Udeo ugljenika u automobilskim gumama može da iznosi do 70 procenata, te je njihova ogrevna moć čak i veća nego kod uglja srednjeg kvaliteta. Količine otpadnih guma su ogromne, što predstavlja pretnju po zdravlje i životnu sredinu. Najava jedne domaće firme o podizanju postrojenja koje bi kao alternativno gorivo koristilo rabljene automobilske gume poslužila je kao povod za naše malo istraživanje istorijata razvoja automobilskih guma, problema otpadnih guma, mogućnosti i isplativosti postupaka reciklaže.
Procenjuje se da svake godine u industrijski razvijenim zemljama sveta u proseku nastaje jedna otpadna automobilska guma po glavi stanovnika. Tako SAD svake godine moraju negde da smeste 270 miliona komada guma, a Evropska unija oko 150 miliona komada. Sve do šezdesetih godina prošlog veka problem otpadnih guma rutinski je rešavan reciklažom. Međutim, uvoz jeftine nafte, osnovne sirovine za proizvodnju sintetičke gume, oborio je cenu recikliranog materijala, a sve popularnija varijanta gume ojačane čeličnim žicama zakomplikovala je i poskupela proces reciklaže. Kao ekonomski prihvatljivo rešenje viđeno je samo odlaganje na otpad. Kratakoročno gledano, ova praksa je imala ekonomskog smisla, koji se, međutim, potpuno izgubio usled posledica dugoročne akumulacije. Ispostavilo se da brda naslaganih starih guma ne samo što zauzimaju veliki prostor i ružno izgledaju, već predstavljaju i opštu pretnju po zdravlje i bezbednost. Požari koji izbijaju na ovakvim mestima mogu da traju mesecima, a oštri, crni dim koji se diže visoko u nebo i može da se vidi sa udaljenosti od više desetina kilometara, sadrži toksične hemikalije i opasne zagađivače vazduha. Toksične hemikalije nalaze se i u uljastoj tečnosti, ostatku od sagorevanja, koji može da kontaminira obližnje rezerve vode, dovede do pomora ribe i zastoja u snabdevanju sa vodom za piće. Pokušaji gašenja požara sa konvencionalnim penama i vodom obično su jalovi u ovakvim slučajevima i dodatno pogoršavaju zagađenje životne sredine. Zbog toga je uobičajena praksa kod požara na otpadima guma da se jednostavno puste uz određenu kontrolu dok sav materijal ne izgori. Gomile gume sa izolovanim baricama vode u unutrašnjim žlebovima pogodna su sredina za razvoj komaraca – druga opasnost koja preti od ovakvog načina odlaganja otpada. Iz jedne jedine gume preko leta može da se izlegne na hiljade komaraca. U oblastima sa toplijom klimom u blizini otpada često se registruje veći broj obolelih od bolesti koje prenose ovi insekti. U većem broju industrijskih zemalja donešene su zakonske regulative kojima se strogo ograničava i reguliše odlaganje guma na otpad. U većini slučajeva karakter regulativa je takav da se ohrabruje i upotrebe proizvoda reciklaže guma. U Evropskoj uniji, zakonska regulativa koja se odnosi na ovaj problem stupila je na snagu u julu prošle godine, a organizacije kao „Used Tire Working Groups“ ispituju praktične posledice primene zakona. I pored regulativa, procenjuje se da se u SAD trenutno na ilegalnim ili napuštenim otpadima nalazi oko 2 do 3 milijarde guma. Slična procena važi i za zemlje članice Evropske unije. Šta uraditi sa tolikim otpadnim gumama i mogu li nekako da se iskoriste? Koji je najbolji način za rešavanje ovog problema? Ali, najbolje da krenemo od početka.
