Tvrdnja jednog savremenog antropologa da je prelazak na zemljoradnju „najveća greška ljudskog roda“ svakako je preterana. Ali analize arheoloških ostataka ljudskih kostiju pomoću novih tehnologija ukazuju da je to bio daleko teži izbor od nomadskog života. Suprotno nekadašnjim teorijama o automatskom progresu, zemljoradnja je na duži period prouzrokovala pogoršanje zdravlja i značajno skraćenje ljudskog veka. Pa zašto se, onda, čovečanstvo okrenulo poljoprivredi? Nauka i dalje nema jedinstven odgovor na to pitanje.
Današnji antropolozi koji borave među opstalim grupama lovaca i sakupljača plodova na različitim krajevima sveta, jedinstveni su u izveštajima da uprkos veoma ograničenim oblastima u kojima takva plemena žive, na potragu za odgovarajućom hranom troše mali deo svog vremena. Na primer, Bušmani Kung iz Kalaharija, obično provode od 12 do 19 časova nedeljno sakupljajući hranu, a tanzanijski nomadi Hazda manje od 14 časova nedeljno. Kada bi se to prevelo na savremene pojmove o radnom vremenu, proizilazi da lovci i sakupljači plodova rade prosečno dva dana nedeljno i imaju petodnevne vikende. Za istu količinu hrane troše daleko manje vremena nego što bi im trebalo da je proizvedu zemljoradnjom, što im obezbeđuje veću slobodu za upražnjavanje drugih aktivnosti i druženje. Zemljoradnja je, nesporno, produktivnija kada se meri količinom hrane po jedinici površine: grupa od 25 ljudi može da se izdržava obrađujući svega 25 jutara zemlje, dok bi im za prikupljanje hrane u prirodi bilo nužno nekoliko desetina jutara više. Ali zemljoradnja je manje produktivna ako se meri količinom hrane koja se dobije po satu rada. Drugim rečima, to je mnogo teži posao.
Nekadašnje teorije da je prelazak na zemljoradnju automatski podstakao civilizacijski boljitak, jer je ljude oslobodio naporne potrage za hranom od danas do sutra i tako im „kupio“ vreme za razvijanje novih zanata, tehnologija i umetnosti, pa time i bolje životne uslove, pobijaju savremene analize ostataka ljudskih skeleta na mnogim arheološkim nalazištima. Oni ukazuju da su lovci i sakupljači plodova bili daleko zdraviji od ranih zemljoradnika. Zemljoradnja je za posledicu imala manje raznovrsnu i manje uravnoteženu ishranu nego lov i sakupljanje plodova, jer čak i danas, Bušmani na ograničenoj teritoriji jedu oko 75 vrsta različitih vrsta divljih biljaka. Žitarice obezbeđuju pouzdane kalorije, ali ne sadrže sve suštinski značajne hranljive sastojke.
Niži i manje otporni
Na osnovu ostataka kostiju, utvrđeno je da su rani zemljoradnici zbog jednolične ishrane i sedelačkog načina života patili od raznih bolesti koje su retko, ili uopšte nisu pogađale nomadska plemena. Ratari su najčešće oboloveli od rahitisa, artritisa, skorbuta, paradentoze, anemije, kao i infektivnih bolesti, posebno gube, tuberkuloze i malarije. Takođe, utvrđeno je da je krajem poslednjeg ledenog doba, pre oko 14.000 godina, prosečna visina lovaca i sakupljača plodova iznosila 175 cm za muškarce, i 165 cm ze žene. Oko 2.000 godina pre nove ere, posle prelaska većine čovečanstva na zemljoradnju, taj prosek je pao na 160 cm za muškarce i 152 cm za žene, a prosečnu visinu nomadskih plemena iz ledenog doba ljudi su počeli da dostižu tek u moderno vreme. Još teža posledica je bilo značajno skraćenje prosečnog životnog veka, koji se sa 26 godina kod lovaca i sakupljača smanjio na 19 godina kod ranih zemljoradnika.
Zašto se, onda, čovečanstvo okrenulo poljoprivredi? Stručnjaci priznaju da je odgovor na ovo pitanje, koje je jedno od najstarijih, najsloženijih i najvažnijih u ljudskoj istoriji i dalje – nepoznanica. Ne postoji jedinstveno i sveobuhvatno naučno objašnjenje, već niz teorija koje proučavaju različite uzroke, ali se nijedan ne može označiti kao presudan. Utvrđeno je da su lovci i sakupljači ponekad menjali ekosisteme kako bi povećali dostupnost hrane, kao što je korišćenje vatre da se očisti tlo i podstakne rast novih biljaka, što je običaj star najmanje 35.000 godina. Ali takvo ponašanje ne predstavlja osmišljeni sistem ekstenzivnog kultivisanja biljaka kakav podrazumeva poljoprivreda.
