Od visokog nivoa nenaplativih kredita još je opasnije oklevanje da se ovaj problem reši. Ono banke uvlači u spiralu stalnog proizvođenja loših dužnika.
Kretanja nivoa i stope problematičnih kredita (NPL), posebno u sektoru preduzeća, u poslednjih nekoliko kvartala postaju kritični. Čini se da prelomna tačka trenda nije dostignuta ali da je marginalna stopa prirasta u opadanju. Usvajanje uniformnih definicija NPL koje je formulisala Evropska uprava za bankarstvo (EBA) moglo bi dovesti do uvećanja vrednosti stoka i učešća problematičnih kredita u ukupnoj aktivi sektora. Ovo je visoko verovatan ishod ukoliko se usvoji princip klasifikacije problematičnih kredita na konsolidovanoj osnovi za velike grupacije povezanih pravnih lica.
Solventnost bankarskog sektora nije ugrožena, ali je izraženo opadanje kreditne aktivnosti prema sektoru preduzeća. Ova dva problema su povezana: smanjivanje nivoa kredita je posledica rastuće averzije prema riziku usled postojećeg i očekivanog nivoa NPL, što posledično ima negativan uticaj na ekonomsku aktivnost već u „prvoj iteraciji“ odnosno na kratak rok.
Rešavanje NPL apsorpcijom ili obnovom vrednosti pri nultom ili negativnom rastu ponude kredita je malo verovatno. Izgleda da je i rešavanje ova dva problema međusobno povezano: bez novih plasmana, kreditni portfolio bankarskog sektora se ne obnavlja što dovodi do rasta udela kredita kod kojih se glavnica ne smanjuje sa protokom vremena. To, praktično, u „drugoj iteraciji“, dovodi do još većeg angažovanja resursa banke u upravljanju lošim delom portfolija i postepenog „istiskivanja“ zdravih klijenata iz kreditnog portfolija. Ograničavanjem dostupnosti finansijskih sredstava zdravom delu privrede, praktično se povećava broj potencijalno problematičnih klijenata koji u kratkom ili srednjem roku neće imati mogućnost da servisiraju obaveze.
Periculum in mora (opasnost je u odlaganju)
Odlaganje problema i očekivanje da će se on sam od sebe rešiti pogoršava stanje. Naravno, definisanje osnovnog pravca za rešavanje pitanja problematičnih kredita nije ni jednostavno niti je samo ekonomsko pitanje, tim pre što su sva rešenja ove vrste skupa. Kriza u sektoru javnih finansija već je koštala državu oko 800 miliona evra. Uz to masivna budžetska intervencija u sebi sadrži snažan moralni hazard jer preraspodeljuje velike mase nacionalnog bogatstva u korist ili na štetu učesnika procesa.
Pre nego što posegne za ovakvom merom, država ima na raspolaganju druga oruđa da zaustavi pa čak i smanji nivo NPL. To se pre svega odnosi na uklanjanje institucionalnih i regulatornih uzročnika njihovog stvaranja. Unapređenjem regulatornog i zakonskog okvira trebalo bi ohrabriti sporazumno restrukturiranje u odnosu na stečaj i likvidaciju. Reformom zakonskog okvira bi trebalo omogućiti kvalifikovanoj većini poverilaca da nasuprot suprotstavljenoj manjini ostvare prihvatanje sporazuma o restrukturiranju.
Drugi veliki problem je nedostatak iskustva u rešavanju problema, koji je vidljiv kod svih učesnika. Eskalacija NPL na nivo sistemskog rizika se desila u godinama posle krize 2008. godine, ali banke i dalje ne angažuju svoje najbolje resurse na rešavanju ovih problema. Visok nivo kapitalne adekvatnosti deluje inhibitorno na banke pa izostaje ozbiljniji razvoj efikasnih procedura za postupanje sa problematičnim i potencijalno problematičnim klijentima. Ovaj problem je posebno vidljiv kod kreiranja planova restrukturiranja akutno problematičnih dužnika i koncipiranja ekonomski održivog plana njegovog opstanka i oporavka. Sličan nalaz se može izvesti i za regulatorna tela.
