Da li je uopšte moguće koncipirati model “odgovornog kapitalizma“? Na globalnoj sceni je opšta kriza morala, karneval socijalnih nesklada, sve više se širi međugeneracijski jaz zbog sve izraženijeg gubitka poverenja. Siromaštvo i nejednakost se nalaze u fokusu redefinisanja zastarelog i odumirujućeg modela kapitalizma, ali problem nezaposlenosti je dominirajuća tema. Međutim, i pored toga, najviše uznemirava činjenica da kreatori ekonomskih politika najrazvijenijih država i dalje marginalizuju problem siromaštva i nezaposlenosti.
Istraživanje Pju instituta (Pew Institute) pokazuje da, 20 godina posle raspada Sovjetskog Saveza, znatna većina stanovništva u postsocijalističkim državama nije više oduševljena zapadnom demokratijom i liberalnim kapitalizmom. “Nisu u opasnosti samo krhke ekonomije. Mnogim društvima u centralnoj i južnoj Evropi nedostaje, takođe, politička i društvena stabilnost. Ove oblasti su u poslednje dve decenije prošle kroz proces neprekidnih reformi i oštrih mera štednje. Mnogi su iscrpljeni, zbog čega jača demokratski zamor, evroskepticizam i averzija prema nekada obožavanom Zapadu”, naglašava nemački magazin Der Spiegel.
Problem rastuće ekonomske i socijalne nejednakosti otvara brojne teorijske dileme: da li pokušaji iskorenjivanja nejednakosti u brojnim slučajevima mogu uzrokovati gubitke za većinu (Sen, 1997.), da li je koncept „jednako distribuirani ekvivalent prihoda“ adekvatan “trade – off” za sve veću nejednakost (Atkinson, 1970, 1983), ili, dileme iz drugog ugla: centralno pitanje kad se analizira nejednakost nije težnja ka apstraktnoj jednakosti, već „jednakost u čemu?“. Neke od najrazvijenijih evropskih ekonomija se pitaju šta je toliko loše u nezaposlenosti i, naročito, kolika je društvena (državna), a kolika individualna odgovornost.
Pored ekonomske nejednakosti (nejednakost u prihodima) sve su izraženije nejednakosti u nekoliko društvenih segmenata, kao što su: blagostanje, sloboda, kvalitet života (primarni aspekti su zdravlje i dugovečnost). U raznim modelima društvenog sistema različiti su stepeni nejednakosti: u nekim društvenim modelima nezaposlena lica ne spadaju, po definiciji, u kategoriju siromašnih, dok u drugim, koreni nejednakosti nisu proizvod ekonomskog stanja (prihoda pojedinaca), već uskraćenosti raznih vrsta sloboda: bez mogućnosti političke participacije, nemogućnost kvalitetnog lečenja, i dr.
Ipak, najveći problem u postsocijalističkim tranzicionim državama, a naročito u Srbiji, predstavlja problem rastuće nejednakosti iz ugla nezaposlenosti. Ključne društvene posledice, direktni i indirektni efekti nezaposlenosti mogu se grupisati na sledeći način:
(1)Razvojno – ekonomski gubitak: nezaposlenost smanjuje potencijalnu proizvodnju i uvećava fiskalno opterećenje. Pored gubitka potencijalnog prihoda, negativni efekti se ogledaju i u uticaju koji niži obim agregatne proizvodnje ima na razvoj društva u brojnim drugim segmentima. Transferisana sredstava nezaposlenim i njihovim porodicama smanjuju razvojne mogućnosti, jednom rečju: nezaposlenost smanjuje nacionalnu proizvodnju i povećava udeo proizvodnje koji se mora transferisati, kroz socijalnu politiku, nezaposlenima;
(2)Gubitak slobode i socijalna isključenost: priroda nezaposlenosti podrazumeva gubitak slobode. Nezaposlena osoba, čak i kada je materijalno potpomognuta od socijalnog osiguranja, ne može da učestvuje u slobodi odlučivanja (Schokkaert and Van Ootegem, 1990.). Nezaposlenost je glavni uzročnik socijalne isključenosti pojedinaca;
(3)Dugoročne posledice od gubitka znanja i veština. Moto “learn by doing” postaje moto “unlearn by not doing”. Nezaposlenost generiše gubitak kognitivnih sposobnosti, što je posledica gubitka samopouzdanja i osećaja kontrole. Odnos između motivacije i kompetentnosti nije lako kvantifikovati, ali empirijske studije (Lefcourt, 1967.) pokazale su koliko jak ovaj efekat može biti u praksi;
