelo se na 10 kilograma heroina koje su našli u njegovom beogradskom stanu, pa je osuđen na 30 dana zatvora i novčanu kaznu od 50.000 dinara. Ovo je dodatno podstaklo glasine da su u posao sa Ognjanovićima bili umešani tadašnji ministar trgovine i industrije Milan Vrbanić i sam predsednik vlade Milan Stojadinović.

Ovde je sve ostalo na glasinama, ali je „neobična tolerancija jugoslovenskog pravosuđa“ proizvela dodatne međunarodne pritiske na jugoslovenske vlasti, pa je donet novi zakon o prometu opijata, koji je predviđao drakonske kazne za prekršioce. Okretni Ognjanovići su uprkos tome nastavili sa radom i osnovali domaći kartel prerađivača opijuma, sa glavnim partnerom Tvornicom kemijskih proizvoda u Hrastniku kod Celja, kako bi državi mogli da nameću svoje uslove. Uporedo sa vođenjem domaćeg kartela proizvođača opijuma, Ognjanovići su nastavili sa krijumčarenjem, pa je 1940. droga iz njihove fabrike zaplenjena na brodovima koji su pristali u jednu meksičku luku.

Komunisti im došli glave

I tako, dok su jugoslovenska država i ostatak sveta bezuspešno jurili „skromne balkanske preduzetnike“, izbio je Drugi svetski rat. Ognjanovići su se odmah prilagodili novim okolnostima i pod bugarskom okupacijom promenili su i naziv firme i svoje prezime u bugarsko. Predstavljajući se kao bugarsko preduzeće i kao braća Ognjanovi počeli su da rade za sile Osovine, najviše za bolnice i apoteke u Bugarskoj i na prostoru Nezavisne države Hrvatske (NDH).

Kada se približio kraj rata i postalo jasno ko će iz njega izaći kao pobednik, braća su ponovo promenila identitet i makedonizovala svoje prezime. Bugarska firma je preko noći postala „Makedonska fabrika za alkaloidi F. i S. Ognjanovski“. Ali to nije prošlo kod nove komunističke vlasti, koja je zapečatila sudbinu braći Ognjanović, poslavši ih po kratkom postupku u zatvor pod optužbom da su tokom rata bili „sluge okupatora“.

Nova država je preuzela 1945. vlasništvo nad fabrikom, čiji kapital je iznosio 2,85 miliona dinara i u kojoj je bilo 17 radnika, od kojih je samo jedan imao visoko obrazovanje. Od tada socijalistička, fabrika „Alkaloid Skopje“ je krenula u proizvodnju lekova i osvajanje domaćeg i stranog tržišta u sasvim drugačijim političkim i ekonomskim okolnostima.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Foto: Jens Vogel, Unsplash

Чланак Preduzimljiva braća koja su proizvodila međunarodne afere: Pozovi Ognjanoviće radi opijuma се појављује прво на Biznis i Finansije.

Admiral Simono Vignoso isplovio je u leto 1346. godine sa 29 ratnih galija iz luke u Đenovi. Krenuo je prema Crnom moru da demonstrira silu i zaštiti njihove tamošnje enklave od turskih i drugih osvajača, čije je upade Vizantija sve teže zaustavljala.

Italijanski gradovi Đenova i Venecija su tokom srednjeg veka imali brojne kolonije širom Mediterana i Crnog mora, koje su im omogućavale da gospodare tim najvažnijim saobraćajnicama svetske trgovine pre otkrića Amerike. Njihovi pomorci, trgovci i bankari bili su nezaobilazni posrednici u razmeni između Evrope i Azije, a dva grada su postala žestoki rivali. To je iscrpljivalo njihove budžete, pa je Vignosovu flotu finansiralo desetak trgovačkih i plemićkih porodica, uz obećanje Đenove da će im nadoknaditi troškove. Za investitore će se pokazati kao mnogo unosnije to što se takva isplata nikada nije desila.

Đenovljani su crnomorsku misiju obavili brzo i bez upotrebe sile, pa su naknadno odlučili da produže severnim Egejem, niz obale Male Azije. Na oku im je bilo ostrvo Hios, a na umu primer Rodosa kojeg su ranije zauzeli vitezovi Svetog Jovana. Hios je takođe pripadao Vizantiji, a Vignosova vojska ga je osvojila bez ozbiljnijeg otpora i uspostavila vlast koja će trajati duže od dva veka.

Maona kao simbol uzajamne pomoći

Nasuprot dogmatičnim vitezovima Svetog Jovana, koji su vladali Rodosom čeličnom rukom i tretirali većinsko grčko stanovništvo kao šizmatike, pragmatični Đenovljani su postupali drugačije. Zato njihovo upravljanje Hiosom spada u najživlje i najplodonosnije periode u dugoj istoriji ovog ostrva. Takvu upravu je uspostavilo udruženje „Hioska maona“, koje su osvajači formirali po dolasku. Ovo udruženje je, polazeći od zakona Đenove, imenovalo civilnu, sudsku i vojnu vlast na ostrvu („Podesta“), a ime maona je najverovatnije preuzeto iz arapskog jezika, gde taj pojam označava uzajamnu pomoć.

Admiral Vignoso je upravljao Hiosom samo do sledeće godine. Nakon toga, Đenova je dozvolila osvajačima da upravljaju i raspolažu prihodima sa ostrva narednih 29 godina, pošto drugačije nije mogla da im nadoknadi troškove. Uprava na Hiosu je jedino morala da plaća godišnji porez matičnom gradu i da obezbeđuju odbranu ostrva. Kasnije se ovaj aranžman stalno produžavao, a investitori su početne izdatke odmah pretvorili u ulaganja („luoghi“) u maonu, u koju su se udružili i doneli statut kojim su regulisali međusobna prava i obaveze. Ostrvljani su dobili status građana Đenove, uz poštovanje verskih i drugih običajnih prava Grka koji su činili 80% stanovništva.

Neki članovi udruženja su nakon dve godine prodali učešća drugim Đenovljanima i formirana je nova maona. Ona je nazvana „Maona Justinijana“, jer su po ugledu na vodeću porodicu Justinijani, sve druge familije dodale svojim i ovo prezime. Članovi udruženja su to učinili da bi odobrovoljili Vizantiju, u čijem su se predvorju nalazili, jer porodica Justinijani – koja ima svoj ogranak i u Veneciji, svojim rodonačelnikom smatra Justinijana, jednog od najznačajnijih vizantijskih careva.

Iako bi se od ovakvih osvajača pre očekivala nadmenost i distanciranje od podanika, oni su se pokazali tolerantnim prema većinskom stanovništvu, a sa zatečenim vizantijskim plemstvom i lokalnim bogatašima su gradili veze o kojima svedoče brojni mešoviti brakovi. Pored verske, kulturne i jezičke tolerancije, netipične za to doba, lakše su prihvaćeni i zbog sigurnosti koju su doneli. Zahvaljujući vojnim garnizonima, osmatračnicama i reorganizaciji seoskih naselja, zaštitili su ostrvljane od čestih i razornih napada gusara koji su im uništavali imovinu, a njih masovno odvodili u ropstvo. Iako je povezivanje seoskih kuća zamršenim prolazima prvenstveno imalo odbrambenu svrhu, nastala je čudesna arhitektura koja je, uz živopisne crno-bele ukrasne šare, danas turistička atrakcija.

