Pričaonica, otvorena u junu u pariskoj Latinskoj četvrti, posvećena je dečjoj književnosti i zasad je jedina u Francuskoj.

Osnovana u partnerstvu s izdavačkom kućom Zabavna škola, Kuća priča razvija maštu, naročito kroz priče pionira dečje književnosti. U prostoru od 130 metara kvadratnih deca mlađa od sedam godina mogu da istražuju svet mašte, listaju slikovnice i slušaju priče koje im pričaju glumice, vaspitačice pričalice.
Među omiljenim su „Cornebidouille“, priča o strašnoj veštici koja pravi gadnu supu punu crva i pauka, ili „Max i maksičudovišta“ s bićima sa oštrim zubima koja cvokoću kada ih njihov kralj Maks ošine pogledom.

Mladim čitačima se svakog meseca nudi deset novih naslova.

„Upoznavanje s knjigom kroz igru temelj je našeg projekta (…) Tu se dete igra kao da je lik u priči, a prostor je uređen tako da podseća na priču koju sluša. Zabavna škola poseduje fond od 6.000 knjiga i objavljuje 400 novih naslova godišnje. Neki misle da je naziv naše kuće oksimoron, a ja mislim da su to sinonimi. Škola i zabava mogu nam se činiti kao suprotni pojmovi, ali to je zapravo ista stvar“, rekao je Gijom Fabr, suvlasnik izdavačke kuće.

Izvor: Hina
Foto: Pixabay

Чланак Kako kroz kuću priča deca zavole da čitaju knjige се појављује прво на Biznis i Finansije.

Filipo Bernardini je više od šest godina razrađivao šemu za krađu, s neobičnim ciljem – da pročita neobjavljena književna dela pre nego što se nađu u knjižarama. Tridesetogodišnji Italijan je od 2016. godine koristio preko 160 lažnih domena na internetu koje je krao od pravih urednika, agenata i izdavačkih kuća, kako bi prevario autore da mu pošalju svoje neobjavljene rukopise.

Bernardini je koristio lažne domene da bi se predstavio u ime osoba koje su bile bliske autorima, pokazujući veliko znanje o tome kako funkcioniše svet izdavaštva i čije ime bi trebalo da zloupotrebi da bi prevario određenog autora. Tako je uspeo da ukrade više od 1.000 neobjavljenih rukopisa.

Kao da sam bio urednik

Za razliku od većine prevaranata, Bernardinijev motiv nije bilo sticanje materijalne koristi. Umesto toga, italijanski knjiški moljac i bivši zaposleni u izdavaštvu, jednostavno je želeo da pročita neko književno delo pre svih drugih.
Bernardini je živeo na relaciji Italija – Velika Britanija, da bi se prošle godine presilio u SAD, gde je nedavno uhapšen i izveden na sud u Njujorku.

Na sudu je izjavio da nikada nije objavio rukopise do kojih je došao prevarom, već da je želeo da bude jedan od retkih koji će umeti da ceni umetničko delo pre nego što ono završi u knjižarama.
„Bilo je trenutaka kada sam čitao rukopise i osećao posebnu i jedinstvenu povezanost s autorom, gotovo kao da sam bio urednik te knjige“, izjavio je nesvakidašnji lopov tokom suđenja.

Bernardini je osuđen na 20 meseci zatvora, ali nakon što je priznao krivicu, sud je naložio da bude deportovan u Italiju, s tim da pre toga plati 88.000 dolara odštete za počinjeno krivično delo.

Foto: Pixabay

Чланак Kradljivac neobjavljenih knjiga kažnjen sa 88.000 dolara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najjeftinije će proći porodice koje žive u (malobrojnim) gradovima i opštinama koje obezbeđuju besplatne školske knjige, pa će tako roditelji budućih prvaka i drugaka iz Beograda plaćati samo udžbenike za muzičko, likovno i digitalni svet, jer one nisu deo kompleta koje finansira gradska vlast.

Svi ostali, ako se odluče za nove knjige, za komplet za prvi razred moraju da izdvoje u proseku oko 8.000 dinara.

Još skuplji je komplet za drugi razred koji košta oko 8.800, a mnoge škole samo za srpski jezik traže čak četiri knjige – čitanku, gramatiku, radnu svesku i latinicu. U proseku oko 8.200 dinara koštaju knjige za treći i za četvrti razred.

Neke škole su iz spiskove udžbenika koje će koristiti u narednoj školskoj godini objavile i cenovnike, a računica kaže da komplet za peti razred košta oko 15.500 dinara, za šesti oko 17.000, a za sedmi i osmi i preko 18.000 dinara. U ove cene nisu, međutim, uračunate sve stavke, poput geografskog atlasa za koji treba izdvojiti oko 1.000 dinara.

