Uprkos činjenici da je već prvog dana svog boravka na Šri Lanki, dok su još besneli ratni sukobi, uhapšen pod sumnjom da kao špijun Tamilskih Tigrova fotografiše strateški bitne položaje, Milivoje Krvavac, stručnjak za strogo zaštićene biljne i životinjske vrste čije su fotografije obišle ceo svet, svoju fascinaciju tropskim šumama objašnjava ovako: „Stalno želim da se vratim u taj mir, gde se život najizraženije oseća“.
Biologija mnogim mladim ljudima verovatno nije prva asocijacija kada se pomenu putovanja na daleke destinacije i mogućnost da njihove fotografije egzotičnih pejzaža, retkih životinjskih vrsta i pripadnika izdvojenih plemenskih zajednica objave najpoznatiji svetski časopisi, kao što su National Geographic i Guardian. Šta više, kada se još u sedmom razredu osnovne škole opredelio za ovu nauku, Milivoje Krvavac, ekspert iz oblasti herpetologije, kaže da se osećao kao čudak, „sve dok na fakultetu nisam shvatio ima i drugih poput mene“.
Ovaj mladi biolog, rođen u Vrbasu, već tokom studija otisnuo se na Tajland 2006. godine, uz podršku mentorke iz Čikaga. Ona ga je, kasnije, preporučila za projekat organizacije Rainforest Rescue International na Šri Lanki, koji je finansirao National Geographic. Krvavac, koji se u Zavodu za zaštitu prirode Srbije bavi monitoringom strogo zaštićenih vrsta, sa kolegama iz celog sveta učestvovao je u projektima zaštite prirodne okoline i retkih životinjskih vrsta na mnogim dalekim destinacijama, poput Andamanskih ostrva ili Šri Lanke.
Oduvek su ga, kaže, privlačili tropski predeli, jer su tamo svi oblici života prisutni na malom prostoru. „Prilikom prvog odlaska, međutim, nisam video ništa, a onda sam polako naučio da opažam i prepoznajem da sve vrvi od života, tu pred mojim nogama. U međuvremenu su me kišne šume toliko osvojile, da stalno želim da se vratim u taj mir, gde se život najizraženije oseća“.
BIF: Od 2008. godine fokusirali ste se na Šri Lanku. Zašto?
M. Krvavac: Zbog rata koji je besneo više od dve decenije nju su gotovo svi zaobilazili, a upravo tamo, usled postojanja mikroendemizma – na jednoj biljci mogu da se pronađu tri različite vrste vodozemaca na svom mikrostaništu – najlakše je uvideti koliko je evolucija svrsishodna i kako se ništa u prirodi ne dešava slučajno. Osim toga, Na Šri Lanki sam zatekao izvornu verziju budizma, koja nije komercijalizovana za turiste.
BIF: Da li ste se posebno pripremali za odlazak u zemlju zahvaćenu ratom i kako su na to reagovali članovi Vaše porodice?
M. Krvavac: Kada sam otišao tamo prvi put, besneli su sukobi i već prvog dana su me uhapsili jer sam forografisao železničku stanicu. Nisam znao da je to zabranjeno, ali predstavnici policije su bili uvereni da sam špijun Tamilskih Tigrova koji snima strateški bitne položaje za potencijalne bombaške napade. U policijskoj stanici su mi pregledali sav snimljeni materijal i nisu verovali da sam došao isključivo s ciljem da u kišnoj šumi izučavam vodozemce, a kako to već biva u takvim situacijama, nisam imao ni potvrdu o zvaničnom pozivu. Ipak, na kraju su kontaktirali Reinforest Rescue i pustili su me, uz upozorenje da mogu da fotografišem isključivo u šumi. Moja majka me je tada oplakala, ali, srećom, ratna dejstva su se odvijala na suprotnom delu ostrva, pa sam bio sasvim bezbedan.
BIF: Kako je višedecenijski rat uticao na očuvanje prirode na ovom ostrvu?
M. Krvavac: Gotovo 90% kišnih šuma na Šri Lanki posečeno je još pre početka rata, koji je samo donekle usporio dalje uništavanje biljnog i životinjskog sveta. Njihov najveći neprijatelj su, zapravo, plantaže čaja i uljanih palmi, i to ne samo na Šri Lanki, već u čitavom tropskom pojasu. Naučnici i istraživači iz razvijenih zemalja takođe često ugrožavaju opstanak ovakvih prirodnih celina – iako im to nije namera. Primera radi, objavljivanje rezultata koje su naučnici dobili u potrazi za lekovitim bioaktivnim supstancama, ima za posledicu i preteranu eksploataciju biljnog i životinskog sveta, koja onda podstiče krijumčarenje, naročito ugroženih životinjskih vrsta.
BIF: Ko kupuje retke biljke i životinje?
