Čini mi se najbolje da opišem dva aktuelna povoda za ovaj tekst, pa ostavim na volju čitaocima da izaberu onaj koji im izgleda prikladniji. Naslov sam inače, izvrnut naopako, kao čarapu, oteo od Luja Amstronga i njegove ljupke pesmice „On the Sunny Side of the Street“, jer ulica, a o njoj će u ovom tekstu biti reč, ima i mračnu stranu.
Prvo, 18. aprila 2009. pripadnici antiterorističke policije u Trstu uhapsili su Gorana Davidovića, sa nadimkom Firer, vođu organizacije „Nacionalni stroj“ koji je pobegao u Italiju, jer mu je Vrhovni sud Srbije juna 2008. potvrdio kaznu od godinu dana zatvora zbog raspirivanja rasne, nacionalne i verske mržnje. Hapšenju je prethodilo prepucavanje srpske i italijanske strane oko toga ko je kriv, dal’ Italija što mu je dala vizu, dal’ Srbija što nije izvestila italijansku ambasadu da mu ne daje vizu. Gordijev čvor je presekao Ljuba Živkov u jednoj od svoji brojnih kolumni pitajući se kako je neko punopravno osuđen na zatvor mogao da ostane u posedu pasoša. Ne zna se da li će „srpski neonacista“, kako ga je nazvala italijanska štampa, u domovinski zatvor biti sproveden zajedno sa hrpom nacističkih uniformi i propagandnog materijala koji su zaplenjeni u stanu njegove supruge u Trstu. Njemu nije imalo potrebe bilo ko i bilo šta da pakuje. Optužen je i dokazano mu je vođenje organizacije koja je oskrnavila jevrejsko groblje u Beogradu, zatim ispisivala pretnje na zgradama B92 i Helsinškog komiteta, lepila plakate „Nož, žica, Srebrenica“ i „Mladiću, hvala ti za srpsku Srebrenicu“ po Negotinu i Sremskoj Mitrovici, u Novom Sadu fizički su napali pripadnike antifašističkih opredeljenja, pretili progonom Albanaca, Hrvata, Mađara i, dakako, Roma.
Drugi povod je šireg značaja, a bitna razlika je što njegovom akteru ne može biti suđeno. Reč je o iranskom predsedniku Ahmadinedžadu koji je 20. aprila, na rođendan Adolfa Hitlera, u Ženevi na skupu OUN o rasizmu, svoj rasizam, kao kolajnu, prikačio Jevrejima. Destrukciju, na mnogo višem nivou nego „srpski Firer“, sproveo je pokušavajući i uspevajući da razjedini Evropsku uniju, bar na tom skupu, i da odalami šamar američkom predsedniku Obami, koji je svim silama želeo da otkloni decenijama star konflikt između Irana i SAD. Činjenica je da jevrejska država – Izrael daje sve više povoda za umanjenje simpatija u svetu, ali bi moralo biti krivično delo pozivanje da je se slisti sa lica zemlje. No taj terorista na vlasti, inženjer ljudskih sudbina (profesor Univerziteta tehničkih nauka u Teheranu) uspeo je da minira mučan mirovni proces na Bliskom Istoku i veže ruke, za neko vreme, svima koji bi da mu uvedu kontrolu nad nuklearnim programom. I da za sve to dobije burne aplauze na otvorenoj sceni Generalne skupštine OUN.
Krvavo crvena nit koja povezuje nacizam i neonacizam je mržnja prema Jevrejima, Romima, homoseksualcima i manjinama uopšte. Ono što povezuje „našeg“ Davidovića i Ahmadinedžada je ista matrica osionog radikalizma, ono zbog kojega je najumereniji izraelski političar Šimon Peres, nakon Ahmadinedžadovog govora rekao: „Ponovo smo videli Hitlera“. Nije mali broj razložnih ljudi koji smatra da se obraćanjem pažnje na te ekstremiste samo doprinosi njihovom prisustvu u medijima, što oni jedino i žele. Možda je ta teza validna za neka normalna vremena. Međutim, svet se danas nalazi u jednoj od najtežih kriza u svojoj istoriji, a ista ta istorija uči da je kriza 1929. godina rodila fašizam i dala krila Staljinovom modelu komunizma.
