Najava jedne domaće firme o podizanju postrojenja koje bi kao alternativno gorivo koristilo rabljene automobilske gume poslužila je kao povod za naše malo istraživanje istorijata razvoja automobilskih guma, problema otpadnih guma, mogućnosti i isplativosti postupaka reciklaže.
Gudjir, dakle, nije uspeo da se izbori za patentna prava procesa koji je izmislio. Naime, pre podnošenja patenta, Gudjir je naivno poslao nekoliko uzoraka nekim kompanijama u Engleskoj. Jedan od uzoraka video je Tomas Henkok, hemičar koji je pomagao Čarlsu Mekintošu dvadesetih godina devetnaestog veka oko izuma gumiranog tekstila. Promućurni Henkok je na osnovu žučkaste boje praška na površini materijala odmah shvatio da je u proceduri upotrebljen sumpor. Saznanje je iskoristio za razvoj procesa vulkanizacije sa kojim je potukao Gudjira u patentnom zavodu Engleske. Jedan Henkokov prijatelj došao je na ideju da se proces nazove „vulkanizacija“, po imenu rimskog boga vatre Vulkana. Kasnije je otkriveno da tokom vulkanizacije molekule sumpora umrežavaju polimerne nizove u gumi. Ovo umrežavanje pomaže gumi da zadrži strukturu i vrati se u svoj izvorni oblik nakon istezanja. Gudjir je u gumi video čitav niz velikih mogućnosti, koje su međutim kasnije bile mnogo bolje realizovane sa drugim sintetičkim polimerima – plastičnim materijalima. Gumu je nazivao „biljnom kožom“ i „elastičnim metalom“. Radio je na pronalaženju načina za dobijanje gumenog novca, gumenih muzičkih instrumenata, nakita, brodova i jedara za brodove. Lično je nosio gumirane šešire, odela i kravate. Čak mu je i vizit karta bila ugravirana u gumi. Neke od njegovih ideja su preživele sve do danas. Gumena traka koja se koristi na pakovanjima prehrambenih artikala predstavlja ideju koju je Gudjir unapredio 1850. godine. Auto opruge, brodski branici i ronilačko odelo samo su neki od izuma koje je Gudjir predvideo 150 godina pre njihovog vremena. Gudjir, međutim, nikad nije mnogo zaradio na svom otkriću. Iza sebe je ostavio dug od 200.000 dolara.
Konačno na cesti
Razvoj pneumatske automobilske gume ne samo da je stvorio najveće tržište za gumu, već je i omogućio razvoj automobilske industrije. Pneumatsku automobilsku gumu izumeo je škotski veterinar Džon Bojd Danlop. Danlop je na ideju došao 1888. godine, u Belfastu, Irska, dok je posmatrao truckanje svog sina na triciklu sa ogoljenim metalnim točkovima. Danlop je zalepio dve gumene trake tako da su formirale cev, zatim je cev obmotao oko točka i na kraju je zavio lanenom trakom. Upotrebom ručne pumpe za naduvavanje fudbalskih lopti, Danlop je ispunio cev vazduhom. U Danlopovom izumu nije uživao samo Danlop Junior. Veoma brzo, proizvođači kočija i automobila prihvatili su i koristili Danlopove gume na naduvavanje. Danlopove gume izrađivane su od prirodne gume, što je značilo dva problema. Kao prvo, prirodna guma propušta gasove, tako da su se Danlopove gume neprestano izduvavale. Drugo, prirodna guma vodi poreklo iz džungli Južne Amerike i plantaža Jugoistočne Azije, što zlonamernima omogućava laku kontrolu nad njenom raspodelom jednostavnom blokadom luka. Ovo su bili dovoljni razlozi da istraživači krenu u potragu za procedurom za proizvodnju sintetičke gume poboljšanih karakteristika.
