Jedan od apsurda koji ide u prilog zagovornicima teze da je humanost postala unosan posao je i evidentan raskorak između sve većeg socijalnog raslojavanja u svetu i enormnog porasta broja humanitarnih organizacija.
Pre gotovo četiri decenije, pod krovom Ujedinjenih nacija bogate zemlje obavezale su se da izdvajaju 0,7 odsto svog BDP za pomoć razvoju siromašnih zemalja. Marta 2002. godine, na Svetskom samitu o siromaštvu u Montereju iznete su poražavajuće brojke: SAD izdvajaju za tu svrhu samo 0,1 odsto BDP, a Evropska unija 0,33 odsto. No tamo gde su omanule države, uskočili su bogati pojedinci.
Prošle godine, prema izveštaju kompanije “Kepdžemini”, u svetu je bilo 10,1 miliona dolarskih milionera samo po osnovu gotovine kojom raspolažu, a prema analizi časopisa “Forbs”, broj dolarskih milijardera, sa svim vrednostima koje imaju, dostigao je rekordnih 1.125 žitelja naše planete.
Iste godine u SAD je ostvaren još jedan rekord – 306 milijardi dolara darovanih u dobrotvorne svrhe, pri čemu 80 odsto te cifre čine donacije pojedinaca, dok ostatak podjednako dele fondacije i kompanije. Međutim, iskazano čovekoljublje ne nailazi na jedinstveni aplauz javnog mnjenja, a među skepticima je osnovno pitanje da li su knjigovodstveni otpis ( u SAD dobrovoljni prilozi bivaju u potpunosti odbijeni od poreza) i sticanje popularnosti koje će doprineti još većoj zaradi – dominantniji motivi u odnosu na iskrenu želju da se pomogne izgradnji humanijeg sveta.
Jedan od apsurda koji ide u prilog zagovornicima teze da je humanost postala unosan posao je i evidentan raskorak između sve većeg socijalnog raslojavanja u svetu i enormnog porasta broja humanitarnih organizacija Pre godinu dana, samo u SAD ih je bilo oko 1,8 miliona, dvostruko više nego pre 20 godina, a broj zaposlenih u tom sektoru rastao je 2- 4 odsto više od nacionalnog proseka. Kako je u tom poslu sve manje onih koji žive za šaku pirinča ili reči hvale, i novčane nadoknade direktora humanitarnih organizacija odgovaraju “poslovnim rezultatima”.
Nadoknada za ljudsku brigu predsednika izvršnog odbora američkog Crvenog krsta, koji inače upravlja budžetom od 3 milijarde dolara, je 450.000 dolara, što je, pak, sitnica u odnosu na godišnja primanja od 1,2 miliona dolara izvršnog direktora fondacije “Dž. Pol Geti Trast”.
Podobne i nepodobne nesreće
Za cinike je svakako krunski dokaz za demistifikaciju navale humanosti u savremenom svetu sve opipljivija činjenica da su nesreće počele da se dele prema tome da li tržišno prolaze ili ne. Naime, kompanije sve pažljivije biraju u kojim humanitarnim akcijama će učestvovati, shodno proceni kako će se one odraziti na njihovu tržišnu poziciju. Na primer, američki telekomunikacioni div “AT&T” prekinuo je saradnju sa organizacijama za planiranje porodice kada su ispitivanja pokazala da time gubi korisnike. Ili, teško da će se naći proizvođač hrane koji pomaže bolnicu za gubave u Africi, jer to ne izgleda dobro na kartonskoj ambalaži njihovih proizvoda.
U isti mah, rak dojke je postao popularna tema za svaku korporaciju željnu javno promovisanog dobročinstva, ali rak debelog creva budi nelagodu, pa ga je teže prodati kao humanitarni cilj. Rizik od loše proračunate humanosti je, naravno, otvorio mogućnosti za nove poslove, pa je u Evropi i SAD sve više savetodavnih firmi koje odlično žive u senci privatne filantropije. Njihov zadatak je da ispitaju humanitarne organizacije, kao što investicioni fondovi ispituju sigurnost i profitabilnost pojedinih investicija. Naravno, u “moralnoj ekonomiji” teško je naći nekomercijalni ekvivalent za profit.
S druge strane, tržišna politika dovela je i do pozitivnih rezultata kroz strožu kontrolu. Na primer, Centar za humanitarne organizacije “Hauzer” pri Univerzitetu Harvard otkrio je u razdoblju od 1995. do 2002. godine 152 slučaja lošeg upravljanja i krađe među američkim humanitarnim organizacijama, uključujući i 104 kriminalna dela.