Treća oblast u kojoj je moguće bez masivne upotrebe kapitala ostvariti poboljšanje jeste povećanje kooperativnosti svih učesnika procesa. Vidljiva je nedovoljna kooperacija između samih banaka. U najvećem broju slučajeva svaka pojedinačna banka je bila fokusirana na svoje potraživanje i svoju poziciju kod poverilaca pre nego na kooperaciju sa drugim bankama kako bi se pronašlo rešenje koje vodi obnovi vrednosti kredita. Neretko je agresivna izlazna strategija banke bila inicijator nastanka problema ili pak ključni faktor za dostizanje nivoa u kojem je potencijal za pronalaženje rešenja značajno smanjen. Odsustvo saradnje između banaka i svih poverilaca dovodi do usvajanja neadekvatnih odluka u procesu restrukturiranja problematičnog kredita. U ovoj oblasti su već vidljive pozitivne promene, naročito kod onih klijenata čiji problemi mogu ugroziti stabilnost svake pojedinačne banke.
Konceptualne dileme: centralizovani i/ili decentralizovani pristup
Regulatorne reforme mogu ali i ne moraju zaustaviti rast NPL i aktivirati rast ponude kredita. Ukoliko se trend pogoršanja stanja nastavi otvoriće se dileme oko izbora baznih institucionalnih rešenja. U iskustvima velikog broja zemalja koje su se borile sa ovim problemima postoji mnogo rešenja koje se generički mogu klasifikovati u dve familije modela: centralizovani i decentralizovani. Naravno, moguće su i njihove kombinacije.
Decentralizovani pristup podrazumeva stvaranje regulatornog okvira koji podstiče banke da problematične kredite rešavaju svojim resursima. U uslovima snažnih ograničenja državnog budžeta ovo rešenje je superiorno. Glavni rizik dominacije ovog rešenja je njegova mogućnost apsorpcije velikih stokova NPL. Nadalje, neizvesno je koliko bi ovaj skup modela mogao delovati podsticajno na obnovu kreditne aktivnosti.
Tri modela iz ovog skupa se, u manjoj ili većoj meri, već primenjuju u velikom broju zemalja.
(1) Otpis potraživanja na teret kapitala banke zahteva gotovo istovremeno obezbeđivanje dodatnog kapitala vlasnika za očuvanje nivoa adekvatnosti kapitala iznad regulatornog minimuma. Ovde je problem mogući nedostatak resursa ili volje za dokapitalizaciju banaka koje otpisuju potraživanja. Sa druge strane, jednokratan otpis NPL oslobađa prostor za upravljanje zdravim delom portfolija i može biti jeftiniji na srednji rok u odnosu na strategiju odlaganje rešenja.U Srbiji je gotovo pravilo da su u zoni tzv. najveće izloženosti banaka, koja čini oko 25% ukupnog portfolija, ujedno i najveći NPL. Banke mogu naći interes da rešavaju ove probleme jer je doprinos ovih kredita prihodima banke izuzetno nizak, zbog suspenzije kamata. Sa druge strane, ovaj skup NPL dominantno utiče na rashode, kroz masivne ispravke njihove vrednosti. Eliminisanjem ovog dela portfolija banka se fokusira na klijente koji donose preko 70% prihoda od kamata, a imaju znatno manji uticaj na rashode kroz ispravke vrednosti.
