Ova nacionalizacija sprovedena je ukazom koji je u nedelju potpisao predsednik Rusije Vladimir Putin. Njim se pomenute strane kompanije, koje su bile u procesu prodaje svog biznisa u toj zemlji, stavljaju pod “privremenu upravu” države. Više analitičara tvrdi da Rusija na ovaj način pokušava da spreči odliv novca iz zemlje.

Što se tiče pogođenih kompanija, iz Danone-a su objavili da se pripremaju da preduzmu sve neophodne mere kako bi zaštitili svoja prava i dalje poslovanje u Rusiji, dok iz Carlsberg-a kažu da još nisu dobili nikakvu zvaničnu informaciju o ovome. Danska pivara je inače već završila postupak odvajanja svog poslovanja u Rusiji od matične kompanije i prošlog meseca je potpisala ugovor o prodaji Baltika Breweries, ali istu još nije kompletirala. Međutim, sada više nije izgledno da će uspeti da proda svoj udeo u toj kompaniji.

Francuska mlekara Danone je jedna od najvećih kompanija iz mlekarske industrije u Rusiji, koja zapošljava 8.000 ljudi, dok Carlsberg preko Baltike zapošljava 8.400 osoba.

No, iako deluje kao ishitreni potez, odluka Putina nije nešto što se nije moglo predvideti. Rusija je naime prethodno isto tako nacionalizovala podružnice nemačke energetske kompanije Uniper i finske kompanije Fortum.

Foto: Himanshu Choudhary, Unsplash

Чланак Rusija preuzela kontrolu na podružnicom Danonea i udeo u Carlsbergu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sve je više primera koji pokazuju da slobodna ruka tržišta dobro funkcioniše u mirnim vremenima, ali kada nastupe krize ona malo toga može da dohvati, uključujući i profit. Upravo ovo se desilo sa EDF-om koji je prošle godine zabeležio rekordni gubitak pošto mu je nuklearna proizvodnja energije pala na najniži nivo u 34 godine, ponajviše zato što je dobar deo reaktora bio ugašen ili na održavanju.

Usled loših poslovnih rezultata, Vlada je krajem godine otpočela nacionalizaciju ovog proizvođača električne energije. Istini za volju, većinski udeo u toj kompaniji je imala država (84%), koja se potrudila da otkupi ostatak udela, od čega je 15% bilo u rukama privatnih akcionara, a jedan procenat u vlasništvu zaposlenih u ovom preduzeću.

Cilj pomenute nacionalizacije je bio da se obezbedi potpuna samostalnost države u donošenju odluka važnih za poslovanje EDF-a, pa i onih o investicijama. Naime, kompanija se našla u problemu jer nije dovoljno ulagala u održavanje nuklearnih reaktora, a kamoli u proširenje njihovih kapaciteta, ali i zbog malih ulaganja u proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada će taj posao na sebe preduzeti država, budući da joj je ova kompanija veoma bitna za održavanje energetske stabilnosti.

Očekuje se da će EDF sada izdvajati više novca za investicije, te da će osposobiti reaktore koji su bili na „stend baju“ i izgraditi neke nove, što bi trebalo da utiče i na pad cene struje u Francuskoj, koja je poskupela upravo zbog smanjenja proizvodnje.

Rekomunalizacija vodovoda

Nešto slično desilo se pre nekoliko godina u istoj ovoj zemlji sa dva gradska vodovodna preduzeća. Ona su privatizovana, a potom se pokazalo da novi vlasnici nisu dovoljno ulagali u održavanje njihove infrastrukture, ali ih to nije obeshrabrilo od podizanja cene vode.

Posle pogoršanja kvaliteta usluga ovog preduzeća, Grad Pariz je 2009. godine povratio vlasništvo i upravljačka prava u svom vodovodu, napravivši od njega novu kompaniju pod imenom Eau de Paris. Kada je ovo preduzeće otkupljeno od privatnika cena vode je smanjena za osam odsto, način upravljanja i ulaganja je dat na uvid javnosti, a u njegovo upravljanje su sada uključeni i građani i organizacije civilnog društva. Povećan je i broj javnih fontana u prestonici Francuske, olakšan pristup vodi beskućnicima i siromašnim domaćinstvima, a pokrenuti su i programi koji promovišu održiv pristup potrošnji vode.

Kako je sve ovo pošlo za rukom javnom preduzeću? Stručnjaci kažu da je glavni razlog taj što njegov osnovni motiv nije profit, već dobrobit građana. Kompanija iza koje stoji ta država poseže za dugoročnim rešenjima koja možda neće obezbediti odmah veliku zaradu, ali će zadovoljiti potrebe svojih klijenata, odnosno građana.

