Home TekstoviB&F Plus Veliki strah od knjiga: Znanje zaraženo neznanjem

Veliki strah od knjiga: Znanje zaraženo neznanjem

by bifadmin

Uporedo sa drugom fazom industrijske revolucije u ekonomski najnaprednijim zemljama zavladao je ogroman strah da knjige iz javnih biblioteka prenose smrtonosne zaraze. Lavinu je pokrenuo jedan američki bibliotekar. Međutim, uprkos negiranjima lekara da je tako nešto moguće, histerija je dostigla vrhunac početkom prošlog veka. Tada su u SAD i Velikoj Britaniji vlasti donele posebne propise koji su mnogim knjigama „došli glave“. Mere su uključivale i spaljivanje knjiga, a rasprave o tome da li su knjige potencijalne ubice konačno su potpuno utihnule tek pedesetih godina prošlog veka.

Ako se tvrdi da nema glupih pitanja, to ne znači da nema glupih odgovora. Jedan od glupljih u istoriji čovečanstva pokrenuo je masovnu paniku od zaraze u drugoj polovini 19. veka, poznatu kao „Veliki strah od knjiga“. Verovalo se da knjige iz javnih biblioteka među svojim koricama nose smrtonosne klice. Prvi koji je zakotrljao tu lavinu bio je – jedan američki bibliotekar.

Sve počelo od druga člana biblioteke

Sve je počelo tako što je bibliotekar V.F. Pul iz Čikaga zaređao po lekarima kako bi dobio odgovor na jedno pitanje člana biblioteke. To pitanje je glasilo – može li on da se zarazi knjigama koje svakodnevno idu iz ruke u ruku? Pul je konsultovao dvadesetak lekara i potom napisao izveštaj 1879. godine koji je vrlo brzo dospeo u javnost. U tom izveštaju nije izneo nijedan dokaz da su knjige potencijalni prenosioci zaraze, ali je sugerisao kako lekari ne poriču da je to moguće u izuzetnim okolnostima. Navodno mu je čak jedan doktor rekao „da je čuo da se tako nešto desilo valjda u Londonu“.

U to vreme, bolesti poput tuberkuloze, velikih boginja i šarlaha su uzrokovale veliku smrtnost, posebno u gusto naseljenim gradovima. Zato nije trebalo mnogo da se već prisutni strahovi dodatno razmnože utabanim stazama „rekla-kazala“. Kako to inače biva u primeni tog najstarijeg „komunikacionog alata“, što su se glasine više širile, to su bivale smrtonosnije. Uskoro je javnost baratala „proverenim činjenicama“. Jedna od njih je da čim se knjiga otvori klice ubice kreću u frontalni napad – dovoljno je udahnuti prašinu sa stranica kako bi se prenela zaraza. Ko je baš rešio da čita, rizikovao je da oboli i od raka, ako se neko sa malignim oboljenjem iskašljao nad knjigom.

Knjige zaraženih prosledi – bolnicama!

Kada se Pulov izveštaj tek pojavio, štampa je za živo čudo u početku reagovala sa priličnom dozom opreza. Većina novinara je u svojim tekstovima zaključivala da sa polica javnih biblioteka ne vreba opasnost, jer je verovatnoća da se klice prenesu preko knjiga izuzetno mala. Ali kada je postalo jasno da sa takvim stavom tiraži ozbiljno posrću pred konkurencijom „građana reportera“, urednici su „promenili ploču“.

Iste novine koje su do juče pozivale na zdrav razum, sada su bile pune vesti kao što je ona da su se svi članovi gradske biblioteke u Ohaju zarazili jer nije dezinfikovana knjiga koju je čitao jedan oboleli. Novinari su se obrušili i na lekare, optužujući ih da sede skrštenih ruku dok se „knjiška pošast“ nezadrživo širi.

Histerija je kulminirala krajem 19. veka, najviše u SAD i Velikoj Britaniji, gde se čak umešala i država. Vlasti u Americi su naložile da sve knjige u bibliotekama moraju da se sterilišu posle svake upotrebe. I to iako se pokazalo da su hemikalije korišćene u tu svrhu – rastvor sa formalinom – štetne po hartiju. U Velikoj Britaniji su za te namene korišćena isparenja fenola. Biblioteka u Bredfordu je pokazala dodatnu inicijativu, sačinivši spisak ko je sve u gradu oboleo od velikih boginja, pa nisu primali nazad knjige od njih nego su ih prosleđivali – bolnicama!

Šta sa “sumnjivim knjigama”?

Naravno da nije nedostajalo onih koji su državu optužili za „mlaka rešenja“ i predlagali oštrije propise. Primera radi, članovi bibliotekarskog kluba iz Masačusetsa su zahtevali od nadležnih da se „sumnjive“ knjige odmah spale i time širenje zaraza saseče u korenu. Na ovakve predloge je Henri Liman, lekar iz Čikaga, podsmešljivo odgovorio kako bi najbolje bilo da se uposli dodatnih 15.000 sanitarnih inspektora koji će zapečatiti sve kuće u kojima ima bolesnih, da se obezbede stakleni kavezi za prevoz dece do škola i steriliše sva pošta u SAD. Javnost, međutim, ne samo da nije pokazala razumevanje za Limanov humor, već je i njega i malobrojne istomišljenike proterala u svojevrsni intelektualni karantin.

