/ Dživizmi / Partije u Srbiji: Manje ideologije, više članstva
BiF Analize Čitajte B&F online

Partije u Srbiji: Manje ideologije, više članstva

This post has already been read 1927 times!

Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza.
Dante Aligieri

Veoma agilni sociolog Jovo Bakić nedavno je u Danasu savetovao Borislavu Stefanoviću da ako bude “odlučio da pokrene novu stranku ona ne bi smela da bude masovna, već kadrovska, tj. ne bi svako mogao u nju ući”. Očito dobronamerno i moderno. Naime, tendencija je skoro svuda u svetu da partije više ne šire ruke svakom ko želi u njih da se učlani. Razlika je jedino u tome što uglavnom više nisu na ceni “pametni i nekompromitovani”, kako Bakić savetuje, nego stručni manipulatori javnosti, osobe interesima vezane za političkog vođu i, dakako, dobro rangirani poslenici medija. Klasično članstvo uglavnom više nema privlačnu snagu.

Sasvim je moguće da trend racionalizacije, smanjenja troškova (pa prema tome zaposlenih i onih koji se muvaju oko ekonomskih ili političkih stožera), što ovladava ekonomijom i državnim aparatima, ima svoje odjeke i u politici. Kao što se shvatilo da industrija i državni aparat bolje funkcionišu sa manje zaposlenih, tako se došlo i do zaključka da politika bolje i efikasnje funkcioniše uz mali broj plaćenog i poslušnog osoblja, nego sa brojnim članstvom opsednutim da i ono kreira političke pravce, ili koje bar veruje da u tome učestvuje. Već decenijama skoro da nijedna partija na svetu nije održala svoj kongres, a nekada je to bio preduslov unutarpartijske demokratije. Nema se kad za tu vrstu zamajavanja. Vremena su zgusnuta, a protivnika, kojima internet i opšti komunikacioni razvoj idu na ruku, sve je više, pa su i tehnike hrvanja sa njima drugačije. Politika već uveliko posluje na tržišnim principima: efikasno, profitabilno i sebično.

Grupa politologa, pod vođstvom Ingrid van Bizen, profesorke uporedne politologije sa univerziteta u Lajdenu, uradila je obimnu studiju o značaju članstva za političke partije u EU, i osnovni joj je zaključak da je, izuzev Austrije i Kipra, članstvo političkih partija svuda u značajnom opadanju. Uvek sklona krajnostima, italijanska levica je u tom smislu u opasnom vođstvu. Demokratska partija u toj zemlji je po broju članova od 2007. godine, kada je formirana, i to dominantno od članstva komunističke i levog krila demohrišćanske partije, bila jedna od najbrojnijih partija Evrope sa 750.000 registrovanih članova. Pala je na samo 100.000 članova na početku ove godine. “Evropski demokrati su (dakle ne samo u Italiji) uočljivo izgubili kapacitet i volju da angažuju građane na način kako su to nekada činili”, tvrdi se u studiji.

Samo 4,7 odsto elektorata u EU pripada nekoj od političkih partija. Anahronizam je Austrija sa 17 odsto, što je pre četvrt veka bio prosek Unije. U Poljskoj i Litvaniji procenat partijskog članstva ne doseže ni do 1 odsto glasačkog tela! Većina postkomunističkih zemalja je ispod polovine proseka EU, odnosno ne prelazi stopu od 2 odsto; izuzetak su Slovenija (6,2) i Bugarska (5,7 odsto). Takvo stanje je prilično iznenađenje, budući da se očekivalo da postkomunističko građanstvo prigrli baznu mogućnost demokratije. Ono je međutim definitivno izgubilo veru u bilo kakav politički sistem. Ali stanje nije mnogo bolje ni u starim demokratijama: Britanija je za tri decenije izgubila milion, a Francuska 1,5 miliona politički angažovanog članstva. Skandinavske zemlje su u istom periodu smanjile članstva partija za 50 do 60 odsto.

Danas se malo ko priseća da je pod uticajem francuske revolucije u većinu ustava evropskih zemalja prodrlo jakobinsko pravilo da je “svaki član parlamenta predstavnik naroda i da samo njemu odgovara”. Prošlo je vreme kada je narod smatran političkim entitetom, titularom prava, naslednikom prerogativa koje su nekada imali suvereni. Niko ne spori da su političke partije neophodne za funkcionisanje demokratije; sporenje je samo oko toga čemu političke partije služe danas. Evropske partije, posebno one sa levice, izgubile su osećaj pripadnosti zajednici/kolektivu, što je bila njihova centralna karakteristika. Kada je 1863. godine osnovana ADAV (Allgemeiner Deutscher Arbeitverein), preteča SDP-a, u njenom osnivačkom aktu pisalo je da će se baviti obrazovanjem radnika za obavljanje političkih funkcija, njihovim kulturnim uzdizanjem i školovanjem. “Socijaldemokratija nije pitanje članstva u organizaciji, nego životnog opredeljenja”.

