Da je ovo društvo, koje im je upropastilo detinjstvo, naučilo lekciju i učinilo nešto više za budućnost današnjih mladih u Srbiji, onda se pitanje zašto se zatvaraju u geta i dane provode u „blejanju“ ne bi ni postavljalo.
To što se desilo od početka devedesetih u Srbiji izgleda da je svima jasno, osim mladima. Generacijski jaz, čini se, nikada nije bio dublji. Među starijima se „ne štedi“ u ocenama da nam mladi ništa ne valjaju i da ih ništa ne zanima osim da „bleje“ i to, uglavnom, nikud dalje od sopstvenog kraja. Izuzev procena da oko 70 odsto mladih nikada nije prešlo granice Srbije i usputnih nalaza pojedinih istraživanja da mladi nemaju novca za putovanja, nema relevantnih pokazatelja o tome kakva je socijalna pokretljivost današnjih mladih generacija. Stoga je ovaj tekst baziran na pojedinačnim intervjuima i anketi sprovedenoj u jednoj beogradskoj srednjoj školi.
Svi mladi sa kojima smo razgovarali ističu da im je novac glavni problem. Tako sedamnaestogodišnji Coa iz jednog novobeogradskog bloka kaže da „ne zna šta da radi u gradu“, jer mu je „sva ekipa ovde“ sa kojom zajedno „bleji“ u kraju. Nema novca za odlazak na more, ponekad ode kod babe u selo. Na drugom kraju grada na pitanje zašto nigde ne putuje, osamnaestogodišnji Lazar iz Braće Jerkovića kaže kratko da „nema keša“. Majka mu je nezaposlena, a otac „šljaka“ kao službenik „negde“. Dvadesetogodišnji Vojin, koji živi u Norveškoj, a dva puta godišnje dolazi u Srbiju, stvari vidi potpuno drugačije. Kaže da se „u Srbiji definitivno izlazi više“, a za svoje drugove da dosta putuju po Srbiji. U Norveškoj „jedino idu da šetaju po šumi ili planini radi reda“ i „zatvorenije je što se tiče ortačkih izlazaka, izleta i grupnog provoda“. Dodaje i da su tamo svi „kao isprogramirani“, dok je u Srbiji više „spontano“.
Život u getu
Međutim, ono što se dešava na makro planu neizbežno utiče i na svakodnevni život, pa je dugogodišnja izolacija zemlje u značajnoj meri generisala i svojevrsnu getoizaciju mladih. Zahvaljujući profesorki Nini Zovanović iz Tehničke škole „Beograd“ u Žarkovu, uradili smo anonimnu anketu među učenicima trećeg razreda. Njihovi odgovori svode se na to da se „grupišu u geta, jer su tako jači u odnosu sa neprijateljske grupe iz drugih krajeva“, a kao razloge zašto ne putuju ističu nedostatak novca, sopstveni i strah roditelja da će im se nešto desiti, nepoznavanje jezika i bojazan da se neće snaći na nepoznatom tlu, „jer se zna da o Srbiji vlada loše mišljenje u svetu“.
U manjim mestima u Srbiji situacija je slična. Dvadesetrogodišnja studentkinja Jelena i dvadesetosmogodišnji Miloš iz Mladenovca smatraju da mladi vole da putuju, ali zbog nedostatka novca to čine ređe. Većina njihove generacije, kažu, posećuje veće manifestacije u Srbiji, pre svega beogradski Beer Fest i novosadski Exit. Za razliku od njih, mladi u razvijenim državama sa rancem na leđima obilaze svetske destinacije. Naravno, nemaju problema sa vizama kao mi, ali postoje države za koje nam nisu potrebne vize ili se lako dobijaju. Ipak, naši sagovornici su mišljenja da je malo onih koji se opredeljuju za putovanje u inostranstvo, pogotovu bez prethodno uplaćenog aranžmana u agenciji. Jelena kaže da ona konkretno ima novca za takvo letovanje, ali je veći problem što nema s kim, jer ga njeno društvo ne može priuštiti. A sama se ne bi usudila da, na primer, letuje u Turskoj, jer ne zna jezik ni šta je tamo čeka. Priznaje da se boji nepoznatog i da taj problem nema u Crnoj Gori, gde se zato oseća komotnije.
Svi naši sagovornici su saglasni da različiti ljudi imaju različite priorititete. Neko će sav novac dati za nov mobilni telefon umesto da otputuje, a neko će i kad negde ode, uglavnom provesti vreme zabavljajući se u hotelu ili u nekom klubu. Jelena kaže da joj je na ekskurziji u Grčkoj najveći problem bio što nije mogla da nađe nikoga ko bi sa njom prošetao Atinom i video nešto novo, a nju su zanimale pre svega istorijske znamenitosti. Navodi i primer drugarice sa kojom je želela da ode na Madonin koncert u Budvi, ali to se pokazalo neostvarivim, jer njena drugarica radi za 14.000 dinara pa će za novac koji bi morala da potroši samo za jedno veče, radije kupiti garderobu, na radost „Kineza“.
Zamena teza
Psiholog Abraham Maslov je 1947. godine objavio „Teoriju ljudske motivacije“ u kojoj kaže da čovek prelazi na viši nivo potreba tek kada zadovolji niži nivo. Drugim rečima, problem mladih u Srbiji nije nedostatak radoznalosti da se upozna nešto novo, već teškoće u zadovoljavanju osnovnih egzistencijalnih i socijalnih potreba, a zatim strah da zbog takve situacije i loše slike koju ona produkuje u svetu, tamo neće biti prihvaćeni kao njihovi vršnjaci iz „srećnijih“ zemalja. Iz takvog osećanja proizilazi i stav da je novac presudni uslov za otkrivanje nečeg novog, pa se začarani krug završava na „blejanju“ u sopstvenom dvorištu, što je, naravno, kao poručeno za podsticanje ksenofobije i druge, podjednako pogubne manipulacije na kojima profitiraju pojedine grupe odavno punoletnih građana Srbije.
Zato bi, umesto kritika, možda trebali da se zapitamo da li bi naši mladi bili pokretljiviji kada bi, ako im već nismo obezbedili srećnije detinjstvo, učinili više za njihovu budućnost: da konačno reformišemo školstvo, stvorimo uslove za zapošljavanje, da ih animiramo sopstvenim kreativnim idejama, otvorimo vidike i pružimo alternative. Onda ih treba pitati zašto se zatvaraju u geta, ali smo uvereni da se tada takva pitanja ne bi ni postavljala. Dotle su mladi prepušteni isključivo sebi i roditeljima, koji su takođe bez ikakvog društvenog oslonca i u trci za preživljavanjem retko imaju vremena i energije da se kvalitetnije posvete problemima sopstvene dece.
To vide i mladi, pa im je zato glavno merilo za opstanak u svetu koji „na njima ostaje“ – novac. Da novac ipak ne rešava sve, svedoči i izjava dvadesetpetogodišnja Marije: „Svi su me pritiskali da završim fakultet u roku. Pet godina sam učila, nigde nisam izlazila niti sam putovala, mislila sam da će biti vremena za sve. Onda sam završila fakultet, zaposlila se i sada radim dvanaest sati dnevno. Ne smem ni da pomislim na putovanje, a otuđila sam se i od najbližih, jer ne stižem da viđam čak ni ukućane“. Mislite o tome.
Uroš Nedeljković
broj 48, oktobar 2008.