Cene udžbenika se ne razlikuju mnogo među izdavačima, ali se razlikuje broj knjiga koji traže nastavnici.

Tako, recimo, istorija za peti razred izdavačke kuće Logos košta 950 dinara, Kletova 890, koliko i Freskina, BIGZ-ova je 990, Vulkanova 940, izdanje Zavoda za udžbenike 937 dinara, a Gerundijuma 891.

S druge strane, neki nastavnici srpskog jezika i književnosti za svaki razred od petog do osmog traže da učenici kupe i čitanku i gramatiku i radnu svesku (koje često ostanu prazne), a samo ovaj komplet košta od 2.000 do 2.400 dinara.

Zanimljiv je primer dve beogradske gimnazije: u jednoj je na društveno-jezičkom smeru potrebna samo čitanka, dok u drugoj učenici prirodno-matematičkog smera moraju da imaju i čitanku i gramatiku.

Škole traže veliki broj udžbenika

U pojedinim školama na spisku obavezne literature nema udžbenika iz matematike, ali je to ipak retko.

Ne samo da se uz udžbenik za ovaj predmet mora kupiti i zbirka zadataka, već se kompleti po pravilu traže i iz fizike i hemije, a za strane jezike takođe je potreban udžbenik i radna sveska što su najčešće najskuplje stavke.

Zato ne čudi da, recimo, komplet za osmi razred može da broji i dvadesetak naslova.

Školske knjige za niže razrede osnovne škole su, po pravilu, jeftinije. Radne sveske su u proseku oko 600 dinara, udžbenici od 700 do 800, a radni udžbenik matematike iz više delova kod nekih izdavača košta 1.600 dinara.
Prosečna cena udžbenika za više razrede osnovne škole je od 800 do 1.000 dinara, dok su zbirke zadataka nešto povoljnije.

Gimnazijski udžbenici staju i preko 1.000 dinara, dok za pojedine stručne predmete u srednjim stručnim školama treba dati i 2.000 dinara. U nedostaku udžbenika u mnogim stručnim školama đaci uče iz fotokopiranih knjiga ili kupuju polovna stara izdanja.

Stalni problem da škole traže veliki broj udžbenika za koje se kasnije ispostavi da ih đaci nisu koristili jer se na časovima i dalje diktira postao je još vidljiviji tokom prethodne tri „epidemijske“ školske godine.

Nastavnici su bili obavezni da pripremaju materijale u digitalnoj formi, u nekim periodima su bili dostupni i digitalni udžbenici, ali sve to nije uticalo da nadležni preispitaju da li je učenicima potreban ovoliki broj udžbenika.

Besplatno za najsiromašnije

Država svake godine obezbeđuje besplatne udžbenike za određeni broj osnovaca, pre svega iz materijalno ugroženih porodica, kao i za đake sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, zatim učenike koji su u porodici treće dete, ali pod uslovom da su dvoje starije dece u sistemu obrazovanja. Ove godine besplatne školske knjige dobiće i deca koja se obrazuju po programu za učenike sa posebnim sposobnostima (IOP 3). Država obezbeđuje veći deo udžbeničkih kompleta, ali roditelji moraju sami da kupe knjige za nekoliko predmeta. Svake godine budžetski novac se odliva na kupovinu kodova za digitalne udžbenike koji se u školama uglavnom ne koriste.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Ove godine još skuplji udžbenici za osnovnu i srednju školu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dejan Vukićević ima posao koji mu pruža priliku da se upozna sa zanimljivim društvenim fenomenima koji su malo poznati u široj javnosti. On vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Njegova istraživanja su ga dovela i do teme o cenzuri u bibliotekarstvu, koju je obradio u stručnom radu i predstavio na Međunarodnom sastanku bibliotekara slavista u Sarajevu. Potom je svoja istraživanja o ovoj temi proširio i na izdavaštvo, jer su izdavačka delatnost i bibliotekarstvo blisko povezani.

Prikupivši mnoštvo materijala, Vukićević je odlučio da napiše knjigu o tome koja dela su bila zabranjivana kroz istoriju, koji autori su proganjani i zašto, ali i kakve su bile sudbine nekih od najpoznatijih cenzora. Knjiga koja se poziva na ogromnu literaturu od čak 670 bibliografskih jedinica namenjena je struci, ali i širem krugu čitalaca, jer se autor trudio da je napiše na način koji će biti razumljiv i zanimljiv i onima koji se profesionalno ne bave ovakvim temama.