Gumena groznica
Osnovni materijal za izradu „modernih“ automobilskih guma je sintetička guma kojoj se dodaju razni aditivi (karbon crno, ulja, voskovi) za ojačanje i materijali kao što su najlon, poliester ili čelik. Sintetička guma nastala je kao plod pokušaja da se poboljšaju karakteristike prirodne gume, koja se dobija iz tečnosti mlečnobele boje – tzv. lateksa – koju luče pojedine vrste biljaka, naročito drvo kaučukovca sa prirodnim staništem u džunglama Amazona. Predkolumbovski stanovnici Južne i Centralne Amerike koristili su gumu za pravljenje vodonepropusne odeće, sudova i obuće. Evropljani nisu pokazivali neki naročiti interes za gumu sve do osamnaestog stoleća, a i tada je guma uglavnom upotrebljavana za proizvodnju elastičnih traka i gumica za brisanje. Džozef Pristli, jedan od osnivača moderne hemije, nazvao je supstancu „rubber“ po engleskoj reči „rub“ za „brisati“. Godine 1819, škotski industrijalac Čarls Mekintoš, koga je inače veoma interesovala hemija, upotrebio je smešu gume i rastvarača kao lepak za dva sloja materijala u nameri da napravi vodonepropusnu tkaninu. U poboljšanju ovog proizvoda pomagao mu je još jedan hemičar, Tomas Henkok. Po njihovom otkriću nastala je prava „gumena groznica“ koja je, međutim, investitorima donela samo milionske gubitke. Naime, potencijal prirodne gume za izradu vodonepropusnih tkanina i većeg broja drugih potrošačkih i industrijskih artikala pokazao se dobrim samo na sobnoj temperaturi. Na niskim temperaturama proizvodi od gume stvrdnjavali su se i pucali, a na visokim temperaturama topili i pretvarali u lepljivu masu. „Gumenu groznicu“ preživeli su samo neki od starih proizvođača, dok su sve nove kompanije nestale u roku od najviše pet godina. Takvu scenu zatekao je Čarls Gudjir, bankrotirani trgovac metalnom robom iz Filadelfije.
Čarlsova „dobra godina“
U leto 1834. godine, upravnik jedne radnje iz lanca „Roxbury India Rubber Co“ u Njujork Sitiju odao je Čarlsu Gudjiru veliku tajnu: industrija gumenih proizvoda bila je na umoru. Gudjir je ovamo došao iz Filadelfije u nadi da će zainteresovati kompaniju za ventil koji je izumeo kao dodatak jednom gumenom proizvodu. Međutim, američki potrošači su gubili interes za proizvode od gume i upravnik radnje pokazao je Gudjiru police pune proizvoda istopljenih usled visokih temperatura koje su tog leta vladale u gradu. Na hiljade gnevnih kupaca vraćalo je proizvode u fabriku u Roksberiju u Masačusetsu. Direktori firme tajno su se sastali jedne noći kako bi zakopali istopljene proizvode u vrednosti od 20.000 dolara. Iako kompaniju nisu interesovali njegovi ventili, Čarls Gudjir nije poklekao. On je čvrsto verovao u potencijal gume, te je narednih pet godina (i najmanje dve dužničke krize) proveo u pokušaju da poboljša njena svojstva. Konačno, Gudjir je imao u rukama postupak koji će oživeti industriju gume. Gudjir je iskušavao mešanje gume sa različitim praškovima, kako bi našao način za apsorbovanje lepljivosti prirodne gume i za povećanje njene otpornosti na vremenske uslove, uz istovremeno zadržavanje osobine vodonepropusnosti. Najmanje dve formulacije su pokazivale neke obećavajuće znake tako da je dobio čak i neku finansijsku podršku za svoj rad. Međutim, tokom vrućih leta njegove nade su se topile. Zimu 1839. godine, Gudjir je proveo sa porodicom na svojoj farmi u Voburnu u Masačusetsu, živeći maltene od milostinje. Ipak, sreća mu se potpuno neočekivano osmehnula. Legenda kaže da dok je Gudjir društvu u gradskoj prodavnici objašnjavao svoje poslednje eksperimente – mešanje sumpora sa gumom – nešto smeše ispalo je iz njegove ruke na vrh peći. Gudjir je pokušao da očisti materijal sa peći i otkrio da se guma nije istopila već ugljenisala, slično koži. Te zime i proleća koje je usledilo, Gudjir je eksperimentisao oko načina usavršavanja procesa. Najbolji rezultat postigao je primenom zagrejane vodene pare, pod pritiskom 4 do šest sati. Gudjirov dobrostojeći zet koji je bio u poslu sa tekstilom, skrojio je majicu od novog materijala. Proizvod je ovaj put bio uspešan i budućnost gume bila je osigurana. Gudjir se nije posvetio trgovini i vođenju poslova, već se vratio u laboratoriju kako bi pronašao nove formule i upotrebe za gumu. Interesantno je da se Gudjir nije izborio za prava procesa koji je izmislio.
Oliver Terzić
broj 1, novembar 2004.