/ Intervjui / Florans Noavil, književnica: Još jedna cvekla u zidu
BiF Analize Čitajte B&F online

Florans Noavil, književnica: Još jedna cvekla u zidu

This post has already been read 961 times!

Pre nekoliko meseci htela sam da napišem knjigu o siromaštvu i ekstremizmu i da na njenim stranicama suočim različita radikalna stanovišta vodećih intlektualaca u vezi sa evropskom budućnošću, ali mi je izdavač rekao da zaboravim na tu ideju, jer ona nikoga neće interesovati, kaže u intervju za Biznis & Finansije Florans Noavil, književnica, književni kritičar i urednik Le Monde koja je u svet literature došla iz korporativnog sektora. Način razmišljanja, kojem su ton dale američke poslovne škole, i danas vlada u svetu, sugeriše da je ovo najbolji od svih sistema, iako je očigledno loš. Ali mišljenje “izvan kutije” je nepopularno i neželjeno, ili kako je to rekao antropolog Levi-Štros: “Čovečanstvo sada proizvodi jednu masovnu monokulturu: uzgaja civilizaciju isto kao što gaji cveklu, u masovnoj proizvodnji.”

Noavil ima retku kombinaciju različitih darova: završila je visoko školovanje i prve godine svoje karijere provela u finansijskom sektoru, da bi potom prešla na teren književnosti. Već godinama radi za Le Monde kao književni kritičar i urednik, a tokom svoje novinarske karijere napravila je intervjue sa mnogim poznatim svetskim autorima, poput Marija Vargasa Ljose, Sola Beloua, Džona Le Karea, Herte Miler, Umberta Eka i Pola Ostera. Pažnju književne kritike skrenula je 2003. knjigom “Isak B. Singer”, biografijom američkog nobelovca koja je i kod nas objavljena u izdanju beogradskog Arhipelaga. Od svoje korporativne karijere nije se oprostila bez reči: pre četiri godine napisala je delo “Išla sam u poslovnu školu i zbog toga se izvinjavam” u kojem daje lični osvrt na svet kapitalizma i visoke ekonomije koja je dovela do finansijskog kraha.

BIF: Diplomirali ste poslovno pravo na Hautes études commerciales de Paris (HEC) i imate radno iskustvo u finansijskom sektoru. Šta Vas je privuklo svetu ekonomije, a zašto ste ga kasnije napustili?

Florans Noavil: U taj svet sam ušla osamdesetih godina. Bilo je poslova i bilo je novca. Kada bi ljudi poput mene diplomirali na poslovnoj školi (a ja sam istovremeno studirala političke nauke i prava) govorilo se da je to najbolje moguće zaleđe za “veliku” karijeru. Sve firme su htele da nas uposle. Sećam se da nas je prvog dana po dolasku u HEC direktor dočekao sa rečima “Vi ste budući lideri!”, misleći to veoma ozbiljno. A mi smo bili u našim dvadesetim, upravo smo prošli teške upisne ispite i ostali su nas doživljavali kao “elitu”. Nije bilo razloga da tome i ne poverujemo.
Posle nekoliko godina na mestu finansijskog analitičara u velikoj američkoj korporaciji, Control Data iz Mineapolisa, osećala sam se pomalo istrošeno i sumnje su počele da narastaju. Odeljenje za održavanje kompjutera, za koje sam ja bila zadužena, bilo je veoma profitabilno. Ali veliki šefovi su stalno zapitkivali kada ćemo početi da ostvarujemo još više prihoda. Svaki put smo slavili kada bismo nekog otpustili. Počela sam da shvatam da ima nečeg trulog u državi finansijskoj. Jesam naučila mnogo korisnih tehnika, ali ništa što bi mi zapravo ispunjavalo život i učinilo ga boljim. Finansije su kao vožnja bicikla: jednom kad naučite da ga vozite, to više ne možete da zaboravite, ali niste zbog toga u obavezi da postanete profesionalni biciklista.

