Ni štednja ni reforme danas nisu predmet spora, izuzev u programima nekih stranaka koje su potonule ispod cenzusa, ali obrazloženje za smanjivanje javnog sektora je jabuka razdora među stručnjacima. Posledice koje bi iz tog pokušaja mogle proizaći još i više.
Posle deceniju i po tranzicije – ista meta, isto odstojanje. Takav zaključak čovek stiče kad baci pogled na spisak problema koje je ekonomista i urednik „Kvartalnog monitora“ Milojko Arsić sastavio da bi svima bilo kristalno jasno zašto je potrebno sprovesti temeljne reforme u Srbiji. Na vrhu te liste je činjenica da je fiskalni deficit naše zemlje već drugu godinu za redom najviši među zemljama Centralne i Istočne Evrope, a planirani konsolidovani manjak u kasi za 2014. godinu od 7,1% BDP, apsolutni rekorder na celom starom kontinentu.
Već na drugom mestu „Arsićeve liste“ je predimenzioniran i neefikasan javni sektor. Slede ocena da u našoj zemlji još nije zaživela tržišna ekonomija i upozorenje da se domaća privreda na početku godine suočava sa usporavanjem rasta, a da su brojne delatnosti u recesiji. „Pri tome“, naglašava Arsić za B&F, „reforme nisu zamena za štednju – do nje mora doći, a reforme samo povećavaju šansu da štednja ne bude uzaludna.“
Nova Vlada, savetuje naš sagovornik, treba da radi na nekoliko frontova u isto vreme. „Mora, za početak, da obezbedi uštedu od barem 400 mil EUR do kraja godine kako bi umanjila rizik krize javnog duga. Zatim da postavi temelje penzijske i reforme javnog sektora uz konkretne planove ušteda u zdravstvu, državnoj administraciji, obrazovanju i ostalim „potrošačima“ kao i da ubrza promene privrednog ambijenta kroz usvajanje Zakona o radu, stečaju i privatizaciji. „Reforme su, dakle, neizbežne a bolne su zato što će morati da obuhvate smanjenje dohodaka koji se finansiraju od strane države“ kaže Arsić. On se zalaže za scenario koji uzima u obzir i potrebe države i „izdržljivost“ onih na kojima će se štedeti: predlaže da se plate u javnom sektoru i penzije smanje za 10%, s tim da kod penzija linearno smanjenje može da bude zamenjeno solidarnim porezom na one više od minimuma.
„Smanjenje plata i penzija za 10% obezbedilo bi uštede od oko 2% BDP (približno 660 mil EUR, 1%BDP~330 mil EUR). Smanjenje plata uz solidarno oporezivanje penzija viših od minimalne dovelo bi do uštede od 1,5% BDP dok bi izbegavanje smanjivanja ili oporezivanja penzija zahtevalo da plate budu smanjene za 25%“ izračunao je Arsić. On insistira na tome da bi takav sistem ušteda podrazumevao i postepeno, sistematsko smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, što bi bio proces koji bi trajao godinama. „Masovno i brzo otpuštanje, koje bi dovelo do pada kvaliteta i dostupnosti usluga, ne bi bilo prihvatljivo. To ne bi bilo dobro ni za dugoročni ekonomski rast, a ni socijalno nije prihvatljivo“ upozorava Arsić.
Štednja, od Bugarske do Baltika
Ukoliko se odluči na štednju u javnom sektoru preko smanjenja izdvajanja za zarade ili otpuštanja zaposlenih, nova Vlada bi prethodno morala da baci pogled na iskustva gotovo svih evropskih zemalja, kao i na glavne „zvezde“ ekonomske krize, Grčku i Španiju. Međunarodna organizacija rada (ILO) analizirala je metode štednje, od zamrzavanja i linearnog smanjenja zarada u Estoniji, Irskoj, Litvaniji ili Rumuniji, ukidanja bonusa ili tzv. 13. plate u Grčkoj i Mađarskoj do smanjenja minimalne zarade za 22%, što je takođe uradila Grčka. Rezultati studije ILO trebalo bi da zabrinu svakog „osterijanca“: linearno smanjenje zarada dovelo je do širenja jaza između bolje i lošije plaćenih u javnom sektoru, a one niže plaćene je u velikom broju slučajeva gurnulo ispod linije siromaštva. Fenomen je čak i dobio ime „public sector working poor“, i raširio se Evropom. U Mađarskoj je na taj način pogođen svaki drugi radnik srednjeg nivoa obrazovanja u javnom sektoru. U Češkoj, Poljskoj i Mađarskoj je, zbog takvih mera štednje, došlo do masovnog iseljavanja visokoobrazovanih kadrova, uključujući doktore, medicinske sestre i tehničare i profesore.
Smanjenje broja zaposlenih je, sa druge strane, dovelo do povećanja obima posla za preostale radnike, uz smanjenje ili nepokrivanje troškova prekovremenog rada, za šta su se neke zemlje odlučile. ILO u svojoj studiji upozorava da se javni sektor tako od „bastiona radničkih prava i modela za druge poslodavce“ pretvorio u imitaciju najgorih osobina privatnog sektora. Uz to, manjak osoblja u bolnicama ili školama podrazumeva i produžavanje lista čekanja ili „labavljenje“ standarda za broj učenika po razredu što, u krajnjem, utiče na kvalitet lečenja ili obrazovanja. ILO zato apeluje na Vlade da, osmišljavajući mere štednje, ne beže od socijalnog dijaloga i da uzmu u obzir različite efekte štednje na kvalitet i efikasnost javnog sektora ne samo u aktuelnom trenutku krize već i na duži rok.
Ovde treba podsetiti i na čuveno pitanje: da li je naš javni sektor realno veliki, ili ima ogroman udeo među zaposlenima zbog isto tako ogromne i rekordne nezaposlenosti u Srbiji? Dok aktuelno a tehničko Ministarstvo finansija i dalje prebrojava zaposlene u javnom sektoru (došlo se do broja od 781 hiljade zaposlenih ali i dalje nema potvrde da je taj broj i konačan), poređenje nekih dostupnih domaćih i evropskih podataka iz 2012. godine govori da je naš javni sektor daleko od „levijatana“. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, imamo 21-og doktora na 10 hiljada stanovnika, dok je evropski prosek – 26. U prosveti je zaposleno 1,97% populacije, za razliku od evropskih prosečnih 3,46%. Evropa se, opet, diči sa 4,74% populacije angažovane u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, dok je kod nas taj udeo duplo manji. Arsić, međutim, napominje da to što u nekim segmentima ima manjka zaposlenih ne znači da na nivou celog javnog sektora ne postoji višak, te da se u periodima krize, nažalost, mora štedeti i na potrebnim, a ne samo na nepotrebnim izdacima.
Politički ključ reformi
Kako, onda, Srbija da planira svoju štednju? Saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije Aleksandar R. Miletić smatra da je najkorisnije uzeti u obzir iskustva Bugarske koja se, kaže, uporedno najviše mogu dovesti u vezu sa Srbijom. „To iskustvo pokazuje da mere budžetske štednje, ma kako rigorozne, ne znače mnogo bez strukturnih reformi, investicija sa strane i dinamičnog poslovnog okruženja u neposrednom susedstvu“, dodaje Miletić.
Baltičke zemlje, okružene podsticajnim poslovnim okruženjem u Nemačkoj, Poljskoj i Skandinaviji i ogromnim ruskim tržištem, imale su sve pobrojane elemente na raspolaganju tako da su se njihove reforme čak i u uslovima globalne recesije završile potpunim uspehom. Miletić podseća da su i bugarske fiskalne reforme mnogo obećavale na početku; Bugarska je recimo 2011, na osnovu tri (od četiri) Mastrihtska kriterijuma, bila uspešnija od evro-zone posmatrane kao celina. „Statistički uspeh, međutim, nisu pratile strukturne reforme, nije bilo investicija, narod je živeo sve gore, a socijalni nemiri eskalirali su početkom prošle godine i ne stišavaju se ni do danas“ upozorava Miletić i podseća da su programe budžetske štednje u Španiji i Grčkoj takođe obeležili masovni protesti, štrajkovi i drastičan pad bruto državnog dohotka.
Naš sagovornik priznaje da mu je teško da u Srbiji zamisli baltički scenario reformi, koji podrazumeva sprovođenje drastičnih mera štednje bez velikih socijalnih tenzija, štrajkova i uličnih demonstracija. Naime, tamošnje političke elite ponašale su se odgovorno, a problemi su rešavani bez populističke retorike i demagoških smicalica. Štaviše, građani Estonije i Letonije su na parlamentarnim izborima ponovo glasali za stranke koje su sprovodile nepopularne reforme.