Prosvetiteljska funkcija vremenom je zamenjena političkom indoktrinacijom, pa je vaspitavanje preraslo u prevaspitavanje. Antonio Gramši, osnivač i ideolog KP Italije, zaslužan je za značajnu i tesnu spregu levice i kulture.1)1 Ali zaslužan je, međutim, i za razvijanje tehnologije indoktrinacije od malih nogu (preko školstva), koju su u vreme vladavine Buša mlađeg pripadnici Neokona u Americi zdušno prihvatili i primenjivali u američkom školstvu, u meri u kojoj je to bilo moguće. Vreme čini svoje, pa su partije evoluirale u nešto što je najviše nalik na izborne komitete. Celokupna mašinerija podređena je dobijanju što većeg broja glasova na izborima, tako da nekakva pseudo ideološka orijentacija služi samo za prikupljanje glasova, bez sektaške gadljivosti na glasove onih “koji nisu naši”. Do ideološke čistote drže još samo nostalgični pripadnici “trećeg doba” koji još jedini ozbiljno shvataju podelu na levicu i desnicu. Političare, svedoci smo toga, više ne interesuje ideologija, jer ona nije ništa drugo nego dugoročno planiranje političkih ciljeva. Planiranje je prokaženo i niko više ne želi da sebi dugoročno vezuje ruke. Pogledajmo samo evolutivni put aktuelnog srpskog političkog vrha. Niko i ništa više nema trajni značaj, odnosno jedini ko taj značaj ima je kapital – a on je pritom dominantno anoniman.

Nema ideologije, pa srećom nema ni ideoloških komisija. Posao su preuzele agencije za politički marketing, koje kao putujući cirkusi obilaze zemlje i nude im usluge po sistemu ko više plati ima veće šanse da pobedi. Karakteristično je da u Americi, koja je apsolutni uzor savremene politike, čak 42 odsto stanovnika sebe smatra nezavisnim, 31 odsto demokratima, a 25 odsto republikancima. Međutim, omaklo mi se da sam pratio američke predsedničke izbore 1980. godine i bez ustezanja tvrdim da je najkvalifikovaniji pretendent na mesto predsednika, Džon Anderson, nezavisni kandidat, dobio samo 6,6 odsto glasova i nijedan izborni okrug. Možda je uteha to što nijedan nezavisni kandidat u zemlji dominatno nezavisnih birača nikada nije dobio ni toliko. Pobedio je trećerazredni holivudski glumac Ronald Regan, osvojivši 50,8 odsto glasova, 489 elektora i odigrao briljantno u dva mandata svoju životnu ulogu predsednika SAD. Regan je na TV propagandu potrošio 15, a Anderson 2 miliona dolara. Presudni su novac, propaganda i podrška, a ne ličnost kandidata i program.

Razočarenja politikom dovode do “građanskog deficita” gotovo svuda po svetu. Nemajući drugih mogućnosti uticaja na politiku, građanima ostaje jedino da se iskažu na izborima, a budući da su i izbori uveliko postali stručno i naučno podložni političkoj tehnologiji “profesionalno izbornih partija” – kako se to stručno zove – ne čudi sve manji broj glasača koji učestvuju na njima. Umesto centralnih komiteta ili glavnih odbora, krug se sužava na partijske menadžere. Snažne ideje i slogani blede. Nekada je jedna reč “Solidarnost” srušila najpolicijskiji režim; danas se politika poštapa besmislicama tipa “Sa nama nema neizvesnosti” ili “Budućnost u koju verujemo” i dokazuje odsustvo političkog projekta. Partijski kadar se profesionalizuje, a članstvo opada i stari.2)2 Primera radi, Evropska zajednica 1979. godine (9 članica) izabrala je svoje poslanike učešćem 61 odsto izbornog tela. Godine 1994. (15 članica) učešće se svelo na 56 odsto, da bi na izborima 2014. (27 članica) izlaznost bila 42,54 odsto, u Rumuniji 27,67, a u Češkoj samo 18,2 odsto. Niko se zbog toga ne uzbuđuje preterano – zakoni su tako skrojeni da su i tako dobijeni rezultati legalni i jedino je to važno.