Ovo nije jedini takav slučaj. Privatizacija se pokazala kao loš izbor i za Grenobl, ali i za prestonicu Nemačke. Naime, ova dva grada su takođe rekomunalizovali svoje vodovode.

Foto: stevepb, Pixabay

Чланак Zašto je Francuska nacionalizovala najveće energetsko preduzeće? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prvi čovek Čilea Gabrijel Borić, osim što nosi nezvaničnu titulu najmlađeg predsednika u svetu, prošlog meseca je svrstan i među „litijumske nacionaliste“. Tako agencija Rojters naziva nastojanje sve većeg broja zemalja da ovaj resurs, preko potreban proizvođačima električnih automobila, stave pod državnu kontrolu. Predsednik Čilea je, naime, polovinom aprila najavio da će tamošnja vlada nacionalizovati industriju litijuma. Ovakva odluka je izazvala mnoštvo komentara među ekonomskim analitičarima, uključujući i reakcije da će to biti šok za svetsku energetsku tranziciju, ali i za čileansku ekonomiju jer će zamrznuti vitalna strana ulaganja u zemlji.

Ova južnoamerička država je drugi najveći proizvođač litijuma u svetu, sa četvrtinom udela u globalnoj proizvodnji i najveći izvoznik ovog metala. Prošle godine, Čile je izvezao litijuma u vrednosti od 980 miliona dolara, najviše u Kinu, Južnu Koreju i Japan, a potom u Belgiju i Sjedinjene Države. Doprinos rudarskog sektora BDP-u je lane premašio 11% i predstavljao je više od polovine ukupnog izvoza zemlje, a dva proizvođača litijuma, kompanije „Albemarle“ i „SQM“ koje snabdevaju firme „Tesla“, „LG Energy“ i druge proizvođače električnih vozila i baterija, uložile su prošle godine u razvoj poslovanja oko 2,3 milijarde dolara.

Suprotno ocenama da će proterati strane investitore, Borić je istakao kako nacionalizacija litijuma predstavlja razvojnu šansu za Čile da pređe na održivu ekonomiju, koja neće urnisati životnu sredinu. Država će u svim budućim projektima imati kontrolni udeo preko javnog preduzeća, koje bi bilo partner privatnim rudarskim kompanijama. Vlada neće raskinuti postojeće ugovore, ali će pregovarati sa proizvođačima o učešću države u poslovanju pre njihovog isteka, a prema Borićevim rečima, razgovori sa kompanijama „Albemarle“ i „SQM“ će započeti već polovinom godine.

Čileansko državno preduzeće „Codelco“, najveći svetski proizvođača bakra, i državna rudarska kompanija „Enami“ dobiće ugovore za istraživanje i eksploataciju litijuma u pustinji Atakama, gde se sada realizuju privatni projekti. U ostalim solanama za koje je procenjeno da imaju značajne rezerve ovog metala, privatne kompanije će moći da se nadmeću za posao zajedno sa nacionalnim preduzećem.

Predsednik Čilea je najavio i da će vlada osnovati posebno odeljenje za unapređenje tehnologije eksploatacije litijuma, kako bi se što više smanjio razarajući uticaj na životnu sredinu. Čile će ubuduće odobravati samo projekte koji koriste novu tehnologiju, direktnu ekstrakciju litijuma (DLE), bez oslanjanja na tradicionalni proces isparavanja zbog kojeg je ova zemlja, kako se procenjuje, u poslednje tri decenije izgubila oko 433 milijardi litara vode.

Državni udar na metale

Borićeva „šokantna najava“ i nije toliki šok ako se ima u vidu da sve više država u razvoju na različite načine ograničava pristup svojim rudnim resursima, pa su tako samo tokom nekoliko poslednjih meseci Indonezija, Zimbabve i Mianmar zabranili izvoz najvažnijih metala. U Argentini se razmatra predlog i detaljno razrađena ekonomska računica da li bi eventualna nacionalizacija litijuma dugoročno bila isplativija za domaću ekonomiju, dok je Meksiko još u aprilu prošle godine nacionalizovao svoja nalazišta. Procenjuje se da Meksiko ima oko 1,7 miliona tona rezervi ovog metala i premda desetak stranih kompanija ima aktivne rudarske koncesije u toj zemlji, njen predsednik Andres Manuel Lopez Obrador je najavio da će one biti revidirane u skladu sa nacionalizacijom i odlukom da se oformi državno preduzeće za eksploataciju litijuma.

Uprkos činjenici da je ova latinoamerička država u „dvorištu SAD“ tradicionalno okrenuta saradnji sa Severnom Amerikom i Kanadom, Meksiko je jedan od vrlo aktivnih zagovornika južnoameričke „litijumske inicijative“ koju su prošlog jula pokrenule Argentina, Čile i Bolivija. Reč je o ideji koja je mnogo šira od uspostavljanja nacionalne kontrole nad eksploatacijom litijuma, jer ima za cilj da integriše države u ovom delu sveta na način koji bi im obezbedio da budućim investitorima nametnu sopstvene uslove i mnogo bolje iskoriste svoje prirodne resurse u proizvodnji baterija za električne automobile.

Ova inicijativa pobudila je strahovanja među stranim ulagačima, budući da je „litijumski trougao“ koji čine Bolivija, Čile i Argentina toliko strateški važan da ga je Svetski ekonomski forum proglasio ključnim za globalnu energetsku tranziciju. Prema procenama Američkog geološkog instituta (USGS), od ukupno 86 miliona tona identifikovanih rezervi litijuma u svetu, Bolivija je „domovina“ za 21 miliona tona, Argentina raspolaže sa 19,3 miliona a Čile sa 9,6 miliona tona.

Ulaganja u ovaj sektor u Argentini, koja je četvrti proizvođač litijuma u svetu, prošle godine su iznosila 1,5 milijardi dolara, sa procenama da će investicije porasti na preko pet milijardi u narednih nekoliko godina. Međutim, zbog povoljnije poreske politike i niskih naknada za rudarske kompanije za iskopavanje litijuma od svega 3% u poređenju sa Čileom gde su one progresivne i dostižu do 40%, država ostvaruje male prihode od eksploatacije ovog metala, koji su za ovu godinu procenjeni na svega 7,7% predviđenog izvoza.

Bolivija, koja već decenijama ima državni monopol nad eksploatacijom litijuma, pak najviše zaostaje u komercijalizaciji. Državna kompanija „YLB“ je lane izvezla svega oko 600 tona litijuma, i to u Kinu, Rusiju i Ujedinjene Arapske Emirate. Međutim, nakon potpisivanja ugovora u januaru ove godine sa kineskim konzorcijumom „CBC“ vrednim milijardu dolara, bolivijska vlada je najavila da će proizvodnja i izvoz baterija za električne automobile početi već 2025. godine, ali mnogi komentatori sumnjaju da je taj rok realan.

Diktat „litijumskog šestougla“

Bez obzira na vrlo različitu situaciju u ove tri države i činjenicu da su jedna drugoj konkurenti, njihove vlade su inicirale ekonomsko ujedinjavanje. Nakon osnivanja Komore Latinske Amerike za litijum, koju čine mala i srednja preduzeća iz ovog dela sveta, Argentina, Bolivija i Čile su pozvali Meksiko, Peru i Brazil da im se pridruže i da zajedno osnuju Latinoameričku organizaciju zemalja izvoznica litijuma (OLPEL), koja bi funkcionisala na sličan način kao i Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC).

Latinoamerički strateški centar za geopolitiku (CELAG) je jedan od najaktivnijih pobornika ove opcije, čiji stručnjaci ističu da je u vreme sveopšteg protekcionizma, integracija tržišta litijuma u Južnoj Americi istorijska šansa za ovaj region da zadobije daleko značajniju ulogu u svetskoj energetskoj tranziciji. „U tom kontekstu, Latinska Amerika može mnogo da dobije ako se ekonomski poveže radi zajedničkog interesa, ali i mnogo da izgubi ako se bude ponašala kao posvađane balkanske zemlje, od kojih svaka vuče na svoju stranu i tako radi u korist sopstvene štete“, upozorava se u analizi koju je nedavno objavio CELAG.

U istraživanju se navodi da Argentina, Čile i Bolivija drže zajedno 64% svetskih rezervi litijuma, te da bi udruživanjem sa Meksikom, Peruom i Brazilom, taj udeo porastao na 68%. „Ukoliko bi se povezala, Latinska Amerika bi imala ključ za novi ekonomski scenario u pogledu energetske tranzicije i siguran izvor deviza za svoje privrede“, navode stručnjaci u CELAG-u. Prema njihovoj proceni, potražnja za litijumom u svetu će se povećati za 42 puta do 2040. godine, dok bi u slučaju ekonomske integracije, u istom periodu izvoz litijuma iz ovih šest država dostigao 530 milijardi dolara godišnje, pri čemu bi u Boliviji, Argentini i Čileu litijum mogao da premaši 80% ukupnog izvoza rudarskog sektora.

