Bilo je kasno uveče a ja sam bio gladan. Prošetao sam se ulicom O’Konel, koja je za Dablin, prestonicu Irske, išto što su Terazije za Beograd. Našavši otvorenu prodavnicu ušao sam i počeo da tražim nešto za piće. Tek nakon nekoliko sekundi bledog zurenja u poznati brend mi je sinulo. Fresh & Co nektar od borovnice u Dablinu! Za petnaest godina nisam baš nikada video srpski proizvod široke potrošnje u većim prodavnicama po zapadnoj Evropi. Konačno, kao skromni misionari srpske privrede, mala pakovanja borovnice su dospela sa jednog kraja Evrope na drugi.
U Dablin sam otisao da posetim irski Institutu za evropska pitanja. Oni su želeli da znaju šta će se sledeće desiti u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu. A ja sam želeo da znam da li Irska može da posavetuje Balkan.
Razmislite malo: Irska je danas jedna od najbogatijih zemalja u Evropi. Ali pre samo 15 godina bila je siromašna zemlja sa dugom istorijom etničkih sukoba i emigracije. Irska je prvi put podnela zahtev za članstvo u Evropskoj uniji 1961. godine, ali je primljena tek 1973, a i posle toga se dugo čekalo na prosperitet. U stvari, tek je sredinom devedesetih Irska počela nagli ekonomski preporod, koji je naveo mnoge da je nazovu keltskim tigrom.
Toni Braun vodi Grupu za Balkan pri Institutu za evropska pitanja i iako on kaže da nema sumnje da je članstvu u EU igralo ključnu ulogu u razvoju Irske, on upozorava balkanske zemlje koje misle da je to odgovor na sve probleme. To jeste deo, ali ne i celo rešenje. Prvih godina novac iz Brisela bio je i rasipan i pogrešno usmeravan, naročito u oblasti poljoprivrede.
Braun kaže da postoje nekoliko faktora koji nisu vezani za EU, a koji su pomogli Irskoj da uspe. Prvi je činjenica da zemlja ima jednu od najnižih poreskih stopa u Evropi. Kao drugo imala je i ima i dalje, veliki broj visoko obrazovanih mladih ljudi. Činjenica da svi govore engleski je takođe bila ogromna prednost. To je značilo da su kompanije poput Dell-a i Intel-a, nekih godina, dolazile na fakultete, posebno one tehničke, i zapošljavale bukvalno sve.
Ali ljudi su i dalje emigrirali sve do 1987, a Irska je tada imala stopu nezaposlenosti od nekih 15 odsto i ogromne dugove vlade. Od tada ključni deo strategije vlade je bio Socijalno partnerstvo, koga čine dogovori između vlade, poslodavaca i radničkih sindikata. Pošto je Irska mala, povezanost vlade i, na primer, upravnih odbora privatnih kompanija i društvenog života je velika. Dovoljno je mala zemlja da su primorani društvenim i medijskim pritiscima da rade u najboljem interesu zemlje kao celine, a ne samo njihove kompanije. “Stvoren je slojeviti sistem za rešavanje problema“, kaže Toni Braun.
Danas je Irska zemlja u koju se emigrira, a ne obrnuto. Nema više odliva mozgova i zemlja ima četvrti BDP po glavi stanovnika na svetu posle Luksemburga, Norveške i SAD. Farmaceutika, kompjuteri, čak i industrijski proizvodi, ključni su segmenti ekonomije. Ali u ovom globalizovanom svetu keltski tigar oseća kako su mu indijski i kineski tigrovi za petama. Zato je u sledećem budžetu vlada odlučila da odvoji sredstva za širenje na terenu, ne samo u višem obrazovanju već i na nivou doktora nauka. Irska mora da trči brzo kako bi ostala napred.
Takođe uči kako da živi sa nekim ograničenjima, koja dolaze sa otvorenom i uspešnom ekonomijom. Ovde se nedavno u vestima dosta pisalo o štrajku irskih trajekata, nakon što su radnici saznali da kompanija razmatra mogućnost da ih sve zameni manje plaćenim Letoncima.
Nedavno su makedonski zvaničnici došli da vide šta mogu da nauče od irskog iskustva. Braun im je sigurno rekao isto što i meni: “Ako niste veliki, onda morate biti pametni“.
Tim Džuda
broj 16, februar 2006.