Sukobi političkih protivnika sve više liče na borbe kečera koji fingiraju mržnju, razlike, nepomirljivost i pobedu ili poraz, a uloge i ulozi su uglavnom unapred podeljeni. Dezorijentisani i nezadovoljni, birači postaju plen sve brojnijih desnih, levih ili mentalnih ekstremista koji profitiraju dobijanjem značaja i publiciteta, ali ne uspevaju da ugroze uhodani politički poredak. Onoga trenutka kad iskoče suviše, budući da su iznutra policijski efikasno nadzirani, bivaju eliminisani kao “pretnja demokratiji”. Plebs se polako privikava da bude vladan, a ne da vlada. Demokratija, kao i bogatstvo, pripada sve užem krugu.

Najveći problem je finansiranje političkih partija. Švajcarska je jedina zemlja u Evropi u kojoj političke partije ne dobijaju ni dinara od države. U svim drugim državama, partije na vlasti su neizmerno složne sa opozicijom kad treba doneti zakone kojima će regulisati svoje prihode na račun državne kase. Najbogatiji fond je u Nemačkoj i iznosi 133 miliona evra, a deli se srazmerno procentu dobijenih glasova na izborima. Dakle, sasvim je svejedno hoće li na izbore izaći 10 ili 50 miliona glasača – važan je procenat za deobu. Francuska svojim partijama dodeljuje 75 miliona evra, ali zabranjuje donacije kompanija, kockarnica (!) i stranih država. Mari Lepen je od Rusije zato dobila “povoljan kredit” (to nije zabranjeno) koji će valjda vratiti kad dođe na vlast?

Italija ima najnaprednije referendumom izglasano pravilo – svaki poreski obveznik ima pravo da 5 hiljaditih delova poreza na svoj dohodak usmeri partiji koju sam odabere. Onda se pokazalo da je to partijama malo, pa je smišljena trakalica “priznavanja izbornih troškova” koji daleko nadmašuju legalne priloge građana. Otuda večna tuča da se postavi što niži prag partijama za ulazak u parlament (po novom predlogu 3 odsto), tako da se što više političara i političkih šarlatana očeše o državne pare. Italija je poznata po sjajnoj kuhinji i sramotno gramzivim političarima.3)3 U legislaturi koja je u toku, 196 parlamentaraca promenilo je 250 članstava partija. To je moguće tako što je izvesna Barbara Saltamartini, na primer, izabrana na listi Berluskonijeve PDL, prešla u NCD, pa u Mešovite, pa u Legu Nord – mandat joj traje do 2018. i vrlo je moguće da tu nije kraj. Onih sa tri promene ima na desetine, a sa dve – na stotine. Poslanici su postali kao fudbaleri, samo što nemaju prelazni rok nego ih prekupljuju kad se pojave na tržištu. Borba za članstvo, jer postoji predlog da se i to računa, svela se na to da se član postaje tako što se SMS porukom pošalju lični podaci i 2 evra i postaje se član dotične partije, o čemu automat otkuca potvrdu. Broj partija u koje se tako može učlaniti nije ograničen. Za svaki slučaj nije loše imati dokaza, kad se učestvuje u nekom projektu, da si član partije onoga ko odlučuje. Zato kada se završe izbori, svi, čak i oni poslednji, likuju da su pobedili.

***

Početkom februara Al Džazira je objavila interesantan prilog pod naslovom “Srbija, država partijskih knjižica”. Ukratko: u vreme jednopartijske diktature u Srbiji, Savez komunista imao je 907 hiljada članova odnosno 9,8 odsto stanovništva; danas, prema tvrdnjama iz SNS-a, ta partija ima oko pola miliona članova, što je 6,7 odsto stanovništva. Jasnije predstave radi, Putinova vladajuća partija u Rusiji pokriva tek 1,4 odsto stanovništva, Merkelina CDU u Nemačkoj 0,6 odsto, a Kamerunova konzervativna u Britaniji 0,3 odsto stanovništva. Dakle, mi sasvim jasno klizimo u “demokratski” jednopartijski sistem.

Porazno je to što alternative nema na vidiku. Na izborima marta 2014. SNS je dobila 48,8 odsto glasova, a njen koalicioni partner SPS 14 odsto glasova. Prema sondaži iz decembra prošle godine, SNS bi u tom trenutku dobio 51,1 odsto glasova. Prema ispitivanju iz marta ove godine, stanje stabilno ostaje na 51 odsto, a koalicioni partner SPS ima 12,1 odsto privrženika. Prva opoziciona partija DS dobila bi samo 7,2 odsto. Prema tome, vladajuća SNS postepeno raste čak i na štetu svog koalicionog partnera SPS, sa kojim su vodeće ličnosti SNS-a delile vlast i sudbinu i u Miloševićevo vreme.