Vladimir Adonov

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Foto: Alexander Schimmeck, Unsplash

Чланак Da li će Latinska Amerika osnovati litijumsku verziju OPEC-a? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čile ima najveće rezerve litijuma na svetu i neće tu ekonomsku prednost olako odbaciti, kažu njegovi zvaničnici, ali takođe neće ni dozvoliti da se njegova životna sredina uništava zarad tuđeg profita.

Južnoamerička zemlja će nastaviti da eksploatiše svoje rezerve litijuma ali na drugačiji način od dosadašnjeg, sa manje uticaja na životnu sredinu. Naime, Čile će se preorijentisati sa korišćenja bazena za ispravanje, koji se tradicionalno upotrebljavaju u vađenju ovog metala, na direktnu ekstrakciju litijuma (DLE). U pitanju je naime više različitih tehnologija kojima se vadi litijum ali uz znatno manje zagađenje životne sredine. U Čileu bi dakle ubuduće litijum mogao da se izvlači iz slane vode u Atakama pustinji uz korišćenje filtera, membrana i druge opreme. Ostatak vode bi se ubrizgavao u tlo ali tako da ne šteti podzemnim vodama. Više kompanija u svetu trenutno radi na razvoju ovih tehnologija međutim one još nisu u širokoj upotrebi.

A uskoro će na tome raditi i Čile. Ipak, dok ulaže u razvoj ovih tehnologija, ta zemlja ipak neće izgubiti velike prihode koje dobija od privatnih kompanija koje u njoj kopaju litijum. Naime, njena Vlada neće raskinuti postojeće ugovore sa proizvođačima litijuma, te će kompanije koje su započele iskopavanja moći to da čine do isteka svojih ugovora. Predsednik Čilea je najavio i da će državna rudarska kompanija Kodelko održati razgovore sa proizvođačima litijuma kako bi obezbedila državni udeo u njima pre nego što ugovori isteknu.

Foto: Alexander Schimmeck, Unsplash

Чланак Zašto Čile nacionalizuje vađenje litijuma? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Lagali su nas. Nema Djeda Mraza. Lovac nije spasio Crvenkapicu nakon što ju je vuk pojeo. Supermen ne postoji. Tri praseta nisu ostala bez kuća zato što ih je vuk oduvao, već ih je porušila građevinska inspekcija što su ih gradili bez urbanističke dozvole. I kao da to nije bilo dovoljno, sada nam kažu da je takođe laž da „privatizacija nema alternativu“ i da je „privatnik uvijek bolji vlasnik od države“.

Francuska vlada najavila je da će i zvanično preuzeti stopostotno vlasništvo nad globalnim energetskim gigantom, kompanijom EDF (Electricite de France) u kojoj je inače već većinski vlasnik, sa 84 posto dionica u svom vlasništvu. EDF grupacija posluje širom svijeta, od Evrope, SAD, Južne Amerike, do Afrike, Kine i Indije, sa ukupnim prihodom u 2021. godini od 84,5 milijardi eura i, kako se čini, to što im je država većinski vlasnik nije naškodilo poslovanju.

„Mi moramo osigurati naš suverenitet suočavajući se sa posljedicama rata i ogromnim izazovima koji su pred nama“, kao i „punu kontrolu nad našom proizvodnjom električne energije“, obrazložila je premijerka Elisabeth Borne namjeru francuske države da u potpunosti preuzme kontrolu nad kompanijom EDF.

Francuska se suočava sa istim problemom kao i većina članica EU, cijene gasa koje su skočile do neba za rezultat imaju i astronomsko povećanje cijena električne energije. One udaraju po džepu građana, posebno siromašnijih, dvostruko – kroz uvećane cijene struje i kroz povećanje cijena svega ostalog zbog povećanih troškova proizvodnje.

Država kupuje socijalni mir

Nije u pitanju samo cijena, već sasvim realna mogućnost da struje neće biti dovoljno i da ono što očekuje Evropu je zima, duga i hladna. Francuskim vlastima mora se priznati da su naučile nešto iz istorije. Ovaj put su odlučile da ne riskiraju sa mudrim savjetima sirotinji da „ako nemaju para za hljeb, neka jedu kolače“, jer kao što znamo, to se nije dobro završilo za autore pomenutog genijalnog prijedloga.

Umjesto toga, ovog puta država je spremna da po svaku cijenu apsorbuje ekonomski šok kroz jednostavan mehanizam: kupujući energente po tržišnim cijenama, koliko košta da košta, i prodajući struju građanima po nižim cijenama, kako bi ih koliko-toliko zaštitila od razarajućeg udara na životni standard.

Logičan rezultat ovakve politike je značajan gubitak firme, koji će država pokriti iz budžeta, što je puno lakše izvesti kada je država jedini vlasnik nego kada je riječ o kompaniji sa privatnim dioničarima.

Većinsko državno vlasništvo u EDF već je blagotvorno djelovalo na džepove francuskih potrošača, jer za razliku od drugih evropskih zemalja gdje su cijene struje od početka godine značajno porasle, u Francuskoj je taj rast u prvoj polovini godine iznosio samo četiri posto. Ako se ima u vidu da je inflacija u euro zoni u junu bila 8,6 posto, ispada da je u Francuskoj, teoretski, struja u stvari pojeftinila. Kupovina preostalih 16 posto dionica kompanije EDF koje su u privatnim rukama, koštaće francusku vladu 9,7 milijardi eura, što s obzirom da je u igri socijalna i ekonomska stabilnost zemlje i nisu prevelike pare.

Činjenica da je najveća energetska kompanija u Francuskoj u većinskom državnom vlasništvu i nije neko iznenađenje. U odnosu na zvaničnu mantru SAD i EU o jedanaestoj Božijoj zapovijesti, „privatizacija i liberalizacija svega pod kapom nebeskom“, Francuska nikada nije za to pokazivala previše entuzijazma. Tako je posebnim zakonom iz 2004. godine država obavezana da drži najmanje 70 posto vlasništva i glasačkih prava u EDF. Istovremeno, da bi se umirio Brisel, EDF je reorganizovan tako da su distribucija i proizvodnja električne energije organizaciono razdvojene u posebne firme kćerke, kao ključni preduslov za liberalizaciju tržišta električne energije na nivou EU.

Ideologija jača od logike

S druge strane, Velika Britanija je fanatičan sljedbenik ideja Margaret Thatcher, čak i tri decenije nakon njenog odlaska sa vlasti, da sve mora biti privatizovano.

Zbog ovog ideološkog fanatizma je vladajućim strukturama u Velikoj Britaniji, bez obzira da li je riječ o konzervativcima ili laburistima, državno vlasništvo anatema, a privatizacija svetinja.

Rezultat je komična situacija, gdje ovaj ideološki fanatizam smatra neprihvatljivim da britanska država bude vlasnik ključnih energetskih firmi i da ubire pristojne profite, ali je odlično ako su te firme u vlasništvu britanske „privatne“ firme, čak i ako je krajnji vlasnik te „privatne“ firme vlada Francuske. Takav je slučaj sa britanskom firmom EDF Energy, koja ima 5,2 miliona klijenata, domaćinstava i firmi, sa ukupnim prihodom u 2020. od osam milijardi funti i čiji je vlasnik francuska državna firma EDF.

Ni jednostavna matematika ne pomaže u nadmetanju sa ideologijom. Analiza britanskih sindikata pokazala je da bi nacionalizacija pet najvećih energetskih kompanija koje snabdijevaju 70 posto potrošača, koštala oko 2,8 milijardi funti, dok bi za subvencije za građane, da bi mogli nekako podmiriti nadolazeće astronomske račune, trebalo izdvojiti četiri puta više para. Ali za britansku vladu, kako trenutnu tako i dolazeću, nacionalizacija je tabu, čak i kada košta budžet puno manje od neminovnih subvencija.

Njemačka nacionalizuje Gazpromovu „kćerku“

U ideološkom čistunstvu Britanci će najvjerovatnije ostati usamljeni, barem kada je riječ o Evropi. Njemačka, kojoj se takođe ne gadi državno vlasništvo, prema pisanju njemačkih medija sprema se da bez prevelike buke i formalno nacionalizuje bivšu Gazpromovu firmu kćerku u Njemačkoj, Gazprom Germania, koja je vlasnik najvećeg dijela skladišta za gas u Njemačkoj.

U aprilu, njemačka vlada stavila je firmu pod svoju administrativnu kontrolu, nakon čega je moskovski Gazprom prekinuo isporuku gasa svojoj bivšoj „kćerki“ dovodeći je na rub bankrota, pa će finansijsko saniranje prema procjenama koštati desetak milijardi eura. I ovdje je jasno da kada se radi o strateškim energetskim interesima Njemačke, pare i profit ostaju u drugom planu, a državno vlasništvo shvata se kao ozbiljan i najefikasniji alat za postizanje cilja, a ne cilj za sebe.

Ono što veliki i bogati, poput Francuske i Njemačke, rade kada su u pitanju njihovi vitalni ekonomski interesi, u direktnoj je suprotnosti sa onim što se zahtijevalo i zahtjeva od zemalja „u tranziciji“.

Nama su zadnjih trideset godina uporno ponavljali kako su „evropske vrijednosti“ i „tržišna ekonomija“ nespojivi sa državnim vlasništvom, pogotovu u ključnim sektorima, poput energetike, te što se prije riješimo tog zastarjelog „socijalističkog načina razmišljanja“, to će nas brže veseli i sretni strani dioničari naših strateških kompanija odvesti u obećanu zemlju. Tamo gdje profiti idu dioničarima, kada ih ima, a ako ih baš nema onda će se država postarati da ih bude, galantno dijeleći subvencije sirotinji kako bi mogla privatnim kompanijama platiti prispjele astronomske račune za energente.

Tako su nam godinama govorili, sve dok ruska mečka nije zaigrala i pred njihovim vratima. A onda je bajkama došao kraj. Na scenu je ponovo stupila država preuzimajući vlasništvo nad ključnim kompanijama, kako bi se sačuvao suverenitet i spriječio totalni kolaps kao rezultat rastuće inflacije i nestašice energenata pred nadolazeću zimu, dugu i hladnu.

Dražen Simić

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022. 

Foto: Tama66, Pixabay

Чланак Nacionalizacija energetskih kompanija u Evropi: Bajkama je došao kraj се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Ako EU uvede totalnu blokadu trgovine naftom sa Rusima, nas će i to da ‘zakači’. Zašto bi tek onda nacionalizovali NIS, opet je problem odakle nabaviti tu naftu. Ni to ne znači da NIS mora da bude nacionalizovan“, kaže Petrović za Novu ekonomiju.

Nacionalizacija NIS-a značila bi dva velika problema

Petrović dodaje da bi nacionalizacija NIS-a značila dva velika problema.

On podseća da je država ranije, dok je bila većinski vlasnik, pokazala kako ne zna da upravlja NIS-om, kao i da bi ponovo, ako bi sama upravljala tim preduzećem, rizikovala da napravi nove gubitke.

„NIS je trenutno deo velike naftne kompanije i za eventualne promašaje imaju pokriće od matice, tako da naša država ne snosi potencijalne gubitke. Dok se ne vidi konkretan i nedvosmislen razlog za nacionalizaciju, o tome ne treba raspravljati“, dodaje naš sagovornik.

Ipak, u Nemačkoj se pre nekoliko nedelja desila situacija u kojoj je nacionalizovano rusko preduzeće Gasprom Germania. Petrović kaže da je glavna razlika u odnosu na NIS to što Rusija u Nemačkoj nema postrojenja za preradu i prodajnu mrežu, kao što je to slučaj u Srbiji.

„U Nemačkoj gde postoji velika konkurencija raznih privatnih kompanija sektor, Gasprom posluje samo u delu gasne infrastrukture i skladišta, i nije jedini ozbiljni igrač. U Srbiji, NIS je jedini ozbiljni igrač na naftnom tržištu i ima jedinu rafineriju; sve ovo ostalo su trgovci, oni nemaju preradu nafte“, podseća sagovornik našeg portala.

Kako ocenjuje, ako se NIS-u uvedu neke sankcije od strane Zapada, naša država tek tada treba da preduzme neke korake, u zavisnosti od toga kakve će te sankcije biti.

Za sada, kako podseća, otpala je mogućnost da se Srbiji uskrati dovod nafte iz Jadranskog naftovoda JANAF, iako je postojala opasnost da će od 15. maja biti prekinuto snabdevanje rafinerije u Pančevu.

U vezi sa nekom drugom opcijom za NIS, portal Demostat je pre izvesnog vremena preneo vest kako je Azerbejdžan spreman da preuzme tu kompaniju.

Kompanija možda bude paravan kako bi se izbeglo dejstvo sankcija

„Možda će Rusi, ako ocene da to ne ide na dobro, odlučiti da kompaniju prodaju nekome; ta kompanija možda bude paravan kako bi se izbeglo dejstvo sankcija, od koga će kasnije možda da reotkupe tu kompaniju“, dodaje naš sagovornik.

To kako objašnjava Petrović znači da Rusi možda imaju nekog „igrača“ koji će im omogućiti da se oni privremeno „povuku“ iz Srbije, posle čega bi se oni, eventualno, ponovo vratili kada prođe dejstvo sankcija.

Nacionalizacija NIS-a može da se plati samo po cenu povećanja javnog duga

„Naša država nacionalizaciju NIS-a može da plati samo po cenu povećanja javnog duga. Za otkup NIS-a Gaspromu treba platiti bar jednu milijardu, a verovatno i znatno više, pri tome imamo visok nivo javnog duga. Pored toga, to znači i veliki odliv deviza iz zemlje u situaciji kada imamo ogroman problem održanja kursa dinara“, dodaje Petrović.