(4)Psihološke posledice su najteže. Nezaposlenost može izazvati pustoš u životima ljudi bez posla, intenzivne patnje i mentalnu agoniju (Jahoda, Lazarsfeld and Zeisel, 1933, Hill 1977.). Ovaj efekat može biti zastrašujući (povišena stopa samoubistava, i dr). Efekat produžene nezaposlenosti može biti posebno štetan za moral (Harrison, 1976). Veza između psihološke patnje i motivacionih oštećenja je izuzetno visoka. Nezaposlenost mladih ima posebnu težinu, može dovesti do dugoročnog gubitka samopoštovanja kod mladih radnika i potencijalnih radnika (Goldsmith, Veum and Darity, 1996.) ;
(5)Zdravstveni problemi i smrtnost: nezaposlenost može uzrokovati brojne bolesti i višu stopu mortaliteta (Smith and Warr, 1987.) ;
(6)Motivacioni gubitak za budući rad: obeshrabrenje koje je izazvano usled nezaposlenosti može dovesti do slabljenja motivacije i dugoročne pasivnosti. Najnovije studije pokazuju da je motivacioni uticaj posebno značajan za mlade žene (Goldsmith, Veum and Darity, 1996.);
(7)Poremećeni društveni odnosi i porodičan život: nezaposlenost slabi harmoniju i koherentnost unutar porodice, uzrokuje pad samopouzdanja, dovodi do krize identiteta, i uzrokuje brojne druge poremećaje (Erikson, 1968.) ;
(8)Rasna i rodna neravnopravnost: nezaposlenost može biti značajan uzročnik povišenih etničkih tenzija, kao i rodne podele. Najranjivije grupe su često manjine, posebno delovi imigrantskih zajednica. Takođe, nezaposlenost povećava stepen netolerancije i rasizma, što je bilo najočitije u predizbornom periodu u nekim evropskim zemljama. U kriznom periodu rodne podele su izraženije, pronalazak posla ženama je otežan;
(9)Gubitak društvenih vrednosti i odgovornosti: dokazano je da velika skala nezaposlenosti ima tendenciju da oslabi neke društvene vrednosti. Pojačavaju se sumnje u pravičnost socijalnih aranžmana. Socijalna kohezija suočava sa mnogim teškim problemima, socijalne razlike su sve veće i dublje, na jednoj strani su privilegovani – zaposleni, a na drugoj – nezaposleni („odbačeni“)
Koliki je uticaj nezaposlenosti na sve oblike nejednakosti, a posebno na siromaštvo, najbolje ilustruje ukrštanje dva koncepta (američki i evropski ciklus), odnosno, četiri moguće kombinacije statusa zaposlenosti i statusa siromaštva. Poznati ekonomista Peter Saunders je put od siromaštva, odnosno, kretanje iz ćelije 1. (nezaposlen i siromašan) ka ćeliji 4. (zaposlen i nesiromašan) nazvao `rad za dobrobit` (američki `virteulni ciklus`). Iskustvo evropskih država je drugačije (kretanje od ćelija 4. Preko 3. Do 1.), početna nezaposlenost ne vodi do porasta siromaštva zbog razvijene socijalne politike i socijalnih davanja, ali, sa druge strane, ovaj put vodi gubitku konkurentnosti, što opet izaziva nezaposlenost, porast siromaštva i budžetskih rashoda. Odnos nezaposlenosti i siromaštva u razvijenim zemljama OECD je slab, ali je korelacija visoka u evropskim tranzicionim državama. Ono što posebno karakteriše tranzicione zemlje Jugoistočne Evrope i Srbiju je porast stanovništva ne samo u ćeliji 1. Nego i u 2.
Nezaposlenost je endemska karakteristika srpskog društva. Problem nezaposlenosti u Srbiji je nasleđen iz predtranzicionog perioda, ali je dramatično produbljen tranzicionim procesom i globalnim recesionim talasima. Stopa nezaposlenosti (odnos broja nezaposlenih i zbira broja zaposlenih i nezaposlenih) je već 1978. Godine iznosila 15, 2%, koliko i 11 godina kasnije. Međutim, za poslednje dve decenije, stopa nezaposlenosti je više nego udvostručena (u julu 2012. stopa nezaposlenosti iznosila je 33, 3%), zaposlenost se u periodu 2001 – 2010 smanjivala po prosečnoj godišnjoj stopi od 0, 5%, dok je nezaposlenost rasla po istoj stopi. Pored problema dualnosti na tržištu rada (konstantan pad zaposlenosti u privredi i rast u javnom sektoru), posebno su zabrinjavajući rezultati strukturne analize nezaposlenosti u Srbiji: najviša stopa nezaposlenih mladih u Evropi (46, 2%), visoka stopa dugoročne nezaposlenosti (13, 3%, prosek u EU – 27 je 3, 8%), nepovoljna starosna i kvalifikaciona struktura nezaposlenih, ogromne razlike u regionalnoj (u Jablaničkoj oblasti 52%, u Topličkoj 51%) i lokalnoj nezaposlenosti (u opštinama Lebane, Tutin, Bojnik, Preševo, Doljevac, Blace, Aranđelovac, Opovo, Sjenica stope nezaposlenosti su veće od 60%!). Procene Međunarodne organizacije tržišta rada (ILO) ukazuju da će se stopa nezaposlenosti u Južnoj Evropi u narednom periodu i dalje biti visoka.