Close
/ B&F Plus / Uroš Delević, ekonomista: Štetna servilnost prema stranim investitorima
BiF Analize Čitajte B&F online

Uroš Delević, ekonomista: Štetna servilnost prema stranim investitorima

Marija Dukić on 18/12/2016 - 12:30 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 3935 times!

Subvencije koje se nude stranim investitorima kako bi ovde iseljavali nerentabilne poslove i upošljavali isključivo jeftinu radnu snagu, predstavljaju svojevrsno priznanje kreatora ekonomske politike da smo zemlja u kojoj nisu izgrađene zdrave institucije, u kojoj se obrazovanje ne ceni, a naučni potencijal zanemaruje, niti se ulaže u osnaživanje domaće privrede i razvojne centre kako bi mogli da izrastu u odgovarajuće partnere multinacionalnim kompanijama. Za razliku od razvijenih zemalja, mi ne štitimo svoju privredu, a nečije mišljenje da će se na taj način dodvoriti EU, nema mnogo utemeljenja u ekonomiji. Naprotiv, ta servilnost može imati jako loše posledice, upozorava Uroš Delević, naučni saradnik u britanskom Institutu za međunarodno poslovanje „Džon Daning“.

Zašto vlast u Srbiji gotovo dve decenije neprekidno omalovažava srpsku privredu, poručuje ovdašnjem stanovništvu da je nesposobno i potencira da je sve strano obavezno bolje? Ovo pitanje nije postavio neki od sindikalnih vođa u Srbiji, već ekonomista Uroš Delević, u autorskim tekstovima po kojima je u poslednje vreme postao veoma prepoznatljiv u domaćoj javosti. Delević je završio osnovne studije na Beogradskoj bankarskoj akademiji, a magistarske i doktorske studije je upisao u Velikoj Britaniji. Bio je analitičar Dojče Banke u Londonu, a trenutno radi kao naučni saradnik u Institutu za međunarodno poslovanje koji nosi ime po Džonu Daningu, začetniku ekonomske teorije u toj oblasti. Delević se u svojim tekstovima u domaćim medijima prvenstveno bavi stranim direktnim investicijama (SDI), ukazujući zašto je način na koji ovdašnji političari nastoje da ih privuku štetan po budućnost Srbije.

 
B&F: Iako se domaći preduzetnici, koji imaju veoma uspešna mala i srednja preduzeća, često žale da država svojom politikom favorizuje strane investitore, kreatori ekonomske politike takve kritike uglavnom etiketiraju kao „protekcionističke“, a posebno su žustre polemike oko subvencija koje se odobravaju stranim kompanijama. Kakav je Vaš stav o tome?

Uroš Delević: Kada neka država daje subvencije ili poreske olakšice stranim kompanijama, to može promeniti njenu statistiku o broju zaposlenih, ali suštinski ne utiče na razvoj njene ekonomije. Šta vam znači da danas imate stotinu novozaposlenih, ako po odlasku investitora koga ste subvencionisali ti ljudi neće moći nigde da se zaposle jer dok su radili nisu stekli potrebna znanja? U Srbiju dolaze kompanije koje traže manuelnu radnu snagu, a ne onu sa naučnoistraživačkim potencijalom – koji je preduslov stvarnog razvoja – jer je njihov interes da svoj profit uvećaju tako što će ovde prebaciti nerentabilne poslovne operacije, a potom dobar deo kapitala vraćaju u matičnu zemlju. Fijat, na primer, u Srbiji sklapa automobile, a u Torinu ima svoj istraživački centar u kojem veoma dobro plaća inženjere i naučnike. Kada bi bar deo svojih razvojnih kapaciteta preselio u Kragujevac, naši stručnjaci bi bili u prilici da kroz posao steknu ona znanja koja su zaista važna za razvoj i da, potom, ulažu u svojoj zemlji. Ovako, mi privlačimo strane investitore subvencijama koje su neka vrsta podmićivanja. One su priznanje da nismo u stanju da napravimo zdrave institucije, pa zato potplaćujemo ulagače da uprkos tome dođu kod nas.

 
B&F: Zašto nijedna vlast do sada nije radila na privlačenju investicija sa razvojnim potencijalom?