Tako je došlo do istorijskog apsurda da su industrijske velesile zakoračile u 20. vek sa još oštrijim propisima za segregaciju znanja sadržanog u knjigama. Velika Britanija, koja je u svom zakonu o javnom zdravlju donetom još 1857. već imala odredbe kako oboleli od zaraznih bolesti moraju da se ponašaju, dopunila je ovaj zakon 1907. zabranama koje su se odnosile na upotrebu knjiga. Sada je bolesnicima koji su mogli da zaraze druge, osim obaveze da o svom stanju obaveste vlasnike prodavnica, apoteka, kafea i drugih objekata u koje uđu, te da dezinfikuju posteljinu i druge stvari pre nego što ih ustupe drugima, zakonom naređeno da ne smeju da pozajmljuju knjige iz biblioteka.

Nove odredbe su propisivale i da ukoliko član biblioteke koji je već pozajmio knjige u međuvremenu oboli od neke zarazne bolesti, posebna komisija određuje da li će te knjige biti dezinfikovane i vraćene u upotrebu ili će biti spaljene. Kako biblioteke ne bi trpele gubitke, za sve naslove koji su bili uništeni dobijale su novčanu nadoknadu.

Zrno zdravog razuma

U drugim evropskim zemljama regulatori se nisu baš do te mere unosili u ovu problematiku. Ipak, sačuvana je studija iz Nemačke koja se bavila tim problemom, dok su u Francuskoj radili na pronalaženju najbolje mešavine hemikalija za čišćenje hartije. Francuzi su predlagali i preventivne mere od „knjiške zaraze“. Neke od njih bile su postavljanje činija sa vodom za pranje ruku na ulaze biblioteka, brisanje podova i polica sredstvima za uništavanje klica, ali i pravljenje posebnih ovlaživača za sve one koji su imali lošu naviku da ližu prst kada okreću stranice knjige.

Panika je počela da jenjava oko 1910. godine. Razlog za to je bio sve veći broj lekara koji su počeli da iznose u javnost rezultate istraživanja koji su dokazivali da u vreme epidemija nije bilo više obolelih među zaposlenima u bibliotekama, ili među članovima biblioteka. Podršku su davali i univerzitetski stručnjaci, pa su, recimo, britanski profesor medicine Henri R. Kenvud i njegov američki kolega Volter Braun objavljivali detaljne rezultate ogleda vezanih za tuberkulozu i šarlah, koji su nedvosmisleno potvrđivali da se ove bolesti ne mogu preneti preko knjiga.

Dodatno, lekari su počeli da potenciraju i pitanja zašto bi korišćenje knjiga bilo opasnije od upotrebe papirnog novca, za koji je dokazano da sadrži razne štetne mikroorganizme ali ne u količinama koje mogu da ugroze ljudsko zdravlje.

Panika je virus kome nema leka

Ipak, i dalje su se oglašavali „stručnjaci“ koji nisu odustajali od upozorenja da su knjige opasne po život i što je neverovatno – opet su prednjačili zaposleni u bibliotekama! Po spremnosti da dezavuiše medicinske „neznalice“ istakao se šef Odeljenja za javna dokumenta Slobodne biblioteke Filadelfije Viljam R. Rejnik. On po struci nije bio entomolog, ali mu to nije smetalo da napiše studiju o insektima kao prenosiocima zaraze, sa posebnim osvrtom na one koji obitavaju po knjigama. Svoj rad je objavio u „Američkom časopisu za farmaciju“ 1912. godine. Detaljno je opisao navike kućnih muva, paukova i drugih insekata, kako one utiču na širenje zaraza i koje sve bolesti insekti prenose ljudima preko knjiga – od obične prehlade, do gonoreje i raka.

U prilog svojim tvrdnjama naveo je slučaj prevodioca koji je, prema njegovim rečima, preminuo od trovanja samo zato što je rukom, kojom je pre toga držao stari zaraženi turski rukopis, dodirnuo otvorenu ranicu na licu. Kome to nije bilo dovoljno kao naučni dokaz, mogao je da pročita u istoj studiji da je čak 40 morskih prasića uginulo pošto su došli u dodir sa prljavim, zaraženim papirom iz knjiga.

Rasprave o tome da li su knjige potencijalne ubice konačno su potpuno utihnule tek pedesetih godina prošlog veka. Ako ovaj podatak zvuči neverovatno za naše doba naučne i tehnološke „prosvećenosti“, dovoljno je pogledati kakve sve „proverene informacije“ kolaju o korona virusu pa da bude jasno do koje mere je lako zaraziti se neznanjem i da je panika virus kome očigledno nema leka.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar