Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve neke tragedije, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje etičkih principa profesije. Tako kaže Kodeks novinara Srbije, ali praksa medija je često suprotna. Zbog čega je tako?
Svakodnevno primećujemo naslove i tekstove u medijima u kojima se na najužasniji način izveštava o saobraćajnim nezgodama, zločinima i sličnim tragedijama, tako što se žrtvama i njihovim porodicama dolazi na kućni prag, pretražuju im se nalozi na društvenim mrežama, spekuliše o tome ko je kakav (bio), s kim je (bila), itd. Informacije se dobijaju od komšije, pouzdanog izvora bliskog porodici, neimenovanog izvora iz policije, itd. Objavljuju se fotografije članova porodice, dvorišta kuće, a ponekad osvane i nečija fotografija iz lične karte.
Ovo poslednje – kada podatak koji je u posedu institucije nekako nađe put do medija – predstavlja poseban problem, koji ilustruje stanje u našem medijskom prostoru i nivo poštovanja prava građana. Radi se o uhodanom partnerstvu javnih institucija i pojedinih medija u kršenju zakona iz čega korist imaju obe strane.
Verovatno najpoznatiji primer saradnje medija i institucija u narušavanju privatnosti građana je slučaj Igora Vukotića. Njegova slika je osvanula na naslovnoj strani „Blica“ u okviru šeme Škaljarskog klana. Međutim, ne radi se o stvarnom članu klana, već o „običnom“ čoveku iz Zemuna, apsolutno nepovezanom sa bilo kakvim klanovima. Iako su greške moguće, ova epizoda zabrinjavajuća je jer na naslovnoj strani nije objavljena bilo kakva Igorova fotografija, na primer neka fotografija sa letovanja koju je možda objavio na „Fejsbuku“, već ona koja je nastala za potrebe izrade njegove lične karte.
Dakle, radi se o fotografiji koju su institucije morale da koriste odgovorno i zakonito. Ipak, ona je završila u mediju. Odgovor na pitanje, kako se to dogodilo, dao je tadašnji urednik „Blica“ u okviru sudskog postupka: „Izvor informacija je bio iz najviših krugova bezbednosnih službi, koji je bio čest izvor informacija za redakciju i nikada nije bilo problema”.
Zaštita privatnosti je važna i kad nemamo šta da krijemo
O posledicama koje trpi zbog ovakvog ugrožavanja svoje privatnosti Igor je govorio tokom „Nedelje privatnosti“. Igor i dalje ne uspeva da se „opere“ od toga što je proglašen članom kriminalnog klana; njegov život više nije isti a strah da može biti ugrožen ne prestaje. Poseban problem predstavlja to što medij i dalje odbija da prizna grešku, a institucije mu ne pružaju adekvatnu zaštitu:
„Očekivao sam nekakvu empatiju, da će novine objaviti ispravku, da to nisam ja. Međutim, to se nije desilo. Institucije nisu odreagovale, bio sam prepušten samom sebi, da se snalazim“, kazao je Igor.
Neko iz Bezbednosno informativne agencije ustupio je Igorovu fotografiju mediju. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti sproveo je inspekcijski nadzor i na osnovu nalaza podneo nadležnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv N.N. lica, zbog neovlašćenog ustupanja podatka o ličnosti prilikom obavljanja službene dužnosti. Ova prijava, kao i brojne druge sa sličnim karakteristikama, nije dobila svoj epilog. Slučaj stoji u tužilaštvu.
Iako možemo poverovati da se radi o pukoj slučajnosti, odnosno da nije bilo namere da se Igor ugrozi, šteta je napravljena. Napravio ju je neimenovani službenik BIA, očito sa namerom da nešto postigne ustupanjem fotografije mediju. Da li je u pitanju finansijski ili postoje neki druge interesi, u ovom trenutku nije poznato. Ali možemo da naslutimo šta je motivisalo medij da krene ovim putem pribavljanja informacija – ekskluziva na naslovnoj strani donosi čitanost, a čitanost donosi profit.