U. Delević: Upravo zato što nemamo jake institucije – u Srbiji lični interesi moćnika često prevazilaze javne. U srcu našeg ekonomskog modela je endemska korupcija, koja onemogućava ozbiljniji razvoj ekonomije. Svedoci smo dubokih sukoba interesa, što krupnog kapitala, što politike i kršenja mnogih zakona sa njihove strane. U takvim uslovima, jasno je zašto Srbija nije interesantna za ozbiljnije investicione projekte.

 
B&F: Šta bi, konkretno, bili najvažniji uslovi za takva ulaganja?

U. Delević: U osnovi to je iskorenjivanje korupcije i transparentnost u poslovanju. Kompanijama treba omogućiti pristup jeftinim izvorima finansiranja kroz reformu berze i pritisak na bankarski oligopol. Potrebno je i povećati izdvajanja za naučnoistraživački rad na minimum dva odsto BDP-a. Ona sada iznose svega 0,3 odsto, a nauka je zanemarena i ponižena. Srpska poreska politika je na nivou država u okruženju i nije glavni kočničar privlačenja ozbiljnih stranih investicija. Veći problem su javne finansije, koje moraju biti stabilnije, a to bi se moglo postići i reformom penzionog sistema. Sadašnji sistem je neodrživ i on se mora menjati postepeno, tako da se deo uplaćenog novca investira, na primer, na tržišta kapitala, i da se na njemu zarađuje. Za uspeh takve reforme potrebno je nekoliko decenija, ali sve vlasti se, uglavnom, fokusiraju na napretke koje mogu da ostvare za vreme svog mandata, kako bi ih ponovo birali.

 
B&F: To znači da naša država, ni posle višedecenijske tranzicije, nije zrela za razvoj zdrave tržišne ekonomije?

U. Delević: Da bi to bila, pre svega bi morala da ima kreatore ekonomske politike koji su zaista stručni. Ne može neko, ko je do juče bio na dnu društvene lestvice, preko noći da stekne profesionalne kompetencije za upravljanje bitnim segmentima države. U Britaniji je, na primer, sistemski obezbeđeno da politička elita koja upravlja društvom poseduje nesporne kompetencije, ali oni su svoje institucije gradili stotinama godina. Zato se sada ne menjaju osnovni principi funkcionisanja države, bez obzira ko je na vlasti.

 
B&F: Gde je suštinska „greška u koracima“ u našoj strategiji za privlačenje stranih investicija?

U. Delević: Kada je započeta tranzicija mi nismo shvatali da velike multinacionalne kompanije nisu katalizator razvoja, već one mogu biti samo „dodatak“ na postojeću industriju. To znači da privlačenje SDI ne može biti jedini zadatak države, već ona pre toga mora omogućiti razvoj kompanija koje bi bile domaći partneri međunarodnim preduzećima. U teoriji multinacionalnog poslovanja, postoje tri osnovna stuba SDI. To su privlačenje, uvlačenje i postpodržavanje. Naši kreatori ekonomske politike izgleda da znaju samo za ovaj prvi stub. Oni se bave kvantitativnim pokazateljima, neprekidno nabrajajući koliko su stranih investicija privukli, a zanemaruju kvalitet tih ulaganja.

 
B&F: Šta je osnova za „uvlačenje“ stranih investitora, kako bi oni zaista podstakli domaću ekonomiju, umesto da odu čim nađu novu destinaciju sa jeftinijom radnom snagom?

U. Delević: Uvlačenje investicija znači da vi kao država možete stranog investitora direktnim ili indirektnim postupcima naterati da koristi usluge lokalnih dobavljača i distributera i da sarađuje sa naučnoistraživačkim organizacijama. Za to mora postojati dugoročna strategija, odnosno ulaganje u razvoj lokalnih preduzeća, kako bi ona mogla odgovoriti potrebama multinacionalnih kompanija. Ponašanje stranih kompanija i njihova saradnja sa lokalnom privredom se reguliše Zakonom o obaveznom lokalnom sadržaju, koji mi nemamo. U Velikoj Britaniji postoji i izraz za to – lepljivost, koji znači da strane kompanije postaju inkorporirane u englesku privredu i da, zbog jakih veza sa lokalnim firmama i razvojnim centrima, ne mogu jednostavno napustiti zemlju. Zato i nećemo videti veliki odliv kapitala, kojim se plaši javnost posle Brexita. Institut na kojem radim, na primer, sarađuje sa mnoštvom stranih kompanija. Mi njima pružamo značajne analize bez kojih bi im poslovanje bilo otežano, tako da smo uzajamno zavisni.