„Prema reakcijama čitalaca, čini mi se da sam u tome uspeo”, kaže Vukićević i dodaje da su knjigu prvo objavile dve biblioteke, a pošto je prvi tiraž brzo rasprodat, takođe bibliotekama, drugo izdanje su štampale novosadska izdavačka kuća „Prometej“ i Narodna biblioteka „Dimitrije Tucović” iz Lazarevca. Tako je čitaocima omogućeno da “Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu” nabave i u slobodnoj prodaji, a autor je za svoje ostvarenje dobio književnu nagradu „Dejan Medaković“.

BiF: Dok ste prikupljali materijal za knjigu, koji su istorijski primeri cenzure na Vas ostavili najveći utisak?

Dejan Vukićević: Najzanimljiviji su mi oni slučajevi gde se cenzor preobraća u cenzurisanog. Takav je slučaj pape Pija II, u profanom životu Eneje Silvija Pikolominija, koji je u mladosti pisao ljubavni roman „Pripovest o dvoje zaljubljenih“, kao i pamflete protiv papinog autoriteta. A onda, kada je i sam postao papa, zabranjivao je sopstvena dela.

Sličan je i slučaj Đirolama Savonarole. On je na firentinskom trgu spaljivao knjige i likovna dela koja su prema njegovoj oceni bila opscenog sadržaja, između ostalog Bokačov “Dekameron” i Ovidijeva dela. Potom je na tom istom trgu završio na lomači, koju je nekoliko godina ranije sam potpalio i na kojoj je sagoreo zajedno sa svojim delima.

Kod nas bi to bio Radovan Zogović, pesnik i nekadašnji šef propagande Komunističke partije, koji je veoma revnosno prijavljivao dela koja su bila u neskladu sa režimskom politikom. Međutim, 1948. godine optužen je da je staljinista i crnogorski nacionalista i izbačen iz partije. Tada je pao u nemilost vlasti, pa je Desanka Maksimović potpisivala njegove prevode da bi uopšte bili objavljeni, kako bi imao od čega da živi.

Kao što vidite, takvih primera u istoriji nije bilo malo.

BiF: Ko sve sprovodi cenzuru?

Dejan Vukićević: Za cenzuru je neophodan centar moći. Nekada je to bila Crkva, koja danas nema takvu vrstu moći, makar ne u pravoslavnim ili socijalistički orijentisanim zemljama. Zato je i u prošlosti ali i danas država bila najčešći cenzor, a sledili su je centri vojne moći, ili, pak, na nižem stepenu, urednici, direktori i slično.

Naravno, cenzura je prisutnija u totalitarnim i represivnim sistemima, ali ni takozvane visokorazvijene zemlje, bilo u tehnološkom bilo u demokratskom smislu, nisu amnestirane od te pošasti. Samo, u njima je cenzura prikrivenija, sofisticiranija, manje transparentna, na jednom višem nivou. Takva je, recimo, cenzura korporativnih koncerna, globalnih firmi koje vladaju većinom svetskog kapitala. Nekada su se cenzori hvalili svojim činom, a danas niko, bar ne zvanično, ne priznaje da je cenzor.

BiF: Ipak, kada se pomene cenzura većina građana prvo pomisli na političku cenzuru. Da li je ona odraz straha i nesigurnosti vladalaca i koliko je efikasna kao oruđe za očuvanje vlasti?

Dejan Vukićević: Moglo bi se tvrditi da jeste, ali ipak primarni uzrok cenzure nije strah, nego moć. Čine je oni koji imaju mogućnost da je čine.

Ako se efekat cenzure posmatra u kontekstu trenutka kada se stvari događaju, ona naravno ima efekta. Neko će biti osujećen u objavljivanju dela koje nije po volji vlasti, ili će takvo delo biti zauvek uništeno. Čak se dešavalo da takvu sudbinu doživi i autor dela, po principu „nema čoveka, nema problema”.

No, ako gledamo na duge staze, cenzura zapravo nikada nije odnela pobedu, cenzor je na samom kraju bio taj ko je prokažen, i to bi trebalo da znaju oni koji se cenzorskih makaza dohvataju.

BiF: Da li je za društvo pogubnija cenzura ili autocenzura?

Dejan Vukićević: Teško je objektivno utvrditi šta je od toga pogubnije, ali autocenzura je svakako perfidnija – nateraju vas da mislite ili bar da radite onako kako oni žele. Njihove „pilatovske” ruke ostanu čiste a vi ste zadovoljni što niste postradali. Tako se stvara privid da su „svi srećni, svi zadovoljni.”

No, nije lako ni utvrditi koliko je autocenzura zastupljena u jednom društvu. Ne znam da li ste čuli za slučaj Branislava Nušića, koji je svoje „Sumnjivo lice“ uzalud nudio dvojici upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu? Oni su ga uporno odbijali i govorili mu da ga više nikom ne pokazuje, jer je u pitanju bila oštra kritika tadašnjeg društva. A onda, kada je Nušić došao na čelo ovog teatra, i sam je „Sumnjivo lice“ stavio na najudaljeniju policu.

