Ako mislite da su snovi beznačajni i da ne zavređuju našu pažnju, uzmite u obzir da čovek tokom života u proseku provede šest godina sanjajući. Nauka još uvek nema konačan odgovor na pitanje zašto sanjamo i šta snovi znače, a skoro da nema osobe koja nije o nekom svom snu dugo razmišljala ili probala da pomoću sanovnika odgonetne njegovo značenje. U Talmudu piše: „San koji nije objašnjen je kao pismo koje nije pročitano”.
San predstavlja kombinaciju slika, osećaja, misli i emocija koje koje čovek doživljava dok spava. Snovi mogu biti izuzetno živopisni i sa puno detalja, ili potpuno nejasni i zamagljeni, a njihov sadržaj svakodnevan ili pak fantastičan i bizaran. U snu možemo biti ispunjeni pozitivnim osećanjima ili zastrašujućim slikama i neprijatnim doživljajima.
Prosečan san traje od 5 do 20 minuta, a tokom jedne noći verovatno sanjamo oko dva sata. U proseku se sećamo samo jedne desetine svih snova, i to najčešće onih koje sanjamo pred jutro. Snovi su oduvek bili predmet interesovanja mistika i filozofa, a danas se njima najviše bave neurolozi i psiholozi.
Neurološke analize moždane aktivnosti tokom spavanja pokazale su da postoje četiri faze sna, koje se tokom osmočasovnog spavanja u više navrata, ciklično, smenjuju. Utvrđeno je da mahom sanjamo tokom REM (Rapid Eye Movement) faze sna čiji naziv predstavlja akronim od Brzih Pokreta Očima, što je i najupečatljivija karakteristika ove faze. Tokom nje je moždana aktivnost najsličnija budnom stanju, a traje oko dva sata tokom prosečnog spavanja. Tokom REM sna, izvesni neurotransmiteri (hemijske supstance u mozgu) su potpuno suprimirani, što rezultira nemogućnošću aktiviranja motornih centara u mozgu, usled čega dolazi do potpune mišićne atonije – to jest odsustva svih pokreta. Smatra se da ovakva specifična “imobilizacija” sprečava spavača da se na bilo koji način povredi tokom burnih snova. Da li su ljudi jedina živa bića koja sanjaju, nećemo moći nikad sa sigurnošču utvrditi, mada nalazi pokazuju da svi sisari i neke ptice imaju REM fazu sna.
Zašto sanjamo?
Najpoznatija teorija sna je psihoanalitička, čiji je tvorac Sigmund Frojd. Po njemu snovi predstavljaju reprezentacije naših nesvesnih želja, misli i motiva. Psihoalanalitičari smatraju da su ljudi generalno pod uticajem dve jake sile ili impulsa – seksualnog i agresivnog, koje je Frojd nazvao Erosom i Tanatosom (nagonima života i smrti). Ovi motivi, u svom sirovom obliku, bivaju potisnuti iz svesnog funkcionisanja tokom odrastanja i vaspitavanja, a svoj put u svest probijaju kroz snove.
U svojoj čuvenoj knjizi “Tumačenje snova”, Frojd kaže da su snovi prikrivena ispunjenja potisnutih želja. Svaki san ima svoj manifestni sadržaj – to su slike, misli i konkretni sadržaj sna, i svoj latentni sadržaj, to jest njegovo skriveno psihološko značenje. Takozvana psihološka cenzura onemogućava snevaču da ima direktni kontakt sa ovim latentnim delom, koji se može otkriti tek naknadnom analizom sna. Iako i danas popularna, psihoanalitička teorija ima mnogo nedostataka, a istraživanja je sve manje potkrepljuju.
Jednu neurološku teoriju sna ponudili su J. Allan Hobson i Robert McClarley 1977. godine. Po njima, tokom REM faze sna aktiviraju se nervni putevi u mozgu, koji uzrokuju da zone limbičkog sistema, amigdale i hipokampusa postanu aktivni. Ove zone odgovorne su za emocije i sećanja. Sadržaj koji se na taj način “emituje” je u prvi mah besmislen – to su slike, sećanja i emotivna stanja, koja onda mozak sintetiše i interpretira u pokušaju da nađe smisao u ovim signalima, što je zapravo ono što mi doživljavamo kao san. Dakle, po ovoj teoriji, san je subjektivna interpretacija slučajnih signala koje je generisao mozak tokom spavanja. Ovo ne znači da su snovi besmisleni, već naprotiv, autori ove teorije tvrde da je san vrhunac kreativnosti – spontana rekombinacija misaonih i osećajnih elemenata u nove konfiguracije, tj. nove ideje. Ovo nije jedina teorija koja se oslanja na neurobiološke podatke. Prema jednoj drugoj hipotezi snovi imaju ulogu u konsolidaciji sećanja, a REM faza je važna za normalno funkcionisanje memorije kod čoveka. Ipak, do danas nije postignuto opšte slaganje među naučnicima, a istraživanja na temu snova su i dalje brojna.