BIF: Kome ste i zašto morali da se izvinjavate zbog pohađanja poslovne škole?

F. Noavil: Tokom devedesetih postajalo je sve jasnije da ekonomski paterni kojima smo bili podučavani više nisu bili zadovoljavajući. Oni su pali na pitanjima nezaposlenosti, životne sredine, odnosa između polova, raspodele dobara… Ali umesto da se zapitaju o ispravnosti postojećeg modela, poslovni ljudi u mom okruženju su ga još jače prigrlili, uporno ponavljajući da je to jedino, najbolje rešenje. To je zapravo još uvek slučaj u poslovnim školama. Pošto sam objavila svoju knjigu studenti su mi se požalili da se na časovima iz oblasti finansija još uvek upotrebljavaju iste studije slučaja kao deset godina ranije. Baš je taj potpuni nedostatak kritičkog pristupa, zajedno sa cinizmom i pohlepom, nas – “buduće lidere” – doveo do pozicije da izmislimo drugorazredne (subpreme) hipotekarne kredite visokog rizika koji su tako uspešno bili reklamirani u Sjedinjenim Državama i koji su čitavom svetu naneli toliku štetu. Zbog toga još uvek plaćamo visoku cenu. Ali pošto se ljudi odgovorni za to nikada nisu izvinili, a većina njih je išla u poslovne škole, evo ja se izvinjavam umesto njih.

Ni biznis ni finansije

BIF: U poslednjoj deceniji čitava planeta je patila zbog finansijske krize – u nekim društvima je dolazilo do prevrata i masovnih protesta čiji su okidači bili politička i finansijska neodlučnost. Ekonomisti su se međusobno podelili na one koji su za štednju i one koji podstiču potrošnju. Da li su svetu sada potrebne neka nove finansijske ili socijalne paradigme?

Florans NoavilF. Noavil: Apsolutno jesu. I zbog toga bi poslovne škole, ako su iole ozbiljne, trebalo da preuzmu makar deo odgovornosti. Fokusiram se na njih jer smatram da je obrazovanje od presudnog značaja. Dominantan okvir razmišljanja i skup vrednosti u tim školama su u potpunoj suprotnosti sa novom filozofijom. Studenti koji razmišljaju drugačije od većine smatraju se crnim ovcama, što je velika šteta jer većina njih na početku ima dobre namere i ideje.
Kada sam vršila istraživanje za svoju knjigu otputovala sam u Bangladeš da upoznam dobitnika Nobelove nagrade, profesora Muhameda Junusa. On mi je tada priznao da «nikada ne bi razvio koncept mikrokreditiranja da je slušao stručnjake za biznis i finansije». Sada su nam više nego ikada potrebni ljudi koji se ne plaše da misle drugačije i koji su spremni da razbiju pravovernost dosadašnjeg poslovnog učenja.
Očigledno je da takvi kreativni mladi ljudi danas ne mogu da se pronađu po poslovnim školama, kojih je u međuvremenu nastalo sve više. Američki model školovanja, koga su Evropljani tako uspešno prekopirali, sada se širi po Kini, Indiji ili Brazilu. Zaključak je, nažalost negativan – naredne generacije će poštovati iste vrednosti i to u mnogo većoj razmeri. To me podseća na jednu rečenicu antropologa Levi-Štrosa: “Čovečanstvo sada proizvodi jednu masovnu monokulturu: uzgaja civilizaciju isto kao što gaji cveklu, u masovnoj proizvodnji.” I to je zastrašujuće.

Ne može pa ne može

BIF: Kada se suoči sa aktuelnim društvenim problemima većina intelektualaca odabira ćutanje umesto da se zalaže za javni dijalog i potragu za rešenjima. Zašto je to tako? Da li intelektualci uopšte mogu da reše problem sve većeg porasta siromaštva i ekstremizma?

F. Noavil: Rien à faire. Ne može pa ne može. Beketova čuvena prva rečenica iz “Čekajući Godoa” je sada postala dominantna replika kada se ovo pitanje postavlja u Evropi. Mogu da razumem takvo stanovište kod ljudi koji rade za minimalac. Ali šta je sa intelektualcima? I ne samo sa njima. Šta je sa ekonomskim i društvenim ekspertima? A da ne spominjemo političare. Oni poseduju obrazovanje i mrežu poznanstava, i dovoljno im se veruje da im banke i investitori izdaju zajmove za njihove projekte. Oni imaju sve moguće oruđe na raspolaganju, pa opet izgleda kao da je većina njih zamrznuta.
Ipak, ne može se reći da ne postoje pokušaji da se nešto uradi. Na primer, u Francuskoj je grupa menadžera, pisaca zakona i univerzitetskih profesora oformila “action tank” (thinktank usmeren na delovanje) koji ima za cilj da uvodi nove programe i uključuje velike kompanije koje pristaju da im prioritet bude postizanje socijalnih ciljeva, umesto uvećanja profita.
Tužna je istina da u velikoj većini intelektualci ostaju nemi kada se govori o siromaštvu ili ekstremizmu. Pre nekoliko meseci htela sam da napišem knjigu o ovom problemu. Želela sam da na njenim stranicama suočim različita radikalna stanovišta u vezi sa evropskom budućnošću: Karla Ginzburga (Italija), Sisa Noteboma (Holandija), Tarika Alija (Velika Britanija), Jirgena Habermasa (Nemačka) i Martina Hirša (Francuska). Ali izdavač mi je rekao da zaboravim na tu ideju, jer ona nikoga neće interesovati.

BIF: Istraživali ste život i delo Isaka Baševisa Singera, koji je verovao da “književnost ne može da spasi svet, ali da ga ne može ni učiniti gorim”. Da li Vi mislite da književnost može da spasi svet? Da li može da spasi barem pojedince?

F. Noavil: Književnost ne može da spasi svet. Zapravo, “angažovana književnost” je u Francuskoj najčešće veoma loša. Singerov brat, Izrael Jošua, u svojim romanima se zalagao za pobedu komunizma. Istovremeno, Isak Singer nije voleo da spaja umetnost sa politikom. Mrzeo je ideju promovisanja takvih poruka kroz svoju prozu. To je jedan od razloga zašto je i danas moderan. Istorija nas uči da umetnost ne može spasiti svet. Ali, kao što je Niče često govorio, lepota može da učini naš život podnošljivijim. Čini nam da se osetimo bolje.
Ujutro, kada idem metroom do svoje redakcije, u jednom trenutku vagon izađe iz mraka. Odjednom, svi putnici ugledaju reku Senu i Ajfelov toranj, i u tom jednom istom sekundu svakog jutra, njima se svima pojavi osmah na licima.

BIF: Kakav je Vaš stav prema modernoj književnosti, uzevši u obzir Vaš angažman za Le Monde? Da li prepoznajete neke autore i njihova dela kao buduće klasike ili je kvantitet zapravo ugušio kvalitet ?

F. Noavil: Kvalitet još uvek postoji. Govoreći o umetnosti uopšte, još uvek sam zadivljena što živim u zemlji u kojoj Kundera, Alešinski, Sulaž, Godar, i mnogi drugi još uvek stvaraju. Drugo pitanje, na koji način publika može da pristupi njihovim delima (preko knjiga ili tableta, u muzeju ili na internetu, u koncertnoj dvorani ili preko iPod-a), po meni nije od velike važnosti. Najbitnije je da sačuvamo želju među mladim ljudima da ih čuju, pročitaju ili pogledaju. Kako će oni izgraditi tu potrebu? Na koji način će oni postati svesni postojanja vrednih umetničkih dela, a ne samo jeftine mejnstrim kulture? Odgovori na ova pitanja nas vode natrag na temu obrazovanja…

Biznis i Finansije, broj 100, septembar 2013.

 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close