BiF: Od tada, uprkos razvoju raznovrsnih tehnologija za komunikaciju ali i mehanizama za očuvanje demokratije, cenzura nije nestala već je samo menjala svoj pojavni oblik. Kako se danas ona sprovodi?

Dejan Vukićević: Upravo tako, to je jedna od temeljnih osobina cenzure – kameleonstvo, prilagođavanje novonastaloj situaciji, izobražavanje, pretvaranje. I tako će, bojim se, ostati zanavek. Jer je u čovekovom biću da stremi ka moći, a mnoge, kada je dostignu, ta moć izobrazi, pretvori u nešto što nikada nisu očekivali da će biti.

Savremene tehnologije donele su samo tehničke promene. Istina je da je internet potisnuo značaj medija, ali mediji i dalje imaju veliku moć, a gde ima velike moći ima i pritisaka da se nešto ne objavi ili da se objavi, ali samo u interesu centra moći.

Danas je sve vidljivija i potreba da se koristi pozitivna cenzura, posebno na internetu, gde je svakom omogućeno da kaže šta god hoće o bilo kome. Nema više onih „propovednika” na gajbicama u parkovima koje niko ne sluša, sada su se svi preselili na „mrežu“ i svi imaju želju da se njihovo mišljenje čuje i uvaži.

BiF: Rekli ste da cenzura uvek dolazi iz centara moći, ali upravo ovih dana na internetu pratimo žestoku polemiku oko slobode mišljenja i izražavanja o vakcinama. Jedni se zalažu za zabranu širenja raznih informacija ali i dezinformacija o njima, a drugi za slobodu da propituju njihovu efikasnost i bezbednost. Da li i ovde uviđate cenzorske tendencije?

Dejan Vukićević: Nedavno je sproveden „eksperiment” u jednoj američkoj biblioteci: korisnicima je ponuđeno da izdvoje knjige za koje smatraju da su iz nekog razloga neprimerenog sadržaja. Kao što pretpostavljate, na polici je ostalo samo nekoliko naslova, a i njih bi, verovatno, pre ili kasnije, neko uklonio.

Hoću da kažem, ne postoji instanca koja će regulisati oblast javnog morala, ali postoji ono što bismo nazvali opštim ili pretežnim stavom o nekoj temi. Kada je u pitanju zdravlje, stvar je još delikatnija. Opšte je mišljenje da su vakcine u prošlosti spasavale svet, ali vi danas ne možete goniti nekoga da ih primi ako na to nije obavezan propisima. Dalje, antivakseri imaju i taj argument da ne možete nasilno voditi brigu o njihovom zdravlju, primenjivati silu nad njihovim telom ili proveravati podatke koji su lični.

Dakle, sve to je prilično složeno i komplikovano, posebno u situaciji kada se zdravstveni sistem suočava s relativno nepoznatom pretnjom, pa šalje kontradiktorne poruke. Čini mi se da u ovom slučaju centar moći može nekom zabraniti ulazak u neke objekte u određeno vreme, ali svakako ne bi trebalo da zadire u njegovo telo, u ono što je previše lično.

Takođe, ne možete s jedne strane neprekidno govoriti o zaštiti ličnih podataka, a da onda, s druge strane, bilo kome dozvolite da ih proverava na svakom koraku.

I da završim mišlju Džona Stjuarta Mila: „Kad bi čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo.”

Marija Dukić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Чланак Dejan Vukićević: U represivnim sistemima cenzuru vrše države, a u demokratskim korporacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

U istraživanju je učestvovalo 1192 ispitanika, a istraživanje je sprovedeno na
nacionano reprezentativnom višestruko stratifikovanom istraživanju sprovedenom
CAWI tehnikom.

Građani Srbije najviše vole da čitaju romane (22,7%), klasike i drame (20,4%),
istorijske knjige (15,6%) i trilere-misterije (14%).
33% žena navodi da najviše vole da čitaju romane, za razliku od muškaraca koji u
25,4% slučajeva navode da ipak vole istorijske knjige.

Posmatrajući regione u Srbiji, romane vole najviše da čitaju građani na jugu (26,8%),
zapadu (23,5%), severu (22,5%) i nešto manje u Beogradu (19,7%). Romani se češće
čitaju u urbanim nego u ruralnim sredinama, dok je kod istorijskih knjiga obrnut
slučaj.

Iako su jezici naslabije rangirani, ove knjige se koriste u Beogradu nego u ostalim
regionima (3,9%).