(2) Prodaja potraživanja specijalizovanim kompanijama je racionalan izbor u uslovima kada postoji relativno visoka verovatnoća obnove vrednosti kredita. Uticaj na poslovni rezultat zavisi od stope diskonta potraživanja, ali i politike ispravki vrednosti koju je banka vodila do trenutka prodaje. Negativan poslovni rezultat je u samom trenutku prodaje vrlo verovatan, što posredno utiče i na visinu kapitala. Sa druge strane, usled smanjenja potrebne rezerve i rizične aktive, može doći do rasterećenja kapitala odnosno do manjeg smanjenja pokazatelja adekvatnosti kapitala u odnosu na prethodni pristup otpisa. Otvaranje prostora za aktivnije upravljanje zdravim delom portfolija je, i u ovom slučaju, osnovna prednost. Glavno ograničenje: tržište potraživanja banaka u Srbiji nije aktivno pa je malo verovatno da ovaj pristup bude dominantan u rešavanju problema. Na ovom polju su učinjeni značajni regulatorni pomaci ali i dalje ne postoji interes da jedna ili više privatnih kompanija preuzmu ulogu „privatne loše banke“. Pitanje efikasnosti postupka naplate iz kolaterala je značajan deo ovog problema.
(3) Aktivno restrukturiranje potraživanja podrazumeva veliku kooperativnost i aktivnu ulogu svih učesnika procesa. Osnovna prednost ovog modela je aktiviranje potencijala obnove vrednosti kredita na srednji rok, što može da donese potpunu konsolidaciju i naplatu potraživanja u procentu koji je daleko veći nego kod prethodno opisanih modela. Pitanje moralnog hazarda dužnika, nedovoljan kapacitet banke da se temeljno posveti procesu restrukturiranja i nedovoljna koordinacija sa ostalim poveriocima su osnovni rizici ovog modela. U Srbiji je za efikasniju upotrebu ovog modela neophodno, kao što je već naznačeno, unaprediti postojeću zakonsku definiciju kriterijuma za aktiviranje procesa i formiranje adekvatnih podsticajnih programa za banke i dužnike. Aktivna uloga države u ovom procesu jeste definisanje sistemski bitnih privrednih grana, pa čak i samih kompanija. Banke bi kroz regulativu bile stimulisane na usvajanje sporazumnog mirovanja naplate potraživanja sa preduzećima iz sistemski bitnih sektora. Nakon usvajanja adekvatnog plana restrukturiranja, ta bi preduzeća bila u prilici da dobiju dodatni kredit. Sličan ili identičan princip bi se primenio i na sistemski bitne kompanije. Definisanje sistemski bitnih privrednih grana i kompanija je delikatan posao i sadrži u sebi i moralni hazard. Osnovni kriterijumi definicije ove vrste jesu: potencija za oporavak odnosno obnovu vrednosti kredita, sistemski značaj u smislu nivoa ekonomske povezanosti s malim i srednjim preduzećima i broja zaposlenih, doprinos izvoznom potencijalu i rastu industrijske proizvodnje. Formiranje nezavisnog savetodavnog ili regulatornog tela u kojem bi svoje predstavnike imali svi učesnici – država, banke i predstavnici privrede – uz poželjnu aktivnu ulogu međunarodnih finansijskih institucija, omogućila bi usvajanje jasnih i efikasnih procedura i propisa za sprovođenje ovog modela na način koji obezbeđuje pozitivne efekte u dugom roku.
Ukoliko se ubrza rast problematičnih kredita po bilo kojoj od osnova biće nužno i aktiviranje nekog iz grupe centralizovanih institucionalnih aranžmana. Na samom početku diskusije ovog problema je nužna nedvosmislena definicija cilja intervencije. To može biti jedino i isključivo obnavljanje rasta ponude kredita sektoru preduzeće a ne nipošto zaštita statusa banaka i njihovih akcionara. ( aArgumente u korist ovog iskaza moguće je naći u knjizi Josefa E. Stglica, Slobodni pad, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013.godine.).
Osnovne prednosti ovog modela su sledeće: (a) kontrola strateškog pravca u rešavanju problema je u rukama države (b) problematična aktiva se uklanja iz bilansa banaka čime se stvaraju uslovi za njihovo fokusiranje na zdrav deo portfolija i rast ponude kredita realnom sektoru; (c) otklanja se problem individualnih poteza od strane kreditora koji mogu negativno uticati na rešavanje problema; (d) kreira se jednoobrazni sistem za procenu vrednosti potraživanja i upravljanja kolateralima; (e) omogućava se efikasnije korišćenje znanja, veština i resursa na toj osnovi ostvarenje boljih rezultata u procesu rešavanja problema.
