Pre pet godina šah je po prvi put formalno ušao u osnovne škole u Srbiji kao izborni predmet. Šah je, međutim, u isto vreme igra, sport, umetnost, nauka i obrazovno sredstvo. Razlike u shvatanju šaha dovele su, u početku, do različitih očekivanja od izbornog predmeta – deca su želela da se igraju, nastavnici da ih treniraju kao takmičare, a škole da stave akcenat na njegovu obrazovnu funkciju. O tome kako su pomirena različita očekivanja, a šah izabralo više od četiri hiljade đaka u 100 škola za B&F pričaju Nebojša Baralić i Ivan Marković.
Evropski parlament je 13. marta ove godine usvojio deklaraciju kojom poziva Evropsku komisiju da „ohrabri uvođenje programa „Šah u školi“ u obrazovne sisteme zemalja članica i da za taj program obezbedi novčanu podršku“. Koordinator projekta „Šah-izborni predmet“ u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja Nebojša Baralić sa zadovoljstvom konstatuje da je naša zemlja u ovom slučaju išla za korak ispred Evropske unije, pošto je pet godina ranije Nacionalni prosvetni savet dao podršku šahu kao izbornom predmetu, imajući u vidu koliko je drevna igra korisna za odrastanje. „Za decu je igra uvod u život, gde se kroz razne uloge i scenarija poistovećuju sa situacijama koje im predstoje. Šah takođe postaje simulacija životnih okolnosti, a dete samostalno donosi odluku koji potez da odigra. Na osnovu povučenog poteza, šahovska partija će ići u određenom pravcu. Isto se dešava i u životu, pa šah smatram sredstvom za lakše savlađivanje dragocenih životnih lekcija, “ kaže Baralić.
Srbija je, takođe, mogla da se osloni na iskustva više od 30 zemalja, od SAD do Rusije, koje su uvrstile šah u svoj obrazovni sistem sa obrazloženjem da podstiče uspeh i u drugim školskim predmetima i doprinosi razvoju emocionalne inteligencije, ovladavanju pisanim tekstom, znakovima i simbolima, razvitku pažnje i samokontrole. Takođe, ovladavanje šahovskom igrom razvija i nezavisno razmišljanje i težnju za usavršavanjem, kao i uvažavanje tuđeg mišljenja i pravila fer-pleja. Baralić ističe i da treba napraviti jasnu razliku između šaha kao sporta i kao vaspitnog sredstva i objašnjava da cilj izbornog predmeta nije da stvara velemajstore, već da deci pruži priliku da kroz šah ovladaju veštinama koje će ih pratiti kroz život, kao što su kreativnost, strpljenje i strateško razmišljanje.
Šahovskih 45 minuta
Međutim, svrhu uvođenja šaha kao školskog predmeta različito su doživeli đaci, nastavnici i obrazovne institucije, svedoči internacionalni majstor i profesor šaha na Učiteljskom fakultetu Ivan Marković. „Ubrzo pošto je nastava počela, na osnovu izveštaja samih nastavnika shvatili smo da deca iznad svega žele da igraju šah, dok su nastavnici, mahom aktivni šahisti ili makar ljubitelji šaha, često bili više takmičarski usmereni i posmatrali su šah kao sport za koji treba da „treniraju“ đake. Škole kao institucije su, s pravom, akcenat stavljale na vaspitno-obrazovnu ulogu i nastavni plan, gde bi deca postepeno učila teoriju da bi tek posle nekoliko meseci konačno odigrala partiju. U tom trouglu dobrih namera događalo se da nastavnici pokušavaju da rad organizuju na jedan način a deca da žele nešto sasvim drugo, pa bi đaci ponekad gubili motivaciju da uče šah. Trebalo je, dakle, da se uvaže neposredna iskustva nastavnika i postigne dogovor sa njima kako bi se obezbedilo da deca dobiju ono zbog čega su se prijavila za taj predmet – što više igre“.
Problem je prevaziđen obukama koje je Zavod organizovao za nastavnike, i nastavnim planom i programom kojima je sadržaj časa prilagođen i obrazovnim ciljevima i dečijoj potrebi za igrom, objašnjava Marković. „Deca dobijaju više vremena za samu igru, bilo da rešavaju šahovske zadatke, da igraju protiv kompjutera ili jedni protiv drugih, a nastavnici raspolažu odgovarajućom literaturom i spremnim „šahovskim igricama“ uz pomoć kojih đaci savladavaju pravila igre. Vaspitno obrazovna funkcija se realizuje tako što se prvo dogovorite sa đacima da ćete im pokazati neko šahovsko pravilo ili element, a da potom sledi vreme za igru – i tog se dogovora držite. Učenici stiču i manuelnu spretnost i podstiču se na saradnju u pripremanju i pospremanju neophodnih rekvizita pre i posle časa, a kad počne igra – koju jedva dočekaju- vežbaju da se koncentrišu na zadatak, da budu mirni i da ne ometaju druge. Pri kraju časa sledi diskusija tokom koje deca mogu da opišu svoju partiju, da se pohvale ili požale, ali i da dečjim jezikom prenesu ostalima svoju strategiju. To je neverovatno efikasan način usvajanja znanja, jer kada jedno dete opiše kako je pobedilo, recimo u kompjuterskoj simulaciji, za nekoliko sekundi svi to prihvate i zapamte“, opisuje Marković svojih tipičnih 45 minuta sa osnovcima.
Ko može da predaje šah?
Šahovska znanja onda primenjuju i u savladavanju drugih školski predmeta, nauče dvocifrene brojeve i slova sa šahovske table a, u eri digitalnih časovnika, nauče i da gledaju na sat po ugledu na onaj šahovski – sa kazaljkama. Naš sagovornik ističe i da deca neverovatno brzo uče šah, pa se često dešava da čas prvo održi osnovcima, a tokom dana gotovo isto gradivo ispredaje i studentima Učiteljskog fakulteta.
Više od četiri hiljade školaraca u 100 osnovnih škola odabralo je šah kao izborni predmet, a Zavod procenjuje da se u dve trećine škola u zemlji šah izučava u okviru sekcija. Kako su se učitelji, nastavnici i profesori snašli pred šahovskim tablama? Nebojša Baralić kaže da je pitanje „ko može da predaje šah?“ verovatno najpostavljanije u okviru čitavog projekta uvođenja izbornog predmeta. Formalno, šah mogu da predaju nastavnici i profesori razredne i predmetne nastave koji imaju odgovarajuću obuku ili određenu takmičarsku kategoriju, kao i diplomci Učiteljskog fakulteta koji su tri semestra slušali predavanja iz šaha. Šahovske kvalifikacije potencijalnih predavača proveravaju se i uvidom u takmičarske knjižice, koje overava Šahovski savez Srbije. „Najčešće se za predavanje odlučuju oni profesori i učitelji koji i inače vole i igraju šah a neki, naravno, na taj način i dopunjavaju fond časova,“ objašnjava Baralić.
Što se planova tiče, on naglašava da je šah ravnopravan sa ostalim izbornim predmetima, a da li će zaživeti u još nekoj školi zavisi i od njene politike i zainteresovanosti nastavnika za većim fondom časova. „ Postoji tu i malo straha od novoga. Imajući, ipak, u vidu da 300 studenata Učiteljskog i Fakulteta fizičke kulture i sporta uči šah tokom studija, verujem da će i taj problem uskoro biti prevaziđen“, smatra Baralić.
Milica Milovanović
broj 87, maj 2012.