Ovogodišnja tema Svetskog dana knjige je: „Podeli priču“ gde se podstiču roditelji,
bake, deke, učitelji i profesori da podele neku svoju priču sa omladinom i da ih
inspirišu da i oni podele svoje

Чланак Šta građani Srbije vole da čitaju u slobodno vreme се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Smatramo da su rokovi za ovako ozbiljan zadatak, kao što je izmena Zakona o udžbenicima, izuzetno kratki”, kaže za Startit Dnevnik Ljiljana Marinković, generalna direktorka Kreativnog centra.

Kako stoji u mejlu koji kruži društvenim mrežama, a čiju je verodostojnost Marinković potvrdila Startitu, Ministartsvo ovo čini kako bi unapredilo primenu Zakona i podzakonskih akata.

Međutim, postavlja se pitanje zašto se to radi na prečac? Šta je sporno u trenutnoj primeni postojećeg pravnog okvira, da bi stvari morale da se menjaju po hitnom postupku?

Pitanje udžbenika je svake godine iznova sporna tema. Rapravlja se o njihovoj ceni i kvalitetu. Šta sada treba izmeniti, to su pitanja koja postavljamo resornom ministartvu i izdavačkim kućama, jer obrazovanje je jedno od stubova svakog zdravog društva.

Petar Paunović

Izvor: Startit

Foto: Pixabay

Чланак Ministarstvo prosvete bi da preko noći s izdavačima promeni Zakon o udžbenicima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Biblioteka pod imenom Soto del Real u istoimenoj madridskoj opštini uvrstila je u svoju ponudu i telefonsko čitanje literature najstarijim sugrađanima.

Glavni cilj ove inicijative je omogućavanje bar nekog vida društvenih aktivnosti za penzionere kojima je preporučeno da ne izlaze iz kuća zbog pandemije korona virusa. Njen zvanični naziv je “Biblioterapija za starije”.

“Slušanje knjiga” međutim nije novost za madridske penzionere. Pomenuta biblioteka već nekoliko godina radi na ovom projektu, ali sada je on, zbog pandemije, promenio formu. Naime, ranije su volonteri odlazili u staračke domove i njihovim stanarima čitali određenu literaturu, a sada to čine telefonskim putem.

Telefonske čitalačke sesije traju po 20 minuta a odabir literature je na korisnicima ove usluge. Penzioneri su za španske medije imali samo reči hvale za ovu akciju, koja im, kako kažu, mnogo pomaže da očuvaju psihički mir u ovoj izazovnoj situaciji.

Foto: PourquoiPas, Pixabay

Чланак Španija: Volonteri starijim sugrađanima čitaju knjige preko telefona се појављује прво на Biznis i Finansije.

Wuguan Books podjednako je i umetnička izložba koliko i knjižara.

Posetioci se kroz radnju kreću u potpunom mraku. Blago su osvetljene jedino knjige, a lampe možete naći samo na nekim stolovima.

Jedinstvenu knjižaru kreirao je i osnovao nagrađivani arhitekta i prostorni dizajner Chu Chih-kang.

Nisu dozvoljene baterijske lampe

Kombinacija mračnog okruženja i slabo osvetljenih knjiga stvara iluziju da knjige „lebde“ u potpuno bezgraničnom prostoru. U radnji postoji 400 polica sa knjigama, svaka sa samo jednom „lebdećom“
“Knjižara je dizajnirana tako da ljudi mogu da se usredsrede na svaku knjigu. U okruženju u kojem ne možete da vidite, vaša druga čula biće pojačana”, rekla je Su Iu-shan, direktorka prodavnice.

Ali ne pokušavajte da varate koristeći pametni telefon da biste osvetlili put: Upotreba baterijskih lampi i bliceva je zabranjena u ovoj knjižari.

I to nije jedino pravilo u ovoj „čulnoj prodavnici“. Na ulazu je odštampan spisak pravila ponašanja koji uključuje „Ne viči kad te neko nagazi. Nagazi i ti njega. “ i „Ako neko želi istu knjigu kao i ti, kupi knjigu ili uzmi njegov/njen broj“.

Ljubitelji Hari Potera takođe će ceniti jednu od smernica koja glasi: Ako mislite da je previše mračno, uzmite štapić i viknite – Lumos“.

Knjižara ne služi za „fotografisanje i postavljanje slika na Instagram“, takođe je jedna od smernica.

Ali, na kraju, Wuguan je mnogo više od prodavnice – osoblje knjižare veruje da postoji veća svrha kupovine knjiga. Slogan knjižare je „Wuguan Books – o čitanju duše“.

„U ovom okruženju ste slobodni da budete sami, da komunicirate sa svojom dušom – svojim najiskrenijim ja. Svrha posećivanja ove knjižere je da provedete vreme sa sobom i pronađete knjigu koja može da rezonuje sa vama, umesto da napravite fotografije za Instagram“, rekla je Su.Knjižara nema za cilj da ponudi što više naslova, umesto toga, fokusira se na stvaranje iskustva.