Igorov slučaj nudi tri važne lekcije. Prvo, ponekad se može čuti da privatnost i nije toliko bitna, da ne moramo brinuti za svoju privatnost ako ne činimo loše stvari, ili da šteta koja može da nastane ako neko pristupi našem podatku nije velika ili opasna. Iz Igorovog slučaja vidimo da je sve suprotno. Igor nije učinio ništa loše, a sada je suočen sa realnim strahom da mu se može dogoditi isto što i stvarnim pripadnicima dva klana koji su u višegodišnjem krvavom sukobu. Kako kaže:
„Ceo sistem vam poremete. Okrećete se za sobom, gledate… Akumulator mi nije radio, moj kum je iskočio iz kola, mi smo mislili ko zna šta se dešava. Prosto, sve vam se promeni u životu. Način kretanja, druženja, razmišljanja, psihički i fizički obolite… Iskreno, dok se taj čovek ne procesuira (zaposlen u BIA koji je ustupio podatke mediju), ili nalogodavci, ja neću mirno spavati“.
Ovaj primer pokazuje koliko je zaštita privatnosti važna čak i kada nemamo šta da krijemo. Zato privatnost predstavlja štit od nasrtaja na našu autonomiju, integritet i bezbednost.
Drugo, nisu samo javne ličnosti, sportisti ili glumci na udaru medija, niti podaci iz institucija cure samo ako se neko pobuni pa ga treba diskreditovati. Nije neophodno ni da dođe do neke tragedije pa da medijski lešinari počnu da obleću žrtve. Dovoljno je da imate interesantno preklapanje imena i prezimena sa nekom medijski interesantnom ličnošću, pa da se pokrene mehanizam trgovine vašim biometrijskim podatkom koji bi morao biti zaštićen u instituciji čiji rad finansiramo. Infrastruktura narušavanja privatnosti dobro je razrađena, samo je pitanje čija će se intima u konkretnom trenutku pojaviti na udaru medija u jurcanju za klikovima i većom prodajom i zaradom. Dakle, povrede privatnosti mogu da se dogode svakome od nas.
Zloupotrebe bez primerene kazne
Odsustvo pravnog epiloga Igorovog slučaja uči nas nečemu još opasnijem. Institucije nadležne da rade svoj posao, da spreče ili sankcionišu one koji ustupaju podatke građana medijima, do sada nisu dale mnogo razloga „pouzdanim izvorima“ i medijima da odustanu od ovakve prakse. Tužilaštvo nije utvrdilo ko je zloupotrebio biometrijsku fotografiju iz evidencije Bezbednosno informativne agencije, pa nema ni optužnice koja je nužan preduslov da slučaj dođe do suda.
Sprovedene analize sudske prakse za krivično delo koje se odnosi na nezakonito korišćenje ličnih podataka građana pokazuje da pred sudove u Srbiji do sada nije stigao niti jedan slučaj koji odlikuje ozbiljnija povreda nečije privatnosti, ili kompromitacija podataka o većem broju građana. Malobrojni slučajevi nezakonitog korišćenja podataka koji jesu sankcionisani odnose se na povrede koje su po posledicama manje drastične od ovoga što se dešava Igoru. Sve su okončane uslovnom kaznom ili opomenom.
Odsustvo efikasnog kažnjavanja zloupotrebe ličnih podataka može dovesti samo do još većeg gaženja etike u medijima, a time i novih slučajeva poput ovog koji je zadesio Igora. Zato, nemojmo biti iznenađeni ukoliko se nešto slično ponovi.
U nekim drugim okolnostima, zaključak teksta o privatnosti verovatno bi bio da je potrebno da uradimo sve što možemo da zaštitimo svoje podatke. Da pazimo kome ih ustupamo, da ih ne delimo svakome, da ne pristajemo na razne potrošačke pogodnosti koje se ostvaruju transakcijama na štetu naše privatnosti. Iako svi treba da primenjujemo takve savete, na Igorovom slučaju to prosto nije prigodno niti dovoljno sugerisati. Malo toga žrtve ovakve povrede privatnosti mogu da urade da spreče dešavanja na svoju štetu.
Umesto toga, odgovor se nalazi u institucijama. Prvo, u onim institucijama iz kojih cure podaci, jer njihova dužnost je da onemoguće takve pojave. Zatim, odgovor se nalazi u poboljšanju rada institucija čiji je posao i dužnost da kvalitetno sprovode krivične istrage, kada do curenja podataka dođe. I na kraju, ali ne manje važno, profesionalni integritet novinara i urednika mora dobiti primat u odnosu na trenutne pokretače i motive svakodnevnog ugrožavanja prava na privatnost građana o kojima mediji izveštavaju.
Uroš Mišljenović, rukovodilac programa, Partneri Srbija
Biznis & finansije 206, februar 2023.
Foto: Sander Sammy, Unsplash