Da su anonimne donacije definitivno zastareo model humanosti u savremenom konceptu društvene odgovornosti, svedoče i liste najvećih pojedinačnih dobrotvora poput “Forbsove”, prema kojoj je prošle godine najhumaniji Amerikanac bio Vilijam Baron Hilton, inače deda Pariz Hilton, poznate po razuzdanim zabavama i neograničenom trošenju novca. Po prodaji lanca „Hilton” hotela i kompanije “Herahs Enterteinment”, on je prošle godine pomogao sa 1,2 milijarde dolara porodičnu dobrotvornu organizaciju, „Konrad Hilton”, čime je vrednost te institucije povećana na 4,5 milijarde dolara.
Njegov evropski pandan je Kristofer Hon, sin automehaničara i hedž fond menadžer iz londonskog “Sitija”, koji je u humanitarne svrhe dao 235,8 miliona funti, što je dvostruko veći iznos od njegovog bogatstva procenjenog na 110 miliona funti. On je prebacio profite iz svog fonda direktno u humanitarnu organizaciju koju vodi njegova supruga, Amerikanka Džejmi Kuper-Hon. Osnivanje filantropskih udruženje je sve izraženiji trend i u ekonomski osnaženoj Aziji, gde je među najvećim donatorima Li Kašing iz Hongkonga, koji je javno obećao i da će trećinu svog bogatstva, procenjenog na 26 milijardi dolara, pokloniti svojoj dobrotvornoj fondaciji.
Gejtsov preokret
Svetsku listu dobrotvora čine na stotine imena iz poslovnog i javnog života, a novac se uglavnom usmerava u zdravstvena istraživanja i mnogobrojne aktivnosti protiv smrtonosnih bolesti, unapređenje životnih uslova socijalno najugroženijih grupa, borbu protiv različitih vrsta diskriminacije u svetu, unapređenje obrazovanja i njegove veće dostupnosti u svetu…
No, čovek koji je definitivno promenio lice moderne filantropije svakako je Bil Gejts, pokretač najveće i najbogatije dobrotvorne organizaciji na svetu – „Fondacije Bil i Melinda Gejts”, koja je osnovana pre osam godina, a fiskalnu 2007. godinu završila sa 38,7 milijardi dolara. U tom periodu za dobrotvorne svrhe dala je oko dve milijarde dolara. Samu fondaciju čine tri odeljenja. Jedno je “Globalni zdravstveni program”, koji trenutno poklanja oko 800 miliona dolara godišnje, što je otprilike jednako godišnjem budžetu Svetske zdravstvene organizacije UN.
Ovaj deo Fondacije ima vodeću ulogu u iskorenjivanju dečje paralize, borbi protiv AIDS-a, širenju upotrebe vakcina i imunizaciji. Tu je zatim “Globalni program za razvoj”, koji pomaže u borbi protiv ekstremnog siromaštva obezbeđujući sredstva za mikro kredite i zajmove, poljoprivredni razvoj Afrike i širenje informacionih tehnologija. Na kraju, u okviru „Programa za SAD” Fondacija obezbeđuje stipendije za odlične studente iz manjinskih grupa, internet pristup u bibliotekama i preduzima brojne druge obrazovne inicijative.
Iako Gejtsovu humanitarnu inicijativu prate različite javne kritike – od načina dodele novčanih sredstava do samih programa koji se biraju kao prioritetni, nekoliko ključnih stavki je definitivno razlikuje od svih dosadašnjih. To je pre svega činjenica da je precizno određeno kako i do kada će se novac iz Fondacije trošiti nakon smrti njenih osnivača.
Druga stvar koja razlikuje ovaj projekat od sličnih su uložena sredstva. Sada već počasni predsednik „Majkrosofta” najavio je da će 99 odsto svoga bogatstva, procenjenog na 57 milijardi dolara, preneti u Fondaciju. Očekuje se da će mu se pridružiti i brojni drugi donatori, kao što je već učinio poznati američki investitor i izdašni donator Voren Bafet, te da će Fondacija imati na raspolaganju oko 100 milijardi dolara.
Činjenica je da je Bil Gejts pored prednosti koje pruža kapitalizam, tokom svoje karijere bio optuživan da je iskoristio i one koje slobodno tržište deklarativno zabranjuje – kao što je zloupotreba monopola. Međutim, za razliku od mnogih drugih, rešio je da najveći deo stečenog bogatstva vrati društvu, ostavivši čak i svojoj deci samo neznatan deo od po 10 miliona dolara. Sada će imati priliku da pokaže da li su u pravu bili skeptici koji su govorili da je reč o marketinškom triku, ili oni koji su verovali da će zaista pomoći siromašnima širom sveta.
Aleksandar Marković
broj 48, oktobar 2008.