Jedan dobar izborni rezultat kurdske političke partije pokrenuo je lanac događaja koji je, paradoksalno, stavio političku sudbinu Turske u ruke manjine koja decenijama nije ni o čemu odlučivala. Sada će na osnovu njihovog izbornih rezultata u junu biti donošene ključne odluke.
Imajući u vidu ubedljiv trijumf koji je Partija pravde i progresa (AKP) ostvarila najpre na lokalnim, a potom i na predsedničkim izborima prošle godine, kao i da je trenutno podržava 40 odsto birača što joj obezbeđuje oko 300 mesta u parlamentu a time i mogućnost da samostalno sastavi vladu, čini se da vladajuća partija u Turskoj nema previše razloga da brine u pogledu ishoda nailazećih parlamentarnih izbora. Međutim, AKP je sebi postavila važniji cilj: da osvoji 367 poslaničkih mesta koliko je potrebno za izmene turskog ustava bez održavanja referenduma, sa namerom da uvede predsednički model izvršne vlasti, olakša istorijski dogovor sa kurdskom populacijom, ali i da redefiniše političke i religijske slobode u zemlji. Kako ostale relevantne političke partije uglavnom ne podržavaju promenu ustava (ili joj se otvoreno protive), preovladava mišljenje da AKP mora sama da osvoji bar 330 poslaničkih mesta, što je minimum koji bi joj omogućio da makar raspiše referendum.
Problem za vladajuću partiju leži u tome što su se između prošlogodišnjih lokalnih izbora i podnošenja ovogodišnjih izbornih lista na turskoj političkoj sceni dogodile brojne promene, koje će predstojeće parlamentarne izbore najverovatnije pretvoriti u najteži politički ispit u istoriji AKP.
Kurdski gambit
Učešće Kurda u turskom parlamentu je pitanje koje je staro nekoliko decenija. Kada je pre 35 godina turska vojska poslednji put izvršila prevrat i preuzela izvršnu vlast u zemlji, uveden je cenzus od 10 odsto za ulazak u parlament na izborima. Turska je tako dobila jedan od najrigoroznijih izbornih sistema u svetu, koji je na svakim narednim izborima ostavio značajan broj glasača bez predstavnika u parlamentu – ponekad i više od 40 odsto – a njihovi glasovi su D’ontovim principom odlazili partijama koje bi prešle cenzus i donosili ogromnu dobit onoj sa najboljim rezultatom. Teorija zavere kaže da je famoznih 10 odsto uvedeno upravo kako bi Kurdi (ali i radikalni islamisti) bili politički marginalizovani i sprečeni da pošalju svoje predstavnike u parlament, budući da se podrška kurdskim partijama u biračkom telu tradicionalno kretala oko šest do osam odsto.
Kurdi su ovu prepreku zaobilazili tako što su na izbore slali samostalne kandidate koji bi se nakon izbora okupljali u kurdske parlamentarne frakcije. U prethodna dva izborna ciklusa ova strategija se pokazala uspešnom – Kurdi su 2007. osvojili 21 poslaničko mesto, četiri godine kasnije čak 36, sa prognozama da će ove godine gotovo sigurno osvojiti više od 40 mesta u parlamentu. Ali onda je njihova partija donela odluku od koje će, po svemu sudeći, zavisiti ishod junskih parlamentarnih izbora, a možda i politička stabilnost Turske na duži vremenski period.
Glavni zastupnik kurdskih interesa u Turskoj trenutno je Narodna demokratska partija (HDP). Osim kurdskih političara levičarskog opredeljenja, na izbornim listama HDP gotovo redovno se nalaze pripadnici drugih manjinskih zajednica i LGBT populacije, a primetna je i ravnomerna zastupljenost žena. Nakon što je njen mladi i harizmatični kopredsednik Selahatin Demirtaš na prošlogodišnjim predsedničkim izborima osvojio nešto manje od 10 odsto, odnosno četiri miliona glasova, u HDP su počeli da razmatraju mogućnost da na parlamentarnim izborima najzad nastupe kao partija, umesto da najviđeniji kurdski političari nastupaju kao samostalni kandidati. Ulog je ogroman: ukoliko pređu cenzus od 10 odsto imaće najmanje 55 poslanika u parlamentu; u suprotnom, milioni kurdskih, manjinskih i levičarskih glasova biće protraćeni a D’ontov sistem će vladajuću AKP ozbiljno približiti cifri od 330 poslanika, što je dovoljan broj za raspisivanje referenduma o promeni ustava. Kako većina istraživanja trenutno postavlja HDP na samu ivicu cenzusa, nastup na izborima pod partijskom listom mogao bi da dovede do toga da njenu sudbinu odluči nekoliko desetina hiljada glasova.