Karakteristično je da neonacizam danas u Evropi buja baš u zemljama koje su se spasle staljinizma i u kojima neki njegov totalitarizam žele da zamene još opakijim hitlerovskim. No elemente nacizmu svojstvenog rasizma uočavamo i u najdemokratskijim državama Evrope. Pripadnici ultradesnih snaga tih zemalja svoju oštricu bruse i usmeravaju prema imigrantima. U Holandiji je populistički lider Pim Fortuin (Fortuyn) početkom decenije proklamova „Holandija je puna“ i pozivao na pogrome stranaca. Završio je onako kako je drugima pretio – ubijen je. U mirnoj Švajcarskoj najpopularniji političar (28,8 odsto glasova na izborima 2007.) je Kristof Blošer, a uspeh mu donosi nepomirljiv odnos prema strancima. Slična je situacija sa Žan Mari Le Penom u Francuskoj, donedavna sa Jergom Hajderom u Austriji i sada sa njegovim naslednikom Stefanom Pecerom. U Nemačkoj reanimirani nacisti osnovali su neonacističku partiju NPD, sa ambicijama da poveže istomišljenike širom Evrope. Prelazak na Istok vodi preko Poljske, zemlje velike kulture i ozbiljne demokratske tradicije gde su braća Kaćinski pokušala da uvedu svoj ksenofobni model društva ali voljom većine – propala. Međutim, dublje i opakije korenove neonacizam ima Mađarska. Njihove neonaciste predvode elegantna gospoda čiji vođe su Gabor Vona i advokatkinja Kristina Morvai, koji mobilišu rulju sa ulice pod nazivom „Magyar Garda“. Posle noći krvavih nereda u mestu Dunajska Sreda, oni su prošle godine blokirali granični prelaz prema omraženoj Slovačkoj, a da im se nikakva vlast nije suprotstavila. U Slovačkoj, pak socijaldemokratska vlada ušla je u koaliciju sa SNS, nacionalističkom partijom ekstremne desnice, čiji dvodelni slogan obećava da će „korbačima uvesti red“ i „rešiti problem Cigana“, a kolateralno oterati mađarsku manjinu i homoseksualce. Češka, zemlja Masarika i Dubčeka iznedrila je Partiju rada, čiji vođa Tomas Vandas, pomodno poziva sunarodnike: „Ustani i bori se protiv liberalizama“. Njihova nacistička La Pasionarija, Petra Edelmanova, osnivač Nacionalne partije i vođa paramilitarnih grupa, obećava kandidaturu na izborima 2010. godine pod parolom „definitivnog rešenja pitanja Cigana“ – baš tim Hitlerovim rečima „definitivno rešenje“ ili u Nirnbergu jasnije rečeno – genocidom. Nabrajanje završavam, iako tu nije kraj, Putinovim San Peterburgom u kojem je nikao nacistički „Slavjanskij Sojuz“ – skraćeno i sugestibilno – SS, čiji se vođa neki Vladimir slika sa kamama u obema rukama i Hitlerovom slikom iz sebe.
Ovaj kratak pregled evropskog neonacizma samo je predložak za razmišljanje o mogućnostima koje kriza može da izbaci u orbitu. Okosnicu današnje neonacističke rulje, kako tvrdi francuski filozof Alan de Benoa čini huliganska rulja fudbalskih navijača, a šta takva rulja može, ako joj se pruži prilika, dokazao je kod nas Arkan sa svojim Tigrovima. Naš mali „Firer“ Davidović, u posebnoj ćeliji tršćanskog zatvora Coroneo, koji je Ivo Andrić uveo u literaturu, čekao je da bude isporučen Srbiji. Italija ima pet ultradesnih partija sa oko 480.000 pripadnika i izbornim telom od 1,8 odsto glasača. Najtiražniji italijanski dnevnik „La Repubblica“ objavio je 17. marta „family photo“ nekolicine političara vladajuće koalicije zajedno sa vođama nacista, što objašnjava zašto je srpski Firer potražio utočište u Italiji i zašto može u poslednjem trenutku doći do zatezanja oko njegovog isporučenja. Međutim, bude li ipak prevagnuo razum, bićemo svedoci da li je srpski Firer – Davidović od reči, jer je obećao da će se tada žaliti Sudu za ljudska prava u Strasburu. Tehnologija neonacističkog nasilja zasniva se na zloupotrebi demokratije, pa se i to može desiti, međutim, čini se da malo zaboravlja kako je današnja Evropa i zvanično antifašistička, pa valja sačekati kakav će odgovor dobiti iz Strasbura. Dotle, neka mu zatvor u Zabeli pruži utočište i mogućnost da razmišlja. Da mu je komšija iz Požarevca još među živima, možda bi čak postao nacionalni heroj – kao Arkan i Mladić.
Milutin Mitrović
broj 55, maj 2009. godine