Žito, svila, ali mastika pre svega

Drugi prioritet ovih iskusnih poslovnih ljudi bio je da ambicioznim radovima i reformama aktiviraju velike ekonomske potencijale ostrva. Sa površinom od 842 kvadratna kilometra, Hios i danas spada u veća grčka ostrva, iako je samo desetak kilometara udaljen od Male Azije i savremene Turske. Ostrvo je zbog takvog položaja i obilja plodnog zemljišta imalo strateški značaj još od antike. Kako je „Hioska maona“ vladala i obližnjom kopnenom lukom Fokeja, stvoren je izvanredan mostobran koji su mogli da koriste i brojni trgovci, hodočasnici i drugi putnici između Evrope i Azije.

Uprava je, pored tranzitnih, ostvarivala još unosnije prihode od uzgajanja i trgovine plodovima sa polja bogatih žitom, vinovom lozom i maslinom, a organizovala je i proizvodnju svile. Ali ono po čemu je Hios oduvek najčuveniji je mastika, koja se dobija iz neuglednog, žbunastog drveta tršlje (Pistacia lentiscus). Iako ono raste širom Mediterana, vrsta koja uspeva samo na južnoj strani Hiosa je najbogatija smolom koja se, uz to, smatra i najkvalitetnijom na svetu.

Smola se dobija zasecanjem kore u pažljivo odabranom periodu godine, potom se prikuplja u posude koje se kače na stablo i na kraju čisti i suši. Lokalni folklor je prožet ovim radnjama i sadrži elemente paganskih obreda koje su ostrvljani upražnjavali u uzgajanju mastike još u antička vremena. To nije preterano smetalo vatrenim katolicima kakvi su bili Đenovljani, kao ni ortodoksnim pravoslavnim Vizantijcima pre njih, jer im je bilo važnije da očuvaju monopol nad prometom dragocene smole.

Ona se danas uglavnom upotrebljava kao dodatak koji daje specifičnu aromu Cipuru i Uzu, tradicionalnim grčkim lozovačama, kao i sličnim pićima širom Mediterana i Bliskog istoka. Međutim, članovima „Hioske maone“ se posrećilo da se na ostrvu zateknu u periodu kada je vladala prava pomama za mastikom, a koju je udruženje i samo podsticalo. Mastika je, osim za spravljanje pića, tada korišćena i za svakakve druge namene, od lečenja gingivitisa i proširenih vena, preko bojenja tkanina, do alhemijskog traganja za kamenom mudrosti. Zato je povremeno bivala vrednija od zlata, pa uprava na Hiosu nije imala problema sa plaćanjem poreza Đenovi, niti u izmirivanju dažbina koje su joj povremeno nametale obližnja Vizantija ili Otomansko carstvo.

Ipak, Đenovljani su, primorani odlučnošću Turaka da osvoje sva ostrva u blizini svojih obala, napustili Hios 1566. godine, okončavši tako 220 godina dugu vladavinu na ovom ostrvu.

Uticaj maona na ostatak sveta

Stolećima kasnije, početkom 17. veka, nastaće Britanska istočnoindijska kompanija i Holandska istočnoindijska kompanija koje se smatraju prvim akcionarskim društvima na svetu. Iako danas relativno nepoznata, „Hioska maona“ im je u mnogo čemu bila preteča.

Povezuje ih praksa da se pod maskom trgovine sprovode kolonijalni poduhvati koje matične države prepuštaju privatnoj inicijativi, a udruženi investitori doživljavaju kao preduzetnička pregnuća. Od maone je preuzet i koncept da kompanije, pored ekonomskih, preuzimaju političke i vojne nadležnosti, kao i iskorak ka profesionalizaciji upravljanja jer se ono ne vezuje automatski za najveće vlasničke uloge.

Ali postoje i velike razlike. Britanska i Holandska istočnoindijska kompanija nisu se zadovoljavale potčinjavanjem jednog ostrva, već su bile vođene ambicijom da pokore ogromna područja u svetu i to sa mnogo manje skrupula prema lokalnim običajima i kulturi. Zloglasna slava koja ih prati do današnjih dana, ostavila je maonu koja im je prethodila na marginama istorije.

Ipak, „Hioska maona“ zbog tadašnjeg prestiža Đenove i njenih razgranatih ekonomskih veza, nije bila egzotični izuzetak nepoznat ostatku sveta. Slična maona je kasnije postojala na Kipru, a isti principi su korišćeni i kod formiranja najveće đenovske banke, „San Giorgio“. Neki ovu finansijsku instituciju smatraju prvom modernom bankom u istoriji, a u njenom vekovnom poslovanju širom Evrope najpoznatiji poduhvat je kreditiranje španskog dvora, radi opremanja Kolumbovih ekspedicija.

Trebali su da prođu vekovi da se pokaže istorijska ironija tog čina – da je novcem Đenovljana finansiran put njihovog slavnog zemljaka preko Atlantika, čija otkrića će vremenom potisnuti Sredozemlje iz glavnih tokova svetske razmene i svesti ulogu Đenove isključivo na najveću luku u savremenoj Italiji.

Kako je akcionarstvo zavladalo svetom

Zašto pre đenovljanskih maona nije bilo ubedljivih primera akcionarstva i zašto su posle njih bili potrebni vekovi da se ono ponovo pojavi? Zašto se akcionarstvo potom razvilo baš u Britaniji i Holandiji i zbog čega se nakon toga tako brzo raširilo? Možda je najočigledniji odgovor u činjenici da je u to vreme ovaj proces pratio i razvoj berzi kao institucionalnih tržišta kapitala. U tim uslovima akcionarstvo je uspelo da aktivaciju i pokretljivost kapitala podigne na do tada nezamislive visine. Istovremeno je olakšavalo profesionalizaciju upravljanja, koje je zbog usitnjavanja vlasništva mnogo lakše prelazilo u ruke kvalifikovanih menadžera.

Mogu da se navode i drugi razlozi zbog kojih se tolika rasprostranjenost akcionarskih društava danas uzima zdravo za gotovo. Ne dovodi se u pitanje njihovo nametanje zakonom u tranzicionim privatizacijama, niti to što se kopiraju njihovi upravljački modeli u državnim i drugim preduzećima, iako ona ne prelaze u akcionarsko nego ostaju u inokosnom vlasništvu. Vremenom su pali u zaborav argumenti koji su preovlađivali vekovima, pa i u periodu đenovljanskh poslovnih eksperimenata, zbog kojih su pokušaji akcionarstva institucionalno suzbijani.

