Close
/ Posle 5 / Hlebna ulica u Pećincima: Od zemlje i hleba, do neba
BiF Analize Čitajte B&F online

Hlebna ulica u Pećincima: Od zemlje i hleba, do neba

Zorica Žarković on 02/11/2014 - 10:24 in Posle 5

This post has already been read 1330 times!

U našem narodu postoji izreka da se ceo život odvija između dva hleba: između hleba za rođenog i hleba za umrlog. Tragom ove izreke i sledeći put zrna žita, jedan slikar, jedna bibliotekarka i njihova ćerka, istoričar umetnosti, napravili su „hlebnu ulicu“ u Pećincima, koja se prostire kroz hiljadugodišnju istoriju hleba na ovom prostoru.

Potraga za hlebom, najveća avantura u ljudskoj istoriji, danas uglavnom završava u najbližoj prodavnici ili pekari. U Srbiji, hleb se odmetnuo u graničara: između nas i Evropske unije, gde je hleb najmanje za trećinu skuplji; između onih koji mogu za hleb da izdvoje u proseku bar 1.500 dinara mesečno, i onih koji ne mogu ni to; između onih koji kupuju hleb od juče, i onih koji jedu samo specijalne vrste uz „fitnes“ hranu; između „legalnog“ i hleba proizvedenog „na crno“, kakav je, prema nezvaničnim tvrdnjama, svaki drugi na domaćem tržištu. Hleb je u Srbiji postao najvidljivija granica siromaštva, i simbol rasipništva u siromaštvu, sa kontejnerima punim bačenog hleba.

DSC02764

Samo pre nekoliko generacija, hlebu se pristupalo potpuno drugačije. Od preostalog hleba pravile su se prženice ili popara, a mrvice pažljivo prikupljale i delile pticama. Hleb se mesio u kućama, da traje i po nedelju dana. Bio je drugačijeg kvaliteta, jer se umesto kvasca koristio komov, koji se stavljao u smešu od mekinja, projinog brašna i vode. Od te smeše pravile su se loptice, koje su se sušile u korpi komovari, a ispečeni hleb se čuvao u platnenim vrećama, na vazduhu. U našem narodu postoji izreka da se ceo život odvija između dva hleba: između hleba za rođenog i hleba za umrlog. Tragom ove izreke i sledeći put zrna žita, jedan slikar, jedna bibliotekarka i njihova ćerka, istoričar umetnosti, napravili su hlebnu ulicu „Od zemlje i hleba, do neba“. To je Srpski muzej hleba Jeremija u Pećincima.

Ako svratite u ovaj muzej u neko nedeljno prepodne po lepom vremenu, možete da zateknete Slobodana Jeremića Jeremiju, našeg poznatog slikara, kako u dvorištu jede domaći hleb uz krastavac i paradajz. Iz kuhinje se čuje zveckanje posuđa. Supruga Biljana, do nedavno direktorka biblioteke u Pećincima a sada u penziji, priprema nedeljni ručak. Kada čuje da su došli posetioci, od domaćice u kuhinji u sekundi postaje domaćica istorije hleba. Vodi vas kroz više od od 2.000 predmeta, koji ispredaju priču o načinu na koji se nekada proizvodio hleb u Srbiji, o njegovom značaju i simbolici, običajima i načinu života, o tehničkim revolucijama koje su stizale preko hleba, osvajačima koji su podmićivani obrednim hlebom…

Strast prema hlebu je za porodicu Jeremić strast prema razlikama koje ujedinjuju ljude. Hleb se u različitim krajevima pravio na različite načine, ali iskustvo u prikupljanju svedočanstava, ali i reakcije posetilaca sa svih strana sveta, ukazuju na mnoštvo zajedničkih detalja. Hleb je najbolji prevodilac među ljudima, bez obzira kojim jezikom govore.

Ćurkalo, preteča miksera

Predmeti nastanjuju tri zbirke: arheološku, etnografsku i likovnu. Prvu čine nalazi vezani za proizvodnju hleba iz neolita i antičkog perioda; drugu, oruđa za obradu zemlje iz bliže prošlosti, transportna sredstva, predmeti za preradu pšenice i kukuruza, mešenje i pečenje hleba, za pripremanje hrane i zbirka obrednih hlebova, dok treću zbirku čine Jeremijini crteži i slike it tri ciklusa: „Zemlja“, „Hleb“ i „Nebo“. U okviru muzejskog kompleksa nalazi se furuna za pečenje hleba, ognjište i crkva posvećena hlebu. Pre nego što je osmislio, a potom i otvorio ovaj muzej 1995. godine, Jeremija je u potrazi za hlebom obišao više od 700 sela širom bivše Jugoslavije, a u Srbiji je sa suprugom Biljanom najviše boravio na Staroj planini.