„Iako nemamo ogroman izbor poput uobičajene knjižare, ljudi provode više vremena ovde da bi komunicirali sa knjigama. Mračno okruženje pomoglo je ljudima da umu knjige koje se ne usuđuju da uzmu u drugim knjižarama. Uglavnom erotske, ali i knjige o dušama, emocijama ili negativnoj energiji“, kaže Su.

Knjižara Wuguan je trenutno otvorena samo za posetioce starije od 18 godina, jer prodavnica sadrži neke knjige koje pokrivaju osetljive teme i prodaje robu koja nije nužno prikladna za mlađe čitaoce, poput seksualnih igračaka.

Pored knjiga, u Wuguanu se nalazi i mali odeljak prodavnice koji prodaje eklektičnu kombinaciju zanimljivosti, kućnih dodataka i seksualnih igračaka, kao i kafić.

Izvor: Bizlife

Foto: Pixabay

Чланак „Wuguan Books – o čitanju duše“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Univerzitet „Cattolica Sacro Cuore“ koji ima sedište u Milanu, Breši, Pjaćenci, Kremoni i Rimu i sa ukupno 12 fakulteta i preko 500 amfiteatara jedan je od prvih u Italiji počeo sa radom 7. septembra, vraćajući studente u svoje prostorije nakon pauze od marta uzrokovane pandemijom Kovida-19.

Pored svih uobičajenih mera predostrožnosti ovaj univerzitet je prvi uveo i karantin za knjige. Naime, „Cattolica“ ima veliki broj izuzetno starih knjiga i prvih izdanja koja svakako čuvaju na poseban način. No epidemija korona virusa dovela je do toga da se uvede karantin za svaku knjigu koju su koristili studenti.

Kratki talasi za uništavanje bakterija i virusa

Zahvaljući saradnji Univerziteta i firme „Tirenija“ iz Đenove, koja ima veliko iskustvo u snabdevanju proizvodima i uslugama za kulturna dobra, a naročito za sanifikaciju knjiga i dokumenata, univerzitet u Milanu je prvi dobio aparate koji će svojim radom omogućiti bezbedno studiranje, a i rad svim zaposlenima.
U zajedničkim prostorijama su postavljene UV lampe koje kratkim talasima eliminišu bakterije i viruse. I tokom karantina studenti su mogli, zahvaljujući efikasnoj organizaciji Univerziteta, da rezervišu i podignu knjige koje bi, nakon što bi bile vraćene u biblioteku, odmah bile dezinfikovane.

Sterilizuje prostor bez štete po zdravlje

Danas, univerzitet u Milanu ima dva aparata visoke tehnologije koji koriste UVC zrake i ozon. To obezbeđuje efikasnu sanifikaciju materijala i prostora u kome se nalaze osoblje i studenti, bez ikakve štete po zdravlje.
Prvi aparat je ormar koji ne propušta vlagu i koristi se za sanifikaciju materijala od papira. On funkcioniše tako što nakon korišćenja, knjiga ili dokumenti se stave u ormar koji, zahvaljujući ozonu i hladnoj plazmi, sanifikuje sadržaj u trajanju od 90 minuta. Na taj način eliminiše svaki trag bilo kog virusa, bakterija, gljivica i određenih vrsta insekata.

„Potentni ubica“ za prevenciju

Drugi aparat je „abios“ i omogućava sanifikaciju prostora u zonama poput biblioteka i amfiteatara. Funkcioniše zahvaljujući posebnim UV kratkotalasnim lampama koje eliminišu gljivice, bakterije i virus u vazduhu u formi bio aerosola.
Ovaj aparat je već u upotrebi u jednoj od biblioteka i omogućava zdravu okolinu i potpuno odsustvo virusa, mikroorganizama i bakterija. Ovakva sanifikacija površina i ambijenata se koristi i kao prevencija, budući da je upotreba UVC i ozona testirana i krišćena protiv ebole i drugih korona virusa koji su poznati nauci, a stručnjaci tu metodu smatraju „potentnim ubicom bakterija i virusa“.