Suštinu zbivanja na srpskoj političkoj sceni otkriva podatak sa kraja prošle godine, koji pokazuje da čak 80 odsto glasača SNS-a ne bi dalo svoj glas partiji da na njenom čelu nije Aleksandar Vučič. To pokazuje da je Srbija dobila harizmatsku ličnost i da joj prija što je ta ličnost egocentrična, odlučna, samovoljna i autoritarna. Tipičan nacionalni “japajajac”. Sam predsednik vlade svakodnevno se trudi da novim argumentima dopuni svoj lik i delo, a polazišne tačke njegove orijentacije sadržane su u njegovom autorskom tekstu “Moj odgovor Njima” (Blic, 02.03.2015), naravno kao podloga za analizu ličnosti i politike. To koliko se on nekome od nas dopada ili ne nema nikakvog političkog značaja, dokle god on bude bio u stanju da lično vodi partiju i pleni više političkih poena nego sedam opozicionih partija zajedno.

Iako Vladimir Goati takvu situaciju komentariše kao “Imamo lidere, partije praktično ne” – sem što je teško uočiti više od jednog ozbiljnog lidera, tvrdnja sa nepostojanjem partija deluje utemeljenije. Ako SPS, koalicioni partner vladajuće partije, jedini doseže malko preko 10 odsto privrženosti, i ako sedam narednih partija ukupno osvaja samo 23,1 odsto političkog prostora, to zapravo SNS čini jedinim relevantnim činiocem za analizu. Uočljivo je da SNS ima lidera i članstvo, ali nema partiju. Naime, decembra 2014. u medijima se naveliko pisalo da je SNS raspustila 100 odbora tokom te godine, uz opasku da je broj odbora koji su raspušteni ili im je istekao mandat, verovatno veći od broja onih koji su operativni. O nekim organizacionim obnavljanjima velikih razmera nije bilo vesti. Publicitet dobijaju prekupljivanja političkih kadrova, intelektualaca i medijskih ličnosti iz drugih tabora.

Kako sada stvari stoje, mnogo je veća verovatnoća da Vučić uništi samoga sebe, nego da ga bilo ko drugi ugrozi. Kako oblaporno pokušava da sve napore i uspehe pripiše sebi, kao kolateralnu štetu dobiće i sve neuspehe, bez mogućnosti da ih pripiše nekom drugom. Takvom ponašanju druge politički ambiciozne ličnosti mogu samo da smetaju te će morati da ih eliminiše, sve dok ne stvori kritičnu masu nezadovoljnika u sopstvenom okruženju sposobnu da ga iznutra demontira. Vreme je malih političkih ciljeva i sprovođenja jedne od politika zacrtanih u većem centru; ostaje samo mogućnost opredeljivanja za neki od tih centara, a ekvilibriranje između njih ne može trajati predugo. Srbija nije SFRJ koja je uz sebe imala ceo Treći svet, kada je balansirala između dva bloka.

Srbiji preti budućnost Republike Srpske. “Narod se izveštio“ – o tamošnjoj situaciji piše profesorka Jelena Đurković – „zna na koja vrata pokucati, gde da stane u red. Svi imaju nekoga u stranci i svi očekuju da ih se neko seti… Zbog toga na izbore idu samo oni koji čekaju u redu da dođu na partijsku listu, pa na partijsku kvotu, jer bez toga nema ni zaposlenja. Onih koji su izvan stranke skoro kao da nema. Oni ne postoje”.

Dužina trajanja takvog razdoblja srazmerna je procentu neutralnih u vremenu moralne krize.

 

————————————————-

 

“Ljudi od kulture dužni su da seju sumnju, a ne da samo sakupljaju dokaze za svoje teze.”

Pre tri decenije, više od trećine članstva SPD-a u Nemačkoj činili su pripadnici generacije ispod 30 godina starosti. Danas ih je samo 10 odsto.

Italijanski parlamentarci dobijaju 5.000 evra osnovne plate, dodatke na funkcije, dnevnice i putne troškove, imaju bezbroj privilegija (besplatne sve vrste prevoza, sem taksija) i na kraju privilegovane penzije. Njihovi evroparlamentarci imaju najviše plate, 15.707 evra, dvostruko u odnosu na drugoplasirane Austrijance (7.664) i pet puta više od Španaca (3.127 evra mesečno). Italijanski evroparlamentarac prima 13 radničkih plata mesečno.

 

Preneto sa Peščanik

Futnote   [ + ]

1. 1
2. 2
3. 3

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close