Mi se, nažalost, ne uklapamo u baltičku priču ni političkom kulturom na kolektivnom nivou, ni političkim mentalitetom lidera. Uz to, umesto dinamičnog baltičkog ekonomskog okruženja, naša zemlja se nalazi okružena ekonomskim davljenicima ili potpuno zamrlim balkanskim ekonomijama.“ Pokušaj reformi radnog zakonodavstva pokazao je, prema njegovom mišljenju, od kakvog su štofa budući reformatori. Miletić ne vidi „izrazito populistički SNS“ kao političku stranku koja je sposobna i spremna da sprovede suštinske reforme, a pita se i kakve bi efekte one imale sve i da ih sprovedu, s obzirom na to da je i dalje na delu globalna recesija.
Miletić ipak smatra da se nakupilo političkog kapitala za sprovođenje reformi i da je to, paradoksalno, omogućila upravo ona društvena grupa koja bi trebalo da od tranzicijom desetkovane radničke klase preuzme teret „fiskalnog prilagođavanja“, „bolnih reformi“ i „racionalizacije.“ „To je srednja klasa, koja je održavala na vlasti proevropske partije neoliberalne provenijencije koje su joj zauzvrat obezbeđivale relativno blagostanje“ kaže Miletić. Prema njegovim rečima, budžetski deficiti na kojima je srednja klasa počivala su, s druge strane, veoma brzo postali prepreka i balast strukturnim reformama u ekonomiji.
„Tako se došlo do apsurdne situacije u kojoj se našla srednja klasa u procesu tranzicije: njeno veštačko održavanje bilo je garant izbornog uspeha onih koji su obećavali reforme, ali i smetnja njihovom sprovođenju kada bi „proevropske stranke“ došle na vlast. Čini se da je politika budžetskih ušteda u Srbiji na račun ovog staleža postala moguća od trenutka metamorfoze SRS-SNS, kada je konačno došlo do neoliberalnog sravnjivanja političkih razlika u zemlji.”
„Parazitiranje“ i ideologija
Malo koji žar političke borbe može da se poredi sa žarom kakvim se u domaćim medijima upravo ta i takva srednja klasa naziva parazitskom, preskupom i nesposobno-korumpiranom. Filozof i urednik portala Dvogled.rs Vladimir Milutinović u takvom etiketiranju vidi delovanje neoliberalne ideologije. „Verujem da je izraz “parazitski sistem“ nastao u sklopu opšte neoliberalne tendencije urušavanja javnih servisa u korist privatnog kapitala, bilo preko monopola koji oni obično imaju, bilo preko subvencija privatnom kapitalu. Inače, iako se može smatrati verovatnim da je javni servis na nekim mestima predimenzioniran iz razloga partijskog zapošljavanja, to ne znači da mi sada možemo izjednačiti na taj način zaposlene ljude i ljude „koji su nestručni“ ili „koji ništa ne rade“.
Osim toga, sada je nemoguće izdvojiti one koje su partijski zaposleni i otpustiti ih, pošto nigde ne piše da su tako zaposleni. I pored toga, čitav jedan sektor dobija krajnje negativan epitet „parazitski“ što pokazuje da razlog za to nije neka njegova realna osobina već činjenica da je u neoliberalnoj ideologiji prokažen kao takav. Bilo bi zanimljivo videti kako bi nastavnici u Finskoj, koja ima skoro stopostotno državno školstvo, reagovali na ideju da su paraziti.“
Milutinović smatra da je došlo do zamene teza kada se neophodnost štednje na nivou države povezuje sa „parazitskim“ javnim sektorom koji jedva čeka da potroši ono što su drugi stvorili. „Sigurno je da treba štedeti iz dva razloga: prvi je taj da je zemlja prezadužena a drugi razlog leži u tome da treba ukloniti koruptivne i nepotrebne troškove u sistemu, kojih ima puno. Međutim, oba ova razloga nemaju nikakve veze sa obrazloženjima da se zaposleni u javnom sektoru mogu otpuštati jer ih je „30% viška“ ili sa obrazloženjem da se javna preduzeća moraju privatizovati jer su recimo „neefikasna“ i puno koštaju državu. Naša „štednja“ je dakle posledica lošeg stanja naših institucija i naše zaduženosti, a ne posledica opštih ili specifičnih karakteristika našeg javnog sektora. Postoje stvari na kojima uopšte ne bi trebalo štedeti, kao što su obrazovanje ili zdravstvo“ naglašava Milutinović, i dodaje da, naravno, ni u tim oblastima ne treba razbacivati novac koga ima malo.
Milica Rilak,
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“