M. Krvavac: To su bogati ljudi kojima je pasija da imaju ono što nema niko, a kada su životinje lepe i neobične, one su, skoro po pravilu, i endemične. Prema istraživanjima, među kupcima retkih životinja najviše ima bogatih Rusa, Nemaca i Francuza. Na Šri Lanki su zabeleženi slučajevi da oni šalju „unajmljene turiste“, sa zadatkom da iz nacionalnog parka doslovno „uberu“ sa grane primerke ugroženih vrsta i iznesu ih iz zemlje u svom prtljagu, koji se tamo pregleda vrlo površno. UN i WWF su procenili da ilegalna trgovina životinjama vredi više desetina milijardi dolara godišnje i to je treći najunosniji ilegalni biznis na svetu, posle trgovine oružjem i drogom.
BIF: Ko u krijumčarskom poslu najviše zarađuje?
M. Krvavac: To su krijumčari slonovače i rogova nosoroga, za koje se, čak i danas, veruje da predstavljaju izuzetan lek, iako ne postoji nijedno medicinsko istraživanje koje bi to potvrdilo. S druge strane, želja novih kineskih bogataša da svoj status potvrde i kupovinom predmeta od slonovače, predstavlja glavni uzrok za masovno ubijanje slonova širom Tanzanije, Kenije, Mozambika… Kada sam pre dve i po godine bio u nacionalnim parkovima Masai Mara i Tsavo u Keniji, tamošnji rendžeri su mi rekli da svaki slon, koji izađe van granice nacionalnog parka, više se nikada ne vrati.
BIF: Kako stručnjaci za zaštitu biodiverziteta mogu da doprinesu suzbijanju krijumčeranja?
M. Krvavac: Najvažnije je da obavestimo javnost na pravi način, odnosno da objasnimo kako ljudi mogu da ugroze pririodu i nehotice – kupujući nakit od slonovače, na primer. Sve dok postoji tržište, postojaće i nelegalna trgovina takvim proizvodima, pa i ubijanje životinja u te svrhe.
BIF: Koliko je ilegalna trgovina ugroženim životinjskim vrstama prisutna u Srbiji i koje vrste se najčešće krijumčare?
M. Krvavac: U Srbiji je ključan problem što su u procesu urbanizacije i industrijalizacije ugrožena prirodna staništa, dok je krijumčarenje ugroženih vrsta relativno novi i manje razvijen trend. Pre nekoliko godina bio je raširen nelegalan lov na retke ptice pevačice, koje su se masovno izvozile na Zapad, a posebno na italijansko tržište, gde njihovo meso predstavlja kulinarski delikates. Situacija se sada poboljšala, zbog strožije kontrole, a verovatno i što je opalo interesovanje za konzumiranjem njihovog mesa. Iz Srbije su se, takođe, krijumčarile i šumske kornjače, ali trenutno je najveći problem trovanje životinja. Nedavno je desetak ždralova progutalo furadan, insekticid koji je strogo zabranjen u EU, ali se u Srbiju ilegalno uvozi preko Turske i Rumunije. Ljudi iz neznanja ili ličnog interesa posipaju taj otrov, ne razmišljajući da će usmrtiti životinju koja ga pojede, kao i da su uneli toksin, koji nije biorazgradiv, u lanac ishrane. Time su ugrozili direktno i sami sebe.
BIF: Koja je najveća pretnja po očuvanje biodiverziteta u Srbiji?
M. Krvavac: Srbija je po svom biodiverzitetu Evropa u malom – kod nas živi oko 60% svih evropskih vrsta ptica. Glavni problem, ne samo u Srbiji, je u tome da životinje na slobodi imaju sve manje prostora za normalnu ishranu, razmnožavanje i redovne migracije. Jedan od mehanizama njihove odbrane je i rehabilitacija njihovih staništa, koja se sprovodi na više različitih načina, između ostalog i izgradnjom koridora koji će povezivati više njihovih staništa kroz saobraćajnu infrastrukturu ili urbanizovana područja, kako bi razmenjivale genetski materijal i ne bi bile izolovane – što je trenutno aktuelno širom Evrope.
BIF: U kom trenutku ste se zainteresovali za profesionalno bavljenje fotografijom?
M. Krvavac: Još dok sam bio veoma mlad, na svojim prvim putovanjima, fotografisao sam prvenestveno sa željom da prenesem svoje utiske bliskim osobama. Zatim sam počeo da ulažem u profesionalnu opremu i usledila su prva objavljivanja, a sada i izložba. Prvo sam sa velikom strašću slikao najugroženije vrste u njihovom prirodnom okruženju, a kasnije i portrete ljudi, jer među plemenskim zajednicama na tako zabačenim mestima možete da sretnete veoma neobične pojedince. Ali trudim se da ne namećem ili sugerišem bilo kakve utiske i zaključke, jer sam u međuvremenu shvatio da je u svetu previše površnih utisaka ljudi koji su premalo putovali. Svaki čovek mora da izgradi sopstvenu matricu za putovanja i, pre svega, da nauči da prepoznaje i poštuje kulturne razlike.