Uvek u grupama, sa neizostavnim foto aparatima oko vratova, kineski turisti su već obišli razvijeniju polovinu Evrope. Sada je na redu istočni deo kontinenta, pa i zemlje bivše Jugoslavije, Valterove postojbine. U Srbiju dolaze obično u okviru velike balkanske ture i razgledaju Beograd, etno sela, Zlatibor ali i istorijsko nasleđe, i to monarhističko, na Oplencu. Štede na smeštaju da bi više trošili u prodavnicama markirane robe, i prednost daju kineskoj hrani.
Pre dvadeset godina manje od tri miliona Kineza godišnje je putovalo u inostranstvo: među njima su najčešće bili članovi službenih delegacija, poslovni ljudi i pojedinci kojima je bilo dozvoljeno da posete rođake u dijaspori. Na početku ovog milenijuma, pre 12 godina, po svetu je bilo raštrkano 10 miliona kineskih turista, prošle godine ih je putovalo 83 miliona, i to najviše zbog rasta životnog standarda, uspona srednje klase i otvaranja najveće azijske privrede ka svetu.
Kina je svesna da njeni turisti prikazuju ekonomsku moć zemlje svuda u svetu, pa ih raznim metodama, među kojima je i povećanje broja slobodnih dana, dodatno podstiče na putovanja i trošenje novca u inostranstvu, objašnjava Aneta Uskoković, marketing menadžer za kinesko tržište u Turističkoj organizaciji Srbije (TOS). Do 2020. godine će po pesimističnim prognozama 100 miliona Kineza putovati po svetu a po optimističnim čak 400 miliona. Kinezi su prvi put organizovano počeli da dolaze u Srbiju u februaru prošle godine i tokom 2012. zabeležen je rast njihovih poseta od 39%, a u prva dva meseca ove godine od 42%, sa produžavanjem vremena boravka u zemlji.
Ništa bez papuča
U protekloj deceniji većina „putujućih“ Kineza (koji inače, radi očuvanja svog svetlog tena, ne praktikuju odlazak na more) obišla je zapadnu Evropu uzduž i popreko. Tamošnji mediji, poput Ekonomista, pokušavali su godinama da proniknu u sentiment brzorastuće azijske turističke snage i došli su do sledećih zaključaka: Kinezi Evropu vide kao „lepu“ i „bogatu istorijom“ ali i ne i kao prijateljski nastrojenu, a Evropljane doživljavaju kao „civilizovane“ i „hladne“. Poznati su po traženju što jeftinijeg smeštaja ali ne libe se trošenja novca na zapadne brendove poput omiljenog Hugo Bosa.
Jedan kineski ekonomista a ujedno i ljubitelj putovanja objasnio je to ovako: „Znam da me kod kuće čeka udoban krevet ali ne i mogućnost da kupim kvalitetan švajcarski sat“. Izgleda da, iako je Evropa preplavljena „made in China“ robom, Kinezi u nju dolaze upravo radi šopinga svetski poznatih marki, na koje potroše više od trećine novca odvojenog za celo putovanje. Za njih je specifično da ih ne zanimaju preterano ni religija niti domaća kuhinja – 10 posto Kineza uopšte ne proba hranu zemlje u kojoj se nalazi a ostali je samo jednom probaju i eventualno pohvale ali nastavljaju da se hrane u svojim restoranima, ili u hotelima koji već imaju ceo program namenjen kineskim turistima. Taj program inače uključuje kinesku hranu, osoblje koje govori njihov jezik, kineske TV kanale, i, iz nekog razloga, nezaobilazne kineske papuče.
„Naj“ je najbolje
Kineski turisti se razlikuju od evropskih, objašnjava Uskoković, i po tome što nemaju jasno zacrtano šta žele da vide, već im je cilj da pogledaju što više sadržaja. Zato svaka njihova tura obuhvata nekoliko zemalja i čitave dane provedene u autobusima. Osim opštih turističkih mesta pored kojih svi vole da se slikaju, Kinezi imaju i neke samo među njima popularne destinacije. Tako na primer kada posećuju Nemačku obavezno svrate do Bona i Trira; do prvog da vide rodno mesto Betovena a do drugog da se obiđu kuću Karla Marksa. U Parizu kineski turisti retko omaše prodavnice Luj Vitona u kojima već uveliko radi osoblje sa znanjem mandarinskog jezika.
Teško dostupne vize inače često odvraćaju kineske turiste od posete nekoj zemlji – zato je u Britaniju, koja nije u prihvatila Šengenski sporazum, pre dve godine došlo samo 150.000 Kineza dok je istovremeno Francusku posetilo njih 3,6 miliona. Putevi su Kinezima takođe bitni, jer veliki deo vremena provode u autobusu, trudeći se da u potpunosti upoznaju zemlju u kojoj su. Dešava im se da za 10 dana obiđu i po šest zemalja, ne žaleći se na umor.
