Etiopija najavljuje da će naredne godine pustiti u rad najveću hidrocentralu u Africi, čija izgradnja je uzdrmala iz temelja dominaciju Egipta nad rekom Nil, od koje zavise životi stotina miliona ljudi. Nastojanja jedne zemlje da obezbedi fizički opstanak svoje ogromne populacije suprotstavljena su nastojanjima druge zemlje da svoju, podjednako ogromnu populaciju izvuče iz siromaštva. Između dve države nalazi se Sudan koji u jednoj ruci drži postojeći ugovor sa Egiptom, a u drugoj ogromnu potencijalnu korist od etiopskog megaprojekta.
Egipat zauzima jedinstveno mesto u razvoju civilizacije, a već hiljadama godina ova država postoji doslovno zahvaljujući jednoj reci duž čijeg toka živi celokupno stanovništvo i bez čije vode bi čitava zemlja bila gola pustinja. Egipat troši ubedljivo najveći deo resursa reke Nil, ali ima i „Ahilovu petu“: od ukupno jedanaest zemalja kroz koje protiču Beli, Plavi i Veliki Nil, Egipat je poslednji u nizu, odnosno nalazi se na kraju donjeg toka. Ovo ga čini izuzetno osetljivim na ono što se dešava u gornjem toku, a to je pre svega izgradnja hidrocentrala.
Upravo je Egipat pre pola stoleća izgradio u Asuanu do sada najveću branu na Nilu. Pre početka izgradnje, potpisao je sa susednim Sudanom „Ugovor o vodama Nila“, koji raspodeljuje pravo na vodu u razmeri 3:1 u korist Egipta. Najveći problem sa ovim ugovorom je taj što nijednoj od devet zemalja kroz koje Beli i Plavi Nil protiču pre nego što se spoje u Kartumu, nije dodelio ni kubni metar vode. Stoga ne čudi da te zemlje nikada nisu priznale, niti uzimale u obzir pomenuti sporazum.
Uz to, Sudan usled nedovoljnih ulaganja nikada nije uspeo da iskoristi svoju „kvotu“ od 18,5 kubnih kilometara godišnje, tako da je Egipat u praksi preuzimao i trošio značajno više od 55,5 kubnih kilometara koje je prethodno sam sebi dodelio. Hidrocentrala u Etiopiji, čija se izgradnja privodi kraju, ima potencijal da iz korena promeni situaciju jer će zahvaljujući njoj Sudan biti u stanju ne samo da postigne svoju kvotu iz sporazuma sa Egiptom, već i da je značajno premaši i počne da koristi vodu iz Nila za ozbiljan razvoj svoje poljoprivrede.
Za Etiopiju velika renesansa….
Gledano iz egipatske perspektive, situacija je gotovo kritična jer čak i minimalno smanjenje dotoka vode iz gornjeg toka, pogodilo bi određen procenat od četrdeset miliona ljudi koji žive od poljoprivrede između Asuanske brane i delte Velikog Nila. U slučaju drastičnog smanjenja, posledice u Egiptu bile bi kataklizmične, a čak ni „status kvo“ nije dugoročno održiv jer projekcije kažu da će se populacija Egipta u narednih 30 godina udvostručiti, a ozbiljne nestašice vode uslediti već 2025. godine. Egipat se stoga u prošlosti nije libio da otvoreno preti ratom svakome ko pomisli da pregradi Nil, a 2010. godine je uz podršku Sudana glatko odbio zajednički apel pet zemalja iz gornjeg toka da se voda pravednije raspodeli.
Kada je 2011. godine u Kairu otpočelo „arapsko proleće“, egipatska elita je bila preokupirana sopstvenim opstankom, što je Etiopija iskoristila da sprovede u delo svoj dugo sanjani san, započevši gradnju najveće hidrocentrale u Africi. Projekat je takvih razmera da može biti ključni zamajac budućeg razvoja Etiopije, a o ambicijama govori već i samo ime koje mu je dato – „Brana velike etiopske renesanse“. Hidrocentrala će više nego udvostručiti trenutnu proizvodnju električne energije i stvoriti uslove da ona dođe do desetina miliona ljudi koji je trenutno nemaju. Poljoprivreda će takođe prosperirati zahvaljujući većoj dostupnosti vode za irigaciju, kako u Etiopiji tako i u susednom Sudanu gde vlasti već daju u zakup zemlju duž toka Plavog Nila, između Kartuma i granice sa Etiopijom. Posvećenost etiopske vlade ovom cilju je takva da vlada aktivno „ohrabruje“ sve zaposlene u javnom sektoru da tokom godine odvoje najmanje jednu mesečnu platu za kupovinu obveznica velike brane.