Raste tražnja za tehnologijom zasnovanom na ozonu

„Abios“ usisava vazduh iz prostora, eliminiše prašinu koja se u njemu nalazi, steriliše vazduh i vraća ga u atmosferu sanifikovanog do 99,98 odsto.
Italijanska kompanija „Tirenija“, zahvaljujući tehnologiji zasnovanoj na ozonu, omogućava i organizaciju događaja sa velikim brojem ljudi. Zato raste potražnja za njihovim aparatima, a Univerzitet „Cattolica“ je prvi, uloživši više od milion evra, uveo ovaj način zaštite zaposlenih i studenata u akademskom svetu u Italiji.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

Чланак Prvi univerzitet koji i knjige šalje u karantin се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako se tvrdi da nema glupih pitanja, to ne znači da nema glupih odgovora. Jedan od glupljih u istoriji čovečanstva pokrenuo je masovnu paniku od zaraze u drugoj polovini 19. veka, poznatu kao „Veliki strah od knjiga“. Verovalo se da knjige iz javnih biblioteka među svojim koricama nose smrtonosne klice. Prvi koji je zakotrljao tu lavinu bio je – jedan američki bibliotekar.

Sve počelo od druga člana biblioteke

Sve je počelo tako što je bibliotekar V.F. Pul iz Čikaga zaređao po lekarima kako bi dobio odgovor na jedno pitanje člana biblioteke. To pitanje je glasilo – može li on da se zarazi knjigama koje svakodnevno idu iz ruke u ruku? Pul je konsultovao dvadesetak lekara i potom napisao izveštaj 1879. godine koji je vrlo brzo dospeo u javnost. U tom izveštaju nije izneo nijedan dokaz da su knjige potencijalni prenosioci zaraze, ali je sugerisao kako lekari ne poriču da je to moguće u izuzetnim okolnostima. Navodno mu je čak jedan doktor rekao „da je čuo da se tako nešto desilo valjda u Londonu“.

U to vreme, bolesti poput tuberkuloze, velikih boginja i šarlaha su uzrokovale veliku smrtnost, posebno u gusto naseljenim gradovima. Zato nije trebalo mnogo da se već prisutni strahovi dodatno razmnože utabanim stazama „rekla-kazala“. Kako to inače biva u primeni tog najstarijeg „komunikacionog alata“, što su se glasine više širile, to su bivale smrtonosnije. Uskoro je javnost baratala „proverenim činjenicama“. Jedna od njih je da čim se knjiga otvori klice ubice kreću u frontalni napad – dovoljno je udahnuti prašinu sa stranica kako bi se prenela zaraza. Ko je baš rešio da čita, rizikovao je da oboli i od raka, ako se neko sa malignim oboljenjem iskašljao nad knjigom.

Knjige zaraženih prosledi – bolnicama!

Kada se Pulov izveštaj tek pojavio, štampa je za živo čudo u početku reagovala sa priličnom dozom opreza. Većina novinara je u svojim tekstovima zaključivala da sa polica javnih biblioteka ne vreba opasnost, jer je verovatnoća da se klice prenesu preko knjiga izuzetno mala. Ali kada je postalo jasno da sa takvim stavom tiraži ozbiljno posrću pred konkurencijom „građana reportera“, urednici su „promenili ploču“.

Iste novine koje su do juče pozivale na zdrav razum, sada su bile pune vesti kao što je ona da su se svi članovi gradske biblioteke u Ohaju zarazili jer nije dezinfikovana knjiga koju je čitao jedan oboleli. Novinari su se obrušili i na lekare, optužujući ih da sede skrštenih ruku dok se „knjiška pošast“ nezadrživo širi.

Histerija je kulminirala krajem 19. veka, najviše u SAD i Velikoj Britaniji, gde se čak umešala i država. Vlasti u Americi su naložile da sve knjige u bibliotekama moraju da se sterilišu posle svake upotrebe. I to iako se pokazalo da su hemikalije korišćene u tu svrhu – rastvor sa formalinom – štetne po hartiju. U Velikoj Britaniji su za te namene korišćena isparenja fenola. Biblioteka u Bredfordu je pokazala dodatnu inicijativu, sačinivši spisak ko je sve u gradu oboleo od velikih boginja, pa nisu primali nazad knjige od njih nego su ih prosleđivali – bolnicama!

Šta sa „sumnjivim knjigama“?

Naravno da nije nedostajalo onih koji su državu optužili za „mlaka rešenja“ i predlagali oštrije propise. Primera radi, članovi bibliotekarskog kluba iz Masačusetsa su zahtevali od nadležnih da se „sumnjive“ knjige odmah spale i time širenje zaraza saseče u korenu. Na ovakve predloge je Henri Liman, lekar iz Čikaga, podsmešljivo odgovorio kako bi najbolje bilo da se uposli dodatnih 15.000 sanitarnih inspektora koji će zapečatiti sve kuće u kojima ima bolesnih, da se obezbede stakleni kavezi za prevoz dece do škola i steriliše sva pošta u SAD. Javnost, međutim, ne samo da nije pokazala razumevanje za Limanov humor, već je i njega i malobrojne istomišljenike proterala u svojevrsni intelektualni karantin.

Tako je došlo do istorijskog apsurda da su industrijske velesile zakoračile u 20. vek sa još oštrijim propisima za segregaciju znanja sadržanog u knjigama. Velika Britanija, koja je u svom zakonu o javnom zdravlju donetom još 1857. već imala odredbe kako oboleli od zaraznih bolesti moraju da se ponašaju, dopunila je ovaj zakon 1907. zabranama koje su se odnosile na upotrebu knjiga. Sada je bolesnicima koji su mogli da zaraze druge, osim obaveze da o svom stanju obaveste vlasnike prodavnica, apoteka, kafea i drugih objekata u koje uđu, te da dezinfikuju posteljinu i druge stvari pre nego što ih ustupe drugima, zakonom naređeno da ne smeju da pozajmljuju knjige iz biblioteka.

Nove odredbe su propisivale i da ukoliko član biblioteke koji je već pozajmio knjige u međuvremenu oboli od neke zarazne bolesti, posebna komisija određuje da li će te knjige biti dezinfikovane i vraćene u upotrebu ili će biti spaljene. Kako biblioteke ne bi trpele gubitke, za sve naslove koji su bili uništeni dobijale su novčanu nadoknadu.

Zrno zdravog razuma

U drugim evropskim zemljama regulatori se nisu baš do te mere unosili u ovu problematiku. Ipak, sačuvana je studija iz Nemačke koja se bavila tim problemom, dok su u Francuskoj radili na pronalaženju najbolje mešavine hemikalija za čišćenje hartije. Francuzi su predlagali i preventivne mere od „knjiške zaraze“. Neke od njih bile su postavljanje činija sa vodom za pranje ruku na ulaze biblioteka, brisanje podova i polica sredstvima za uništavanje klica, ali i pravljenje posebnih ovlaživača za sve one koji su imali lošu naviku da ližu prst kada okreću stranice knjige.

Panika je počela da jenjava oko 1910. godine. Razlog za to je bio sve veći broj lekara koji su počeli da iznose u javnost rezultate istraživanja koji su dokazivali da u vreme epidemija nije bilo više obolelih među zaposlenima u bibliotekama, ili među članovima biblioteka. Podršku su davali i univerzitetski stručnjaci, pa su, recimo, britanski profesor medicine Henri R. Kenvud i njegov američki kolega Volter Braun objavljivali detaljne rezultate ogleda vezanih za tuberkulozu i šarlah, koji su nedvosmisleno potvrđivali da se ove bolesti ne mogu preneti preko knjiga.

Dodatno, lekari su počeli da potenciraju i pitanja zašto bi korišćenje knjiga bilo opasnije od upotrebe papirnog novca, za koji je dokazano da sadrži razne štetne mikroorganizme ali ne u količinama koje mogu da ugroze ljudsko zdravlje.

Panika je virus kome nema leka

Ipak, i dalje su se oglašavali „stručnjaci“ koji nisu odustajali od upozorenja da su knjige opasne po život i što je neverovatno – opet su prednjačili zaposleni u bibliotekama! Po spremnosti da dezavuiše medicinske „neznalice“ istakao se šef Odeljenja za javna dokumenta Slobodne biblioteke Filadelfije Viljam R. Rejnik. On po struci nije bio entomolog, ali mu to nije smetalo da napiše studiju o insektima kao prenosiocima zaraze, sa posebnim osvrtom na one koji obitavaju po knjigama. Svoj rad je objavio u „Američkom časopisu za farmaciju“ 1912. godine. Detaljno je opisao navike kućnih muva, paukova i drugih insekata, kako one utiču na širenje zaraza i koje sve bolesti insekti prenose ljudima preko knjiga – od obične prehlade, do gonoreje i raka.

U prilog svojim tvrdnjama naveo je slučaj prevodioca koji je, prema njegovim rečima, preminuo od trovanja samo zato što je rukom, kojom je pre toga držao stari zaraženi turski rukopis, dodirnuo otvorenu ranicu na licu. Kome to nije bilo dovoljno kao naučni dokaz, mogao je da pročita u istoj studiji da je čak 40 morskih prasića uginulo pošto su došli u dodir sa prljavim, zaraženim papirom iz knjiga.

Rasprave o tome da li su knjige potencijalne ubice konačno su potpuno utihnule tek pedesetih godina prošlog veka. Ako ovaj podatak zvuči neverovatno za naše doba naučne i tehnološke „prosvećenosti“, dovoljno je pogledati kakve sve „proverene informacije“ kolaju o korona virusu pa da bude jasno do koje mere je lako zaraziti se neznanjem i da je panika virus kome očigledno nema leka.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

Чланак Veliki strah od knjiga: Znanje zaraženo neznanjem се појављује прво на Biznis i Finansije.