Čini se da je jedan od najvažnijih činilaca postepenog fokusiranja ljudi na kultivisanje biljaka, a potom i zavisnosti od njih, bila promena klime. Istraživanja pokazuju da je između 18.000 godina do 9.500 godina pre nove ere klima bila hladna, suva i vrlo promenljiva, što nikako nije pogodovalo zemljoradnji. O tome svedoči i nalazište Abu Hurejra u severnoj Siriji, koje ukazuje da su stanovnici u periodu 10.700 godine pre nove ere počeli da kultivišu raž, ali je njihov pokušaj pokosio iznenadni period hladnoće koji je nadalje trajao oko 1.200 godina, kada je klima počela da biva toplija, vlažnija i stabilnija. To je bio neophodan, ali ne i dovoljan uslov za poljoprivredu.
Prelazak bez povratka
Jedan od činilaca može biti veće naseljavanje i duže zadržavanje u određenim oblastima, koje su bile pogodnije za ishranu zbog izdašnijeg i raznovrsnijeg izbora biljaka i životinja, što je uslovilo manje kretanje u potrazi za hranom. Ima mnogo primera trajnih seoskih zajednica koje prethode zemljoradnji, kao što su zajednice natufijske kulture na Bliskom Istoku koja je doživela procvat pre naglog zahlađenja 10.700 godine, kao i druge zajednice na severnoj obali Perua, ili na Pacifičkom severozapadu u Severnoj Americi. Svuda je te zajednice omogućila velika količina lokalne divlje hrane. Naseljavanje ne vodi uvek zemljoradnji, na šta ukazuje činjenica da su neke populacije lovaca i sakupljača plodova opstale do danas, ali je čini verovatnijom zbog mogućnosti pravljenja zaliha sadnjom semena divljih žitarica. To što su žitarice energetski bogate i mogu da se osuše i pohrane na duže vreme bila je važna stavka u obezbeđivanju zaliha, a činjenica da je to zahtevalo i drugačija oruđa za obradu takođe je uticala na manju pokretljivost. Naime, nomadski način života uslovljava da grupa ponese sa sobom sve što poseduje, tako da gomilanje materijalnih stvari predstavlja ozbiljno ograničenje u potrazi za novim izvorima hrane.
Isti razlog je uslovljavao i populacionu kontrolu, jer tek kada dete bez tuđe pomoći može da prelazi duže razdaljine – sa tri ili četiri godine, njegova majka može da razmišlja o drugom detetu. Takođe, prevelike grupe brzo iscrpe dostupne izvore hrane, pa su čedomorstvo i nasilni sukobi među grupama predstavljali uobičajenu „populacionu politiku“ lovaca i sakupljača plodova. Život u trajnijim staništima omogućava češće rađanje, ali i uslovljava potrebe za većom količnom hrane, što je verovatno podsticalo sadnju i kultivaciju biljaka. Ali mana ovog objašnjenja je što se u nekim delovima sveta gustina naseljenosti povećala tek prelaskom na poljoprivredu.
Ima još teorija koje ukazuju na religijske i društvene činioce, ali suština je da nema nijednog dokaza da je bilo koja društvena grupa svesno donela odluku o prelasku na potpuno novi način života kakav je zahtevala poljoprivreda. Stoga su stručnjaci uglavnom mišljenja da do prelaska na zemljoradnju nije došlo naglo, već spontano i postepeno, odnosno da su sa svakim usputnim korakom ljudi činili ono što im se činilo egzistencijalno najsmislenijim u tom trenutku. Time su postajali sve zavisniji od kultivisane hrane, da bi u jednom momentu prekoračili liniju nakon koje nije bio moguć povratak na nomadski način života. Granica se pređe kada obližnji izvori divlje hrane više nisu dovoljni da prehrane populaciju. Onda se namerna proizvodnja hrane više ne bira, već postaje uslov za preživljavanje.
Do 2000. godine pre nove ere, većina čovečanstva bavila se zemljoradnjom. To je bila tako korenita promena upravo zato što je kultivacija biljaka, koja zahteva njihovu genetsku promenu, uslovila proces u kome su kultivisane biljke genetski izmenile ljude.
broj 111, oktobar 2014.