Pored toga, nasilna promena vlasništva nad NIS-om povlači potencijalne probleme sa snabdevanjem gasom. Gasprom trenutno Srbiji prodaje šest miliona kubika gasa koje plaća po povlašćenoj ceni od 270 dolara za 1.000 kubika, a ostatak po tržišnoj ceni koja je četiri do pet puta veća. To bi mogao da bude dodatni problem u slučaju da se NIS nacionalizuje, jer bi Rusi mogli da traže veću cenu gasa.

„Trenutno nas Rusi časte oko bar tri miliona dolara dnevno, odnosno mesečno sa više od 100 miliona (u zavisnosti od toga kolika je cena na berzi). Znači, za šest meseci uštedeli smo preko 600 miliona dolara u odnosu na cenu gasa na spot tržištu“, podseća Petrović.

Zato je tema jako složena, a nacionalizacija NIS-a bi bila izvodljiva samo ako Rusi to zatraže od Srbije, inače nas očekuju veliki problemi.

Srbija nije uvela sankcije Rusiji, ali je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN) nedavno glasala za suspenziju Rusije iz Saveta za ljudska prava. Nakon toga, objavljeno je da će NIS od 15. maja ipak moći da dobija naftu iz naftovoda JANAF.
EU i dalje kupuje naftu i gas od Rusije, ali se sve češće čuju najave kako će naći zamenu za energente koje uvozi iz najveće zemlje na svetu.

Ruski državni gigant Gaspromnjeft poseduje 51 odsto akcija NIS-a

Ruski državni gigant Gaspromnjeft poseduje 51 odsto akcija NIS-a, a manjinski paket je u rukama Vlade Srbije.

Kako je naveo Demostat, prelazak NIS-a u vlasništvo Azerbejdžanske državne naftne kompanije SOKAR zadovoljilo bi i planove Moskve ali i Vašingtona.

„Ako bi Gaspromnjeft prodao NIS azerbejdžanskoj kompaniji to bi na drugoj strani mogao da kompenzuje kroz poslovne aranžmane koje ostvaruje sa SOKAR-om“, objasnio je tada sagovornik Demostata.

Sa druge strane, to bi odgovaralo SAD jer je Azerbejdžan, kako se navodi, njen saveznik.

SOKAR poseduje dve naftne rafinerije i gasno postrojenje u matičnoj zemlji, lanac benzinskih pumpi u Azerbejdžanu, Gruziji, Ukrajini, Rumuniji i Švajcarskoj i zapošljava oko 61.000 radnika.

SOKAR je najveći deoničar sa udelom od 58 odsto u Transanadolijskom gasovodu (TANAP) i ima 20 odsto vlasništva u Transjadranskom naftovodu.

Ako bi moralo da dođe do menjanja svojinskih odnosa u NIS-u najbolja varijanta po Vladu Srbije je da neka druga strana kompanija većinski paket preuzme od Gaspromnjefta, preneo je Demostat.

Njegov izvor rekao je kako je Azerbejdžan već u kontaktu sa Vladom Srbije u vezi sa aktuelnim pitanjima koja se odnose na NIS.

Izvor: Nova ekonomija,Čedomir Savković
Foto: Pixabay

Чланак Nacionalizacija NIS-a „nije realna opcija“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Videćemo da li će biti nabavki nekih dodatnih aviona, da razgovaramo da li da otkupimo možda i naš deo deonica od Etihada. Ima nekoliko mogućnosti. Sada se pokazalo koliko je značajno da imamo nacionalnu avio-kompaniju. Air Serbia je sada uradila jako važan posao, sada je red da država njoj omogući uslove da ona može da nastavi komercijalno da radi. Air Serbia, je u prethodnih nekoliko godina povećala svoj broj destinacija za preko 40, povećala prihode – navela je ministarka.

Što se tiče minusa kompanije Air Serbia, ministarka kaže da je on za sada oko 30 mil EUR, a da procene kažu da će do kraja godine sigurno biti bar još toliko.

Kaže i da su u Evropi procene da će avio-saobraćaj pretrpeti štetu od 150 mlrd EUR.

Izvor: Ekapija

Чланак Najavljena je mogućnost nacionalizacije avio-kompanije Air Serbia се појављује прво на Biznis i Finansije.