Iako su ortakluci i druga poslovna udruživanja oduvek postojala, u društvu se dugo vremena gajila podozrivost prema preduzećima koje je teško poistoveti sa njihovim vlasnicima. Firmu su smatrali pouzdanom jedino ako za nju vlasnik jemči celokupnom imovinom, a ne samo delom koji je u njoj angažovan. Ondašnjim ljudima bilo bi neobično naše prihvatanje Mercedesa, IBM-a, NIS-a ili bilo koje druge korporacije kao zasebnog pravnog subjekta čije vlasnike najčešće ne znamo, kao i naše poverenje u takve kompanije iako smo svesni da one isključivo odgovaraju same za sebe.

„Hioska maona“ je možda bila kolevka promena iz kojih su se razvili ovakvi vidovi apstraktnog poimanja koji fasciniraju kognitivne psihologe više nego ekonomiste, ali je tek industrijska revolucija stvorila prostor da se sruše granice za širu primenu tih iskustava. U zemljama predatorima tek je tada u korist akcionarstva prevagnulo to što je ono omogućavalo da se trka za osvajanje sveta vodi bez podizanja poreza i iscrpljivanja državnih budžeta, pošto je dobar deo ovog nadmetanja prepuštan privatnom kapitalu i njegovom preduzetničkom duhu.

Vladan Žarković

Finansije TOP 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Foto: Aggelos1357, Wikipedia

Чланак Hioska maona: Doprinos mastike nastanku akcionarstva се појављује прво на Biznis i Finansije.

Viteški romani su predstavljali posebnu vrstu srednjovekovne literature, veoma popularne u Evropi tog vremena. Nasuprot teološkoj i crkvenoj književnosti, kao i naučnim knjigama, ovi romani su spadali u zabavu kojom je srednjovekovno plemstvo prekraćivalo časove dokolice, ali i sticalo predstave o svetu oko sebe, doduše mahom pogrešne, objašnjava arheolog i istoričar Marko Aleksić.

Njihova radnja najčešće je smeštena u Svetu zemlju ili neki drugi udaljeni predeo, koji je za srednjovekovne Evropljane predstavljao puku egzotiku. Zato pisci viteških romana nisu bili preterano sputani činjenicama i mogli su obilato da daju mašti na volju, opisujući nadahnuto daleka mistična kraljevstva, fantastična bića i prelepe princeze koje je trebalo spasavati.

Osim junačkih podviga, česta tema ovog književnog žanra bila je i dvorska, idealna ljubav. Kao i u svakoj popularnoj umetnosti, čitaoci su putem zabave usvajali i društvene norme i formirali lične stavove o moralu, dobroti, junaštvu, uspehu, o pravoj i lažnoj ljubavi…

Viteški romani su se čitali i u srednjovekovnoj Srbiji u doba kralja Milutina, ali verovatno i znatno pre njegovog vremena. Sačuvale su se i domaće verzije i prevodi nekih od ovih dela, kaže Aleksić, kao što su „Roman o Aleksandru“, „Roman o Troji“, „Tristan i Izolda“, „Lanselot“, „Bovo od Antone“ i drugi. Ova dela svedoče o širokoj zastupljenosti viteških tema u našoj književnosti, među kojima je bilo i onih koje pripadaju ciklusu legendi o kralju Arturu.

U toj Raškoj nikad mira

Pored toga što se moda viteških romana „uvozila“ u srednjovekovnu Srbiju, i tadašnja Srbija se „izvozila“ kao tema u nekim viteškim romanima. Iako geografski nije bila toliko daleko kao zemlje na još daljem istoku, bila je dovoljno „skrajnuta“ i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da pisac ne bi morao preterano da se zamara činjenicama.

Aleksić navodi primer koji potiče upravo iz vremena kralja Milutina, koji je kao pripadnik dinastije Nemanjić vladao Srbijom između 1282. i 1321. godine. U jednom italijanskom romanu „Sicilijanc avanturista“ („L’avventuroso Ciciliano“) opisuju se dogodovštine pet vitezova sa Sicilije, koji su 1282. godine rešili da napuste svoju domovinu i otputuju u svet.

Svaki od njih zaputio se na svoju stranu, u Britaniju, Tunis… dok je vitez Ulivo di Fontana zapucao baš u Slavoniju, gde stupa u službu tamošnjeg kralja Raške. U romanu slede opisi neverovatnih avantura koje je neustrašivi Sicilijanac doživeo boreći se za svog novog gospodara, srpskog kralja, a ovaj ga muštra od nemila do nedraga.

Vitez Ulivo je učestvovao u mnogim bitkama, pa ga je tako sudbina odvela i pod zidine slavnoga grada Patrasa na Peloponezu. Kralj Raške je utrošio mnogo truda i vremena da osvoji ovaj grad, ali mu to nikako nije uspevalo sve dok Ulivo nije stao na čelo 1.200 srpskih konjanika, od kojih je jedna trećina bila dobro naoružana, a ostali tek lukom i samostrelom. Uprkos tako skromnom oružju osvajača, Patras je pao zahvaljujući nikom drugom, do svemogućem sicilijanskom junaku.

Oduševljen takvim uspehom, srpski kralj šalje Uliva na novi zadatak. Ovoga puta predvodi odred od 400 oklopnika, koji je kralj Raške uputio kao pomoć svom prijatelju, jermenskom kralju u borbi protiv lukavog vavilonskog sultana. U ovoj novoj avanturi, između ostalih vrlih vitezova, Ulivu društvo pravi i Antonio, nećak srpskog kralja. Ulivo, naravno, opet junački pobeđuje i ovenčan slavom vraća se u Srbiju. Ali sudbina ga je ponovo omela da uživa u zasluženom predahu, jer u Raškoj nikada nema mira.

Baca se na neprijatelja poput „ričućeg lava“

Moćni ugarski kralj, čije su se zemlje sa severa graničile sa zemljama raškog kralja, odlučio je da oženi svoga sina. Bio je čvrsto rešen da to bude devojka izuzetne lepote, pa pošto je čuo da njegov sused ima veoma lepu ćerku, koju je krasila i velika mudrost, smesta je poslao poslanike sa jedinim zadatkom da isprose srpsku princezu. Ali njen otac, i Ulivov gospodar, nije odobravao ovaj predlog, jer su vojnici ugarskog kralja malo pre toga upali u prapostojbinu Rašana i tamo poubijali mnoge njene nedužne žitelje.

Zbog odbijanja srpskog kralja da da ruku svoje lepe kćeri sinu ugarskog kralja, izbi rat između dve zemlje, u kojem je sudbina sicilijanskom vitezu opet namenila posebnu ulogu. Na jednom skupu svih raških plemića, vitez Ulivo je vatreno zagovarao osvetu za pretrpljenu nepravdu i rat protiv Ugarske. Nakon toga dolazi do velike bitke između dve vojske. Rašani jurišaju na neprijatelja sa svojim kopljima, mačevima i štitovima. Ali Ulivovog gospodara ni ovog puta nisu zaobišle nevolje.

Svi napadi kraljevog sinovca Antonija sa njegovom četom, još jednog bezimenog ali silnog srpskog vojvode, pa i samoga raškog kralja, završavali su neuspehom, jer su Mađari bili daleko brojniji na bojnom polju. Kada je uvideo da je njegovom kralju opet potrebna pomoć, sicilijanski vitez se baca napred poput „ričućeg lava“, neustrašivo se ustremljuje na samog ugarskog kralja i kopljem ga obara sa konja.

