Dok je radila na urbanističkom i arhitektonskom rešenju za našu najveću podzemnu železničku stanicu „Vukov spomenik“, arhitekta Mirjana Lukić istraživala je podzemnu gradnju širom sveta i, konačno, ovog leta objavila knjigu pod nazivom “Arhitektura podzemlja”. Govoreći za B&F o ovoj oblasti, naša sagovornica ističe da će nakon ere mostova u 19. veku i ere višespratnica u prošlom, ovaj vek obeležiti podzemna izgradnja.
Pariz je na poseban način uticao na karijeru arhitekte Mirjane Lukić. Prvi put kada je, nakon diplomiranja 1966. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, upisala studije u francuskoj prestonici, na Visokoj školi lepih umetnosti, poznatom BOZAR-u. Tamo je studirala i radila više od dve godine, ali kada su izbili nemiri 1968. godine, BOZAR je zatvoren, pa je morala da prekine školovanje i vrati se kući, zaposlivši se, ubrzo, u Urbanističkom zavodu Beograda. Ipak, iskustvo stečeno u Parizu pokazalo se značajnim za njen dalji profesionalni razvoj. Radila je na više od 20 velikih urbanističkih planova za glavni grad i na arhitektonskim projektima kao što su plan Bulevara revolucije, plan Novog groblja sa upravnom zgradom, urbanistički projekat za Hotel Interkontinental na Slaviji, plan za naselje Banjicu, naselje Ovču…
Mada je magistrirala na temu „Solarne arhitekture“ i objavila istoimenu knjigu, odlučila je da doktorira na temi „Podzemna arhitektura i urbanizam između prošlosti i budućnosti“. Pariz se, iako znan kao „grad svetlosti“, svojim podzemljem po drugi put umešao u njenu karijeru. Naime, izradivši plan podzemne stanice „Vukov spomenik“, povodom kojeg je istraživala različite aspekte podzemne izgradnje, napisala je o tome referat, na osnovu koga je pozvana na Svetsku konferenciju „Unutrašnji gradovi budućnosti“ u Montrealu, 1997. godine, gde je održala i predavanje. „Referat je bio zapažen“, priseća se Mirjana Lukić, „pa sam dobila poziv da obiđem Pariz i da vidim gradilište stanica Maženta i Kondorse, koje su upravo bile u izgradnji na trasi regionalnog metroa u sklopu projekta Eol, nazvanog po bogu vetra koji juri podzemljem. To je ostavilo veliki utisak na mene. Obe stanice su imale po više nivoa, pri čemu su se na najdubljim nivoima ukrštale tri linije regionalnog metroa, a iznad njih je bilo pet linija standardnog metroa. U Parizu, ispod gusto naseljenih delova grada su često veliki vazdušni jastuci uklopljeni u konstrukciju svoda tunela, pomažući da se izoluje zvuk vozova, tako da lokalni stanovnici, praktično, i ne čuju saobraćaj koji se odvija ispod njihovih kuća.
B&F: I mnogi drugi svetski gradovi imaju buran podzemni život – od farmi pečuraka i raznog drugog povrća u napuštenim tunelima, pa sve do podzemnih poslovnih prostora. Odakle dolazi potreba za silaskom u zemlju?
Mirjana Lukić: To je globalni trend, jer broj stanovnika na planeti se povećava, a prostor nam je ograničen. Korišćenje podzemnih resursa omogućava umnožavanje korisnih površina. Podzemlje se upotrebljava za infrastrukturu, za dovod struje i vode, za saobraćaj, ali i za mrežu podzemnih autoputeva za slučaj rata ili nekih nepogoda, ili jednostavno za rešavanje problema prenaseljenosti. Takođe, podzemna gradnja je i odgovor na pretnje atomskog doba jer od napada iz vazduha najbolje se možete zaštititi pod zemljom. Osim toga, ispod zemlje mogu se čuvati razne vrednosti, kao i zalihe hrane i vode, a u najdubljim nivoima i opasne materije. Naravno, delovi koji su bliži površini mogu se koristiti i za komercijalne sadržaje, kao što je slučaj u mnogim velikim gradovima sveta a naročito u Japanu.
B&F: Vi ste to i lično videli. Kakva ste još iskustva stekli na međunarodnoj konferenciji u Montrealu?
Mirjana Lukić: Veoma me je zainteresovao projekat koji je predstavio jedan tim iz Nagoje, a posebno kako su rešili ventilaciju i dovod vazduha u njihove brojne podzemne objekte. Oni su bili toliko ljubazni da su na moju adresu poslali fotografije ventilacionih uređaja podzemnih građevina, koje izgledaju kao velike cevi poput dimnjaka na ulicama. Simpatično mi je bilo što se između tih dimnjaka nalazio plakat sa fotografijom fudbalera Dragana Stojkovića, koji je tada bio veoma popularan u ovoj zemlji. Japan, inače, ima veliki broj stanovnika a malu teritoriju i zato pokušava što ekonomičnije da koristi prostor, te ide pod zemlju. Više od trideset japanskih velikih gradova ima razvijenu podzemnu arhitekturu koja, osim za saobraćaj, služi i u komercijalne svrhe. Njima je bitno to što su podzemne građevine zaštićenije od zemljotresa nego one na površini, te im ponekad posluže i kao sklonište.
B&F: U svetu se razmatraju sve vrste podzemne gradnje, pa čak i stambena. Kakve su mogućnosti stanovanja pod zemljom?
Mirjana Lukić: Vidim da raste popularnost podzemnih kuća zbog njihove energetske efikasnosti. Zemlja je inače odličan izolator, jer štiti od preteranog zagrevanja kao i od hladnoće. To zna svako ko ima dobro ukopan podrum, u kojem je leti hladovina a zimi toplo. U stambenim višespratnicama je merena razlika u temperaturi između podruma i vrha zgrade i iznosila je i do 50 stepeni. To znači da se u podrumu štedi mnogo više energije nego u delovima zgrade koji se nalaze iznad površine. Održive kuće koje ste pomenuli imaju jedan deo ukopan, a drugi izlazi na površinu. Svetlost dobijaju često iz atrijuma, ili pomoću sistema ogledala preko kojih se svetlost prelama i usmerava u željenom pravcu.
B&F: Čime Srbija može da se pohvali u oblasti podzemne gradnje?
Mirjana Lukić: Naš najveći projekat bila je upravo stanica „Vukov spomenik“, koja se nalazi na dubini od 39 metara ispod zemlje i koja je planski pravljena tako da na nju može da se priključi i metro. Inače, podzemne železnice se prave na većoj dubini, a iznad njih se gradi mreža metroa. Mi smo planirali da će metro ići ispod Bulevara i ostavili smo pristupni deo za njega na prvom podzemnom nivou stanice, sa kojeg se pokretnim stepenicama silazi ka vozovima. Do izgradnje metroa nije došlo, ali projekti za njega postoje.
B&F: Da li je naše prestoničko tlo pogodno za pravljenje podzemnih građevina?
Mirjana Lukić: Beograd je u tom pogledu prilično nezgodan, jer obiluje podzemnim vodama i vodotokovima koji su nepredvidivi. Tunel „Vračar“ koji povezuje stanicu odnosno „Prokop“ sa „Vukovim spomenikom“ sastoji se iz dve tunelske cevi sa kolosecima za oba pravca, čiji prečnik nije manji od tunela ispod Lamanša (7,6m). Kada je ispod Hrama Svetog Save kopan ovaj tunel, mašina „krtica“ se zaglavila u glini, odnosno podvodnom zemljištu, što je napravilo veći zastoj u radovima.
B&F: Šta Beograd ima od istorijski vrednih podzemnih građevina?
Mirjana Lukić: Mi imamo dosta tunela i laguma. Rimski bunar je fantastična podzemna struktura, vrlo velika i neobična. Ali nije jedina – ispod Tašmajdana postoji ogromna pećina koja je bila komandno mesto nacista tokom okupacije četrdesetih godina prošlog veka. Imamo zanimljivih podzemnih sadržaja ali treba biti realan – u svetu ima mnogo više istorijski značajne podzemne arhitekture. Recimo, u Anadoliji imate čitave podzemne gradove, kao i Cisternu Baziliku iz vizantijskog perioda, kao podvodno jezero sa ogromnim zalihama vode.
B&F: Ako se vratimo na površinu, kako ocenjujete aktuelno prostorno planiranje u prestonici?
Mirjana Lukić: Mnogo toga se izmenilo. Na primer, Novi Beograd je nekada bio veliki iskorak u arhitektonskom smislu. To je bila prva realizacija ideje o zračnim gradovima, gradovima vazduha i Sunca. Napravljen je da bude prostran i komforan. Taj koncept zračnog grada je prvo odolevao promenama, ali u poslednje vreme su i u njega ubačeni brojni elementi koji prete da naruše osnovnu ideju. Sve je manje zelenila, a sve više zgrada. Ali ne moramo ići toliko daleko – pogledajte samo centar grada.
Zašto nisu uređeni glavni trgovi? Sada se priča o uređenju Slavije, koje je već trebalo da počne.
B&F: Da li ste učestvovali u diskusijama kako bi to trebalo da se izvede?
Mirjana Lukić: Da, predložila sam da se umesto fontane, kojoj ionako ne bi moglo da se priđe od okolnog saobraćaja, podigne replika pariskog spomenika našim kraljevima. Ova skulptura bi bila vidljiva iz svih okolnih ulica i markirala bi centar trga. Ujedno, ime trga Slavija dobilo bi pun smisao, obeležavanjem najslavnijeg trenutka naše istorije – pobede u Prvom svetskom ratu.
Raduje me svako novo gradilište, kao ono u Rajićevoj, ali se za to mnogo čekalo. Takođe rekonstrukcije ulica nedopustivo dugo traju, da ne spominjem rekonstrukciju Narodnog muzeja. Iskustvo raspisivanja konkursa za uređenje grada pokazuje da su često dobijana loša i neostvariva rešenja. Na te promašene konkurse rasipana su velika sredstva, pa se pitam ne bi li bilo bolje da se za prostorno rešenje angažuje provereni autor, ili pozove nekoliko njih. Osim toga, javnost nije dovoljno uključena u ovu oblast, koja je se itekako tiče. U Švajcarskoj se, pre donošenja novih prostornih rešenja projekti izlažu javnosti, na nekoliko meseci kako bi svi zainteresovani o njima diskutovali i davali sugestije. To se kod nas ne radi. Neke projekte međutim javnost kritikuje, poput „Beograda na vodi“, ali ja mislim da je to značajan poduhvat za grad koji bi trebalo pozdraviti.