Italija je već spremna za podržavljenje avio kompanije Alitalia, koja se i pre pandemije nalazila u velikim finansijskim problemima. U Francuskoj je ministar finansija Bruno Le Maire najavio mogućnost podržavljenja firmi koje se nalaze pred slomom. Doduše, u ove dve zemlje vlasništvo države u automobilskoj industriji ili na polju energetike nije neuobičajeno.

No, nemački političari i ekonomisti su vrlo oprezni kada je reč o uplivu države u privatni sektor, piše Dojče vele.
Uzmimo za primer Lufthansu. Najveća nemačka avio kompanija je zbog korona-krize faktički prisiljena da obustavi letove.

Za sada su preduzete ili najavljene neke mere. To su plaćanje troškova skraćenog radnog vremena, pružanje pomoći za prevazilaženje problema vezanih za likvidnost, ili mogućnost odalaganja plaćanja poreza. I one su trenutno dovoljne,  smatra vladin koordinator za avio transport Thomas Jarzombek. On kaže da će se kasnije odlučiti da li je potrebna i dodatna pomoć, ali je istakao kako „podržavljenje kompanije nije naš cilj“.

Achim Wambach, direktor Centra za evropsku ekonomiju ZEW iz Mannheima, kaže da nije sklon državnom učešću u vlasništvu privatnih kompanija ali u situaciji kada su okolnosti – normalne. „Nama se sada ne postavlja načelno pitanje da li bi država, koja određuje pravila ponašanja na tržištu, trebalo da bude jedan od aktera na tom istom tržištu. Sada se radi o kriznom menadžmentu“, naglasio je Wambach u razgovoru za DW.

Strani kapital uz državno jemstvo

„Država mora da pomogne preduzećima u vreme krize. Pogodan instrument za to bi moglo da bude oživljavanje fonda za privredu“, smatra Wambach. Nemačka je 2009. i 2010. godine preduzećima koja su se našla u problemima zbog svetske finansijske krize stavila na raspolaganje više od 100 milijardi evra. I to posredstvom državne banke za obnovu i razvoj KfW. Ta odluka je desetinama hiljada firmi pomogla da prebrode krizu i spasila je milione radnih mesta.

To rešenje je podrazumevalo da firme dobijaju na raspolaganje strani kapital – uz jemstva države. Klasično podržavljenje, dakle direktno učešće države u vlasništvu neke firme Wambach ne smatra dobrom opcijom.

Ali ni on nije siguran hoće li 100 milijardi evra biti dovoljno u sadašnjoj situaciji. „To u ovom trenutku ne možemo da znamo. Zato je potrebno da imamo opciju za eventualno proširenje sadašnjih mera podrške“.

Poslednje sredstvo odbrane

Već prošle nedelje, vodeći nemački ekonomski stručnjaci su naveli mogućnost osnivanja jednog „fonda za spas preduzeća kao poslednjeg sredstva“.

Oni su zatražili i da se Vlada ne pridržava slepo pravila o izbalansiranom državnom budžetu, takozvane „crne nule“, po svaku cenu. Uz to su predložili da se razmotri mogućnost umanjenja poreza. Jedan deo njihovih predloga je u međuvremenu više-manje prihvaćen, Naime, savezni ministar finansija Olaf Scholz je već najavio da će se u nastojanjima da se kriza prevaziđe, koristiti „sva potrebna sredstva“, uključujući i nova zaduživanja ako bude potrebno.

Stručnjaci u svojoj studiji predlažu da bi u slučaju potrebe trebalo omogućiti i direktno učešće države u preduzećima. „Ukoliko širenje kriznog talasa u privredi ne uspe da se zaustavi i dođe do rizika od velikog broja stečajeva, trebalo bi razmisliti da se kao poslednje sredstvo u spasavanju ekonomije primeni ulazak državnog kapitala u pojedine firme“.
Kao primer navodi se finansijska kriza 2008. i 2009. godine. Tada je država svojim novcem spasavala banke u okviru tzv. zaštitnog kišobrana SoFFin. Sve do danas, više od 10 godina kasnije, nemačka država još uvek ima udeo u većinski privatnoj banci Commerzbank od oko 15 odsto.

Država doduše ima vlasnički udeo i u telekomunikacionom divu Deutsche Telekom, ali iz drugih razloga. To je posledica nedovršene potpune privatizacije nekadašnje državne pošte.

Mada vodeći nemački ekonomisti nisu jedinstveni u stavu o tome koliki bi obim trebalo da ima taj državni krizni fond, vrlo je verovatno da će on biti formiran. Pitanje je samo kada.

Izvor: Dojče vele

Чланак U Evropi se priprema talas nacionalizacije? се појављује прво на Biznis i Finansije.