Što sam, a što zahvaljujući svojim „jatacima dojavljivačima“, po selima je prikupljao etnografske predmete, oruđa, mašine, stare fotografije, zapisivao običaje i slikao kuće i vodenice starije od veka, koje država nije zaštitila, ali su ih ovekovečile Jeremijine slike. Predmete su nalazili i na đubrištu, priseća se Biljana. Njen suprug je na predmetima vršio minimalne popravke da bi ih sačuvao od propadanja. „Kada ne bi mogao da popravi neku alatku ili mašinu, pribegavao je rekonstrukciji. Jedino je arheološka zbirka konzervirana, svi ostali predmeti su u prirodnom stanju, mogu da se dodirnu, da se demonstrira kako rade…Neke od njih imamo preko 30 godina, ali su i dalje dobro očuvani“.

DSC02766

Predmeti iz arheološke i antičke zbirke su pribavljani u saradnji sa državnim muzejima. Tu je, na primer, neolitski žrvanj u vidu kamene ploče na kojoj su se razbijala zrna, a potom se od njih pravila kaša za mešenje hleba. Kelti su za sobom ostavili žrvanj u čijoj primeni se koristio točak, „a nama je bio posebno interesantan lokalitet Donje Branjevine u Vojvodini, koji je otkriven 1963. godine“, ističe Biljana. „To je ratarska kultura iz perioda od pre 3.500 godine pre nove ere, koja je gajila pšenicu. Pored hleba za ishranu, pravili su hlebove od gline astralnog oblika i zakopavali ih u zemlju, da pšenica bolje rodi. Ovaj podatak govori da hleb u to vreme nije bio samo namirnica, već i ujedinitelj zemaljskog i duhovnog sveta“.

Većina predmeta je manufakturne proizvodnje, poput „ćurkala“ iz jugoistočne Srbije za spravljanje belmuša, preteče današnjeg miksera, jer je namera osnivača muzeja da se, pre svega, pokaže stvaralački potencijal ljudi sa ovih prostora. Ali tu su i mašine koje svedoče da Srbija civilizacijski nije mnogo kasnila za industrijski razvijenim zemljama, pa i mašine koje su istorijski rariteti. „Takva je ručna vršalica koja je stigla u Srbiju posle Prvog svetskog rata, kao ratna odšteta. Ona je češke proizvodnje, a moj suprug ju je našao na Staroj planini, gde je bila u upotrebi do sedamdesetih godina prošlog veka jer je jako zgodna za prenošenje na planinskim njivama“, objašnjava Biljana. U etnografskoj zbirci je i jedna revolucionarna mašina – samovezačica, koja je 1920. stigla iz Engleske na bogati salaš u Banatu. Ova mašina, američke proizvodnje, bila je preteča kombajna i u Srbiji se upotrebljavala i posle Drugog svetskog rata.

Muzej kao živo biće

Jeremići su naročito ponosni na zbirku od 96 vrsta obrednog hleba. Svaki od njih mesile su starice u selima baš za Jeremiju, kako bi ih prvo naslikao, a potom pravio njihove replike od terakote, budući da hleb i u najboljim uslovima može da se očuva najduže do godinu dana. Hleb je imao važno mesto u srpskoj običajnoj praksi, a tokom vremena, obredni hlebovi su bili izloženi različitim uticajima, tako da se danas sreću u mnoštvu oblika i namena. Među neobičnijima je primerak hleba za prolećni praznik „mladenci“, na kojem su mlada i mladoženja prikazani krezubi, sa željom da srećno ostare zajedno. Tu je i obredni hleb sa turskim polumesecom, koji se mesio u okolini Negotina, a koji je domaćin poklanjao turskom starešini kako bi mu odobrio da slavi krsnu slavu. Jeremići su u saradnji sa beogradskim Etnografskim muzejom kandidovali slavski hleb kod UNESCO-a kao nematerijalnu baštinu koja je jedinstvena u svetu.

Muzej hleba je uvršten u turističku ponudu Beograda, a na pitanje kako su uspeli da steknu toliki broj posetilaca u malom mestu i van glavnih puteva, Jeremija kaže: „Uvek sam se pitao zašto kod nas ljudi ne idu u muzeje, a čim pređu granicu posete bar jedan, iako su pred vratima ogromni redovi. Onda sam shvatio da su na većini naših muzeja vrata ista kao i na vojnim i policijskim zgradama, iza kojih u mraku stalno neko dežura i stalno te tera u kom pravcu treba da ideš. U onom polumraku stari parketi škripe i neprestano zazireš i osećaš se nelagodno“. Zato je Muzej hleba napravljen kao otvoren prostor u koji je svako dobro došao, i zamišljen kao živo biće u čijem daljem razvoju i preoblikovanju učestvuju i posetioci, posebno deca koja kroz kreativne radionice uče i zabavljaju se. Muzej je ideja koja se stalno razvija, „i to je razlog što nikada nismo tražili novac iz budžeta“, objašnjava Jeremija. „Da bi ideja živela, ona mora da bude slobodna“.
broj 111, oktobar 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *