Dok Evropska centralna banka (ECB), kao i banke Švajcarske, Danske, Švedske i Japana sprovode politike negativnih kamatnih stopa, američki FED je sopstveni mehanizam „stopa bliskih nuli“ napustio u decembru, a očekuje se da će novi rast uslediti u junu. Stručnjaci upozoravaju da će značajnija razlika u visini stopa ohrabriti odliv kapitala ka profitabilnijoj dolarskoj zoni, što zemljama u razvoju garantuje probleme sa kursom i u finansijskom sektoru, a u isto vreme obesmišljava politiku niskih kamatnih stopa ECB.
Kada je Centralna banka Japana krajem januara iznenada objavila da je kamatnu stopu na depozite poslovnih banaka spustila na minus 0,1%, brojni svetski mediji nisu odoleli najavama novog rata valuta. CNN se, recimo, zapitao da li će Evropa uzvratiti na japanski „nož u leđa“ odnosno potez koji bi trebalo da oslabi jen i, posredno, ojača evro, i to u sred borbe Evropske centralne banke (ECB) da sopstevnom politikom niskih kamata i upumpavanja likvidnosti oslabi evro, ohrabri finansiranje realnog sektora i izvoznu ponudu evrozone učini konkurentnijom. Odgovor ECB usledio je u martu, kada su važeće negativne stope otišle još dublje u minus, dok je suma opredeljena za povećanje likvidnosti povećana sa 60 na 80 milijardi evra mesečno.
Potez japanske Centralne banke samo je poslednji u nizu koji je 2008. započeo FED usvajanjem politike „kamata bliskih nuli“, koju su nastavile Švedska, Danska, Švajcarska i Evropska centralna banka. Svima je cilj bio da obeshrabre poslovne banke u deponovanju viškova likvidnosti, pa su svojevrsnim naplaćivanjem „ležarine“ pokušali da preusmere višak novca u kreditiranje realnog sektora.
Na pitanje da li su se negativne kamatne stope pokazale kao efikasan mehanizam za preusmeravanje novca u privredu i investicije profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živković odgovara pozitivno ali „kada su u pitanju SAD, koje su prve i počele da sprovode takve mere.“ Smatra da je FED svojom politikom „kamata bliskih nuli“ ostvario dobre rezultate i u pogledu obnove aktivnosti realnog sektora, kao i u poboljšanju kvaliteta finansijskog sektora. „Evropljani su relativno kasno pokrenuli tu politiku, pošto je ECB je bila obuzeta krizom javnih dugova u južnim članicama. U Evrozoni, negativne stope su uvedene isključivo sa namerom da se podstakne kreditna aktivnost poslovnih banaka, i u tome se, po svemu sudeći, nije uspelo“, ocenjuje Živković, a takav zaključak podržavaju i najsvežiji podaci Eurostata i ECB, koji govore o nastavku deflacije i neočekivano sporom privrednom rastu Evrozone.
Kako rast postaje rat?
Gde, međutim, prestaje rat valuta a počinje rat kamatama? „Najsigurnije je posmatrati kretanje kapitala“, objašnjava Živković. Odluka FED-a da u decembru okonča ono što je engleski Gardijan nazvao hamletovskom dilemom monetarne politike i blago poveća kamatne stope pre svega je, kaže, signal za investitore. „Rastom kamata preusmeravaju se tokovi kapitala. On se povlači u dolarsku zonu pošto se tamo očekuju viši prinosi. Sa druge strane, zemlje u razvoju su posebno osetljive na promene u dinamici priliva kapitala zato što je u takvim državama domaća štednja, često, nedovoljna da spreči ono što obično usledi – slabljenje domaće valute, gubitke u bankarskom sektoru, poremećaje u ekonomiji.“
Da li će, onda, sledeće povećanje kamantih stopa FED-a značiti početak rata? „Takva odluka, čak i ako se ne deklariše kao neprijateljska aktivnost, može da ima veoma negativne posledice“, diplomatski odgovara Živković. „Verujem da članice evropske monetarne unije i Švajcarska za sada nisu u opasnosti od odliva kapitala, ali će prvo značajnije povećanje kamatnih stopa u zoni dolara biti zvono za uzbunu. Kapital bi mogao da se preseli preko okeana, što bi u isto vreme potpuno dezavuisalo politiku niskih kamatnih stopa ECB, koja je i osmišljena kako bi podstakla kreditnu aktivnost banaka i ubrzala rast u realnom sektoru. Verovatno će zbog toga ECB morati da napusti ili redukuje politiku niskih kamantih stopa“, prognozira Živković.
