Home Nekategorizovano Italija – naglo ulevo!

Italija – naglo ulevo!

by bifadmin

Politička scena u Italiji jednostavno ne može da bude dosadna. Uvek se desi neki dramatičan obrt pa se biračko telo okrene od oficijelne politike i pokloni najviše glasova jednom profesionalnom komičaru koji je obećao da će rekonstruisati pojam politike ne samo u Italiji, nego uopšte, dakle u celom svetu. Upravo se to desilo krajem februara na političkim izborima. Međutim, protekle nedelje i ponedeljka glasalo se u drugom krugu za izbor gradonačelnika 718 teritorijalnih zajednica – u Italiji svako naseljeno mesto ima status grada, pa i gradonačelnika, tako da je i nekakav Berlago sa 65 stanovnika birao, ravnopravno kao i Rim, svog „prvog građanina“ i isto kao i Rim, izabrao – levičara!

Ukupno je 6,5 miliona glasača imalo mogućnost da odlučuje, ali je tu mogućnost iskoristilo samo 48,51 odsto njih (u prvom krugu 59,76 odsto). Tako se ovo glasanje moglo tumačiti kao izborni neuspeh, ali i kao ispitivanje javnog mnenja na višemilionskom uzorku kakav nijedna profesionalna agencija nije u stanju da obezbedi. Upravo je to ono što ove izbore čini zanimljivim i van Italije.

Ignacio Marino

(Ignazio Marino)

Preko svakog očekivanja, od 16 velikih gradova (regionalnih centara) u kojima se glasalo, levica je pobedila sa 16:0! Kada se tim izabranima pridruže gradonačelnici iz prethodnih administrativnih izbora još na vlasti dobija se spisak koji pokazuje da u 10 najvećih gradova Italije (Rim, Milano, Torino, Đenova, Bolonja, Firenca, Palermo, Venecija, Kaljari i Bari) vlada – levica. Ni Berluskonijeva PDL, ni Pokret 5 zvezdica (M5S) komičara i šarlatana Bepe Grila nisu dobili nijedno gradonačelničko mesto u iole značajnim naseljima. Šta više u svim opštinama inače desnici naklonjenog Rima, gde „levica može da pobedi ali ne i da se održi“ jer Rim ne zaboravlja slavu iz Musolinijevog vremena, na izborima su čak u svim opštinama, što nikada nije bilo, dobili kandidati – levice.

M5S koji je u februaru postao najveća politička partija u Italiji jednostavno se „izdušio k’o fuzbal“. Na Siciliji gde je na februarskim političkim izborima trujumfovao, prošao je katastrofalno: u Sirakuzi je od 35,3 ostalo samo 5,7 odsto dobijenih glasova, u Kataniji je od 31,8 M5S pao na 3,2 odsto glasova. Druga ekscentrična partija svojedobno velike popularnosti – secesionistička Lega Nord (Severna liga) imala je na kocki samo jedno veće mesto, ali politički veoma značajno, jer ga je držao skoro 20 godina isti njen gradonačelnik Đentilini, zvani „Šerif“. I ovaj populista, najčešće sa revolverima i kaubojskim šeširom na mitinzima, koji je taj imidž opravdavao proterivanjem imigranata, dobrovoljačkim patrolama koje su krstarile po gradu i premlaćivale nepoželjne… voljom naroda morao je da ustupi mesto levičarskom kandidatu.

Cela ova, možda malo zamorna statistička uvertira, potrebna je da bi se ustanovilo kako zapravo nije sasvim jasno ko je pobedio. Namerno sam upotrebljavao opšti izraz „levica“, a ne demokratska partija ili DP, jer deo kandidata iz DP nastupao je deklarišući se upadljivo kao „nezavisni“, dakle distancirajući se od sopstvene partije. Pobedili su kandidati jedine italijanske klasične političke partije za koju nije baš sasvim jasno da li uopšte još postoji. Tokom izborne kampanje u februaru, prema anketama, DP je vodila sa 18 odsto glasova više nego Berluskonijeva PDL, da bi završili trku pobedom od samo 0,35 odsto glasova više nego PDL. Svađe koje prate finale fudbalskog prvenstva su „Spielschule“ prema haosu koji je direkciju partije rasturio u 12 do 16 frakcija, što se bez prestanka međusobno optužuju zbog kraha. Zanemariva prednost naterala je DP da zajedno sa Berluskonijevom partijom napravi koalicionu vladu narodnog spasa i pogazi sva zaklinjanja da ni za živu glavu neće nikada biti „sa“, nego jedino „protiv“ Berluskonija.