Srbi, tako, pobedonosno okončaju bitku zahvaljujući junaku ovog romana, koji je „bez mane i straha“. Posle nekog vremena, vitez Ulivo dođe kod svog gospodara s molbom da ga razreši službe, kako bi se vratio svojoj kući. Kralj, dakako, nije želeo da ostane bez takvog junaka. Ali pošto je Ulivo, uprkos njegovim obećanjima, bio nepokolebljiv u svojoj odluci, kralju nije preostalo ništa drugo nego da mu najzad dozvoli da ode, dajući mu zasluženu nagradu od 80.000 zlatnika. Time se završavaju doživljaji ovog književnog junaka u Srbiji.

Istine i laži

Da li je u ovom zabavnom srednjovekovnom štivu sve fikcija, ili ima i nekih verodostojnih podataka? Najveći deo je plod piščeve mašte, ali prema rečima Aleksića, neki podaci mogu odgovarati istorijskim okolnostima, kao što su, na primer, srpsko-ugarski ratovi, koji su zaista započeli u vreme kralja Milutina i produžili se sve do smrti njegovog unuka, cara Dušana. „Po svemu sudeći, autor je bio učen i, mada Italijan koji je pisao toskanskim narodnim narečjem, dobro upoznat sa opštim istorijskim dešavanjima koja su se ticala i tadašnje Srbije“, ocenjuje naš istoričar.

Tome je mogla doprineti i činjenica da su srpski velikaši u vreme kralja Milutina bili u prijateljstvu sa Anžujskom dinastijom na Siciliji. Donekle su istorijski neprecizni ali ne sasvim izmišljeni i podaci o srpskoj prestonici, gradu po imenu Katedra. To bi mogao biti Kotor, koji iako nije bio prestonica, jeste bio među najznačajnijim gradovima u Raškoj, pogotovo iz perspektive Italije, navodi Aleksić.

Zanimljivo je i to što autor italijanskog romana pominje kraljevog nećaka po imenu Antonio, koji je bio vitez, kao i još jednog bezimenog a moćnog srpskog vojvodu. Titula vojvode je prvi put posvedočena u Srbiji u vreme kralja Milutina i kako ističe Aleksić, „dodeljena je Novaku Grebostreku, čiji je vojnički podvig u prekomorskoj vojnoj ekspediciji protiv Turaka morao biti poznat u Italiji“.

Kada je reč o oružju kojim je italijanski pisac u svom romanu opremio srpske vojnike, arheološki i drugi nalazi potvrđuju da se u to vreme u Srbiji zaista koristio samostrel. Zna se i da je u srednjovekovnoj srpskoj vojsci dominirala konjica, sačinjena od lakih konjanika i strelaca, ali da su postojali i bolje opremljeni konjanici koji su jurišali svojim kopljima i imali i štitove i mačeve.

Činjenica da se u romanu pominju i domaći vitezovi, mogla bi da ukazuje da su oni nosili i ostalu vitešku opremu, Iako ovakva pretpostavka deluje moguće, „ne možemo se osloniti na izvor koji je pre svega umetnička fikcija, prepuna fantastičnih obrta, i uzbudljivih ali istorijski nemogućih događaja“, zaključuje Aleksić.

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Srbija u srednjovekovnim viteškim romanima: Samo Sicilijanac Srbe spasava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na raskrsnici Uzun-Mirkove ulice i Kalemegdana nalazi se Pedagoški muzej, u zgradi koja je i sama „muzejski primerak“. Prema rečima Filipa Trajkovića, višeg kustosa ovog muzeja, to je jedina očuvana zgrada u klasicističkom stilu u Beogradu. „Muzej se sastoji od tri zdanja. Prvo i najupečatljivije je zgrada iz 1840. godine, koja je za ovih 180 godina vrlo malo menjala svoj spoljašnji izgled. Prvobitno je pripadala Cvetku Rajoviću, upravniku beogradske varoši, koji je vremenom pao u nemilost Kneza Miloša Obrenovića, pa mu je oduzeta kuća. Kasnije su u njoj bili i sud, i konzulat, i škola po kojoj je i danas neki zovu ’Realka’, a od sredine 20. veka u njoj je smešten Pedagoški muzej“, priča Trajković. Druge dve zgrade u sastavu muzeja potiču s kraja 19. i početka 20. veka i takođe su pod zaštitom države kao kulturno dobro.

Pedagoški muzej je jedan od najstarijih u našoj zemlji. Osnovan je 1896. kao Školski muzej, ali je posle Drugog svetskog rata dobio svoj sadašnji naziv. „U njemu se nalazi građa koja prati bar deset vekova srpske pismenosti, tradicije i običaja. Tu nisu predstavljene samo učionice i nastavni materijali, već i uređaji koji su pomagali u širenju znanja, poput pisaćih mašina, starih telefona, kamera, magnetofona“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja Slobodan Vuksanović.

Ovi uređaji su najzanimljiviji najmlađim posetiocima, koji nikada nisu videli televizor bez daljinskog, telefon bez brojčanika, stari radio aparat, ili drvenu tablu premazanu voskom, „preteču“ današnjih tableta. Na njoj su slova utiskivana oštrim predmetom, a kada je bilo potrebno obrisati napisano, vosak se zagrevao i đaci su ponovo dobijali „prazan papir“.

Deca „konsultanti“

Deca su i maštoviti „konsultanti“ Pedagoškog muzeja, pa su tako „pedagozi“ uzrasta od samo pet, šest godina predložili da se u njegovom dvorištu napravi hotel za bubamare. To je bio tek početak „ugostiteljske ponude“, šali se Vuksanović, „jer sada imamo još hotela za insekte, ali i kućice za ptice, i svima njima nudimo ’all inclusive’ uslugu. Na veliku radost najmlađih posetilaca, jedno vreme su u našem dvorištu stanovale i veverice i mačak Buda koji se plašio miševa“.

U dvorištu muzeja ima mesta za sve dobre ideje, pa je tu i letnja pozornica na kojoj je za tri godine održano preko 250 koncerata, predstava, filmskih projekcija i drugih kulturnih dešavanja. Ona su uglavnom besplatna, a pored toga što omogućavaju posetiocima da uživaju u različitim kulturnim sadržajima, mogu biti podrška još neafirmisanim izvođačima, kao što su učenici muzičkih škola koji ovde imaju javni čas pred brojnom publikom. „Kod nas često nastupaju mladi talenti“, kaže Vuksanović, „ali i poznata imena iz sveta kulture. Do sada smo imali zaista raznovrsne manifestacije, posebno muzičke, poput džez koncerata, etno i klasične muzike, pa čak i opera za decu sa posebnim potrebama, koje su bile posebno adaptirane za ovu publiku“.