Do kraja 1860. godine, istraživači su pronašli način da iz prirodne gume izvuku izopren, bezbojnu, isparljivu supstancu jakog mirisa. Isto tako, uspeli su da iz izoprena ponovo dobiju gumu. U narednih 20 godina ovaj proces je dalje razvijen i ubrzan dodatkom kiseline i zagrevanjem smeše. Izopren je izolovan i iz drugog materijala, međutim rane sintetičke verzije gume bile su ili lošijih karakteristika od prirodne gume ili mnogo skuplje za dobijanje. Guma je, kao i plastika, sačinjena od polimernih lanaca – velikih molekula koje, u stvari, predstavljaju nizove manjih, često identičnih molekula koje se zovu monomeri. Kod gume, monomer je izopren. Monomeri se u tečnom lateksu povezuju u polimer i zbog toga lateks očvršćava. Praktičan problem kod prirodne gume je što su pojedini polimerni lanci međusobno slabo vezani, pa se prirodna guma topi na toploti i puca na hladnoći. Mešanjem gume i sumpora i zagrevanjem smeše, Čarls Gudjir je ustvari postigao povezivanje i umrežavanje polimernih lanaca preko sumpornih mostova. Teoriju da guma i plastični materijali predstavljaju polimere prvi je izneo nemački naučnik Herman Staudinger 1917. godine. Teoriju je 13 godina kasnije dokazao Valas Karoters, naučnik iz Ohaja (SAD), u to vreme zaposlen u kompaniji „DuPont“. Karoters je u laboratoriji dobio više vrsta polimernih materijala uključujući i najlon. Njegov istraživački tim zaslužan je i za dobijanje neoprena – prve sintetičke gume koja je komercijalno zaživela. Pre Karotersa, određen uspeh u razvoju postupka proizvodnje sintetičke gume ostvarili su Nemci, koji su, doduše na teži način, shvatili da se moderan, mehanizovan rat ne može dobiti bez gume.
Vatreno krštenje
Tokom priprema za prvi svetski rat, nemačka visoka komanda nije razmatrala pitanje raspoloživosti gume – omaška koja se pokazala kao jedan od faktora zbog kojih je Nemačka i izgubila rat. Naime, Nemačka je, kao i sve druge evropske zemlje, morala da uvozi gumu za proizvodnju automobilskih točkova, dihtunga za mašine i izolacija za žice iz Brazila i Jugoistočne Azije. Nakon objave rata Francuskoj i Rusiji 1914. godine, saveznicima se pridružila Velika Britanija, koja je u to vreme kontrolisala veći deo plantaža u Jugoistočnoj Aziji. Velika Britanija je odmah blokirala nemačke luke, sprečivši na taj način dopremanje gume i uvoz preko američkih firmi. U očajanju, nemačka vojska je konfiskovala svu domaću gumu koju je mogla da nađe, skidajući čak i točkove sa civilnih automobila i bicikala. Kako ni to nije bilo dovoljno, Nemci su pokušali da improvizuju točkove od drveta prevučenog platnom ili kožom. Takođe su pokušali da naprave sintetičku gumu od uglja i krečnog veziva. Prvi iskorak od ovih ponižavajućih surogata bila je proizvodnja metil gume. Međutim, točkovi od metil gume pokazali su se kao loš izbor za hladno vreme – po startovanju mašine nakon hladne noći, sa točkova su otpadali čitavi komadi gume. Samo nedostatak odgovarajuće alternative održao je proizvodnju metil gume do kraja rata. Nemci su i nakon rata nastavili da traže alternativu prirodnoj gumi, posebno nakon 1933. godine, kad je Hitler pokrenuo “četvorogodišnji plan” za maksimalno osamostaljenje nacije. Plod napora bila je sintetička guma pod nazivom Buna guma. Naredne godine razvijena je druga verzija ove gume koja je bila otporna na naftu – karakteristika koja je nedostajala prirodnoj gumi. Sintetička guma otporna na naftu bila je u stvari razvijena u dva navrata pre toga, sasvim slučajno i tokom rada na posve drugim pitanjima. Godine 1922., tokom pokušaja razvoja novog antifriza za automobile, doktor Jozef Patrik napravio je sintetičku gumu. Guma je pod nazivom Tiokol ušla u komercijalnu prodaju 1930. godine. Godine 1923., grupa koju je predvodio otac Julius Niuvland, sveštenik i profesor organske hemije na Notr Damu, pomešala je sumpordihlorid i divinil acetilen i dobila supstancu sa osobinama sličnim gumi. Niuvland je zatim pomogao Valasu Karotersu i grupi naučnika iz kompanije „DuPont“ da komercijalno razviju materijal, koji se kasnije prodavao pod imenom Neopren. Testovi su pokazali da automobilske gume napravljene od neoprena zadovoljavaju i neopren se našao u punoj komercijalnoj proizvodnji 1934. godine. Nedugo potom, u nesrećnom slučaju „DuPont“-ova fabrika neoprena je eksplodirala i materijal se duže vreme nije mogao naći na tržištu. Mnogi američki proizvođači prešli su zbog toga na nemačku Buna gumu. U saradnji sa kompanijom „Standard Oil“ iz Njudžersija, SAD, nemački konglomerat „I.G. Farben“ razvio je na bazi Buna gume novi proizvod nazvan Butil guma. Novi proizvod je zadržavao vazduh 13 puta bolje od prirodne gume i bio veoma otporan na starenje, delovanje hemikalija, vlage, ozona, ekstremnih temperatura i kidanje.
Oliver Terzić
broj 2, decembar 2004.