…za Egipat velike brige
Egipat se od početka protivio izgradnji hidrocentrale u Etiopiji, zbog dva ključna razloga. Prvi je kratkoročne prirode i odnosi se na punjenje ogromnog akumulacionog jezera koje će držati više od 70 kubnih kilometara vode (iako će biti u prvih deset na svetu po zapremini, akumulacija na etiopskoj brani biće gotovo dvostruko manja od one na Asuanskoj brani u Egiptu). Kako bi napunila akumulaciju, Etiopija će morati da jedno vreme ograničava protok vode kroz branu. Od dužine tog perioda direktno zavisi kolike će posledice pretrpeti egipatski zemljoradnici u donjem toku Nila, tako da su obe zemlje izašle sa sopstvenim proračunima i studijama ovog problema.
Očekivano, etiopski proračuni predviđaju da se punjenje akumulacije uopšte neće osetiti u Egiptu, dok egipatski proračuni predviđaju gubitak neverovatnih 50% obradivog zemljišta ukoliko punjenje bude trajalo tri godine. Strani eksperti, koje obe države prizivaju u pomoć pri rešavanju ovog problema, smatraju da je istina negde na sredini, odnosno po njihovim proračunima do posledica u Egiptu bi došlo pod uslovom da punjenje akumulacije traje nešto kraće od pet godina. Tačne cifre, međutim, nije lako predvideti, a povrh toga, Etiopija daje vrlo šture informacije koliki period je predvidela za punjenje akumulacije, iako se očekuje da brana bude puštena u rad već sledeće godine.
Drugi razlog za zabrinutost u Egiptu je dugoročnije prirode i odnosi se na količine vode koje će nakon puštanja brane u rad preuzimati susedni Sudan, prvenstveno radi navodnjavanja useva. Mala brana koju je Sudan izgradio na Plavom Nilu obezbeđuje vodu za poljoprivredu samo tokom par meseci u godini i upravo će etiopska brana omogućiti sudanskim zemljoradnicima da neprekidno navodnjavaju svoje useve. Više vode za sudansku poljoprivredu znači manje vode za egipatsku, koja je već sada na ivici održivosti. Proizvodnja električne energije na Asuanskoj hidrocentrali takođe će biti pogođena.
Egipat, koliko god da mu etiopska hidrocentrala nije po volji, nema načina da zaustavi njen rad. Vojne akcije o kojima se decenijama govorilo, više nisu realna opcija. Okolnosti su se promenile i Etiopija u kojoj se nekada masovno umiralo od gladi, sada realizuje nacionalni projekat kojim će podstaći priverdni rast i izvlačenje iz siromaštva svoje ogromne populacije. Aktuelna vojna hunta u Egiptu je, po svemu sudeći, shvatila da je etiopska brana realnost a dogovor jedino rešenje, tako da su prvi trilateralni sastanci sa Etiopijom i Sudanom održani 2015. godine.
Kako se izgradnja brane bliži kraju, tako se kontakti između tri zemlje intenziviraju a razgovori od opštih mesta pomeraju ka tehničkim pitanjima kao što je brzina punjenja akumulacije. Postoji čak i saglasnost sve tri strane da se u proces rešavanja konkretnih problema uključe strani eksperti. Iako konačan sporazum još nije na vidiku a zvaničnici skoro nikada ne daju više informacija od: „Nešto smo dogovorili“, ili: „Ništa nismo dogovorili“, primetno je da i u Etopiji i u Egiptu raste svest o značaju dogovora i koordinisanog upravljanja dvema ogromnim akumulacijama na istoj reci. Kako će na taj dogovor i koordinaciju uticati klimatske promene i projektovani demografski tokovi, ostaje da se vidi u bliskoj budućnosti.
Rat na Belom Nilu
Reka Nil je u novijoj istoriji već bila uzrok građanskog rata i cepanja jedne zemlje. Pobunjenici u Južnom Sudanu su 80-ih godina prošlog veka napali radnike koji su prokopavali 250 kilometara dugačak kanal koji je trebalo da skrene tok Belog Nila izvan ogromne močvarne zone, u kojoj svake godine ispari oko četiri kubna kilometra vode. Ovaj kanal vremenom je prerastao u jednu od ključnih stavki u sudanskom građanskom ratu, koji je 2011. godine okončan odvajanjem Južnog Sudana. Dve zemlje su nakon toga potpisale čitav niz sporazuma, a praktično jedina tačka koju su preskočile je – upravljanje resursima Belog Nila. Egipat u ovakvim situacijama vidi svoju šansu, pa je tri godine kasnije sa Južnim Sudanom potpisao sporazum o razvoju vodenih resursa ove zemlje. To u praksi verovatno podrazumeva završetak spornog kanala i pomoć Južnom Sudanu da maksimalno poveća svoj udeo u kapacitetu Belog Nila, koji bi Egipat zatim otkupio.
Milan Kokorić