Svađanje u vrhu partije donekle je samo umanjilo broj decibela ostavkom sekretara partije Bersanija i starih kadrova, ali u toj neslozi i dalje profitira gradonačelnik Firence, Mateo Renci, mali levičarski opsenar, moderni maher-političar, poput Berluskonija, nešto „levije“ od uzora, samo bez njegove moći i para. Interesantno je da u anketama on mesecima vodi kao najpopularnija politička ličnost Italije, jer za njega glasaju masovno ispitanici sa desnice, skoro više nego sa levice. Politički haos u vrhu treba shvatiti i kao početak unutarpartijskog tornada uoči kongresa koji je predviđeno da se održi pre isteka godine te na njemu izabere novo rukovodstvo.

Levica više nigde nije kao nekada, kad se znalo da sve rešava CK na bazi „demokratskog centralizma“, pa kad je neko izabran ima da ga se sluša ili – napolje iz partije. Demokratija za koju se umerena levica, a drugačije danas skoro da i nema, borila zdušno, preti sada kada je osvojena da je razori. Najveći domet bili su predizbori (po američkom uzoru), kada su se nadmetali pretendenti na mesto sekretara i predsednika. Po tom principu izabran je bio doskorašnji vrh, ali su ga Rencijevi „rotamatori“ – uslovno prevedeno: reformatori, koji su pod parolom „novo za staro“ jednostavno toliko napadali vrh partije kao gerontokratiju da su skoro svi iz rukovodstva podneli ostavke ili napustili partiju. Sa njima je otišla čitava generacija iskusnih kadrova, od kojih dobar deo sigurno nije zaslužio takvu sudbinu.

Za razliku od stare generacije u kojoj su mnogi imali nekakve ideale, mladima, željnim da se domognu vrha, sputavanja ambicija opštim interesom nisu poznata ili bar nisu važna. No svi su izgledi da njihova intelektualna i internetska obrazovanost, vrhunsko poznavanje tehnologije osvajanja vlasti i prilična bezočnost neće doneti dobra partiji, ukoliko donese dobra njima. Postoji bojazan da partijsku birokratiju zameni partijska tehnokratija. Optimizam ipak uliva činjenica da za gradonačelnika Rima izabrani hirurg Ignacio Marino nastupa sa parolom „Povratak moralu i idealima“. Ne samo on, nego je većina izabranih na neki način varirala pojmove moral i ideali. Birači i izabrani na lokalnim izborima pokazuju gde postoji prava levica, dok vrh partije razdiran borbama za vlast gubi obeležja sopstvene pripadnosti.

Ako Italijani imaju išta na pretek, to su ideje. Moguće je da ih to upravo razdire, ali je teoretski moguće da tako dođu do dobrog rešenja. Partijski teoretičari u masi gradonačelnika naziru mogućnost da oni što pre naprave svoj politički blok. Da taj blok: a) utiče na vrh partije da se ujedini; b) da na kongresu nametne svoju volju; c) da obuzda „rotamatore“; d) da zajedno sa levim sindikatima naprave novu socijalističku partiju čvrstih principa i nekadašnje discipline; e) da na žalost taj blok dobije svojih 12 do 16 frakcija i da na narednim izborima razdirana levica pokloni još jednom vlast Berluskoniju. Tragična je istorija da italijanska levica ume da osvoji vlast, ali ne ume da vlada. Što je još jedan dokaz da je biračko telo levo orijentisano, a politički vrh haos narcisoidnih i nepomirljivih politikananta. Postoji i varijanta f) – da sve ovo nije tačno, da će se levica uozbiljiti, koncentrisati na strahovitu hrpu ekonomskih, socijalnih, etičkih i drugih problema. Te da ja ispadnem maliciozni i neprofesionalni prognozer – što bi me beskrajno obradovalo.

dziva

Milutin Mitrović

You may also like