Jedna savremena psihološka teorija snova, potekla od Joe Griffina, irskog psihologa, danas izaziva veliko interesovanje naučne javnosti. On pretpostavlja sledeću hipotezu: snevanje je način na koji čovek izlazi na kraj sa emotivnim nadražajima koje nije u mogućnosti da prevaziđe tokom budnog stanja. Ako se tokom dana burno posvađamo sa suprugom ili decom, malo je verovatno da ćemo to sanjati iste noći. Ali, ako nas je na poslu naljutio šef, a bili smo prinuđeni da odćutimo da bismo sačuvali posao, naša potisnuta ljutnja će se metaforično iskazati u snu, a šef će, moguće, biti reprezentovan kao čudovište koje ubijamo. Snevanje je dakle evoluiralo kao sposobnost koja je usko povezana sa našom moći da suprimiramo svoje emotivne reakcije – ostavljajući nam mogućnost da ih se oslobodimo kasnije kada smo “na sigurnom” i kada nam ne mogu naneti realnu štetu.
Takođe, teorija daje i objašnjenje zašto sanjamo metaforičan sadržaj a ne jednostavno identičan događaj koji u snu pokušavamo da prevaziđemo. Prvo, mozak nije u stanju da generiše “stvaran svet” bez fidbeka iz okoline, a kako su nam sva čula isključena dok spavamo, mozak se okreće u unutrašnjim doživljajuma, izvlačeći sećanja koja emotivno i metaforički “rezoniraju” sa nerazrešenim emotivnim nadražajem od prethodnog dana. Zato snovi često deluju tako čudno – oni se oslanjaju na sve slike i sećanja iz čitavog našeg dotadašnjeg života. Drugi razlog za upotrebu metafore je sledeći – ako bi realna nerazrešena situacija bila reprezentovana u snu na identičan način, to bi stvorilo zbunjujuća i moguće lažna sećanja na događaje iz stvarnosti.
Šta sanjamo?
Istraživanja su pokazala da ljudi širom sveta sanjaju slične stvari. Među najčešće snove ubrajaju se snovi padanja, snovi letenja, snovi u kojima se nenadano nalazimo goli pred mnoštvom drugih ljudi, snovi o padanju na ispitu (pre i posle pravog ispita), a velika većina ljudi je sanjala da im ispadaju zubi, da ne mogu da se pokrenu ili izoštre sliku koju vide, da ne mogu da pročitaju tekst koji je napisan, da ih neko juri i da su optuženi za zločin ili delo koje nisu učinili.
Najčešća emocija u snu je strah, a uopšte se češće doživljavaju negativne od pozitivnih emocija. Snovi seksualne sadržine predstavljaju samo 10 odsto svih snova i najčešći se javljaju kod tinejdžera. Uobičajeno se sadržaj nekog sna javi samo jednom i nikad više, ali oko 70 odsto ljudi je doživelo da im se neki san u istom obliku javlja tokom niza godina ili celog života. To su takozvani ponavljajući snovi.
Poseban tip snova su takozvani lucidni snovi. To su snovi u kojima je osoba svesna da sanja i to tokom samog procesa snevanja. Najčešće osoba počne “normalno” da sanja, da bi u jednom trenutku postala svesna da je to što se dešava san, uprkos čemu ne dođe do buđenja. Tada snevač postaje sposoban da manipuliše imaginarnim iskustvom u snu menjajući po svojoj volji događanje i scenografiju sna. Oni koji su imali prilike da dožive lucidne snove kažu da su to izuzetna iskustva, živopisna i fantastična. Iz oblasti parapsiholoških fenomena, lucidni snovi ušli su u nauku tek nakon neurobioloških istraživanja koja su potvrdila njihovo postojanje i objasnila njihov nastanak. Danas su razvijeni i različiti metodi za olakšavanje doživljavanja ovakvih snova. Poznata naprava za indukciju lucidnih snova je NovaDreamer koja je dizajnirana 1993. Prošle godine ju je zamenila modernija verzija The DreamMask. Princip oba uređaja je da se iskoriste spoljni stimulusi koji se inkorporiraju u nečiji san. Uređaj se nosi tokom spavanja i on detektuje period kada spavač uđe u REM fazu. Nakon što detektuje taj pogodan period, uređaj počinje da emituje signal, dovoljno slab da ne probudi spavača, a dovoljno jak da će se verovatno spontano inkorporirati u događaje u snu spavača. Na primer, to mogu biti vibracije, zvuci ili bljeskovi svetlosti. Spavač koji je svesno pripremljen da će se tako nešto dogoditi, verovatno će biti u stanju da “shvati” da je kosntatni zvuk sirene u njegovom snu zapravo signal koji odašilje njegova naprava, i tada se pretpostavlja da će postati svestan da sanja.
Lana Vučičević Miladinović, psiholog
broj 53, mart 2009.