U igri neočekivani raspleti
Nakon nekoliko odlaganja i probijanja rokova za podnošenje izbornih lista, Demirtaš i HDP su početkom aprila prelomili i odigrali jedan od najvećih gambita u istoriji turskog parlamentarizma – odlučili su da izađu na izbore sa partijskom listom i pokušaju da prebace cenzus od 10 odsto. HDP je stavila sve na kocku, u kojoj su posledice u slučaju gubitka jasne, ali šta će se desiti ako uđe u parlament? Takav rezultat bi ubedljivo najviše naškodio vladajućoj AKP, onemogućivši joj da u narednih pet godina pokrene ustavne promene. Štaviše, eventualno pogoršanje ionako nestabilne ekonomske situacije bi u kombinaciji sa još nekim faktorima moglo da onemogući AKP da samostalno sastavi vladu nakon izbora. Imajući u vidu da se AKP već godinama u politici pridržava načela „sami protiv svih“, pitanje je da li bi privolela na postizbornu saradnju bilo koju od preostale dve do tri partije koje će ući u parlament. AKP niti može niti želi da računa na najveću opozicionu partiju CHP, ali većina analitičara ne isključuje opciju da je makar jedna od preostale dve parlamentarne stranke (HDP i nacionalistička MHP) ipak podrži, što bi moglo da dovede do neočekivanih raspleta.
U AKP, naravno, ne sede skrštenih ruku. Predsednik Tajip Erdogan još od prošle godine pokušava da balansira i sa Kurdima i sa turskim nacionalistima. Na „kurdskom polju“ je ostvario istorijski pomak u pregovorima sa utamničenim liderom PKK Abdulahom Odžalanom, koji je prošle godine uputio poziv Kurdima da polože oružje i okrenu se političkom procesu koji bi bio zasnovan na deset ključnih tačaka njegovog „Predloga za mir i demokratske pregovore“. U praksi, međutim, sprovođenje ovih tačaka u delo ide veoma sporo, što mnogi analitičari tumače kao Erdoganov ustupak nacionalistima koji žele da Kurdi ostanu izvan glavnih tokova turske politike. Pokušavajući da pridobije bar deo biračkog tela na obe strane, Erdogan rizikuje da izgubi poverenje i jednih i drugih. Vladajućoj turskoj partiji dodatno ne ide na ruku što Erdogan, kao predsednik države, ne može da bude ključna ličnost predizborne kampanje koja bi svojom pojavom pridobila maksimalan broj glasača. Vladajuća turska partija se prvi put suočava sa ovakvim ograničenjem i još uvek se ne može sa sigurnošću proceniti da li su i u kojoj meri uspeli da ga prevaziđu u pripremi za junske izbore.
Tek kada se sagleda celokupna situacija (uključujući pitanje Sirije, pretnju Islamske države i skorašnju opsadu kurdskog grada Kobane) postaje jasno koliko je kritičan potez povukla HDP kada je sve karte bacila na prelazak cenzusa, i u kojoj meri politička sudbina Turske sada zavisi od Kurda. U slučaju da HDP doživi neuspeh na izborima i shodno tome Kurdi ostanu bez predstavnika u parlamentu, to ne bi samo politički uništilo HDP već bi ozbiljno narušilo autoritet Abdulaha Odžalana i njegovu moć da drži pod kontrolom radikalne struje u kurdskom pokretu. U isto vreme, niko ne može sa sigurnošću da pretpostavi kakva će biti reakcija Tajipa Erdogana u slučaju da HDP osvoji šezdesetak mesta u parlamentu, a AKP izgubi mogućnost da sprovede ustavne promene. Niko ne može da pretpostavi ni kakva vrsta političke krize će nastati ukoliko se desi da AKP ne bude u mogućnosti da samostalno sastavi vladu. Opšte je mišljenje da bi se takav scenario veoma loše odrazio na ekonomiju, koja se već suočava sa povećanim odlivom kapitala i survavanjem vrednosti nacionalne valute u odnosu na dolar.
Milan Kokorić
broj 117, maj 2015.