Sa druge strane, formiranje centralne institucije ima i vidljive nedostatke: (a) troškovi su visoki (b) upravljanje je potencijalno neefikasno u odnosu na privatne kompanije; (c) snažno prisustvo moralnog hazarda i političkog pritiska na odlučivanje (d) rizik da se problem samo „izmešta na drugu lokaciju“ je visok.
Minimizovanje budžetskih izdataka
Da bi se izbegli rizici prevelikih državnih rashoda i snažne, nepravedne preraspodele dohodaka i bogatstva u koje uvođenje centralizovanog pristupa može izazvati neophodno je dosledno ugraditi sledeće principe.
a) Minimalna državna intervencija koja bi bila dopuna pregovorima između dužnika i kreditorima, mogla bi biti efikasna, što pokazuje i uporedivo iskustvo drugih zemalja. Bilo bi poželjno da se uloga države svede na unapređenje okvira rešavanja NPL (na primer, određivanjem roka za restrukturiranje, uticajem na ocenu perspektive kompanije, stimulisanjem odobravanja novih kredita isl.). Država može obezbediti arbitražu i obezbeđenju obaveznog sprovođenja dogovorenog programa restrukturiranja dužnika. Pozitivni rezultati procesa korporativnih restrukturiranja se ne mogu očekivati bez obezbeđivanja novih kredita za održavanje poslovanja kompanije koja je zapala u finansijske teškoće. Budući da NPL već postoje kao problem u bilansima banaka, one će biti manje motivisane da odobravaju dodatne kredite ili da konvertuju kratkoročne kredite u srednjeročne. Rešenje bi trebalo tražiti u regulatornim podsticajima i/ili podršci međunarodnih finansijskih institucija, u vidu odobravanja kreditnih linija ili pomoći u sekjuritizaciji kreditnog portfelja. Dakle, prvi princip intervencije treba da bude minimizovanje budžetskih izdataka.
b) Uključivanje države će doneti jasnu sliku o veličini problema. Ocena veličine problema nije trivijalna operacija. Potrebno je utvrditi veličinu duga za sve pojedinačne dužnike na konsolidovano osnovi, pošto su krediti istom dužniku „raspršeni“ po sistemu. Narodna banka Srbije ne prati sve, već najveće odobrene kredite pojedinačnih banaka. Preduzeće može, primera radi, uzeti jedan velik kredit, i seriju manjih a da pri tom suma manjih obaveza može biti veća od registrovanog velikog kredita. Podaci koji se dostavljaju regulatornim telima često odstupaju od realne slike. Neophodno je, ne samo unakrsno proveriti i povezati različite izvore da bi se podaci konsolidovali, već izvršiti i njihovu dijagnostičku proveru. Razgraničenje dobre i loše aktive mora prethoditi ocena ukupnog kreditnog portfolija na način na koji je preporučila EBA. Taj proces bi bio olakšan ukoliko bi se sveobuhvatna ocena za bankarske grupe (a imaju filijale u Republici Srbiji) koje će biti predmet supervizije Evropske centralne banke (ECB) radila na nekonsolidovanoj, umesto konsolidovanoj osnovi, što u ovom trenutku još nije poznato. Dakle, pouzdana dijagnostika problema jeste uslov aktiviranja i funkcionisanja kombinacije centralizovanog i decentralizovanog rešenja.
c) Dijagnoza je preduslov za uvođenje selektivnosti u centralizovana rešenja. Da bi se deblokirao rast ponude kredita nužno je rešiti NPL velike vrednosti. Odabir kompanija za restrukturiranje treba da bude rezultat saradnje banaka, države ili centralne banke (u meri u kojoj je izgrađen sistem validacije internih kreditnih rejtinga banaka) i međunarodnih finansijskih institucija. Osnovni kriterijum selekcije pristupa centralizovanom rešenju jeste veličina kredita a dodatni kriterijum jeste verovatnoća preživljavanja, kapacitet obnove vrednosti i njen sistemski značaj. Učešće međunarodnih finansijskih institucija bi bilo neprocenjivo važno jer donosi dodatne izvore finansiranja, znanje i iskustvo. Dakle, uvođenje stroge selektivnosti u centralizovani pristup jeste uslov da se ono ne kompromituje lobiranjem i na taj način postane uzrok nove neravnoteže u javnim finansijama.
d) Formiranje efikasnog centralizovanog rešenja treba na srednji i dugi rok da smanji verovatnoću nastanka novih problematičnih kredita. Pored unapređenja postojećeg decentralizovanog okvira rešavanja, neophodno je institucionalizovati ocenu kreditnog rejtinga kompanija ili u nezavisnoj kompaniji, ili u okviru centralnih banaka. Znatan broj centralnih banaka je razvio interni sistem za ocenu kreditne sposobnosti, čiji je sastavni deo i utvrđivanje kreditnog rejtinga (Banque de France, Deutsche Bundesbank, Banco de España, Osterreichische Nationalbank, Banca Nationala a Romaniei, Banka Slovenije i Czech National Bank).
e) Sporazumno mirovanje potraživanja. Usvajanje skupa principa sporazumnog mirovanja naplate potraživanja, kao dela procesa restrukturiranja. Uključivanje države u ohrabrivanju sporazumnog mirovanja naplate je poželjno ali se, radi minimizovanja verovatnoće pojave moralnog hazarda, moraju pažljivo oblikovati sledeća bitna pravila. Prvo je dobrovoljnost: učešće svakog korporativnog dužnika i svakog poverioca u ovom programu je na dobrovoljnoj osnovi. Ipak, izvestan stepen uslovljavanja regulatorne i fiskalne podrške prihvatanjem sporazumnog restrukturiranja (a u okviru njega i perioda mirovanja duga) od strane kvalifikovane većine poverioca umanjuje probleme sa kojima se svaki od njih pojedinačno suočava u naplati svojih potraživanja. Drugo bazično pravilo se tiče obuhvata: mogućnost uključivanja u program dobrovoljnog zamrzavanja i mirovanja naplate potraživanja pod pokroviteljstvom države bi trebalo da bude otvoreno za veći broj srednjih i velikih korporativnih dužnika suočenih sa problemima likvidnosti. Međutim, specifičnosti uslova zamrzavanja i mirovanja naplate potraživanja bilo bi za svakog pojedinačnog dužnika određeno posebnim ugovorima. Naplata potraživanja bi trebalo da bude tako osmišljena da omogući dovoljni predah u pogledu postizanja i održavanja likvidnosti na strani korporativnog sektora, a izuzeci koji se tiču plaćanja tekućih trgovinskih transakcija i obezbeđivanja kratkoročnog obrtnog kapitala trebalo bi da budu prihvatljivi svim poveriocima, budući da se radi o uslovima za održanja operativnosti jezgra kompanije-dužnika. Treće važno pravilo je privremenost: period od šest meseci (sa mogućim ograničenim produžecima predviđenog roka) može predstavljati dobru meru koja nudi dovoljno vremena i za: (i) sprovođenje makro-mera, ali i za (ii) pripremu analize održivosti kompanije dužnika. Ipak, radi održavanja određenog nivoa discipline u ponašanju dužnika i sprečavanja osipanja vrednosti sredstava dužnika u toku perioda mirovanja potraživanja, poveriocima bi trebalo ostaviti mogućnost da u bilo kom trenutku unilateralno prekinu period mirovanja naplate potraživanja.
Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, i Miroslav Marinković,
saradnici časopisa Makroekonomske analize i trendovi,
Tekst je objavljen u specijalnoj ediciji Finansije TOP 2013/14