Kako to da se najpopularniji američki sladoled proizvodi u Vermontu, sedmoj najhladnijoj državi u SAD? Podaci za prošlu godinu pokazuju da je od ukupne prodaje sladoleda na američkom tržištu u vrednosti od 6,8 milijardi dolara, više od milijarde ostvarila kompanija Ben&Jerry’s, proizvođač sladoleda iz Vermonta, koja je dostigla trećinu ukupne prodaje i u Velikoj Britaniji. Većina potrošača je izjavila da su im sladoledi iz ove fabrike draži od bilo koje druge robne marke.

Stručnjaci ocenjuju da možda ima i boljih sladoleda, ali da nijedan proizvođač nije tako popularan već decenijama u javnosti kao Ben&Jerry’s, koji je od svog početka prepoznatljiv po originalnom pristupu marketingu. Zahvaljujući neobičnim reklamnim idejama, fabrika je postala i velika turistička atrakcija, sa oko 350.000 posetilaca godišnje. Ona je već 37 godina otvorena za javnost, ali većina ljudi želi da obiđe „Groblje sladoleda“, koje se nalazi u dvorištu fabrike. Šta je bio razlog za ovako ekscentričnu zamisao?

Osnivači kompanije, Ben Koen i Džeri Grinfild, objašnjavaju da eksperimentisanje sa različitim ukusima uvek nosi opasnost da neke kombinacije ne prođu na masovnom tržištu, ili da tokom godina jednostavno izađu iz mode. Zato su tražili rešenje kako da rizike ovog posla pretvore u dobar posao, manu u reklamu i gubitak u dobitak. Najzad im je 1997. sinulo da otvore „Groblje sladoleda“, koje je dostupno u dve inkarnacije, virtuelnoj i fizičkoj.

Posetioci na stvarnom groblju obilaze mramorne ploče sa šaljivim biografijama „pokojnika“, dok na virtuelnom mogu da glasaju da se neke vrste sladoleda vrate u život. Potrošači se pozivaju da prisustvuju i pogrebnim ceremonijama prilikom „sahrana“, kao i radosnim događajima nakon „uskrsnuća“.

„Groblje sladoleda“ je verovatno najkomercijalnija reklama ove kompanije, ali ne i glavni sastojak promotivne strategije koja je sladoledžijama obezbedila lojalnost kupaca i rast popularnosti na tržištu. Reklamnu recepturu su takođe osmislili osnivači, jer na početku poslovanja nisu imali novca za marketinške stručnjake, već samo čvrsta društvena ubeđenja.

Preduzetnici kontrakulture

Koen i Grinfild su prijatelji iz detinjstva, koji su nakon završenog kursa za proizvodnju sladoleda jedva prikupili 12.000 dolara za renoviranje jedne propale benzinske pumpe u Berlingtonu u Vermontu. Tu su 1978. otvorili svoju prvu prodavnicu sladoleda od prirodnih sastojaka, što je tada bilo tržište u povoju.

Sladoledi su bili vrlo neobičnog i intenzivnog ukusa za to vreme, a mladi preduzetnici su bacili u smeće mnogo neuspelih kombinacija dok nisu pronašli prave recepture i ustalili ponudu. Tri godine kasnije napravili su prvu franšizu, 1985. podigli fabriku koju su godinu dana kasnije otvorili za javnost, da bi se do 1994. proširili na gotovo celo američko tržište sa prodajom koja je dostigla 150 miliona dolara. Dvojica sladoledžija su 1998. proglašena najboljim preduzetnicima u Sjedinjenim Državama.

Dve godine kasnije, kupila ih je multinacionalna korporacija Unilever za 326 miliona dolara. Koen i Grinfild su prihvatili da prodaju svoju firmu, ali uz jedan uslov – da ona zadrži nezavisni upravni odbor koji će se baviti društvenim angažmanom, a da novi vlasnik nadgleda operativni i finansijski deo posla. Šta je to značilo?

Ben&Jerry’s je uspeo jer su njegovi osnivači imali hrabrosti da uđu na do tada malo ispitano tržište i da iz godine u godinu uvode potpuno nove vrste sladoleda. Ali ono što ih je zaista izdvojilo od konkurencije bila je njihovo preduzetništvo kontrakulture. Od samog početka su se deklarisali kao protivnici vladajućih normi koje obespravljuju „malog“ čoveka i kao neko ko se zalaže za humanije, pravednije i tolerantnije društvo, odgovorno i prema ljudima i prema prirodi, uključujući i poruke da „korporacije nisu ljudi“, te da „veliki novac ne predstavlja slobodu“.

Već tokom ranog razvoja poslovanja povezivali su se sa malim lokalnim firmama, prve akcije u preduzeću su ponudili običnim građanima, uveli pravilo da plata direktora može biti najviše pet puta veća od najniže radničke plate, zagovarali održivu proizvodnju i žestoko se protivili genetski modifikovanoj poljoprivredi.

Vrlo jasno su izražavali svoje političke stavove i kroz nazive sopstvenih proizvoda i reklamne kampanje. Kroz njihov asortiman prošle su sve goruće teme, rasna diskriminacija, uništavanje proizvodnje u korist finansijskog lobija, srozavanje radničke klase, uvećanje socijalnih nejednakosti, siromaštvo, diskriminatorski zdravstveni sistem, razaranje drugih zemlja u korist američke elite i interesa naftaša… Dvojica preduzetnika su učestvovala na mnogim protestima, a zbog svojih tvrdnji da su velike korporacije korumpirale američke političare završili su 2016. u zatvoru.

Unilever je kao novi vlasnik uspeo da razvodni neke od prvobitnih postulata proizvođača sladoleda, poput uvođenja veštačkih sastojaka u proizvodnju i ukidanja ograničenja na razlike u platama. I pored toga, Koen i Grinfild su svojim uporednim društvenim angažmanom uspeli da održe uverenje kod kupaca da za razliku od mnogih korporacija kojima su danas puna usta društvene odgovornosti na papiru, oni zaista veruju u ono za šta se zalažu.

Kako je omiljeno dete postalo „crna ovca“

To su potvrdili i podaci s početka 2021. godine, kada je zbog posledica pandemije Unilever zabeležio pad ukupnih prihoda na 26 milijardi evra, dok je Ben&Jerry’s ostao najbolje rangirana marka sladoleda u SAD, sa prihodima koji su premašili milijardu dolara. Proizvođači sladoleda su dostigli tržišnu kapitalizaciju od 101,5 milijarde dolara, jer su ih ulagači videli kao sigurnu imovinu u nesigurnim vremenima.

Ali upravo te godine došlo je do preokreta na berzi, jer su Koen i Grinfild zabranili svom izraelskom partneru Avi Zingeru da prodaje njihov sladoled zbog toga što je „Izrael okupirao palestinsku teritoriju na Zapadnoj obali“. Zinger je tužio kompaniju Unilever, koja je potom povela spor protiv do tada omiljenog deteta, firme Ben&Jerry’s i na kraju poništila njenu odluku. Obrazloženje je glasilo da je jedno zalagati se za napredne društvene ciljeve, a nešto sasvim drugo direktno se mešati u političke odnose dve države. Izbio je skandal, zbog kojeg su ulagači počeli da se povlače, ali očigledno ne i potrošači, imajući u vidu pomenute finansijske pokazatelje proizvođača sladoleda u 2022. godini.

Potom je usledio napad Rusije na Ukrajinu, gde su se zapadne kompanije što dobrovoljno, što manje dobrovoljno direktno umešale u političke odnose između dve države. Sladoledžije su, očekivano, osudile rusku agresiju, ali su ove godine „zapalile“ društvene mreže zbog svog stava da SAD neodgovorno potpiruju rat u Evropi. Pozvali su da se odmah obustavi isporuka američkog oružja Ukrajini, te da se novac poreskih obveznika upotrebi za što hitnije nalaženje mirnog rešenja, kako bi se „obustavile patnje ukrajinskog i ruskog naroda“.

Čelnici Unilevera su se momentalno ogradili od ovakvih izjava, ali nisu propustili da izlože kako će biti neophodno izvesno restrukturiranje poslovanja u oblasti sladoleda i hrane, zbog ogromnog rasta troškova u proizvodnji. Analitičari smatraju da ovakve najave ukazuju na sve zategnutije odnose između Unilevera i kompanije Ben&Jerry’s, ali i da proizvođač iz Vermonta zbog svojih „nepopularnih“ stavova o ratu u Ukrajini rizikuje da značajno potkopa poslovanje i neplanirano uveća svoje „Groblje sladoleda“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Rosie Kerr, Unsplash

Чланак Mana kao reklama i reklama kao mana: Groblje sladoleda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Niš je u poslovnom svetu poznat kao grad elektronike, ali porodica Perić iz tog grada već skoro tri decenije bavi se nečim nesvakidašnjim ne samo za niški kraj, već i Srbiju. Perići u svojoj firmi „Chez Pierre“ proizvode parfeme i kozmetiku.

Firmu su 1994. godine osnovali supružnici Goran i Dragana, a posao su se uključili i sinovi Petar i Aleksandar. Oni sada kupcima širom sveta nude više od 150 parfema i najrazličitije kozmetičke proizvode poput sapuna, gelova za tuširanje, mleka za telo, soli i pene za kupanje.

Menadžer razvoja u firmi „Chez Pierre“ Petar Perić kaže za „B&F“ da su njegovi otac i majka privatni posao započeli otvaranjem prodavnice parfema i kozmetike. Posle dve godine počeli su da proizvode parfeme, a 2009. godine i kozmetiku.

„Niš nema tradiciju u proizvodnji kozmetike, ali su moji roditelji videli da na tržištu postoji potencijal za mnogo veću prodaju od one koju su oni imali sa dve radnje. Bilo je to vreme kada na tržištu nije bilo toliko proizvoda kolika je bila potražnja. Kupili su opremu, zaposlili tehnologa i krenuli korak po korak da razvijaju firmu i proizvode sve veći broj parfema. Morali su mnogo toga da nauče u hodu, jer su se školovali za neke sasvim druge poslove. Kada su ’stali na svoje noge’ i videli da firma može uspešno da radi, započeli su i proizvodnju kozmetike“, objašnjava Perić.

Prema njegovim rečima, „Chez Pierre“ proizvodi širok asortiman kozmetičkih proizvoda, ali su parfemi ipak glavni adut firme. Njima se poklanja najveća pažnja, a ponuda se svake godine obogati za 10 do 15 parfema.

„Na moju inicijativu krenuli smo 2019. godine sa onlajn prodajom parfema i sada smo jedno od domaćih preduzeća koje je najveći izvoznik posredstvom Javnog preduzeća ’Pošta Srbije’. Putem veb sajta parfeme prodajemo širom sveta, počev od Evropske unije, preko Sjedinjenih Američkih Država do Singapura. Prisutni smo na svim društvenim mrežama, poput ’Instagrama’ i ’Tik-Toka’ i imamo već jednu solidnu ’zajednicu’ naših kupaca u inostranstvu. Dogodilo mi se recimo, da sam tokom službenog putovanja u Singapur i Indoneziju upoznao mladića iz Nemačke koji mi je, kada sam mu rekao čime se bavim, izvadio telefon i pokazao parfem koji je naručio upravo od naše firme“, navodi Perić.

Šta je važno muškarcima, a šta ženama

Niško preduzeće je na početku epidemije korona virusa imalo problem sa prodajom u inostranstvu jer paketi nisu isporučivani, pošto pošte nisu radile, a inače, u normalnim okolnostima, porudžbine stižu kupcima za pet do 15 dana. Međutim, kada je prvi talas epidemije prošao, prodaja je krenula još bolje nego ranije jer su ljudi mnogo više sedeli kraj računara i mnogo više proizvoda kupovali onlajn.

Naš sagovornik kaže da preko interneta za sada prodaju samo parfeme, ali planiraju da u dogledno vreme krenu i sa prodajom kozmetike. Sapune, gelove za tuširanje, soli za kupanje i ostale kozmetičke proizvode izrađuju trenutno po narudžbini kupaca, ili za svoje dve prodavnice u Nišu.

„Zanimljivo je da posredstvom veb sajta parfeme naručuju uglavnom muškarci. Oni čine 85 do 90 odsto naših onlajn kupaca, dok žene predstavljaju isti procenat kupaca u maloprodajnim radnjama. Muškarci su, prema našem zapažanju, skloni da kupuju proizvode koji su lepo upakovani i za koje je urađen dobar marketing, vodeći se time da, ukoliko im se nešto svidi kada počnu da koriste, svidi im se, ukoliko ne, naručuju drugi proizvod. Žene su drugačije, one vole da sve najpre probaju, pomirišu, da budu sto odsto sigurne da im se nešto dopada, pa tek onda da kupe“, objašnjava Perić.

Lavanda na sopstvenom imanju

Kako bi ljudi koji kupuju njihove parfeme onlajn imali mogućnost izbora, firma „Chez Pierre“ je ponudila po pristupačnoj ceni kutiju uzoraka sa 10 parfema od pet mililitara, dok standardno pakovanje ima 50 mililitara.

„Potrošačima nudimo mogućnost da odaberu parfeme koji najviše odgovaraju njihovom tipu kože. Nekim ljudima odgovaraju parfemi sa većim procentom alkohola, a nekima sa većim procentom parfemskog ulja. Ukusi se veoma razlikuju, a i u svetu se stalno pojavljuju nove mirisne note i mi nastojimo da to pratimo. Recimo, modna kuća ’Tom Ford’ je napravila pravi bum na tržištu plasirajući parfeme sa mirisima koji do sada nisu postojali i dosta je ’pogurala’ parfeme koje mogu da koriste i muškarci i žene. Mi imamo parfeme inspirisane sličnim notama. Jedan od trenutno najpopularnijih parfema je ’Hint of vanila’. To je specifičan parfem koji se najviše koristi tokom zime jer ima veoma teške note, a jedna od nota koja se najviše oseća je, naravno, vanila“, kaže Perić.

Repromaterijal za izradu parfema nabavljaju uglavnom u Francuskoj, ali i u Turskoj i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. „Francuska je neprikosnovena i bilo koje parfemsko ulje da naručite u toj zemlji dobijate ga za najviše pet dana“, ističe Perić i dodaje: „Da bismo imali i sopstvene sirovine, na našem imanju kraj Niša zasadili smo pre pet godina lavandu. Ispostavilo se da je zemljište odlično za uzgoj te biljke i zadovoljni smo prinosima. Ideja nam je da od lavande pravimo eterično ulje, a za sada je samo pakujemo u jastučiće i tako prodajemo“.

Prema njegovim rečima, preduzeće iz godine u godinu beleži rast proizvodnje i prodaje zahvaljujući inovacijama u proizvodnji, širenju asortimana i usmerenosti na dugotrajnost parfema. Trenutno upošljavaju dvadesetak radnika, najviše u proizvodnji kozmetike, jer se svi proizvodi ručno izrađuju.

„Posao je specifičan i u Srbiji se proizvodnjom parfema bavi veoma mali broj firmi. Potrebna je velika posvećenost, da stalno pratite trendove, što zahteva putovanja i obilazak sajmova širom Evrope i sveta. Sajmovi su prilika da se predstavite, ali i da vidite šta je to novo u proizvodnji parfema i kozmetike. Ono što nama ide u prilog je iskustvo u proizvodnji od bezmalo 30 godina. Za to vreme uspeli smo da uočimo nedostatke i greške u procesu proizvodnje i da ih ispravimo“, ističe Petar Perić.

Dan u kome ne naučite nešto novo je izgubljen

Vlasnica firme „Chez Pierre“ Dragana Perić kaže za „B&F“ da ni ona, ni njen suprug Goran, nisu imali dilemu da li da nakon završetka školovanja pokrenu sopstveni posao ili da se zaposle u nekoj državnoj firmi. Između više mogućnosti, opredelili su se za proizvodnju parfema i kozmetike jer su uvideli da u tome mogu da se ostvare.

„Pokrenuli smo privatni posao jer smo oboje u sebi imali preduzetnički duh. Odrasla sam u vojvođanskoj porodici u kojoj se više generacija bavilo privatnim poslom. Vaspitavana sam da čovek treba sam sebi da obezbedi egzistenciju, a tako sam vaspitavala i svoju decu“, ističe Dragana Perić i dodaje da su se sinovi opredelili za budući posao u firmi shodno svojim interesovanjima. Petar je zainteresovan za marketing i to studira, a Aleksandar za proizvodnju i završava Tehnološki fakultet u Leskovcu.

Vlasnica firme „Chez Pierre“ napominje da ona i njen suprug smatraju da budućnost pripada mladima i da njima treba prepustiti posao, što oni polako i čine. „Mladi jedino nemaju iskustvo sa ljudima koje mi imamo, sve ostalo znaju isto kao i mi, a mnoge stvari i više od nas. Oni putuju po svetu, prate nove tendencije i idu napred, a mi smo još u devedesetim godinama kada je reč o digitalizaciji. Zato mladima treba dati šansu, prepustiti im sve i ne sputavati ih“, uverena je Dragana Perić. Prema njenim rečima, uspehu firme je najviše doprineo porodični stav da je dan u kome ne naučite nešto novo – izgubljen dan.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Чланак „Chez Pierre“, domaći proizvođač parfema: Nišlije u svetu mirisa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Balta NP jedina je firma u zapadnoj Srbiji koja isporučuje delove vrhunskog nameštaja i šemu sklapanja uz naručene dimenzije. Baš kao i kod onog čuvenog švedskog brenda – potrebno je samo malo strpljenja da vaš stan postane dom kakav želite.

„Do pre dve godine radio sam na dve osnovne mašine – za rezanje i kantovanje. Kako je posao krenuo, bila mi je potrebna i dodatna obrada delova za sklapanje nameštaja“, priča Jasmin Baltić.

Modernu mašinu kupio je uz podršku Evropske unije (EU) i zaposlio još dva mlada radnika – tada je sve krenulo nabolje.

“Ulaganje u mlade i podrška obrazovanju uvek je ispravna odluka i dužnost za svakog od nas“, ističe vlasnik Balta NP.

Jasmin nije zaboravio ni svoj grad. Kao društveno-odgovorni proizvođač, o svom trošku je kompletnim, unikatnim nameštajem opremio dve učionice u gradskoj gimnaziji u Novom Pazaru.

Dobro se uvek dobrim vraća, pa je broj porudžbina svakodnevno rastao. Ovaj diplomirani ekonomista brzo je izračunao da mu je pomoć neophodna.

„Nikada ranije nisam konkurisao za donacije. Bio sam skeptičan i mislio da je u većini slučajeva sve to unapred namešteno. Od EU sam dobio podršku od 30.000 evra za kupovinu potrebnih mašina uključujući i neophodnu CNC mašinu za rezanje drveta što mi je otvorilo velike mogućnosti. I evo – iskoristio sam ih”, kaže danas ponosno.

Jasmin Baltić samo je jedan od vrednih vlasnika malih i srednjih preduzeća koji su iskoristili podršku Evropske unije i postali član velike evropske poslovne porodice.

Na nju mogu da računaju i mladi inovatori, izvozno orijentisana preduzeća kao i kompanije u razvoju – ukoliko imate biznis plan ili dobru ideju za napredak, www.eumogucnosti.rs je idealno mesto za vas.

Sem toga, uz podršku evropskih banaka mogu se uzeti i povoljni krediti za unapređenje poslovanja.

To je, možda, naredna faza u sklapanju ove lepe priče u Novom Pazaru. Dotad će Jasmin vredno raditi – najbolje što zna.

Pridružite se EU nedelji mogućnosti 21. do 26. juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu i saznajte kako da iskoristite dostupne fondove i sredstva za svoje projekte. Registracija je jednostavna i ceo program je besplatan, posetite veb sajt eumogucnosti.rs i prijavite se!

Чланак Nameštaj za biznis i život po meri се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. DA LI ĆE LATINSKA AMERIKA OSNOVATI LITIJUMSKU VERZIJU OPEC-A: Balkanska opomena
Ako šest zemalja Latinske Amerike predvođene Argentinom, Čileom i Bolivijom formiraju najavljeno udruženje za litijum koje bi funkcionisalo po principima OPEC-a, one bi u svojim rukama držale preko dve trećine procenjenih globalnih rezervi ovog metala. Latinska Amerika može mnogo da dobije ovim udruživanjem, i suprotno, puno da izgubi ukoliko se bude ponašala kao posvađane balkanske zemlje, ističe se u analizi Latinoameričkog strateškog centra za geopolitiku.

10. STAMBENA KRIZA: Ljudi bez kuća, a kuće bez ljudi
Kombinacija masovnog turizma, špekulacija nekretninama, postpandemijska invazija dobrostojećih zapadnjaka, cunami „digitalnih nomada“, navala na „zlatne vize“ i rast kamata i inȵacije, pretvorili su potragu za krovom nad glavom u noćnu moru za ogroman broj građana, pogotovu na jugu Evrope.

12. UTICAJ SANKCIJA NA MIGRANTE U RUSIJI: Ako odeš kajaćeš se, ako ostaneš kajaćeš se
Uprkos potresima u ruskoj ekonomiji, više od polovine stranih radnika poreklom iz srednje Azije ne želi da ode iz Rusije, jer procenjuju da bi im u njihovim zemljama bilo još gore. Ipak, sve više njih se vraća zbog gubitka posla, a oni koji ostaju u Rusiji sve manje mogu da uštede za pomoć svojim porodicama. Novac koji šalju kući gubi i do 30% vrednosti zbog nepovoljnog kursa i bankarskih provizija. Zato je prema rečima migranata „Western Union postao Eastern Union“, što u prevodu znači da se za te usluge plaćaju sunarodnici koji se vraćaju kući ili se koriste drugi neformalni kanali za transfer novca.