Muzej svoje pedagoške aktivnosti sprovodi i u svetu zabave i društvenih igara. Za radoznale i spremne da isprobaju svoje detektivske sposobnosti na raspolaganju je „escape room“. Oni koji uđu, da bi se oslobodili iz zaključanog prostora, moraju da reše različite zadatke iz oblasti razvoja pisma, počev od klinastog pisma u prostoriji koja podseća na pećinu, pa sve do ćiriličnog.

„Pedagoško“ preduzetništvo

Pedagogija se u muzeju očigledno prilagođava novom vremenu i interesovanjima novih generacija, ali to i košta. Odakle muzeju novac za ove sadržaje? Vuksanović objašnjava da Pedagoški muzej kao državna institucija čija je svrha da promoviše obrazovanje ne može da konkuriše za komercijalne projekte, već se finansira iz budžeta i od prodatih ulaznica. Njegov stav je da za loše ideje nikada nema dovoljno novca, a za one dobre uvek se nađe načina da se sprovedu i sa manje sredstava, ako se ona pametno raspodele.

To ne znači, dodaje Vuksanović, da i državna institucija ne treba da razmišlja tržišno. Pošto nema finansijskog prostora da ulaz bude besplatan za sve posetioce, sadašnji direktor je po stupanju na ovu funkciju pre nešto više od tri godine našao drugo rešenje – smanjio je cenu ulaznica u korist „ekonomije obima“. Prethodne cene su bile po njegovom mišljenju previsoke, posebno za đačke ekskurzije, pa se opredelio za drugačiji poslovni model, da nižim cenama ulaznica privuče veći broj posetilaca.

„Posavetovao sam sa nekim poslovnim ljudima i došao do zaključka da je 120 dinara optimalna cena, jer nije previsoka za naše standarde a strancima možete vrlo jednostavno da objasnite da ulaz košta – jedan evro“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja.

Maštovit sadržaj po pristupačnoj ceni je toliko povećao posetu da je muzej produžio radno vreme do večernjih sati, a zaposleni su počeli da rade po smenama. Rekordnu posetu su obezbedili i zahvaljujući odluci da rade ponedeljkom, kada su drugi muzeji zatvoreni.

Nažalost, kada se i kod nas uselio neželjeni gost, koronavirus, Pedagoški muzej je morao da se prilagodi u svom radu novim okolnostima. Ipak, posetilaca ima i u ovim hladnim pandemijskim danima, a stranci su skoro jednako zastupljeni kao i domaći. Publika je veoma raznolika, od stručnjaka do najšireg auditorijuma, jer muzej izlaže i građu koja je od šireg istorijskog značaja. Tako je njegovim posetiocima stalno dostupno litografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, štampano u Beču 1897. godine na inicijativu kralja Aleksandra Obrenovića, dok se original ovog najstarijeg srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa samo povremeno može videti u Narodnom muzeju. Takvih primera je više, zbog čega zaposleni u Pedagoškom muzeju svoju instituciju u šali nazivaju „mlađim bratom Narodnog muzeja“.

Ovaj muzej redovno organizuje i izložbe, a jedna od najznačajnijih u prošloj godini je bila posvećena upravo čoveku koji je tokom Drugog svetskog rata spasao Miroslavljevo jevanđelje od Nemaca, Milanu Kašaninu, rodonačelniku muzeologije u Srbiji.

Lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara

Kolektiv Pedagoškog muzeja smatra da obrazovanje ne čine samo istorijske činjenice, već da je ono temelj nacionalne kulture, a jedan od njenih najvažnijih oslonaca je međusobna solidarnost. Zato, i pored toga što ova institucija nije u poziciji da „ne zna šta će sa viškom novca“, njena vrata su širom otvorena za pojedine kategorije stanovništva, bez ikakve novčane nadoknade.

Besplatan ulaz je omogućen za penzionere i decu sa opštine Stari grad, kao i za organizovane posete za žene i decu iz sigurnih kuća, za pacijente neuropsihijatrijskih klinika i za škole u kojima se obrazuju deca sa posebnim potrebama. „Oni se u muzeju razonode ali i nauče nešto, a nekima od njih to je i svojevrstan beg od sumorne realnosti. Naši zaposleni često veoma emotivno doživljavaju ove posete, ali se uvek rado odazovu pozivu da učestvuju u njihovoj realizaciji“, ističe Vuksanović.

I pored ovakvog finansijskog modela koji kombinuje besplatan ulaz sa niskim cenama ulaznica, te ograničenja koje je nametnula sadašnja pandemija, Pedagoški muzej posluje u plusu. Njegov direktor kaže da im često ostane i za sitne popravke, pa su stalno u nekom poslu oko održavanja vremešne zgrade. U tome im vrlo rado pomažu i razne gradske službe koje se odmah odzivaju na poziv, i to iz jednog neobičnog razloga.

„Mi se najviše ponosimo svojim gostoprimstvom – uvek se trudimo da poslužimo goste i da im boravak ovde učinimo prijatnim. Tako nam je jednom ekipa Beograd puta krpila neku rupu u dvorištu i poneli su toliko lepih utisaka odavde da su nas svuda nahvalili. Pošto se za naše gostoprimstvo brzo pročulo, sada nam sve gradske službe dolaze čim ih pozovemo. Izgleda da lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara”, zaključuje Vuksanović i dodaje da im redovno čak i majstori privatnici ponude da plate popravku „na veresiju“.

Marija Dukić

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pedagoški muzej

Чланак Pedagoški muzej u Beogradu: Mlađi brat Narodnog muzeja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Italija je poznata po vrhunskom sladoledu, posebno zanatskom, a ponajviše po poslastici poznatoj pod imenom gelato. Zato se često promoviše kao zemlja kvalitetnog sladoleda, u čemu joj pomaže i zvanična statistika. Po njoj, svaka porodica u Italiji godišnje u proseku potroši 70 evra na zanatski sladoled, što znači da sladoledžije prihoduju ukupno dve milijarde evra.

Međutim, ona nije poznata samo kao destinacija u kojoj sada možete probati najbolji sladoled na svetu, već i kao kolevka ove poslastice.

Mala istorija sladoleda

U javnosti su podeljena mišljenja o tome gde je nastala omiljena letnja poslastica. Najraširenija je tvrdnja da je recept za sladoled u Evropu doneo Marko Polo sa svojih putovanja po Istoku.

Međutim, preteča sladoleda u vidu zamrznutih pića pominje se još u Bibliji kao delikates kojim se hladio kralj Solomon za vreme žetve. I Aleksandar Veliki je navodno uživao u ohlađenim pićima zaslađenim medom. Zna se i da je tokom vladavine Nerona za potrebe pravljenja ove poslastice prikupljan led na okolnim planinama, te je držan u jamama prekrivenim slamom koja je služila kao izolacija. Sve ovo doduše nije mnogo ličilo na današnji sladoled.

Nešto najsličnije modernom sladoledu nije nastalo u Evropi, već u istočnim zemljama, i to, prema nekim izvorima, 3.000 godina pre nove ere. Međutim, konkretni dokazi postoje tek za Tang dinastiju koja je Kinom vladala u 7. veku nove ere. Njeni pripadnici su uživali u zaleđenim mlečnim proizvodima koji su prethodno pripremani zagrevanjem brašna i mleka i dodavanjem kamfora, aromatičnog sastojka koji je prikupljan sa zimzelenog drveća. Ta smesa bi bila stavljana u metalne cevi i spuštana u bazen sa ledom da se smrzne.

Kinezi doduše nisu toliko poznati po slatkišima, koliko su arapski poslastičari, koji su nadaleko slavni po pravljenju ukusnih slatkih delikatesa, pa i sladoleda. I to hiljadama godina unazad. Primera radi, u starom Egiptu su faraoni svoje goste često nudili mešavinom snega i leda i voćnih sokova. Takoreći Rumenkom. Mnogo kasnije, u srednjem veku, arapski slastičari su hladili šerbet i ukrašavali ga raznim voćem. Ta kombinacija donekle podseća na današnje sladolede.

Otkud Italija u ovoj priči?

Ali, sladoled kakav sada znamo zaista je nastao u Italiji u 14. veku. Osmislio ga je firentinski arhitekta i umetnik Bernando Buontalenti. Tada je na dvor Medičijevih dolazila važna delegacija iz Španije a on je bio zadužen za organizaciju zabavnih sadržaja. Osmislio je i spektakularan vatromet i pozorišni nastup, ali je najveću pažnju privukao njegov rashlađeni slatki krem od bergamota, limuna i pomorandže. Buontalenti je naime napravio podzemne prostorije koje su služile kao frižider i u njima čuvao ovu poslasticu. O njegovom sladoledu se pričalo po celom Starom kontinentu. Međutim, firentinski umetnik nije bio zadovoljan, pa je, tragajući za punijim ukusom, nastavio da eksperimentiše. Jednog dana dodao je svom dezertu mleko i jaje, i tako se rodio – pravi sladoled. I dan danas se u Italiji održavaju razne svetkovine u njegovu čast, a sladoled pravljen po njegovom originalnom receptu je turistička atrakcija.

Nekoliko vekova posle Buontalentija, recepti za sladoled su se usmeno širili po Starom kontinentu. U 17. veku u ovu poslasticu dodavan je i šećer, a nastao je i prvi pisani recept za sladoled.

Međutim, njegova komercijalizacija je nastupila tek kada su Amerikanci – a ko bi drugi – osmislili način za masovnu proizvodnju. Prva fabrika sladoleda otvorena je 1851. godine u toj zemlji, no pravu popularnost ovaj slatkiš je stekao tek sa nastankom rashladnih uređaja poput frižidera i zamrzivača.

Foto: Pixabay

Чланак Da li je sladoled nastao u Italiji ili je u pitanju dobar marketing? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čudni su putevi gospodnji, pa tako i oni koji su 1842. godine doveli u carsku Rusiju jednu švedsku porodicu koja će postati najzaslužnija za pokretanje i rani razvoj ruske naftne industrije. Ispostaviće se da to nije bila obična porodica. Iako se najviše proslavila po jednom svom članu, Alfredu Nobelu, izumitelju dinamita i osnivaču Nobelove nagrade, traganje za unosnim pronalascima je bila porodična strast, a porodični poslovi dokaz da iver ne pada daleko od klade.

Alfredov otac, Imanuel Nobel je bio inženjer inovator, koji se po dolasku u Rusiju uspešno bavio proizvodnjom podvodnih mina, sve dok preduzeće nije zapalo u novčane neprilike kada je nakon Krimskog rata, car Aleksandar Drugi drastično srezao vojni budžet. Porodica se zato 1859. vratila u Švedsku, ali su Imanuelovi sinovi i Alfredova braća, Ludvig i Robert Nobel, ostali u Sankt Peterburgu.

Poduhvat za Nobela

Odatle su ubrzo otišli u Baku u današnjem Azerbejdžanu, gde je Ludvig nastavio da se bavi inovacijama u proizvodnji, dok je Robert „namirisao“ odličnu poslovnu priliku u nečemu sasvim drugom – naftnim bušotinama. U to vreme, brodovi na Kaspijskom moru su koristili mazut, ali je veća proizvodnja „crnog zlata“ krenula tek kada su dvojica braće osnovala 1876. godine preduzeće „Branobel“ za eksploataciju nafte. Robert je posle nekoliko godina morao da se povuče iz posla zbog zdravstvenih problema, pa je celokupan posao preuzeo Ludvig.

Uporedo sa tehničkim i komercijalnim inovacijama koje je uvodio u kompaniju, razvijala se i ruska naftna industrija. Kako navodi Jovo Ilić, stručnjak za ekološku politiku u energetici, Ludvig Nobel je prvi u naftnoj industriji zaposlio geologa i osmislio tehnički naprednije naftne tankere koji su plovili Kaspijskim morem. Bio je veoma poštovan u Rusiji, koja će zahvaljujući njemu i njegovom bratu vrlo brzo postati najveći proizvođač nafte na svetu.

Stoga će privlačiti i sve veći broj stranih investitora, među prvima porodicu Rotšild koja je finansirala izgradnju naftovoda od Bakua do Batumija, luke u Gruziji na Crnom moru. To je omogućilo Rusiji da krajem 19. veka sa svojim proizvodima izađe na tržišta širom sveta.

Zahvaljujući braći Nobel, Rusi su već početkom 20. veka proizvodili oko 200.000 barela nafte dnevno, što je bila gotovo polovina tadašnje dnevne proizvodnje u svetu i više od američke konkurencije, koja je proizvodila oko 170.000 barela. Ali nakon otkrića nafte u Teksasu i Oklahomi, SAD će u narednih nekoliko godina prestići Rusiju po proizvodnji nafte. I pored koncesija koje su dobile neke velike strane kompanije, proizvodnja nafte u Rusiji je sve više stagnirala, da bi po završetku Prvog svetskog rata spala na tek nešto više od 70.000 barela dnevno, navodi Ilić.

Ko će potkupiti boljševike?

Kada su posle izbijanja Oktobarske revolucije 1917. godine na vlast došli boljševici, koji su nacionalizovali naftnu industriju i ukinuli sva prava stranim koncesionarima, usledio je buran period u pokušajima „stranih elemenata“ da se infiltriraju na rusko tržište nafte. Tako su Britanci sazvali 1922. godine međunarodnu konferenciju u Đenovi, sa zvaničnim ciljem da se diplomatski prizna nova sovjetska država i započne ekonomska saradnja, a sa nezvaničnim da se prvi dokopaju koncesija na rusku naftu.

Tek na konferenciji su saznali da su izvisili, kada se obelodanilo da su Sovjeti već sklopili dogovor sa Nemcima da im oproste ratnu štetu u zamenu za industrijsku tehnologiju koja će obnoviti razorenu zemlju. Tada su Englezi skinuli rukavice i počeli otvoreno da finansiraju belogardejsku kontrarevoluciju pod vođstvom generala Vrangela, u pokušaju da promene vlast i sebi obezbede koncesije.

Činilo se da će u tome više uspeha imati Amerikanci, pre svega zahvaljujući jednom čoveku, kako je to već priličilo zemlji koja je nekada predvodila u individualnoj inicijativi. To je bio Heri Sinkler, naftaš iz Oklahome i vlasnik preduzeća „Sinclair Petroleum“. On je uspeo da ugovori sastanak u Moskvi i da izdejstvuje koncesije na naftnim poljima kod Bakua i na Sahalinskim ostrvima. Sa sovjetskom vladom je dogovorio i osnivanje zajedničkog preduzeća sa ravnopravnim udelima u vlasništvu. Ali priča nije završila srećno zbog korupcije, no tada to nije imalo veze sa podmićivanjem komunista, nego sa ondašnjim američkim predsednikom.

Naime, da bi pomenuti dogovor zaživeo, SAD su morale da diplomatski priznaju Sovjetski Savez, ali je upravo tada u američkoj javnosti izbila afera u kojoj je naftaš Sinkler optužen da se dokopao zemljišta u državnom vlasništvu šurujući sa predsednikom Vorenom Hardingom, čiji su mandat pratili brojni korupcionaški skandali. Afera je dospela i u međunarodnu javnost, pa kada je Harding ubrzo umro, njegov naslednik na predsedničkoj funkciji Kalvin Kulidž je pustio niz vodu i priznavanje Sovjetskog Saveza i Sinklerov nesuđeni posao sa ruskom naftom.

U se i u svoje kljuse

Sovjeti su posle ovoga digli ruke od stranih direktnih investicija i sami osnovali novu državnu kompaniju „Russian Oil Products“ 1925. godine, koja je četiri godine kasnije već proizvodila preko 270.000 barela nafte dnevno. Intenzivirali su i istraživanja, pa su uoči Drugog svetskog rata otkrivena nova naftna polja na području između Volge i Urala, koja su zbog svojih rezervi nazvana „drugi Baku“.

Ovo otkriće je bilo od ogromne važnosti u odbrani zemlje od nemačke invazije, no malo je poznat detalj da je sporazum koji su sklopili Ribentrop i Molotov 1939. godine obezbedio Hitleru sovjetsku naftu. „Na osnovu ovog sporazuma, Sovjetski Savez je za manje od dve godine isporučio skoro 50 miliona barela nafte Berlinu i upravo sa tom naftom Hitler je osvajao države zapadne Evrope“, ističe Ilić.

Po završetku rata, razorena sovjetska država je vrlo brzo demantovala zapadne procene o skromnim rezervama nafte kao najslabijoj karici u ambiciozno planiranoj industrijalizaciji. Samo tokom pedesetih, Sovjetski Savez je utrostručio proizvodnju i za manje od dve decenije postao je drugi najveći proizvođač nafte na svetu, odmah iza Saudijske Arabije.
Nemojte da se prodate za sovjetsku naftu!

Presudni preokret u ovom periodu je nastupio kada su 1961. otkrivene ogromne rezerve nafte u Sibiru, i to opet zahvaljujući čoveku koji nije bio Rus već pripadnik azerskog naroda, geologu Farmanu Salmanovu. Svestan koliko je ovo otkriće važno za budućnost države, Salmanov je poslao telegram direktno tadašnjem sovjetskom predsedniku Hruščovu, sa spartanski napisanom porukom: „Pronašao naftu!“

U jeku Hladnog rata ovaj kratki telegram toliko je značio Sovjetima, da je Hruščov lično ovaj pronalazak slavio kao veliku pobedu. Zahvaljujući sibirskoj nafti, izvoz nafte i gasa postaće glavni izvor prihoda za Sovjetski Savez, a Farman Salmanov je odlikovan najvećim državnim priznanjima, navodi Ilić.

U istom periodu, Sovjeti kreću u izgradnju naftovoda koji je povezao naftna polja između Volge i Urala i države srednje i istočne Evrope, koje su „dobrovoljno“ prigrlile komunizam pod patronatom zvanične Moskve. Kada je naftovod završen početkom šezdesetih i nazvan „Prijateljstvo“, to je izazvalo podsmešljive komentare među zapadnim silama.

Ali šale su im prisele čim su shvatile da su Rusi na ovaj način stigli na kapije zapadne Evrope, kao glavni konkurent američkim naftnim kompanijama. Sovjeti su nudili 20 do 30% niže cene od zapadne konkurencije, pa je zvanični Vašington nadigao dreku kod zapadnih saveznika da ne kupuju sovjetsku naftu, uz dramatična upozorenja da Rusi na taj način hoće da ih učine zavisnim i stave pod svoju kontrolu. No, da ni nafta ni komunizam ne smrde kad je potrebno obezbediti energente za manje novca, ubrzo su pokazale Austrija, Italija, Nemačka i Švedska, koje su bile među glavnim kupcima sovjetske nafte.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, Biznis top 2020/21

Foto: Pixabay

Чланак Burna istorija naftne industrije u Rusiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada se Edgar Parker rodio 1872. godine u američkoj porodici veoma rigidnih protestanata, niko nije mogao da zamisli kakav će cirkus ovaj budući zubar napraviti od svoje profesije. Doduše, Parker je još od malih nogu ispoljavao izrazito interesovanje za zaradu i preduzetništvo, što je ustvari bio njegov najveći talenat, koji bi ga verovatno učinio dobrostojećim i da je odabrao bilo koju drugu profesiju.

Njegova prva želja, kako je kasnije pričao, bila je da postane uzgajivač pilića. Sa devet godina je rešio da preduzme prve korake ka tom cilju. Ubedio je ženu koja je držala kokošinjac u njegovom komšiluku, da mu ustupi jaja u zamenu za svežu ribu koju su on i njegova sestra lovili u obližnjoj reci.

Parker je počeo da trguje jajima i svežom ribom, a deo ove robe je davao u zamenu za duvan i slatkiše, koje je takođe preprodavao. Iako je zaradio samo toliko da kupi božićne poklone za članove porodice, isticao je da je to bila jedna od najvažnijih lekcija u njegovom životu. Ona je glasila: „Saznaj šta ljudi žele i daj im to!“

U sedamnaestoj godini, njegove ambicije su od uzgajivača pilića napredovale do studiranja medicine. Roditelji su mu, međutim, zabranili da uopšte pomisli na tako nešto, tvrdeći da se lekarska profesija kosi sa iskrenom hrišćanskom verom. No, uzorno hrišćanstvo, po njihovom shvatanju, nije bilo u suprotnosti sa frenologijom, pseudonaukom koja je bila vrlo raširena u to vreme. Zasnivala se na tvrdnjama da se karakter i sposobnosti pojedinca mogu utvrditi na osnovu veličine i oblika njegove lobanje. Tako je Parker poslat kod „stručnjaka za profesionalnu orijentaciju“, lokalnog frenologa, koji je procenio da je nesuđeni uzgajivač pilića i lekar, ustvari rođen – za zubara.

