Nesreće na gradilištima postale su toliko učestale, da su već i reklame počele da se prave na račun toga – u reklamama je završetak ipak srećan. U stvarnosti je, međutim, situacija prilično loša: broj ozbiljnih povreda ove godine je veći nego prošle, proporcionalno povećanju broja gradilišta sa oko 280 prošle, na više od 420 koliko ih je ove godine.
Povrede na radu su, kažu, učestalije u zemljama u tranziciji, zbog nedostatka adekvatnih zakona koji bi štitili radnike, nemarnosti poslodavaca, ali i nedovoljne obaveštenosti samih radnika. Prošle godine u Srbiji je bilo 23.000 povreda na radu, od čega oko 900 teških, a život je izgubilo 69 ljudi; od početka ove godine stradalo je više od 600 radnika, čak 25 sa smrtnim ishodom. U svetskim razmerama, od ove statistike se vrti u glavi: svake godine u svetu na radu pogine 335.000 ljudi, a 250 miliona doživi povredu.
Sredinom prošlog meseca usvojen je Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu, koji prati konvencije Međunarodne organizacije rada, direktive EU, odredbe Evropske socijalne povelje i Strategiju EU o bezbednosti i zdravlju na radu. Mnogi će pomisliti da je svest u zemlji porasla do neslućenih razmera, ali jedan od ključnih razloga je predstojeće zaključivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju naše zemlje EU. Osim toga, u vladi kažu da se „sa povećanjem stranih ulaganja očekuje i povećanje obima posla, pa time i mogućnosti povreda na radu“, te je to dodatni razlog da se o bezbednosti više povede računa.
Jedna od najznačajnijih novina novog Zakona jeste obaveza poslodavca da izvrši procenu rizika svakog radnog mesta – između ostalih, u procenu rizika će se uključiti i lekari. Predviđeno je i osnivanje Odbora i Uprave za bezbednost i zdravlje na radu – propisi iz ove oblasti neće biti prepušteni tumačenju poslodavca, jer će u ovim telima obavezno biti i predstavnik zaposlenih.
Zakonom se drastično povećavaju kazne za one koji ne poštuju propise, bilo da je reč o pravnim licima ili o pojedincima: sa sadašnjih 50 dinara do 8.000 dinara, prelazi se na kazne za firme od 800.000 do milion dinara, za preduzetnike od 400.000 do 500.000 dinara, a za zaposlene koji se ne pridržavaju mera zaštite – od 10.000 do 20.000 dinara.
Osim što će biti obavezni da utvrde (i plate) procenu rizika od povreda na radu, poslodavci će morati i da naprave program o postupnom otklanjanju nedostataka ukoliko se proceni da oni postoje.
U zemljama u tranziciji je, kažu, učestala pojava da poslodavci, a naročito u oblasti građevinarstva gde su nezgode najučestalije, ne samo da ne obezbeđuju adekvatne uslove za rad, nego čak i ne prijavljuju zaposlene, a osiguranje od nezgode je misaona imenica. Iako ne spada u obavezna, u razvijenom svetu ova vrsta osiguranja se podrazumeva, jer je zakonska odgovornost poslodavca za povrede zaposlenih izuzetno rigorozna.
„Osiguranje zašposlenih od posledica nezgode je do nedavno i kod nas predstavljalo podrazumevajući vid ekonomske zaštite zaposlenih od strane poslodavca, i taj trend je i danas prisutan u društvenim firmama“, kaže za B&F Dragan Mrkšić, direktor Direkcije za osiguranje lica DDOR Novi Sad, na osnovu iskustva koje ova kompanija ima po tom pitanju. „U sferi privatnog sektora ovo osiguranje se često uopšte ne zaključuje, a kao objektivan faktor se navodi nepovoljan ekonomski položaj. Ovo osiguranje ima svrhu ukoliko se obezbedi kvalitetno pokriće adekvatnim osiguranim sumama“, kaže Mrkšić.
| U zemljama sa razvijenim tržištem osiguranja, zastupljeno je i osiguranje profesionalnih sposobnosti – osiguranje pojedinih delova tela kod zanimanja čiji su poslovni angažmani direktno ugroženi telesnim povredama, pa tako pijanisti osiguravaju prste, glumci i sportisti ruke ili noge, ili druge delove tela u zavisnosti od vrste posla kojim se bave. |
U „Zepter“ osiguranju kažu da je na srpskom tržištu svest o ovoj vrsti osiguranja relativno razvijena, jer veliki broj firmi osigurava svoje zaposlene. „U društvenom sektoru koji je, doduše, sve manji, osiguranje zaposlenih od nezgode je zastupljenije, a ono se nastavlja i kad se firme privatizuju“, kaže za B&F Boško Dimitrijević, pomoćnik direktora „Zepter“ osiguranja. „U vreme nastajanja privatnog sektora, krajem 80-tih i početkom 90-tih, poslodavci su gledali da prođu sa što manje troškova, pa ne samo da nisu osiguravali zaposlene, nego su ih prijavljivali sa minimumom plate, ili im nisu plaćali doprinose. Kad su te privatne firme dostigle veličinu srednih preduzeća, počeli su da brinu o onome što su stekli, i naravno, o zaposlenima, tako da danas ima puno privatnih firmi koje osiguravaju zaposlene od nezgode. Strane firme, međutim, obavezno osiguravaju zaposlene“, kaže Dimitrijević.
U kompaniji „Dunav“ dve trećine portfelja osiguranja od nezgode je kolektivno osiguranje zaposlenih, a zastupljene su i privatne i društvene firme. „Ovo nije odraz velike zainteresovanosti firmi, već našeg angažovanja na prodaji ove vrste osiguranja, kao i činjenice da je sve više kolektivnih ugovora u koje je ugrađena obaveza poslodavca da osigura zaposlene“, kaže za B&F Jovanka Jovanović, direktor Direkcije za osiguranje lica u „Dunavu“. „Posebna pogodnost za poslodavce je to što, prema zakonskim propisima, premija nema tretman zarade, pa je oslobođena plaćanja poreza. Kad je reč o privatizovanim firmama, u koje je uložen strani kapital, iznosi osiguranih suma su znatno veći s obzirom na značaj ove vrste osiguranja u zemljama iz kojih kapital dolazi“, kaže Jovanović.
Osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja u Srbiji se može ugovoriti: za slučaj smrti od posledica nezgode, za slučaj doživotnog invaliditeta, za slučaj prolazne nesposobnosti za rad (dnevna nadoknada), za slučaj narušenja zdravlja koje zahteva lekarsku pomoć (troškovi lečenja i bolnički dani), za slučaj odgovornosti ugovarača osiguranja prema licima osiguranim od posledica nesrećnog slučaja i njihovim stvarima, za gubitak zarade (samo kod obaveznih osiguranja – autoodgovornosti i osiguranje putnika u javnom saobraćaju), i za troškove spasavanja kod osiguranja članova planinarskog saveza.
Lela Saković
broj 14/15, decembar 2005.