Biznis

14. TRŽIŠTE FONTANA: Molim kredit za vodoskok!
Nekada su fontane bile izvor pijaće vode, a danas su i turističke atrakcije i spomenici kulture koji u pojedinim zemljama privlače milione turista. Proizvođači fontana u Srbiji kažu da se na ovom tržištu ne oseća kriza, jer ni lokalne samouprave, ni građani koji žele fontane u svojim dvorištima nisu značajnije smanjili ulaganja u ove ukrasne objekte, iako su upola skuplji nego pre korone. Naprotiv, pojedinci su spremni čak i da uzmu kredit, da bi im baštu ulepšao „lični“ vodoskok. S druge strane, izgradnja privatnih fontana traži od majstora da poznaje bar šest, sedam zanata.

18. IVAN STOJILKOVIĆ, „URBAN-TECHNICS“: Kako je violončelista došao na čelo porodične kompanije?
„URBAN-TECHNICS“, proizvođač ekstrudiranih plastičnih delova za industriju kućnih aparata, sarađuje sa brojnim inostranim partnerima, izvozi od Evrope do Azije i zaslužan je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku. Ova porodična firma iz Valjeva je tokom dve decenije poslovanja u svoje poslovanje uvela brojne promene, a jedna od njih je bila i smena na čelu kompanije. Sadašnji direktor Ivan Stojilković je bio talentovani violončelista, koji je napustio svoju strast da bi se, kako kaže, „posvetio onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici“.

20. „CHEZ PIERRE“, DOMAĆI PROIZVOĐAČ PARFEMA: Nišlije u svetu mirisa
Preduzeće „Chez Pierre“ iz Niša već skoro tri decenije posluje u kozmetičkoj industriji, a njihov najveći adut je proizvodnja više od 150 parfema koje izvoze od Evrope, preko Sjedinjenih Država, do Singapura. Repromaterijal nabavljaju uglavnom u Francuskoj, a osim u sopstvenim prodavnicama, parfeme prodaju i posredstvom interneta. Muškarci čine 85 do 90 odsto onlajn kupaca, dok najveći broj žena kupuje njihove parfeme u radnjama.

22. PERSPEKTIVE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE U SRBIJI I REGIONU: Profit je u gumama
Proizvođače auto-dijelova u Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj ne čeka baš svijetla budućnost, s obzirom na njihov očekivani pad neto prihoda, sa rekordnih 291,2 miliona eura u 2020. na 114,4 miliona eura u 2024. Slična sudbina predviđa se i proizvođačima auto-elektronike, čiji bi neto prihodi sa 73,7 miliona eura u 2020. mogli pasti na 6,5 miliona eura u narednoj godini. Najviše razloga za optimizam imaju proizvođači guma u ove tri zemlje, jer je procjena da će njihovi neto prihodi nastaviti da rastu, te da će u 2024. dostići 444 miliona eura. Proizvođači automobilskih guma u Srbiji i u ostatku regije imaju jednu veliku prednost – bez obzira da li će na tržištu srednjoročno i dugoročno dominirati automobili sa električnim ili motorima sa unutrašnjim sagorijevanjem, i jedni i drugi trebaju gume, kod kojih se ništa bitno ne mijenja.

Finansije

24. RASTU PLATE, RASTU I PENZIJE ALI SPORIJE: Najstariji građani sve siromašniji
Pre 15 godina prosečna penzija iznosila je 53,9% prosečne zarade. U međuvremenu, plate su rasle bržim tempom što je smanjilo taj udeo na 41,9% u 2022. godini, a sudeći po zvaničnim najavama vlasti o rastu zarada i penzija, trend se neće popraviti u narednih nekoliko godina. Pri tom, broj penzionera i broj osiguranika koji „pune“ penzioni fond, lane i te 2008. približno je isti.

26. MONOPOLIZACIJA JAVNIH NABAVKI U SRBIJI: Ponude mršave, cene se goje
Najveći broj javnih nabavki u Srbiji sveo se na jednu ili dve prispele ponude, a kako se smanjuje broj ponuđača tako raste ukupna vrednost ugovorenih poslova. Trenutno je preko dve trećine ukupne vrednosti narudžbina u javnom sektoru izuzeto od primene Zakona o javnim nabavkama.

Temat – Privreda na vodi

29. SRBIJA SLABO KORISTI PRIVREDNE POTENCIJALE NA REKAMA: Voda svašta nosi, ali i donosi
Vodama u Srbiji ne plivaju samo ribe već i novac, ali nema ko da ga „upeca“, smatraju stručnjaci koji ukazuju na neiskorišćene privredne i turističke potencijale reka. Procenjuje se da bi naša država mogla godišnje da uštedi desetine miliona evra kada bi se više koristili plovni putevi, posebno za transport robe koja se sada uglavnom prevozi drumom i železnicom.

32. DOMAĆA INDUSTRIJA ČAMACA: Ne padaju zlatni dukati, ali se radi
Niko u Srbiji ne zna tačno koliko se proizvede čamaca, već se samo procenjuje da je to oko 500 plovila godišnje. Za izradu jednog prosečnog čamca potrebno je oko nedelju dana, a cene se kreću od 3.000 evra pa naviše, dok najjeftiniji čamci iz uvoza koštaju 40.000 evra. Primetan je rast tražnje za domaćim plovilima, jer je standard porastao, pa sada ima ljudi koji maltene za mesečnu platu mogu da kupe pristojan čamac, tvrde proizvođači.

34. JAVNE I PRIVATNE MARINE U SRBIJI: Privezišta za čamce prerasla u pristaništa
Država je najavila izgradnju marina na nekoliko lokacija u Vojvodini i u drugim delovima Srbije, a na tenderu će biti izabrane firme koje će komercijalno upravljati ovim objektima. Koliku će finansijsku korist od toga imati opštine na čijoj teritoriji će se nalaziti marine još nije precizno utvrđeno. Privatnici, koji su u ovom poslu već decenijama kažu da je isplativ, što potvrđuje i činjenica da je slobodna privezišta za čamce skoro nemoguće pronaći.

36. IZGRADNJA OBJEKATA NA VODI: Posao i za unuče
Tražnja za splavovima u Srbiji, bilo da je reč o privatnoj upotrebi, ugostiteljskim objektima ili kancelarijama na vodi nastavila je da raste i nakon korone, ali rastu i cene repromaterijala. U zavisnosti od zahteva investitora, splav veličine sto kvadrata može da košta 60.000 evra ali i pola miliona. Danas objekti na vodi po svom kvalitetu pariraju kućama, tvrde naši sagovornici, a u interesu svih – proizvođača, kupaca i države – bi bile mere kojima bi se konačno uredilo zakupljivanje mesta za splav.

38. PRIVREDNI RIBOLOV U SRBIJI: Ribari zapetljani u birokratskoj mreži
Premda u poslednjih nekoliko godina zvanična statistika beleži rast broja privrednih ribara, oni tvrde da ih sada ima 4,5 puta manje u odnosu na početak ovog veka i dodaju da su do tako drastičnog pada doveli propisi koji im onemogućavaju normalan rad, ali i masovni krivolov. Da je krivolov ogroman problem saglasne su i organizacije koje izdaju dozvole za ribolov, ali po mnogim drugim pitanjima njihovi stavovi se razilaze od procena ribara.

Intervju

40. LEANA TAJKOV, NOVINARKA, KOMUNIKOLOŠKINJA, NEKADAŠNJA KOŠARKAŠICA I SADAŠNJA PREDUZETNICA: Jedna žena i njenih sedam kamiona i poluprikolica
„U SAD sam živela u uređenom sistemu koji me je razmazio kao građanku, jer sam navikla da sve savršeno funkcioniše. U Španiji me je, s druge strane, dočekao birokratski haos kao i kod nas, pa sam se „resetovala na prethodna podešavanja“, navodi Leana Tajkov neka od svojih iskustava u stranim zemljama, u kojima se bavila košarkom, novinarstvom i kreativnim pisanjem. Danas, između ostalog, vodi podkast „Dnevnik jedne špediterke“ jer se iznenada, spletom životnih okolnosti, našla na čelu transportnog preduzeća „TGA-TRANS“ iz Bečeja. Obrevši se u poslu kojim dominiraju muškarci, razvila je sopstveni stil rukovođenja o kome kaže: „Mogu da budem doterana, fina i ljubazna kada procenim da će mi to dati određenu pregovaračku prednost, ali mogu da budem i neko ko veoma dobro ume da se bori za sebe i svoju kompaniju“.

Skener

44. ODGOVORNOST KOMPANIJA ZA POVREDE I POGIBIJE NA POSLU: Nema zatvora za ubice radnika
Pred kraj aprila usvojen je novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, na koji se čekalo punih 18 godina. Novi propisi daju veća ovlašćenja inspektorima, sada mogu da izreknu više novčane kazne i da na duže vreme zatvore rizično mesto. Obaveze kompanija su takođe uvećane, moraju po zahtevu radnicima da omoguće periodične zdravstvene kontrole kao i da izdaju posebna odobrenja za rad kod visokorizičnih poslova. Međutim, i dosadašnji zakon pružao je mogućnost za bolju preventivu i oštrije kazne kod propusta, ali je njegova primena bila „mlaka“, što zbog nevelikih potencijala inspekcija rada, dobrih kompanijskih advokata ili političke zaštite poslodavca.

48. ISKUSTVA SEZONSKIH RADNICA U POLJOPRIVREDI: Ako naiđe inspekcija, moraš odmah da se izgubiš na njivi
Sezonske radnice u poljoprivredi su većinom sredovečne žene koje su ostale bez posla, ili penzionerke koje ne mogu da žive samo od tih primanja. Do posla dolaze neformalno, preko poznanika, a u slučaju da dođe inspekcija, nadzornik ih upozorava da se izgube „negde na njivi“. Žene su po pravilu manje plaćene od muškaraca, iako postoje poslovi koji se poveravaju samo ženama, jer kako kažu sezonske radnice „traže preciznost i higijenu i zato što bi muškarac to uradio ofrlje“.

Nove tehnologije

50. „DIRIGENT ACOUSTICS“, INOVATOR U OBLASTI ZVUKA: Buka nije u modi
Kompanija „Dirigent Acoustics“ bavi se zvukom kroz nekoliko usko specijalizovanih delatnosti. Kada je u pitanju neželjen zvuk ona meri buku i zvučnu izolaciju, projektuje mere zaštite od buke u spoljašnjoj sredini i zvučnu izolaciju u objektima. Kada se radi o kvalitetu zvuka, njen posao je projektovanje koncertnih dvorana, muzičkih i drugih studija i vrhunskih audio sistema. Pored toga, ovo preduzeće u saradnji sa naučnim institutima razvija i sopstvene proizvode u oblasti akustike, među kojima je i prvi mikrofon u svetu na bazi grafena.

Nauka

52. ZAŠTO SU SLOŽENI SISTEMI PODLOŽNIJI KOLAPSU: Do napretka se sporo stiže, ali put do propasti je brz
Znanja iz prirodnih nauka i ona koja smo stekli proučavanjem ljudske civilizacije upućuju da što je neki sistem složenije umrežen, to brže propada. Dovoljno je da se jedan od ključnih čvorova razveže, pa da podstakne „kaskadne kvarove“ u celoj strukturi. Dosadašnje iskustvo pokazuje da kada ljudi pokušavaju da izbegnu propast, obično preduzimaju radnje koje samo pogoršavaju situaciju. Tome smo svedoci i danas.

Koktel

56. TITO KAO TURISTA: Ruka mi se već bila ukočila, otpozdravljajući!
Doživotni predsednik SFRJ je tokom svog mandata obišao preko 70 zemalja, a njegove diplomatske posete su mu uveliko omogućavale da se ponaša i kao turista. Tito je u stranim zemljama imao pristup sadržajima koji su dostupni samo malom broju privilegovanih, ali je istovremeno umeo da „spontano“ zaigra sa narodom po selima i da se satima rukuje sa običnim ljudima. Cela armija saradnika je za njega pisala posebne vodiče o istoriji, kulturi, politici i ekonomiji zemalja koje je posećivao, uključujući poverljive informacije i „škakljiva“ pitanja.

58. OZELENJAVANJE SPORTA: Patike od kukuruza, dresovi od taloga kafe
Većina sportske opreme i dalje se proizvodi od sintetike i sličnih materijala koji škode čoveku i životnoj sredini, a oko 85% istrošene sportske odeće, obuće i rekvizita završi na otpadima ili se spaljuje. Najveći recikleri sportske opreme su Nemačka i Singapur, dok su Britanci „izbacili na tržište“ prvi fudbalski klub koji je igrao u dresovima napravljenim od reciklirane plastike i taloga kafe. Prve reciklirane patike proizvedene su još 1994. a danas se prave i od biomase u vidu kukuruza, algi i prirodnog kaučuka.

Komunikacije

60. ŠTA O ODNOSIMA SAD I KINE MISLE NJIHOVI GRAĐANI: Nekada konkurenti, sada neprijatelji
Ogromna većina Amerikanaca ne doživljava više Kinu samo kao najvećeg ekonomskog konkurenta, već kao neprijatelja koji direktno ugrožava bezbednost SAD. Kineski građani uzvraćaju istom merom, pri čemu preko dve trećine njih smatra da je Kina nadmašila američku privredu i postala vodeća u svetu. Za razliku od mlađih Amerikanaca, koji su nešto otvoreniji za ekonomsku saradnju sa Kinom od starijih generacija, u Kini su najveći nacionalisti mladi. U obe države, visokoobrazovani su najpesimističniji da će se odnosi između dve zemlje poboljšati.

Reprint

62. MAJKL LIND, AMERIČKI PROFESOR, PUBLICISTA I NOVINSKI UREDNIK: Zašto sam protiv vodeće ekološke mantre o spašavanju planete?
Spašavanje planete postalo je nova religija političara, poslovnih elita i intelektualaca na Zapadu, koja je zamenila misiju hrišćanstva da spašava ljudske duše. Ali šta ova mantra današnjih mejnstrim ekologa zapravo znači“ Kad se detaljnije ispita, to je zahtev da planetu spasimo od postojanja ljudskih bića. Ako dabrovi izgrade branu radi sopstvenog opstanka i njome ugroze druge životinje i biljke, to je prirodni poredak. Ako ljudi malaričnu močvaru pretvore u rezervoar za vodu da milioni drugih ljudi ne bi pomrli od zaraze, to je zločin jer dovodi u pitanje opstanak lokalne vrste žaba.

Vremeplov

64. KAKO SE PUTOVALO U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI: Ako Srbi pljačkaju sopstvene vladare, šta li tek rade strancima
U srednjovekovnoj Srbiji, najbrže i najudobnije se putovalo brodom, jer su kopneni putevi bili toliko uski, blatnjavi i puni rupa, da su se karavani kretali istom brzinom kao i pešaci. Mnogi strani putnici su više od neudobnosti strepeli od pljačkaša, kojih je bilo svih fela – od odmetnutih gramzivih plemića, preko organizovanih razbojničkih družina, do sitnih lopova.

Чланак Biznis & finansije 209: Privreda na vodi – Kako “upecati” dobar posao? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Milica Radulović, izvršni koordinator tog udruženja, tvrdi da je to jedan od razloga što je pre više od decenije nastao UMPS sa ciljem da se njegovi članovi međusobno ispomažu, bilo da se radi o razmeni informacija o klijentima i poslovnim saradnicima, bilo da je u pitanju savet kako rešiti određeni problem od onih mladih privrednika koji su već prevazišli isti takav problem.

Izazovi sa kojima se suočavaju mladi preduzetnici

„Istraživanja koja smo radili, kako među članovima, tako i širom Srbije sa partnerskim organizacijama, obično su nam davala nekoliko istih odgovora. Prvi problem je pomenuti nedostatak poslovnog iskustva, koji ide ruku pod ruku i sa nedostatkom kapitala i mreže kontakata. Neretko, mladi imaju utisak da ne mogu da konkurišu onima koji u biznis ulaze iskusni i da samim tim učestvuju u nefer borbi na tržištu. Ipak, entuzijazam i inovatvni pristup često pomažu da se te razlike anuliraju“, kaže Radulović.

Dodaje da je mladim privrednicima problem i nedostatak informacija o preduzetništvu. Naime, prilikom pokretanja sopstvenog biznisa mladi se često ne pripreme dovoljno dobro za administrativne izazove, fiskalne i nefiskalne namete, koji su obično nerazumljivi početnicima u biznisu. O postojećim olakšicama za preduzetnike mladi nisu dovoljno informisani, zbog čega ih i ređe koriste.

Pored svega ovoga, mladim osnivačima kompanija potrebno je i ono zbog čega se veliki broj njih pridružio UMPS-u: podrška. Preduzetništvo seu našem društvu i dalje smatra rizikom. Ono nije popularan karijerni put, pa se tako mladi neretko susreću sa nerazumevanjem u okruženju. Zato im je povremeno potrebno i ohrabrenje, kaže ona.

Izvor: Biznis u regionu

Foto: Berkeley Communications, Unsplash

Чланак Šta najviše muči mlade privrednike u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nije redak slučaj da preduzetnici dođu do uspešne poslovne ideje pokušavajući prvo da nađu rešenje za neku sopstvenu potrebu. Tako je počela i novosadska preduzetnica Zorka Šuka, kada je pre nekih šest godina, ukrašavajući svoju kuću, odlučila da proizvodi dekorativne valjke. „Želela sam da kupim neke lepe tapete, ali su sve bile previše skupe. Razmišljajući o tome kako mogu drugačije da osvežim zid, setila sam se da mi je u kući ostalo nekoliko valjaka za proizvodnju šara, koje je ranije pravila moja svekrva. Kada sam ih isprobala oduševila sam se izgledom zidova i odlučila da oživim ovaj zaboravljeni stari zanat“, priča Zorka Šuka kako je sve počelo.

Pošto se prethodno bavila cvećem, nije znala ništa o tome kako se prave dekorativni valjci, pa su ona i njen suprug Milan počeli da istražuju i eksperimentišu u njegovoj mašinskoj radionici. Proizveli su mnogo valjaka koji su završili u kanti, sve dok konačno nisu otkrili idealnu recepturu za njihovu proizvodnju. Recept, naravno, ne otkriva javnosti, ali kaže da je najbitnije na pravi način pripremiti sirovu gumu i ispeći je na određenoj temperaturi. Zatim treba pronaći i pripremiti dobar aplikator, proizvesti osnovu za valjak, utisnuti šare na njega i učiniti povezivanje svega toga jednostavnim. Budući da su za teže mašinske radove prilikom izrade valjaka potrebni stručnost i snaga, u njima joj muž pomaže „na volonterskoj bazi“, dok se Zorka bavi finijim radovima na izradi šara, promociji i prodaji.

Sa prodajom nije imala problema jer je vrlo brzo otkrila da je takva roba tražena ne samo na našem, već i na stranom tržištu. Zato je 2017. godine registrovala firmu pod nazivom „Roller Rock“, a njenom internacionalnom imenu je kumovalo ogromno interesovanje kupaca iz sveta.

Nema zanata bez alata

Da bi razvila i plasirala svoj proizvod na tržište, Zorka Šuka je morala da prevaziđe više problema. „Prvo, nisam imala od koga da učim zanat, jer proizvođača valjaka u našoj zemlji gotovo da i nema. Drugi problem je bila nabavka alata, koju smo finansirali iz porodičnog budžeta. Pojedine uređaje sam lako našla, poput prese za pečenje, ali bilo je i onih koje nisam mogla da nađem u Srbiji, pa sam ih naručivala iz inostranstva. Neke smo čak muž i ja morali sami da napravimo. Treće, nije bilo lako naći ni pojedine sirovine, kao što je sunđer za aplikator, koji je neophodan da bi na valjak uopšte mogla da se nanosi boja. Zato smo sami napravili i alat kojim ćemo izvlačiti valjkasti deo sunđera“, priseća se naša sagovornica trnovitih početaka.

U početku je izlagala svoje valjke na manifestacijama koje okupljaju proizvođače starih zanata i kreativnih rukotvorina, a potom je počela sve više da ulaže u njihovu prodaju preko interneta. „Pošto pripadam starijoj generaciji, meni je sve to bilo strano i potpuno nepoznato“, ne krije Zorka i nastavlja: „Zato sam pohađala razne kurseve o onlajn marketingu i promociji preko društvenih mreža. Kočilo me je i to što nisam dobro znala engleski jezik, pa sam morala dodatno da učim. Ali, ništa od toga mi nije bilo teško jer sam verovala da će mi sav taj trud omogućiti da ubuduće živim od onoga što volim da radim“.

Zorka Šuka sada vodi naloge na društvenim mrežama za svoje preduzeće i komunicira sa kupcima iz svih delova sveta, budući da preko jedne izvozničke firme valjke prodaje u Americi, Evropi, Australiji… Mnogo kupaca ima i u Turskoj gde se prodaju tradicionalne i orijentalne šare, dok se na Zapadu traže najraznovrsnije, od apstraktnih i onih sa geometrijskim oblicima, do retro šara. Novosadsko preduzeće u svojoj ponudi ima oko 180 dezena, „a mogla bih da prodajem i mnogo više“, ističe Zorka, „da sam od Ministarstva privrede dobila sertifikat da se bavim starim zanatom. Međutim, odbili su me zato što ne proizvodim sve ručno, iako je ovo stari zanat u kojem su se i pre sto godina koristile mašine“.

Iako očigledno razmišlja o povećanju prodaje, naša sagovornica ipak ne želi previše da širi poslovanje. Smatra da je u godinama kada bi trebalo da radi onoliko koliko joj zdravlje dozvoljava, zarađujući sasvim dovoljno za svoje potrebe. Iz iskustva sa prethodnim privatnim poslom, zna da bi joj angažovanje još radnika i značajnije širenje proizvodnje stvorilo prevelike obaveze a malu korist. „Ne treba mi veliko preduzeće, ja samo želim da radim posao koji volim i da živim od njega“, ističe Zorka Šuka.

Od grnčara do vinara

Dekorativni valjci svoju popularnost ne duguju samo zanimljivim dezenima i Zorkinim marketinškim veštinama, već i činjenici da se mogu koristiti za različite namene, kao što su ukrašavanje tekstila, nameštaja i slično. „Do tog saznanja sam došla sasvim slučajno. Imala sam jednu mušteriju iz SAD koja je kupovala mnogo valjaka i jednog dana sam je pitala šta radi sa njima. Rekla mi je da ih koristi za ukrašavanje kuhinjskih krpa, koje prodaje kao svoja mala umetnička dela. Poslala mi je slike krpa i oduševila sam se kako izgledaju. To mi je otvorilo nove perspektive, jer sam shvatila da moji valjci mogu imati veoma široku primenu“, kaže sagovornica B&F-a.

Radoznala preduzetnica je ubrzo potom kupila boje za tekstil i isprobala svoje valjke na jastučićima, stolnjacima, draperijama… Zatim je na čuvenoj novosadskoj „Najlon pijaci“ kupila stari drveni nameštaj, premazala ga osnovnom bojom i preko njega prešla valjcima. Prema njenim rečima, sve što je uradila izgledalo je izvrsno, pa je počela da reklamira valjke kao multifunkcionalni proizvod. Nešto kasnije se ispostavilo da su ga i grnčari koristili za utiskivanje šara na keramiku, a jedan kupac valjaka koji se bavi proizvodnjom vina, upotrebljava ih prilikom izrade etiketa.

Tradicija širom Balkana

Nekada su gostinske sobe većine vojvođanskih kuća bile poznate po specifičnim šarama na zidovima. Prvo su ih ukrašavali dobro plaćeni majstori, a kasnije je to postalo toliko masovno da je skoro svako domaćinstvo imalo svoj valjak. No, vremena su se menjala a sa njima i stilovi uređenja životnog prostora pa su ovakve šare u jednom trenutku potisnule tapete, zatim španski zidovi, zidovi okrečeni u jednu ili više boja… Činilo se da se dekorativni valjci nikada više neće vratiti u modu, ali, kao što znamo, moda se reciklira možda čak i više nego papir. Tako su valjci, i to pravljeni u srcu Vojvodine, povratili staru slavu.

Pre ulaska u ovaj posao, Zorka Šuka je mislila da su oni tipično vojvođanski proizvod, ali je posle opsežnog istraživanja i razgovora sa ljudima iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, došla do potpuno drugačijeg zaključka.

„Ispostavilo se da su se oni tradicionalno koristili i na jugu Srbije, u Bosni i Hercegovini, na primorju Hrvatske, ali i u mnogim drugim delovima Balkana”, navodi sagovornica B&F-a i dodaje da zato ne čudi što „Roller Rock“ prodaje svoje valjke u gotovo svakom kutku naše zemlje.

Kako se koristi valjak?

Ovaj alat se sastoji iz nekoliko sklopivih delova. Prvi je aplikator koji nanosi boju na valjak. Na njega se najpre stavlja sunđer, koji se zatim ravnomerno potapa u boju, posle čega se postavlja dekorativni valjak. Pre početka rada, poželjno je napraviti probni otisak. Kada se uverite da je sve u redu, možete otpočeti sa dekorisanjem zida tako što ćete povlačiti valjak od vrha na dole, pri čemu morate voditi računa da uvek polazite sa iste tačke i da svaki put vršite isti pritisak.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Чланак Roller Rock, proizvođač dekorativnih valjaka: Osvežava zidove i stare zanate се појављује прво на Biznis i Finansije.

Osnivači i naslednici nisu isti. Ovu mantru konsultanti su do sada ponovili sigurno nekoliko hiljada puta, ali čini se da postoji potreba za utvrđivanjem tog gradiva. Osnivači kompanija su specifični ljudi, koji nemaju samo „preduzetnički njuh“ i dobre ideje, već i marljivost i znanje kako te ideje da realizuju. „To se ne uči, takav se jednostavno rodiš“, kaže prvi domaći konsultant za tranziciju u porodičnim preduzećima Boris Vukić, aludirajući na neke urođene predispozicije osnivača ali i na neiscrpnu želju za uspehom koja ih motiviše da rade i više od 12 sati dnevno.

Deca ne moraju da budu kopija uspešnih roditelja

Stvaralački kapacitet svakog pojedinca na ovoj planeti je ograničen trajanjem njegovog života ili, u boljem slučaju, zdravstvenim stanjem koje mu omogućava da radi ili ga pak sprečava u tome. Mnoštvo osnivača uspešnih kompanija uopšte ne razmišlja o prestanku rada, a jedan od Vukićevih klijenata je jednom izrekao naširoko čuvenu rečenicu „Ako ja jednoga dana umrem“. Od onih koji pak razmišljaju o budućnosti, većina se nada da će, kada za to dođe vreme, „u njihove cipele“ uskočiti njihova deca.

Ipak, izreka da iver ne pada daleko od klade nije primenjiva u svim oblastima života. Dobar primer za to je poslovanje, gde deca najvčešće nemaju takav preduzetnički poriv kao njihovi roditelji. Srećom, ni ne moraju da ga imaju. Privatne kompanije koje su preživele sve izazove u poslednjih nekoliko decenija u Srbiji uglavnom su dovoljno porasle da više ne funkcionišu kao preduzetničke radnje, već imaju više zaposlenih i nešto kompleksniju organizacionu struku od jednog čoveka koji radi sve u firmi. Njima dakle nisu potrebni uporni i preduzetni lideri već profesionalni menadžment. A menadžeri mogu biti i njihova deca, ako su stekla određeno ekonomsko obrazovanje i dovoljno radnog iskustva, ali i profesionalci dovedeni „sa strane“.

Oba ova izbora su u redu ali treba imati u vidu da je za uspešnu tranziciju potrebno izvršiti sve četiri pripreme a ne samo jednu, poručili su učesnici ove konferencije. Prva je profesionalizacija preduzeća, sledi je već pomenuta priprema naslednika za kojeg je najbitnije da nije nateran da preuzme kompaniju već da to zaista želi, zatim priprema osnivača jer je većini ljudi veoma teško da drugima prepuste svoje životno delo, i na kraju – priprema porodice kao i implementacija porodičnog protokola, dokumenta koji predstavlja spisak pravila ponašanja i reguliše odnose u firmi.

Roditelji bi u isto vreme i da predaju ali baš i da ne predaju firmu

Prema rečima učesnika Bizitove konferencije, pomoć oko profesionalizacije i tranzicije vlasništva uglavnom traže naslednici, dok joj se osnivači često opiru. Međutim, i kada pristanu na nju, ona ne ide uvek glatko.

Kako kaže jedna naslednica, čak i kada roditelji svoja zaduženja olako prenesu na vas, često nastave da vam se mešaju u posao jer oni to zapravo urade samo „na papiru“ ali u svojoj glavi još uvek nisu raskrstili sa preduzećem.

I ostali naslednici imaju slična iskustva. „Kada smo, na moju inicijativu, ušli u proces profesionalizacije morali smo da dovedemo nove kadrove, iskusne menadžere ali i struke iz drugih oblasti kao što je HR. Gledajući sve to moj otac je konstantno džangrizao jer, kako je tvrdio, iracionalno povećavamo troškove. Ipak, posle nekoliko godina ispostavilo se da su ti troškovi bili minorni naspram onoga što je kompanija počela da zarađuje. Samo je trebalo izdržati da se taj proces završi. I slušati njegove žalopojke da ćemo propasti“, rekao je jedan od naslednika na jučerašnjoj konferenciji, čiji identitet nećemo objavljivati budući da je ovaj događaj održan u opuštenoj atmosferi, bez prisustva novinara, kako bi vlasnici kompanija mogli otvoreno da pričaju o svim izazovima sa kojima se suočavaju.

Šta se desi u šok sobi, ostaje u šok sobi

Mnogi od njih su sa okupljenima podelili sitne trikove koji su im pomogli da steknu autoritet koji često nedostaje naslednicima. Na njih naime stariji zaposleni obično gledaju kao na povlašćene „sinove i ćerke“ koji su ceo život jeli zlatnim kašikama i koji ni za šta nisu morali da se potrude. Zato kada preuzmu preduzeće oni moraju da se bave njegovom modernizacijom i sređivanjem, ali i da se konstantno dokazuju okolini. „Znajući da ću se po završetku fakulteta vratiti u porodično preduzeće i u jednom trenutku ga preuzeti, jedan mentor mi je rekao da će moj najveći uspeh biti da me jednog dana zovu mojim imenom a ne nečijim sinom ili unukom“, izjavio je jedan od govornika, koji je u tome uspeo tek posle velikog i riskantnog poslovnog podviga.

Trikovi koje su juče podelili vlasnici porodičnih preduzeća su zaista raznovrsni i razlikuju se u zavisnosti od grane privrede u kojoj posluju njihove kompanije, kao i od organizacione strukture istih. Među njima se, osim znanja i vrednog rada, nalaze i kreiranje novih proizvoda ili modernizacija kompanijskog imidža, uvođenje novih tehnologija, prodor na nova tržišta, ali i neki prizemniji kao što je osposobljavanje „šok sobe“ u kojoj se, daleko od očiju radnika, braća – vlasnici preduzeća – raspravljaju. Tako ne narušavaju ni radnu atmosferu, a ni poverenje zaposlenih u rukovodstvo.

Među svim tim interesantnim trikovima i podvizima, ipak se najviše izdvaja onaj koji je izveo Darko Budeč, osnivač kompanije „BUCK lighting“, koji je zahvaljujući uspostavljanju dobrog menadžmenta uspeo da ostvari svoj san – da bude uspešni preduzetnik koji ima odmor u trajanju od dva do tri meseca godišnje. Jer, njegova logika govori da svako ko je vredno radio i izborio se da stvori nešto, treba da dobije mogućnost da deo života i uživa u plodovima svog rada.

Чланак Kako se izboriti za svoje ime u porodičnoj kompaniji koju nasleđujete? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

6. USPON I PAD SVB BANKE: Anatomija jednog kolapsa
Četiri jahača apokalipse ponovo jašu, bankarska pohlepa, deregulacija, revizori sumnjivog morala i obveznice bazirane na hipotekama. Prva je potonula američka SVB banka, potom Credit Suisse, a zaraza se širi i dalje. Ponovo gledamo isti film kao i 2008. godine, tako da znamo ko će da plati ceh, porezni obveznici, samo se ne zna konačan iznos.