Kinesku zasićenost zapadom primetile su mnoge istočnoevropske zemlje pa one sada pojačano ulažu u marketing i PR na kineskom tržištu. Poljska je na primer 83% svojih ukupnih sredstava za promociju uložila u privlačenje kineskih turista.
Kod nas su počeli da dolaze, priča Uskoković, pošto su proputovali celu zapadnu Evropu, i to uglavnom u okviru tura koje uključuju Mađarsku ili Hrvatsku, Crnu Goru i Bosnu. Ovde im se sviđaju opšte poznata mesta poput Beograda i posebno Kalemegdana, ali pažnju im privlači i ostatak Srbije – Zlatibor, Drvengrad, nacionalni parkovi, kao i Oplenac. „Posebno im se sviđa Novi Sad jer je mali i, kako kažu, prijatan“, priča Uskoković. Njima svi evropski gradovi međusobno liče ali ipak vole da ih obiđu, uvek organizovano, u grupama, i posebno kada ih vodiči vode na mesta na kojima imaju šta da slikaju. „Hram Svetog Save je nezaobilazna stavka svakog kineskog turiste, ali ne zbog interesovanja za našu religiju, već zato što oni vole kada nešto ima prefiks „naj“ – kada je najznačajnije, najstarije, u ovom slučaju najveći pravoslavni objekat na Balkanu“, objašnjava Uskoković.
Kineske vlasti su inače nedavno primetile „slabljenje interesovanja za ideologiju“ pa su ustanovile „crveni turizam“ – čitavu industriju koja nudi posete mestima iz Mao Ce-tungove mladosti, zabavne parkove u kojima mogu jesti Maovo omiljeno jelo, ali i igrati se rata sa Japanom, slaveći tako „svetlu komunističku istoriju“. Svi Kinezi stariji od 45 godina koji turistički dolaze u Srbiju znaju za Valtera i interesuju se i za našu komunističku prošlost. „Kada nam je došla prva organizovana tura kineskih turista planirali smo da kao iznenađenje na večeru dovedemo Batu Živojinovića, ali, nažalost, on se tih dana razboleo“, priča naša savogornica iz TOS-a. Iako većina njih pre dolaska ovamo nije znala gde je Srbija, neki od njih žele da posete Kuću cveća jer znaju za Tita, ali i da vide mesto gde je u toku bombardovana srušena njihova ambasada.
Prema nekim procenama mladi Kinezi će u budućnosti još više putovati, i oni su nova nada za našu industriju turizma. Radi se o generaciji koja se ne seća traženja dozvola za putovanja, koja je od malih nogu sa roditeljima putovala po svetu. Oni su već mnogo sličniji zapadnoevropskim turistima jer imaju jasnije ideje šta i zašto žele da vide a njihova zamisao provoda je sličnija našoj, objašnjava Uskoković. Ovaj deo populacije interesovaće se za beogradski noćni život, a o uslovima putovanja informisaće se na internetu.
Sve generacije kineskih turista za sada imaju uglavnom samo pozitivna iskustva iz naše zemlje. Najveće zamerke imaju na strog vizni režim i loše puteve. Da nisu zadovoljni obilaženjem Srbije verovatno naša turistička organizacija ne bi u poslednjih godinu dana osvojila dve prestižne nagrade na kineskim sajmovima turizma, na kojima često nastupa sa Crnom Gorom, nudeći zajedničke aranžmane. Niti bi kineski časopis Lajfstajl sa tiražom od 470.000 primeraka proglasio Srbiju zemljom sa „najvećim turističkim lafjstajl potencijalom“.
Od Bordoa do Svetog Stefana
Dobrostojeći kineski turisti i tajkuni ne idu na mesta na koja putuje običan svet. Bogati Kinezi opsedaju svetsku prestonicu vina Bordo, i brojne prestižne vinograde u njoj. „Skoro smo sa kolegama iz Crne Gore kineskom tur operateru specijalizovanom za luksuzni turizam predstavljali ponudu koja ga je veoma zainteresovala. Naime, naši susedi platežnijim turistima mogu da ponude boravak na Svetom Stefanu, obilazak primorja luksuznim jahtama, razgledanje zemlje helikopterom. Zatim bi sa aerodroma u Tivtu turisti mogli da dođu u neki beogradski hotel visoke kategorije, odakle bi obilazili noćne klubove i mesta poput Grand Kazina, i Vinariju Kovačević, na primer“, kaže Uskoković.
broj 97, maj 2013.