Preteča dualnog obrazovanja

Parker je upisao stomatologiju na koledžu u Njujorku. Shodno shvatanju da uzorno hrišćanstvo prezire materijalne vrednosti, roditelji mu nisu obezbedili novac za studiranje, pa je morao da se snalazi kako da pokrije troškove. Dosetio se da sam sebi organizuje plaćenu praktičnu nastavu, tako što je išao od vrata do vrata i nudio popravku zuba. Kada su njegovi profesori saznali šta on radi bez njihovog znanja i dozvole, izbacili su ga sa koledža.

Potom je Parker, od novca koji je zaradio na samoinicijativnoj praksi, upisao stomatologiju na koledžu u Filadelfiji. Nije se pokazao kao naročito uzoran student, propuštao je većinu predavanja i na kraju je jedva diplomirao. Kada je već postao slavan, priznao je kako mu je dekan, prilikom dodele diplome, otvoreno rekao da bi sa svojim nazovi znanjem iz stomatologije bilo mnogo bolje da radi nešto drugo.

Ali Parkera to nije obeshrabrilo i rešio je da se oproba kao zubar. Otvorio je malu ordinaciju u kanadskom gradu Nju Bransviku. U to vreme, smatralo se da nije etično da zubari oglašavaju svoju praksu. Parker je, naravno, mislio drugačije. Ubrzo je našao jednog firmopisca i sa njim ugovorio trampu. Ponudio mu je novu zubnu protezu u zamenu za raskošno oslikanu reklamu sa zlatnim slovima, koju je odmah okačio ispred svoje ordinacije. Ali tabla je nestala preko noći i Parker je bio ubeđen da su je uklonili drugi zubari u komšiluku, koji su ga zbog takvog reklamiranja proglasili za nelojalnu konkurenciju.

Onda je preduzeo druge mere, uključujući i redovno prisustvo u lokalnoj crkvi, gde je izigravao vatrenog vernika i „usput“ promovisao svoju ordinaciju, ne bi li na taj način privukao klijente. Tokom šest nedelja, uspeo je da zaradi svega 75 centi i zato je odlučio da digne ruke od Boga i potpuno promeni svoju reklamnu strategiju.
Počeo je da izlazi na ulicu i da vatreno propoveda do kakvih sve posledica može dovesti oralna nehigijena. Kada bi završio govor, ponudio bi da izvadi zub bilo kome u okupljenoj masi za samo 50 centi, uz garanciju da neće osetiti ni najmanju bol, te da je u suprotnom voljan da dobrovoljcu plati pet dolara. U početku je, naravno, potplaćivao kandidate spremne da se podvrgnu njegovim javnim zahvatima, ali ubrzo za tim nije bilo potrebe, jer se zaista proslavio na ulici po bezbolnom vađenju zuba.

Tajna njegovog umeća je bila tečnost koju je nazvao „hidrokokain“, odnosno injekcija razvodnjenog kokaina koju je davao ljudima pre nego što bi počeo da im vadi zube. Pod dejstvom droge, pacijenti ne bi osetili bol i tako je na ulici rođen „Bezbolni Parker“, nadimak koji mu je nadenula ulična gomila i koji će ga pratiti do kraja karijere.
Parker je počeo dobro da zarađuje zahvaljujući svojim predstavama, ali susret sa jednim čovekom pretvoriće ga u pravu zubarsku zvezdu. Bil Bibi, koji je postao Parkerov agent i menadžer, smatrao je da je ulični zubar veoma inovativan, čovek ispred svog vremena, te da će se jednog dana svi stomatolozi oglašavati kako bi privukli pacijente.

Zato je predložio Parkeru da preduzme nešto još hrabrije, po ugledu na Fineasa Tejlora Barnuma, koji se proslavio svojim cirkuskim predstavama. Barnum je postao jedan od prvih milionera u svetu zabave, jer su njegove prevare sa „natprirodnim bićima“ bile toliko uverljive, da je publika uživala čak i kada bi znala da je prevarena. Ostao je upamćen i po izreci: „Jedna naivčina se rađa svakog minuta“.

Bog mrzi čoveka koji zanemaruje zube!

Parker je po savetu svog menadžera otvorio novu stomatološku ordinaciju u Njujorku i odmah krenuo sa agresivnom reklamom. Njujorčani su bili zatrpani njegovim oglasima u novinama, na bilbordima i ogromnim reklamama na napuštenim zgradama. U njima se predstavljao kao „najbolji zubar na ovom i onom svetu, koji nudi sve vrste intervencija na zubima bez ikakvog bola, a po najpristupačnijim cenama“. Kupio je i crveni kamion sa „pokretnom“ stomatološkom ordinacijom i krevetom.

Iznajmio je glumce, pevače, muzički orkestar, cirkuske akrobate, klovnove i druge izvođače svih vrsta da prave predstave pred njegovom ordinacijom, u koju je uključivao čak i životinje. Na jednom sajmu u Njujorku, izvadio je ravno 375 zuba za samo jedan dan! Potom je sa svojim „Zubarskim cirkusom“ krenuo na put širom Amerike. Unapred je plaćao bombastične najave da će doći u određeno mesto, a kada bi se ljudi okupili na ulici, stizao je u kočiji koja je svojim oblikom podsećala na zub. Prvo je bacao novčiće u masu, a onda bi počela cirkuska predstava.

Potom bi Parker, obučen u frak, sa cilindrom na glavi i ogrlicom na vratu sačinjenom od onih 375 zuba, održao predavanje o važnosti zubarske nege, koje je najčešće započinjao rečenicom: „Moji prijatelji! Želim da vam kažem da Bog mrzi čoveka koji zanemaruje zube!“ Na kraju, sledilo je bezbolno vađenje zuba, a Parker se dodatno osigurao da ako se „hidrokokain“ slučajno ne pokaže dovoljno delotvornim, tokom intervencije svira gromoglasna muzika od koje ništa drugo nije moglo da se čuje, pa ni eventualni vapaji pacijenta.

Parker je od svog „Zubarskog cirkusa“ napravio zubarsku imperiju. Imao je 28 stomatoloških ordinacija, osoblje od 800 ljudi, uključujući 250 stomatologa, na hiljade pacijenata, a procenjuje se da je godišnje zarađivao oko pet miliona dolara. U nekim američkim državama mu je, međutim, zabranjen rad, jer ga je Američko udruženje zubara proglasilo „pretnjom za stomatološku profesiju“, a protiv njega su pokrenute i tužbe. Samo u Njujorku, one su dostigle ukupan iznos od 900.000 dolara tokom deset godina, ali na kraju mu je od te sume naplaćeno svega 4.000 dolara.
Ipak, kada je umro 1952. godine, u javnosti su mu priznali dve stvari. Parker je mnogo učinio za popularisanje oralne higijene i među najsiromašnijima u Americi i ceo život je ostao veran niskim cenama, kako bi zubarske usluge bile dostupne i tom delu stanovništva.

Izvor: Biznis i finansije, septembarski broj
Piše: Zorica Žarković
Foto: Pixabay

Чланак Jedan od najčudnijih zubara u istoriji: Zubarski cirkus „Bezbolnog Parkera“ се појављује прво на Biznis i Finansije.