 
B&F: Ima li Srbija u globalnoj političkoj i ekonomskoj situaciji uopšte mogućnost da bira kako će se nadmetati sa najrazvijenijima za strane investicije ili nas upravo takav stav dodatno unazađuje i doprinosi da sami sebe, i bez tuđih pritisaka, deklarišemo kao „Meku za jeftinu radnu snagu“?

U. Delević: Ima raznih primera zemalja koje su pametnom politikom za privlačenje stranih investicija uspele da se preporode za kratak vremenski period. Pogledajte samo Južnu Koreju, u kojoj se posle Drugog svetskog rata radilo za šaku pirinča. Njima je Jugoslavija bila pojam razvijenosti. A onda se situacija potpuno obrnula. Danas je Južna Koreja jedna od tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta, ali ne zato što su slušali savete kako treba otvoriti svoju ekonomiju prema svetu bez ikakvih ograničenja. Mi stalno zaboravljamo koliko je Jugoslavija imala razvijenu industriju, ali i naučnoistraživačku delatnost, pa zašto to ne bi mogla i Srbija? Ako počnemo da privlačimo strane investitore na pravi način, onda dolazimo do trećeg stuba SDI – postpodržavanja. Tada, čak i kada dovedete kompaniju koja će se u vašoj zemlji baviti samo sklapačkim poslovima, ako se ona uveri da u Srbiji postoji značajan ljudski kapital, stabilan sistem i odsustvo korupcije, ona će povećati kvalitet svojih operacija i možda početi da zapošljava i visokoobrazovane kadrove i da vrši transfer znanja, koji je nama veoma potreban.

 
B&F: Možemo li govoriti o razvoju naučno-istraživačke delatnosti u državi koja je među vodećim na svetu po odlivu mozgova?

U. Delević: To je, takođe, jedan od urgentnih problema kojim država mora da se pozabavi – u Srbiji se već dvadeset godina odvija pravi egzodus visokoobrazovanih kadrova. Čini mi se da više ne postoji svest u društvu da obrazovanje ima ikakvog smisla. Razlog tome je način na koji se zapošljavaju ljudi – preko političkih ili rođačkih veza. Dodatni problem je što smo mi potpuno promenili tržište rada, forsirajući kao svoju prednost manuelnu radnu snagu. Ne kažem da treba ukinuti tu vrstu poslova, već da ne smemo zapostaviti one koji najviše utiču na razvoj društva – visokoobrazovane kadrove. Država ne treba da povlađuje samo potrebama privrede, koja je ovde zbog jeftine radne snage, već mora da natera privredu da poveća kvalitet svojih aktivnosti, kako bi i ona doprinela razvoju celokupnog društva i ekonomije.

 
B&F: Mnogi bi vam sada rekli da zadirete u sferu slobodnog tržišta, koja je “jedan od uslova za članstvo u EU”…

U. Delević: To je populistička mantra. Retko koja od razvijenih zemalja ne štiti svoje tržište. Kada vam kažu da je slobodno tržište uslov za članstvo u EU, setite se da članice Unije umeju da štite svoju privredu i da u mnoge od njih nije dozvoljen uvoz sirovina koje već postoje na tržištu, kao ni upliv stranog kapitala u značajne sektore, bar ne bez ozbiljnih provera. Mi, naprotiv, ne štitimo naše proizvođače, jer smo omogućili investitorima da uvoze sirovine i da potom izvoze gotove proizvode. Nečije mišljenje da će se na taj način dodvoriti EU nema mnogo utemeljenja u ekonomiji. Ta servilnost može imati jako loše posledice. Moraju postojati pravila koja će regulisati poslovanje multinacionalnih kompanija jer slobodno tržište ne znači nepostojanje pravila. Rad na izradi nacrta Zakona o obaveznom lokalnom sadržaju je polazna osnova.

 

 

Ovaj tekst će biti objavljen u našem novom izdanju
decembar/januar 2016/17 broj 132/133

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *