Najštedljiviji Šveđani i Mađari, Grci troše više nego što zarade

Evropska domaćinstva ne štede jednako: jedni novac ostavljaju za starost i nepredviđene troškove, dok drugi troše i iznad svojih prihoda. Najnoviji podaci OECD-a pokazuju velike razlike među zemljama, ali i otkrivaju koliko su krize promenile finansijsko ponašanje građana.

Stopa neto štednje domaćinstava u Evropi značajno se razlikuje od zemlje do zemlje. Prema podacima OECD-a za 2024. ili 2025. godinu, kreće se od minus 9,3 odsto u Grčkoj do 14,7 odsto u Švedskoj i Mađarskoj, dok je prosek Evropske unije 8,1 odsto.

Neto štednja domaćinstava predstavlja dio prihoda koji ne odlazi na finalnu potrošnju. Drugim rečima, to je ono što domaćinstvima ostane nakon što plate svakodnevne troškove, račune, hranu, stanovanje, prevoz i druge potrebe.

Najveću stopu štednje u Evropi imaju Švedska i Mađarska, po 14,7 odsto. To znači da domaćinstva u tim zemljama, u proseku, ostavljaju sa strane skoro 15 odsto svog raspoloživog prihoda.

Iznad 10 odsto nalaze se i:

Češka – 13,7 odsto
Francuska – 12,8 odsto
Njemačka – 10,3 odsto
Holandija – 10,2 odsto
Iznad prosjeka EU su i Španija sa 9,2 odsto i Irska sa 9 odsto.

Ovi podaci pokazuju da visoka štednja nije rezervisana samo za najbogatije zemlje Evrope. Primjer Mađarske, koja dijeli prvo mesto sa Švedskom, pokazuje da na stopu štednje ne utiče samo nivo prihoda, već i struktura potrošnje, očekivanja domaćinstava, demografija i reakcija građana na ekonomske krize.

Na drugom kraju lestvice nalazi se Grčka, jedina evropska zemlja sa negativnom stopom štednje. Njena stopa iznosi minus 9,3 odsto, što znači da domaćinstva u proseku troše više nego što im iznose neto raspoloživi prihodi.

To se može finansirati na dva načina: korišćenjem ranije akumulirane štednje ili zaduživanjem.

Grčka je specifičan slučaj i zbog dugih posledica dužničke krize. Prema objašnjenju ekonomiste Michaela Haliassosa, profesora na Goethe univerzitetu u Frankfurtu, Grčka je još tokom vrhunca dužničke krize 2015. imala najveći udeo domaćinstava čija je potrošnja bila veća od prihoda.

Stopa štednje u toj zemlji uglavnom je bila pozitivna početkom 2000-ih, ali se od 2010. naglo pogoršala. Najniži nivo dostigla je 2013. godine, kada je pala na minus 16,5 odsto. Nakon kratkog približavanja nuli 2021, ponovo je potonula na minus 12,2 odsto u 2022. i od tada se zadržava oko minus devet odsto.

Među velikim evropskim ekonomijama izdvajaju se Velika Britanija i Italija, koje imaju znatno niže stope štednje od Francuske, Nemačke i Španije.

U Velikoj Britaniji stopa iznosi 4,7 odsto, dok je u Italiji svega 3,2 odsto.

Još niže su:

Slovačka – 2 odsto
Estonija – 3 odsto
Portugal – 3,4 odsto
Litvanija – 3,8 odsto

Posebno je zanimljiv primer Letonije, gdje je stopa štednje nula. To znači da domaćinstva, u prosjeku, potroše praktično sav raspoloživi prihod.

Ni sve nordijske zemlje nisu iznad proseka EU. Danska ima stopu štednje od 7,5 odsto, dok je Finska na 4,4 odsto.

Najčešći razlog za štednju u Evropi je oprez. Istraživanja pokazuju da gotovo dve trećine Evropljana štedi iz predostrožnosti — za slučaj gubitka posla, bolesti, većih troškova ili drugih nepredviđenih okolnosti.

Drugi dominantan motiv je penzija. Za oko polovinu Evropljana, štednja za starost jedan je od glavnih razloga za odvajanje novca.

Ekonomisti Charles Yuji Horioka i Luigi Ventura u radu objavljenom 2025. godine za NBER ukazuju da izdašnost socijalnih sistema utiče na razloge zbog kojih ljudi štede. U zemljama sa snažnim javnim penzijskim sistemom građani manje štede za penziju, dok se u državama sa jačim javnim zdravstvom manje štedi za nepredviđene medicinske i druge hitne troškove.

Njihov zaključak je važan: činjenica da su penzija i oprez dominantni motivi štednje u Evropi sugeriše da mnogi građani ne smatraju socijalne mreže potpuno dovoljnim osloncem.

Haliassos upozorava da je poređenje stopa štednje među državama komplikovano. Teško je precizno meriti i raspoloživi prihod i potrošnju domaćinstava.

Prihodi se često pogrešno prijavljuju ili se ne prijavljuju u potpunosti, delom zbog straha od poreskih vlasti ili brige o poverljivosti podataka. S druge strane, potrošnja se teško mjeri anketama jer se ljudi ne sećaju uvijek precizno koliko su i na šta trošili.

Zato razlike među zemljama ne treba tumačiti samo kao pitanje finansijske discipline. Na njih utiču starosna struktura stanovništva, tržište rada, zanimanja, nivo javnih usluga, cene, inflacija i način na koji domaćinstva reaguju na krize.

Pandemija je dobar primjer. Prosečna stopa štednje u EU naglo je skočila 2020. godine na 12,4 odsto, jer su zatvaranja, ograničenja putovanja i manja mogućnost potrošnje ostavili domaćinstvima više novca nego obično.

Evropska mapa štednje pokazuje da bogatstvo nije jedini odgovor. Zemlje sa visokim prihodima ne moraju uvijek imati najveće stope štednje, niti zemlje sa nižim prihodima nužno štede malo.

Visoka stopa štednje može značiti finansijsku stabilnost, ali i strah od budućnosti. Niska stopa može ukazivati na snažnu potrošnju, ali i na pritisak troškova života. Negativna stopa, kao u Grčkoj, najčešće je signal da domaćinstva žive pod ozbiljnim finansijskim opterećenjem.

Zato štednja nije samo ekonomska statistika. Ona je i pokazatelj poverenja građana — u sopstvene prihode, državu, penzioni sistem, zdravstvo i budućnost.