Ovaj tekst bi mogao da se smatra nastavkom komentara objavljenog jula ove godine u istoj rubrici i pod naslovom “Doviđenja u sledećoj krizi”. Valjda smo već dosadili čitaocima pišući o berzanskim krizama, njihovom sve učestalijem ponavljanju i uverenju da taj špekulantski kapitalizam ne može večito da traje. Jedni misle da mu je sada došao kraj. Evo šta kaže devedesettrogodišnji nobelovac Pol Samjuelson, koji je postao živi svedok i druge svetske krize: “Buš će biti zapisan kao najgori predsednik – njegov recept je đavolska gramzivost, olako zaduživanje, ‘lassez fair’ i beskonačno odsustvo savesti.”
Dinamika zbivanja 15. septembra prevazilazi tempo Tarantinovih kriminalnih filmova: u 6:58 objavljen je bankrot banke „Lehman Brothers“, 7:18 FED najavljuje posebne mere, 8:46 berze se sunovraćuju, 9:58 Evropska banka plasira 30 milijardi evra da bi sprečila kolaps, 11:30 American Bank za 50 milijardi kupuje „Merrill Lynch“, 15:30 AIG objavljuje da je “u crvenom” za 18,5 milijardi, akcije gube 40 odsto vrednosti, 18:03 na evropskim berzama “izgorelo” je 125, a u celom svetu 900 milijardi dolara. Da bi sprečio katastrofu američki predsednik je pokušao da državnim parama od bankrotstva spase dva fonda („Fannie Mae“ i „Freddie Mac“ – oko 100 milijardi dolara) i jedna osiguravajuća agencija (AIG) i time otvori put i za banke koje lančano bankrotiraju. American Internatioanal Group (AIG) je onaj “kvantitet koji prelazi u kvalitet”. Sva prethodna propadanja i sanacije banaka nisu zadirale u suštinu američkog liberalnog kapitalizma. Ova jeste i evo zašto: AIG je imao 116.000 zaposlenih i bio najveća osiguravajućih agencija u svetu – no to ne bi mnogo potreslo vlasti. Njen fijasko je pet puta veći nego banke „Lehman Brothers“, najvećeg bankrota u američkoj istoriji: 639 milijardi dolara – ni to ne menja suštinu.
Američka administracija rešava da spase AIG, jer ta agencija pokriva desetak miliona porodica životnim i penzijskim osiguranjem. Pukne li ona doći će do nepredvidivih socijalnih eksplozija – “do komunizma”! E, to konačno brine i vladu i vlasnike kapitala. Ministar finansija je pustio na račun AIG 80 milijardi kao zajam, koji, ako AIG ne bude u stanju da vrati o roku, automatski prenosi na državu 76 odsto vlasništva kompanije. To je onaj kvalitativni detalj (indirektna nacionalizacija) zbog kojega protivnici neoliberalizma likuju nad krajem superkapitalizma. Dakle, kad zagusti jedino država – “Zver”, kako ju je pogrdno nazvao Fridman, može da spase zemlju i sistem. Iza toga je sledio Bušov “maxi plan” sa kojim je izašao pred parlament u stilu komičnog inspektora Hamera i njegovog gesla: “Trust me, I know what I’m doing”, tražeći da mu se na poverenje odobri 700 milijardi dolara za krpljenje finansijskih rupa. Glatko je odbijen, jer ako misli ozbiljno da uradi taj posao onda je po računicama stručnjaka potrebno između 1.500 i 2.000 milijardi dolara, a to je oko 10 odsto BDP, odnosno koštalo bi to svakog Amerikanca, računajući i bebe, zavisno od varijante, između 2.300 i 6.000 dolara. Savršena tehnika: “Zabrljaj pa vladaj”.
Liči na nevaspitanje kad američki ministar finansija poziva Evropu i Japan da svojim parama spasavaju američke finansije. Nažalost, šta god da se desi, račun će platiti i ostali svet. Ukoliko bi kupovala bankarske papire po niskim cenama država bi gurnula banke u nove bilansne “rupe” i dovela do novih kriza. Ukoliko bi im dala novac galantno, spasla bi njih, ali i katastrofalan sistem. Istorija uči da su do sada sve slične situacije rešavane štampanjem novca. Biće to i sada, tim pre što su američke rezerve spale na nivo koji ima Poljska. Dakle para za “maxi plan” zapravo nema. A posle štampanja para sledi inflacija, pad vrednosti dolara i državnih obveznica, koji su rezerve gotovo svih država i banaka u svetu. Olakšaće se tako enorman američki dug, ali i obezvrediti rezerve celog sveta. Amerika je u dugu do guše, od porodica do države, i u svetu i kod kuće, svi u njoj troše više nego nekad u Jugoslaviji, koja je bila primer predsmrtnog rasipništva. Razlika je što će američki dug dobrim delom platiti ceo svet. Ako tako može, nije luda da menja.
A onda: doviđenja u svetskoj recesiji – prethodna je trajala od 1929. do 1933. godine!
Milutin Mitrović
broj 48, oktobar 2008.