Srbija je svoje poljoprivredne mašine i opremu nekada izvozila na sve meridijane. Danas, kada je savremena mehanizacija nalik pokretnim fabrikama na njivi, ona se u velikoj meri i dalje oslanja na manuelni rad u polju. Osmišljavajući scenarije za oporavak industrije agro – mehanike, stručnjaci pozivaju da se što pre reši pitanje perspektive onih fabrika koje su nekada bile njeni nosioci.
Holandija ima deset puta manje obradivih površina po glavi stanovnika od Srbije a preko deset puta veću vrednost poljoprivredne proizvodnje. Holandski farmer proizvodi hranu za 120 ljudi, američki za 100, a naš tek za njih 13. Niska produktivnost domaćih poljoprivrednika posledica je i visokog učešća manuelnog rada u proizvodnji (21 odsto) i zastarele mehanizacije, objašnjava Vojislav Stanković, saradnik Centra za naučno-istraživački rad Privredne komore Srbije. On navodi i sledeći primer: „Najjednostavniji traktor snage 30kW je već menjao 300 radnika, traktor snage od 70kW njih 700, a onaj snage 200kW može da zameni rad 2.000 ljudi. Danas se proizvode kombajni koji zamenjuju čak 8.000 radnika, što znači da se savremene mašine, praktično, pretvaraju u pokretne fabrike na njivi. A mi, još uvek, neretko okopavamo motikom”.
Svetska kriza dovela je do pada industrijske proizvodnje ali ne i u sektoru poljoprivrednih mašina, koji u svetu u poslednjoj deceniji beleži trostruko povećanje proizvodnje i plasmana. Iskustvo i tradicija ove industrije u Srbiji zaloga su da bi naša „stara-nova šansa” bila u ponovnom pravljenju domaćeg traktora. „Motor, transmisija, hodni i hidraulični sistem uz naše elektro – sklopove, sve je to moguće napraviti na domaćem terenu. Ono što je najvažnije – uštede bi bile ogromne. Uvoz od tri miliona komada poljoprivredne opreme koštao bi nas 3,3 milijarde evra, a ukoliko bismo je sami proizvodili troškovi bi bili barem tri puta manji”, tvrdi profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Dragan Marković, jedan od osnivača i članova konzorcijuma za Nacionalnu Tehnološku Platformu Srbije (NTPS), oformljenoj sa ciljem da se premosti ogroman tehnološki jaz između Srbije i razvijenih zemalja.
Propuštena šansa
Marković podseća da su nosioci ove industrijske grane nekada bili domaći proizvođači „IMR”, „IMT” i „Zmaj”, koji su istovremeno donosili poslove i mnoštvu manjih firmi. Srpske poljoprivredne mašine i oprema su se sedamdesetih i osamdesetih godina prodavale i na svetskom tržištu i bile popularne iz više razloga: „Pre svega, bile su jednostavne konstrukcije, ali veoma pouzdane i efikasne, lake za rukovanje i održavanje, a gubici u tehnološkom procesu su bili minimalni. Još jedan adut domaće mehanizacije je bio dug eksploatacioni vek i veliki stepen njihove iskorišćenosti”, objašnjava Marković. Naravno, domaća mehanizacija je imala i mana, kao što je loša površinska zaštita, nedostatak automatske kontrole u upravljanju radnim procesima, manjak komfora na mestu rukovaoca i povećani stepen buke, ali bi one mogle lako da se uklone da je ova industrija nastavila da se razvija i prati nove trendove u automatizaciji. Nažalost, usled nedostatka sredstava za razvoj proizvoda i tehnologija, nema ni daljih inovacija i novih tehničkih rešenja, po kojima smo u ovoj oblasti industrije bili prepoznatljivi.
Kao argument Marković navodi i činjenicu da su već 2001. u Srbiju dolazile strane kompanije iz ove delatnosti, među kojima i „Džon Dir”, „CNH”, „Agko”, „Klaas”, „SDF” i „Argo”, koje su obilazile naše pogone sa ciljem da se obnovi poslovna saradnja. Ali, ta šansa je propuštena a ovaj sektor dodatno unazađen politikom koja je forsirala uvoz strane opreme. Kada je reč o šteti, ona se ne meri samo nezadovoljavajućom količinom poljoprivrednih prinosa i ukupno niskom konkurentnošću domaće poljoprivrede, već i propuštenom prilkom da se obezbede novi poslovi za radnike, stručnjake, dobavljače, veće i manje proizvodne pogone…
Tehnološka mapa Srbije
U konzorcijumu NTPS ocenjuju da postoje tri moguća scenarija za oporavak srpske industrije poljoprivrednih mašina. Prvi je konačna revitalizacija nekadašnjih industrijskih giganata u oblasti proizvodnje poljoprivrednih traktora i mehanizacije – „IMT“-a, „Zmaja“ i „IMR“-a, – pri čemu je veoma bitno napraviti dobru procenu da li revitalizaciju poveriti stranim kompanijama, a po uzoru na model koji je primenjen u kragujevačkoj „Zastavi”. Pomenuti koncept je, naime, moguće ali ne i obavezno dobro rešenje u svakom pojedinačnom slučaju, jer činjenica da je partner neka strana kompanija sama po sebi ne garantuje i napredak korporacije. Po drugom scenariju, razvojnu šansu trebalo bi tražiti u domaćoj industriji znanja – u kooperantskoj proizvodnji malih i srednjih preduzeća razgranatih na čitavoj teritoriji Srbije, kao i sklapanju gotovih domaćih proizvoda u novim kompanijama. Treća ideja za oživljavanje je moguća proizvodnja isključivo mašinskih delova i sklopova za renomirane inopartnere, što država forsira u pokušaju da se izbori za strane investicije. Međutim, dugoročno gledano, takvo rešenje nas svodi na tržište čiji je glavni adut jeftina radna snaga i razvoj koji dominantno zavisi od stranih korporacija, mišljenja je Marković.
Država što pre mora da donese odluku kako će rešiti status “IMR”-a, “IMT”-a i “Zmaja”, kao nosilaca ove industrije – i to ne samo u pogledu vlasničke strukture, već i njihove poslovne perspektive – jer bez velikih sistema koji rade finalizaciju Srbija ne može biti konkurentna na svetskom tržištu. Predstoji i uvođenje novih klastera i oživljavanje već postojećih sistema, kao što su fabrike „14. Oktobar”, „Goša”, „Prva Petoletka” i „Sartid”. Ujedno, kada se pogleda tehnološka mapa Srbije, vidljivo je da svaku od pomenute tri fabrike nosioca podržava bar po sedam velikih sistema, koji bi bili uključeni u novi model modernizacije poljoprivrednih mašina i opreme. Raspored ova već postojeća 24 fabrička kompleksa ukazuje i na izuzetno dobru regionalnu pokrivenost, što bi omogućilo da se oživljavanjem ove industrije započne i ravnopravnije oživljavanje svih regiona. Marković ističe da imamo i priznate i referentne naučne ustanove u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu i dodaje da je makismalno oslanjanje na sopstvene resurse najteži, ali možda i najbolji put.