Niske kamate i srpski javni dug
Dok se na globalnom nivou raspravlja o dometu politike negativnih kamatnih stopa najuticajnijih centralnih banaka, u Srbiji je i dalje aktuelna rasprava o tome kako iskoristiti istorijski povoljne uslove zaduživanja. Na stolu su predlozi da se skuplje pozajmice „zamene“ jeftinijim, kao i da se novim zaduživanjem otplate stare obaveze. Najsvežiji doprinos toj raspravi dao je predsednik Izvršnog odbora Erste banke Slavko Carić, koji je na blogu banke ocenio da bi „Srbija morala svoj veliki javni devizni dug, koji danas iznosi 59,5% BDP, ili u realnom novcu 19,3 milijardi evra, da refinansira. Šta to konkretno znači? Uprošćeno, trebalo bi da se zadužimo za novih 19,3 milijardi, i da sa tim novim novcem, koji ćemo dobiti po istorijsko niskim kamatnim stopama, otplatimo stare, mnogo skuplje kredite. Gruba kalkulacija govori da bi tako mogli da uštedimo i do 800 miliona evra godišnje, što je daleko više od 200 miliona evra koliko smo uštedeli od ukupnog smanjenja plata i penzija u poslednjih 18 meseci“, napisao je Carić na blogu Erste banke.
Carićeva računica je, kao što je i sam pojasnio u medijskim nastupima koji su usledili, samo primer kako bi refinansiranje moglo da izgleda da ga je uopšte moguće sprovesti. Profesor Živković podseća na dva ključna razloga zašto naša zemlja za sada ne može da uradi ništa po pitanju „zamene“ skupljih kredita povoljnijim: „Prvi razlog je u tome da većinski deo našeg spoljnog duga nominovanog u evru i dolaru ne sadrži takozvanu „call“ opciju, odnosno opciju koja bi emitentu dozvolila prevremenu otplatu duga.“ Drugi razlog Živković vidi u tome da se ne može proceniti koliko dugo će potrajati trenutno povoljne okolnosti za zaduživanje.
„U periodu od 2017. do 2019 .godine čekaju nas velike isplate i izdaci po osnovu dospeća evroobveznice denominovane u dolarima i drugim starijim pozajmicama. Ukoliko bi se kamatne stope u tom periodu značajnije uvećale, za 2 ili 3 procentna poena – a to i nije malo verovatno- to bi u isto vreme značajno uvećalo naše troškove novog zaduživanja radi otplate starih kredita“, upozorava Živković. Toga je, izgleda, svesna i država koja za sada doslovce sprovodi „Strategiju upravljanja javnim dugom do 2018.godine“, koja preporučuje oslanjanje na dinarske dužničke hartije kad god je to moguće, kao i da se za obveznice u ino valuti obezbedi pristup što većem broju investitora na različitim delovima međunarodnog finasijskog tržišta.
Zašto se ide u minus?
Centralna banka Japana odlučila je da obračuna negativnu stopu od 0,1% na sva sredstva poslovnih banaka veća od obavezne rezerve, kako bi ih ohrabrila da plasiraju više kredita. Japanskim kompanijama i građanima takođe je poručeno da više investiraju i troše, a cilj je da treća ekonomija sveta obezbedi inflaciju od 2%. Slično je obrazloženje i Evropske centralne banke, koja je obezbedila finansijsku podršku poslovnim bankama koje se zadužuju da bi plasirale nove kredite privredi. Švajcarska, Švedska i Danska koriste negativne stope kako bi zaštitile svoje valute od prekomernog jačanja.
Milica Rilak
Članak je objavljen u aprilskom #126 broju časopisa „Biznis & Finansije“