8. ILEGALNO TRŽIŠTE NAFTE U NIGERIJI: Pirate na okeanu zamenio rad od kuće
Na nedavano održanim predsedničkim izborima u Nigeriji, glasalo je daleko manje birača od broja siromašnih u ovoj zemlji. To najbolje govori čemu se nada stanovništvo najmnogoljudnije države na afričkom kontinentu, koje uprkos tome što Nigerija pliva u nafti, većinom preživljava kradući naftu. Poslovni model se donekle promenio u aktuelnoj krizi, pa se piraterija na Atlantskom okeanu sve više zamenjuje krađom nafte direktno iz lokalnih cevovoda i njenom preradom u „zanatskim“ rafinerijama. Ovaj posao je toliko raširen, da se njime bave i domaćice.

10. ZALET FILMSKE INDUSTRIJE U SAUDIJSKOJ ARABIJI: Ponovo radi bioskop
Sa ambicijom da postane centar zabave i filmske industrije na Bliskom istoku, Saudijska Arabija je ove godine pokrenula novi program za finansiranje filmova vredan 233 miliona dolara. Otkako su posle 35 godina zabrane bisokopi skinuti sa „crne liste“, domaća kinematografija je u takvom zaletu, da neki komentatori trenutnu filmsku groznicu upoređuju sa vremenom kada je u ovoj državi otkrivena nafta.

Biznis

14. NESTAŠICE U FARMACEUTSKIM LANCIMA SNABDEVANJA: Globalno tržište lekova polako se ljulja
Država i farmaceutske kompanije tvrde da je tržište u Srbiji dobro snabdeveno i stabilno, ali nestašice pojedinih lekova koje se beleže od jeseni prošle godine, uznemirile su građane pa su uz pacijente sa hroničnim bolestima i zdravi krenuli u stvaranje zaliha. Apotekari kažu da nekih lekova i dalje nema na tržištu, podsećaju da svaki dan u kome se medikamenti ne izdaju za zdravstveni fond predstavlja uštedu i da je održavanje stabilnog snabdevanja moguće, ali je skupo. Glavni uzrok oscilacija u ponudi lekova je to što smo pre više od tri decenije ugasili proizvodnju sirovina i kao druge velike svetske kompanije oslonili se na jeftin uvoz sa Dalekog istoka. Cene više nisu tako niske, a ostalo su odradili pokidani lanci snabdevanja tokom pandemije i zbog rata u Ukrajini.

16. ČELIČNI STOLOVI IZ NIŠA PO MERI BELGIJANACA: Neki drugačiji nameštaj
„Tim industri stil“ proizvodi metalni nameštaj za kompaniju iz Belgije koja ima čitav lanac prodavnica čeličnog nameštaja. Preduzeće i ostale svoje proizvode radi skoro isključivo za inostrano tržište, jer se prema rečima njegovog direktora Miloša Veljkovića, investitori u Srbiji najčešće odlučuju za najjeftinija rešenja, a čelik i proizvodi od čelika to nisu.

18. KAKO JE RAT U UKRAJINI UTICAO DA ČVARCI U SRBIJI POSTANU EKSKLUZIVA: Cena čvaraka kao pršute
Najpoznatiji proizvođači čvaraka u Srbiji i sami priznaju da se nikada do sada nije desilo da se cena čvaraka u prodavnicama izjednači sa cenom pršute. Osnovni razlog je u poskupljenju sirovine, jer zbog problema sa stočnim fondom u Srbiji, kvalitetni čvarci kod nas se prave od svinja iz uvoza. Cene rastu još od 2019. godine, kada su Kinezi zbog afričke kuge počeli da kupuju svinjsko meso iz Evrope, ali nakon izbijanja sukoba u Ukrajini, cene svinjskog mesa su skočile čak za 70 odsto. Sada je cena kvalitetne sirovine za čvarke tri puta veća nego što je bila pre svih tih dešavanja.

Finansije

22. SVE GLASNIJI ZAHTEVI DA SE VRATI PORESKI KREDIT NA ULAGANJA U OPREMU: Privrednike nema ko da čuje
Četiri petine privrednika u Srbiji smatra prioritetnim da država vrati poreski kredit za ulaganje u osnovna sredstva za poslovanje, pokazuju istraživanja PKS. Uprkos tome što preduzeća i poslovna udruženja već godinama traže da se vrati ova poreska olakšica, Ministarstvo finansija odbija da usvoji taj predlog, bez jasnih obrazloženja u javnosti šta su razlozi.

24. MARIJA OBRADOVIĆ, NAUČNA SARADNICA U INSTITUTU ZA NOVIJU ISTORIJU: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira
Danas se na Beogradskoj berzi nalazi svega 0,34% firmi registrovanih u APR-u. Među njima nema onih koje pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću, niti ijednog javnog preduzeća. Srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%. Način na koji je izvršena privatizacija u Srbiji i destimulisan rad berze, izrazito je pogoršao standard najšireg sloja stanovništva i drastično uvećao mortalitet. O kvalitetu života govori podatak da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

26. PRISTUPAČNE I INOVATIVNE MOGUĆNOSTI ZA FINANSIRANJE: Jačanje otpornosti kompanija
Preduzeća su nastavila da ulažu i u krizi, ali je primetan oprez u pogledu dugoročnijih ulaganja zbog političke i ekonomske neizvesnosti, pokazuje istraživanje Evropske investicione banke u zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Mada je potražnja za kreditima i dalje jaka, preovlađuju zahtevi za kreditiranjem obrtnih sredstava, a pooštravanje uslova kreditiranja moglo bi dodatno da ugrozi inovacione firme. Stoga će stvaranje pristupačnih i inovativnih mogućnosti za finansiranje biti od suštinskog značaja za podsticanje zelene i digitalne tranzicije.

Temat – Šta znači razmišljati digitalno

31. DIGITALIZACIJA I PODMLAĐIVANJE PORODIČNIH KOMPANIJA: Što bi rekao jedan osnivač, „ako jednog dana umrem“
Osnivačima porodičnih preduzeća većinom nije lako da prepuste upravljanje naslednicima, a naslednicima da se izbore da ne prođu kao princ Čarls. Da li je teže biti roditelj ili direktor svom detetu? I obrnuto, da li je mladima teže da se izbore za svoje ideje – na primer da se umesto u ciglu i cement ulaže u računarstvo u „oblaku“ – kada je direktor ujedno i roditelj?

34. KOLIKO JE DOMAĆA PRIVREDA TEHNOLOŠKI „POTKOVANA“: Vajber, kralj srpskog interneta
Sajt poseduje čak 82% firmi u Srbiji, od kojih je dve trećine na srpskom internet domenu. Međutim, onlajn prodaju preko sajta ima svega oko 36% preduzeća, dok su omiljene društvene mreže za prodajne aktivnosti i dalje Fejsbuk i Instagram. Vajber je nedovoljno iskorišćen u poslovne svrhe, imajući u vidu da sa 90% udela u Srbiji apsolutno dominira među servisima za instant razmenu poruka, rečeno je na konferenciji DIDS 2023 povodom predstavljanja rezultata do kojih je došao RNIDS u istraživanju „Upotreba digitalnih tehnologija u poslovanju“.

36. IT REŠENJA ZA DOMAĆE TRŽIŠTE: Bez alata nema zanata
Mala i srednja preduzeća koja posluju van IT industrije nemaju mnogo koristi od rekordnog izvoza IT proizvoda i usluga iz Srbije, ali mogu biti na velikom dobitku ako sarađuju sa našim IT kompanijama koje rade za domaće tržište. Proizvođači domaće pameti mogu pomoći manjim firmama da na vreme poboljšaju svoje poslovanje i postanu dovoljno jake da ih sutra „ne pojedu“ veliki igrači iz sveta, koji ovde dolaze s ogromnim kapitalom.

38. DEJV BIRS, KOAUTOR KNJIGE „TRENJE“ O NESVAKIDAŠNJEM PRISTUPU POSLOVANJU: Kako osloboditi srećne hemikalije u mozgu vašeg kupca?
Danas se insistira na tome da informacije i proizvodi budu što dostupniji ljudima, i malo je stvari oko kojih zaista moramo da se potrudimo. Zato smo prestali da cenimo proizvode, a u nekim slučajevima i ljude, kaže britanski stručnjak Dejv Birs, koji kompanijama predlaže drugačiji pristup prodaji – podsticanje kupaca da ulože više truda u korišćenje određenih proizvoda kako bi ih više cenili.

40. FREDRIK HAREN, ISTRAŽIVAČ KREATIVNOSTI: Skromnost i samopouzdanje su izvori novih ideja
Da biste mogli sebe da nazovete kreativnim ne morate biti genije kakav se retko rađa, poput Leonarda da Vinčija. Dovoljno je da posmatrate svet oko sebe, da unapređujete već postojeće ideje i da imate dovoljno samopouzdanja da razmišljate van uobičajenih granica. Ali, prvi preduslov za kreativnost je da budete skromni, jer ako mislite o sebi kao o savršenom biću teško da ćete uvideti potrebu da se usavršavate.

Intervju

42. VLADIMIR KRŽALIĆ, ASTROFOTOGRAF: Pod sjajem zvezda svake noći
Ako mislite da su fotografije koje objavljujemo nastale pomoću profesionalne fotografske opreme, specijalnih stativa i dodataka za rasvetu, astrofotograf Vladimir Kržalić ima veliko iznenađenje za vas – u današnje vreme možete da napravite izuzetno kvalitetne fotografije noćnog neba prosečnim pametnim telefonom, dok kao stativ možete da koristite i kamen koji ste našli pored puta. Naravno, za to vam je potrebno fotografsko i astronomsko predznanje koje je sagovornik B&F-a spreman da podeli sa svima koji su zainteresovani za astrofotografiju.

Skener

48. KOLIKO VLASNICI MAJSTORSKIH RADNJI IMAJU POSLA: Mušterije se baš i ne grabe
Iako je uvreženo mišljenje da se na bilo kog majstora u Srbiji čeka u redovima, jer ih je malo, majstori sa kojima smo razgovarali kažu da se do mušterija ne dolazi lako, pa moraju da se oglašavaju. No, i kada nemaju posla odlažu dolazak, da bi se stekao utisak kako su prezauzeti. Njihovi glavni klijenti su domaćinstva, dok drugi preduzetnici jako retko zovu majstore „iz oglasa“ za popravke svojih uređaja, već se oslanjaju na servisere. Koliko ima električara, vodoinstalatera, bravara, parketara, keramičara i drugih zanatlija u Srbiji nemoguće je utvrditi, jer mnogi rade u „sivoj zoni“, ili im je to samo dopunski posao „za popodne“.

50. NAJUSPEŠNIJI PREDUZETNICI O AKTUELNOJ KRIZI: Finansijska gimnastika
Skoro tri četvrtine najuspešnijih preduzetnika u Srbiji izjavljuje da zbog nagomilanih posledica trogodišnje krize moraju da rade više kako bi održali postojeće rezultate, a tek nešto iznad desetine se nada da će ostvariti značajniji rast prihoda, između 15 i 25%. Mada 78% ispitanika ocenjuje da ovako nestabilna situacija zahteva veliki oprez, više od polovine ne namerava da odustane od planiranih ulaganja, dok 48% najavljuje da će povećati boj zaposlenih, pokazuje najnoviji „EY Preduzetnički barometar“.

Nove tehnologije

52. SPORNI NADZOR NAD KORISNICIMA SOCIJALNE POMOĆI U DANSKOJ: Političko usijanje zbog algoritma
Državni službenici u Upravi za javna dobra, nadležnoj za socijalnu zaštitu u Danskoj, ističu da su razvili jedan od najsofisticiranijih i najsveobuhvatnijih informacionih sistema u svetu za otkrivanje prevara, koji je zasnovan na mašinskom učenju. Civilni sektor, ali i danska Uprava za zaštitu podataka međutim tvrde da ova državna institucija radi isto što i američka Agencija za nacionalnu bezbednost. Drugim rečima da krši prava građana, pod izgovorom da te iste građane štiti od bezakonja.

Nauka

54. DA LI JE DRUGI, TAMNI VELIKI PRASAK STVORIO SKRIVENI SVEMIR: Mračni blizanac
Dvoje američkih fizičara objavili su radikalno novu teoriju da su postojala dva Velika praska, od kojih je prvi bio onaj poznati, svetli i vrući, a da je nakon toga usledio drugi, mračni blizanac, odgovoran za stvaranje skrivenog svemira – tamne materije. Budući da su sve potrage za ovom fantomskom supstancom do sada ostavljale istraživače „praznih ruku“, nova teorija otvara mogućnost da naučnici konačno dokuče njeno poreklo i otkriju gde da traže njene tragove.

Koktel

56. GORJANA PONJEVIĆ BALLANI, RESTAURATORKA DRVENOG NAMEŠTAJA I STOLARIJE: Doktorka za drvo
Gorjana Ponjević Ballani je do sada restaurirala veliki broj starih predmeta od drveta za klijente u zemlji i inostranstvu i radila na mnogim objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Od svih priznanja koje je dobila, jedno je posebno. „Moja ćerka me je pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula“, kaže za B&F preduzetnica iz Zrenjanina koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.

58. TRADICIJA I MODERNA UMETNOST: Davidov sitni vez
David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, bio je jedini muškarac koji se prijavio na konkurs za tradicionalnu izložbu rukotvorina „100 žena – 100 minijatura“ u organizaciji „Etno mreže“ i dobio nagradu za tehniku veza. Talenat za vez je nasledio od svojih baka, a želja mu je da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza. „Kao što slikar koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“, kaže za B&F mladi umetnik iz Zaječara.

Komunikacije

60. DA LI BI ROBOTI BILI BOLJI IZVRŠNI DIREKTORI OD LJUDI: Neumoran račundžija, loš pregovarač
Ako bi se rukovodili elementarnom finansijskom računicom, veštačka inteligencija bi bila mnogo isplativiji kandidat za poziciju izvršnog direktora u preduzeću nego čovek. Zagovornicima ove opcije stoje na putu istraživanja među upravljačima, akcionarima i zaposlenima u kompanijama, koja pokazuju da ogromna većina smatra kako bi mašina verovatno bolje računala, ali bi zato bila očajan sagovornik i pregovarač, i samim tim bi donosila „sumnjive“ odluke. Malo je onih koji veruju da će mašine ikada biti u stanju da komuniciraju kao ljudi.

Reprint

62. KAKO DA IZRAČUNATE KOLIKO VREDI VAŠE SLOBODNO VREME: Nekad je skuplja dara nego mera
Vreme je novac, ili barem tako kažu. Ali koliko zapravo vredi vaše vreme? Kada odlučujete što ćete sa svojim slobodnim vremenom, može vam biti od pomoći da mu stavite cenovnik. Tako ćete bolje moći da utvrdite da li ste zaista na dobitku ukoliko na svaki sat u svom danu gledate kroz prizmu „koliko bih sada mogao da zaradim?”

Vremeplov

64. SRPSKA ŠTAMPA O PROPASTI „TITANIKA“: Zadržite vaš izveštaj, dobićete sumu u četiri cifre
Novine u Srbiji su bile pune protivurečnih vesti o tragediji koja je zadesila „Titanik“ i zato što neki novinari nisu znali dobro strane jezike, pa su pogrešno prevodili ono što je pisalo u telegramima. U želji da se nadmaši konkurencija, nije nedostajalo priča o tome da je brod bio uklet, pa ni tvrdnji da je informacije zadržavao „jedan zločinački nitkov“, direktor Markonijevog društva za bežičnu telegrafiju u Njujorku, da bi ih prvi prodao novinarima.

Чланак Biznis & finansije 208: Šta znači razmišljati digitalno – Poslovanje „izvan kutije“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mala sredina je idealna u procesu zasnivanja porodične kompanije pod uslovom da ima potrebne institucije i dobru infrastrukturu, kaže u razgovoru za B&F Željko Pavlović koji zajedno sa bratom Darkom upravlja kompanijom „Textil“ iz Užica, najvećom, a od prošle godine i digitalnom, veleprodajom tekstilnih materijala u jugoistočnoj Evropi.

„U maloj sredini u početku se lakše dolazi do radne snage nego u većim industrijskim centrima. Brzo se prepoznaje ko je dobar poslodavac i obrnuto. U maloj sredini je lojalnost veća, zaposleni su privrženiji svojoj kompaniji, a život im je dosta lakši nego da su u Beogradu ili Novom Sadu. Oni ne putuju po sat vremena do posla, nema saobraćajnih gužvi, sve je blizu, na 15 minuta hoda. Nama je, takođe, značila, mada nismo planirali, činjenica da smo se opredelili za veleprodaju materijala u tekstilnom basenu koji čine Užice, Bajina Bašta, Kraljevo, Valjevo, Čačak. U celom okruženju se dosta šilo, a posebno kada su od devedesetih krenule privatne fabrike i konfekcije. Društvene firme su propadale, privatnim je zato bilo lakše da dođu do radnika, a poslovni prostor im je bio jeftiniji i troškovi niži nego u Beogradu ili drugim velikim sredinama“, objašnjava Pavlović.

Naš sagovornik naglašava da je prelomni trenutak prelazak iz malog u srednje preduzeće. Tada se javlja problem nedostatka stručnih kadrova koji radije idu ka velikim industrijskim centrima i stranim kompanijama, gde dobijaju daleko veću zaradu nego što to može da im obezbedi mala domaća firma. U toj fazi, ako se ne pronađu odgovarajući menadžeri, većina kompanija preseli centralu u Beograd. Pavlović napominje da je u lokalu ranije bilo teško naći dizajnera, sada je nedostatak ljudi u marketingu, za poslove digitalizacije i IT, a uzaludne su nade da će se oni koji su otišli na školovanje vratiti kući.

Kako vlast da nas čuje

„Nama je to najveći izazov. Trenutno nam je IT pozicija usko grlo, jer smo mi razvojno orijentisani, a danas ceo razvoj ide kroz IT, direktno ili posredno. Marketing nam je takođe izazov, on je sada digitalan i konstantno se menja. Mi smo uvek rešenje nalazili u autsorsingu, ili kombinaciji naši zaposleni i konsultant. To je hibrid koji se pokazao kao dobro rešenje, jer onda imamo eksperta čije znanje usvajamo, a naši zaposleni učestvuju u kreiranju rešenja, tako da kasnije nemamo problem sa implementacijom i daljim razvojem. I uvek smo radili sa najboljima, jer nam se to pokazalo kao najefikasnije. Trenutno imamo eksternog dizajnera, HR-a, finansijskog direktora, sarađujemo sa dve marketinške agencije, jednom u Srbiji i jednom u Hrvatskoj“, navodi Pavlović.

Do skoro je problem bila i logistika, ali se to promenilo otvaranjem auto-puta. Pre toga užički kraj nije bio na mapi bilo kakvih investicija, ni države ni stranih ulagača. Sagovornik B&F-a kaže da nije protivnik stranih investicija, imaju i svojih prednosti i mana, ali generalno donose nova znanja i neke nove prilike za ljude.

„Jedan od problema u maloj sredini je otežana komunikacija sa republičkim, ali i lokalnim institucijama. Mi imamo Poslovni klub čiji sam ja predsednik i ideja nam je bila da okupimo menadžere i vlasnike srednjih preduzeća. Mikro firme su u svojim esnafima, a velike kompanije su ostale okupljene u Regionalnoj privrednoj komori. Naše teme i problemi često nisu zajednički, svakom je potreban sopstveni kanal komunikacije sa državom, a u tom delu ništa se nije promenilo na bolje. Iz vrha države sami dođu kada je nešto deo njihove strategije, ali imam utisak da nas koriste kao dekoraciju. Obično imaju neku agendu iz centrale o tome šta treba da urade, dođu u lokalnu sredinu, slikaju se i to je to. Ne oseća se energija, spremnost da se nešto uradi“, konstatuje Pavlović.

On ističe dobru saradnju sa Regionalnom privrednom komorom čije usluge i servise koriste, a dobro je i što su republička i lokalna administracija jako digitalno napredovale.

„Ali, lokalne institucije su, na žalost toliko centralizovane, bez stvarnih ovlašćenja i opterećene politikom, tako da više sa njima i ne pokušavamo da sarađujemo. Na primer, pre nekoliko godina su svi privrednici dobili ogromne iznose u poreskim rešenjima, otišli smo kao klub i imali baš jedan prijatan, konstruktivan razgovor ali na kraju nisu mogli ništa da urade. Nemaju čak ni zone u gradu, niti pravo da stimulišu neke poreske grupe, tako da je to daleko od poslovne orjentacije. Mislim da se ni preduzetništvo ne promoviše dovoljno, i dalje smo za većinu ljudi neko ko se bogati“, komentariše Pavlović.

Objašnjava da se u načinu privređivanja dosta toga promenilo za poslednje tri decenije.

„Mi smo krenuli kao porodična firma, otac je 1991. osnovao ’Textil’, zajedno sa mojim bratom, a ja sam se pridružio posle nekoliko godina. Razvijali smo se vrlo brzo, 1997. smo već ’eksplodirali’, rasli smo svaki mesec duplo. Pogodili smo momenat, imali uvek dobar asortiman, dobar kvalitet, tako da su ljudi čuli i sami dolazili. Tada još nismo imali svoju prodaju, kupovalo se iz magacina, a nama je pogodovalo to što smo u centru ovog tekstilnog regiona, tako da ljudima nije bilo teško da dođu. Sada je potpuno drugačije, kupovine su češće i sitnije, naši prodavci stalno obilaze kupce, što sa sobom nosi troškove. Sada smo pokrenuli i marketing funkciju, da bi se probili do novih kupaca koje ne poznajemo“, kaže naš sagovornik.

Ne možete sve sami

Pavlović naglašava da je na putu od porodične firme do lidera u prodaji materijala, najvažnije bilo znanje i da ono najviše nedostaje malim i srednjim preduzećima. „Svako ko je preduzetan, on je i istrajan i fleksibilan, orjentisan na rezultat. Ali posao od nas zahteva stalno nova znanja i veštine, što je veliki izazov za nas. Nekada ne znamo tačno šta nam treba, zatim ne znamo koga da angažujemo. Zato smatram da je znanje najvažnija karika u poslu i uvek sam za razmenu znanja i iskustva sa kolegama“, ističe naš sagovornik.

Priznaje da mu je bilo teško kada je svoja ovlašćenja kao suvlasnika prenosio na stručnjake za određenu oblast.

„Dosta mojih kolega misli da će sve moći sami. I mi smo prošli tu fazu, volimo da sve iskontrolišemo i na kraju dodamo nešto svoje. Ali princip ’one man show’ nije dugoročno održiv. Nama je nedostajala organizacija. Imali smo sjajne poslovne rezultate, profit je bio fenomenalan, ali ništa drugo nije funkcionisalo. Prosto nismo imali organizaciona znanja i nismo znali da iskomuniciramo sa zaposlenima svoje ideje i vrednosti, tako da smo u vreme krize 2008. i 2009. angažovali par konsultanata koji su u potpunosti promenili organizaciju. To nam je bila jedna od boljih investicija. Te dve godine iskoristili smo da izvedemo prvu liniju menadžera, potom drugu, uveli sistem sastanaka. Formirali smo prodajno odeljenje, oni su prošli silne obuke, pola ih je otpalo, ali su izvučeni i neki talenti, na primer, čovek koji je kod nas počeo u magacinu, postao je menadžer za Bosnu“, priča Pavlović.

„Textil“ je nekoliko godina pre pandemije krenuo u proces digitalizacije, a naš sagovornik kaže da početak nije bio sjajan. Ponuda je bila mnogo slabija nego sada.

„Mi koristimo ERP od 2009. godine, a onda smo uradili jednu manju CRM platformu. Imamo dosta podataka i obrađujemo ih kroz BI, ali i internim alatima, a 2021. pokrenuli smo B2B onlajn platformu za prodaju materijala. Ove godine smo rekonstruisali magacin i uradili pripremu za uvođenje WMS-a, čime ćemo u potpunosti digitalizovati prijem i isporuku robe krajnjem kupcu, a greške svesti na minimum“, kaže sagovornik B&F-a.

Pavlović dodaje da firma nema veliki problem sa domaćom konkurencijom, jer se jako izdvajaju kvalitetom usluge. Najveća pretnja su im, kaže, turske firme, imaju veoma razvijenu tekstilnu industriju i dobro razgranatu logistiku, iako je „Textil“ još uvek jeftiniji.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Чланак Željko Pavlović, „Textil“: Znanje je najvažnija karika u poslu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istoričari ekonomije mogu i te kako da se ogreše o činjenice. To dokazuje i primer da danas praktično niko ne dovodi u pitanje podatak ko je začetnik franšiznog modela poslovanja. Gotovo svi jednoglasno tvrde da je to Rej Krok, uspešni američki preduzetnik koji je od samouslužnog restorana braće Mek Donalds u San Bernardinu u Kaliforniji, inače kupaca njegovih miksera, napravio prvu i danas najveću franšiznu imperiju.

Ali franšiza nema oca, nego majku. Ovakav model širenja poslovanja je započela jedna žena, čak 60 godina pre nego što je na tu ideju došao Rej Krok. Više od jednog veka kasnije, ona je uglavnom nepoznata široj javnosti. Njeno ime je Marta Matilda Harper, izgradila je prvu franšizu frizerskih salona u SAD i proširila je po svetu, obučivši stotine siromašnih žena da pokrenu i vode sopstveni posao. I sve to u vreme kada su pripadnice takozvanog „slabijeg pola“ koje bi se usudile da ispolje bilo kakve političke ili poslovne ambicije, u javnosti etiketirane kao osobe koje pate od „ozbiljne ženske bolesti“.

Marta Harper je rođena 1857. godine u malom selu u Ontariju u Kanadi. Njen otac je bio krojač koji je vodio više računa o religijskom čistunstvu nego o poslu, pa je porodica sa desetoro dece jedva preživljavala u brvnari sa samo jednom prostorijom. Na kraju, da bi se spasili od gladi, krojač koji je tukao svoju decu i za najmanji „moralni prestup“, počeo je da ih iznajmljuje kao radnu snagu uspešnijima od sebe. Tako je Marta već sa sedam godina počela da pere, čisti i kuva po bogatim porodicama, za platu od tadašnjih četiri dolara mesečno. Od tog novca nije dobijala ništa, jer je svaki peni završavao u džepu njenog oca.

Kad život promeni jedan papirić

Pet godina kasnije, dospela je kao sluškinja u porodicu jednog lekara po imenu Veston Leroj Heriman. Tu je konačno počela da nazire mogućnost kako da se oslobodi ropstva koje joj je nametnuo sopstveni otac. Heriman je imao lekarsku ordinaciju, ali ga je posebno zanimalo proučavanje ljudske kose. Ovakvo interesovanje nije bilo uobičajeno u vreme kada su se ljudi retko kupali i još ređe prali kosu. Problem nije bio samo u shvatanju higijene, već i u nedostatku tople vode i u nestašici sapuna koji se pravio od svinjske masti i pepela, što je tada predstavljalo vrhunac kozmetičke industrije.

Zato ne čudi da kanadski lekar nije nalazio mnogo sagovornika u oblasti koja ga je zanimala, ali je imao jednog jako zainteresovanog slušaoca – svoju trinaestogodišnju sluškinju Martu. Tokom sledeće decenije sa njom je delio sva svoja otkrića, a kada je umro 1879. godine ostavio joj je nešto novca i papirić koji će promeniti njen život – recepturu tonika za kosu, spravljenog od biljaka. Dvadesetdvogodišnja Marta Harper pobegla je sa to malo novca i sa receptom u džepu daleko od svoga oca, u američki grad Ročester u saveznoj državi Njujork.

Njena ušteđevina je bila mizerna i zato se ponovo zaposlila kao služavka, ali je brzo shvatila da je nova sredina potpuno drugačija od one u kojoj je odrasla. Život u Ročesteru je bio mnogo užurbaniji i sve se vrtelo oko poslovnih prilika, pa je i sluškinja poreklom iz Kanade počela da gradi svoju kada se zaposlila kod jedne bogatašice, Luele Roberts. Preuzela je ulogu njenog ličnog frizera i pokazala se toliko veštom da su ubrzo sve žene iz visokog društva želele da imaju isti tretman i frizuru.

Tako se kuća njene poslodavke pretvorila u preteču frizerskog salona, a Marta je ono malo slobodnog vremena provodila u podrumu, gde je na osnovu stečenog iskustva poboljšavala recepturu kanadskog lekara i potom počela da proizvodi sopstvenu varijantu tonika za kosu.

Pionirka franšize

Zamisao da otvori javni salon u to vreme je bila nezamisliva, ne samo zato što je bila žena, već i zbog činjenice da su i sve druge žene bile zgranute idejom da se ulepšavaju izvan kućne intime. No, Marta Harper nije odustajala, iznajmila je advokata i izborila se da dobije poslovni prostor, i to nigde dugo nego u zgradi u kojoj su bile smeštene najprestižnije firme u Ročesteru. Imala je 31 godinu kada je otvorila prvi frizerski salon, u koji je uložila 360 dolara, svoju životnu ušteđevinu. Ali salon je zvrjao prazan, dok se vlasnica nije dosetila da profesoru muzike koji je u blizini održavao časove klavira, ustupi svoje prostorije kao mesto gde majke i guvernante mogu da sačekaju decu dok ne završe sa časom. I da usput izađu iz „čekaonice“ sa novom frizurom.

Bio je to genijalan marketinški potez, kojem nije mogao da odoli sve veći broj žena. Harper je iskoristila takvo interesovanje da svoju uslugu podeli na više različitih tretmana, nadenuvši im zvučna imena, a pošto je imala izrazito bujnu i sjajnu kosu, samoj sebi je predstavljala najbolju reklamu. Sa rastom posla, zaradu je uložila u opremu koju je takođe sama osmislila. Izumela je prvu frizersku stolicu za pranje kose, koja se naslanjala na lavabo i imala udubljene za vrat. Kada su mušterije masovno počele da dolaze iz drugih gradova, shvatila je da sama više neće moći da obavlja toliki posao i došla je na ideju da proširi broj salona, ali na jedan potpuno nov način.

Napravila je listu gradova iz kojih je dolazio najveći broj klijentkinja i tamo je pronalazila žene iz siromašnih slojeva, koje su bile voljne da započnu sopstveni posao. Uporedo sa obučavanjem radnica, lobirala je da njene mušterije potpisuju peticije za otvaranje frizerskog salona u njihovom mestu. Kada bi izdejstvovala dozvolu za otvaranje takvog objekta, svojim učenicama je pozajmljivala početni kapital, uz uslov da moraju da rade striktno prema njenom modelu i standardima, da koriste isti reklamni materijal i da od nje kupuju opremu i preprate za kosu. Ona bi lično odabrala svaku lokaciju za otvaranje salona i kontrolisala je kako se odvija poslovanje.

Životna greška

Njen poslovni model se pokazao toliko uspešnim i stabilnim, da je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine izgradila franšizu od 134 frizerska salona u 128 gradova širom SAD, Kanade i Evrope. Dvadesetih godina prošlog veka je proširila posao i na mušku klijentelu, a zanimljivo je da nije odustajala od svojih prirodnih preparata ni kada su tržište preplavili šamponi i drugi proizvodi za negu kose zasnovani na hemiji. Uprkos tome što je odbijala da svoje proizvode komercijalizuje kroz industrijsku proizvodnju, toliko se obogatila da je u vreme Velike depresije poklonila 1.500 dolara nekadašnjoj poslodavki i bogatašici Lueli Roberts, kako ne bi izgubila svoje imanje i tako je spasila od propasti.

Marta Harper je bila prva žena koja je postala članica Privrednog udruženja Ročestera, ali je na kraju napravila životnu grešku – kada je već prevalila šezdesetu godinu, udala se za mnogo mlađeg i daleko nesposobnijeg muškarca od sebe. On je posle njene smrti 1950. godine nasledio frizersko carstvo od preko 500 salona širom sveta, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. I uspeo je da ga – upropasti. Njen suprug je već 1956. godine prodao posrnuli posao i ubrzo su svi zaboravili ženu kojoj su se svojevremeno divili američki predsednik Vudro Vilson i začetnik američke automobilske industrije Henri Ford.

Na mestu gde je Marta Harper otvorila svoj prvi frizerski salon u Ročesteru danas se nalazi prodavnica guma, a ceo taj kraj su preplavili MekDonaldsovi restorani.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Lucas Mendes, Unsplash

Чланак Nepravedno zaboravljena preduzetnica: Služavka koja izmislila franšizu се појављује прво на Biznis i Finansije.