Osim svoje ekonomske i pravne strane, otpuštanje zaposlenih ima i značajnu psihološku dimenziju. Osobe koje su dobile otkaz ne samo da ostaju bez prihoda, već gube samopouzdanje, porodičnu stabilnost i društvenu dinamiku, a ukoliko negativna osećanja potraju, mogu prerasti u bolest.
U Srbiji, koja već ima armiju od približno milion nezaposlenih, svetska ekonomska kriza doneće novi talas otpuštanja, i pojačati osećaj nesigurnosti, neizvesnosti i egzistencijalne ugroženosti. Pesimističke procene kažu da će u 2009. godini čak 120.000 ljudi ostati bez posla. Iako nije za utehu, i ostatak sveta poslednjih meseci potresaju protesti izazvani nepopularnim ekonomskim merama kao što je otpuštanje viška radnika, ukidanje pojedinih socijalnih programa, smanjenje plata, preraspodela na druga, najčešće lošije plaćena radna mesta, ukidanje bonusa i materijalnih stimulacija. Neminovno, to raspiruje konflikte između poslodavaca i zaposlenih, a kolege i dojučerašnji saradnici prinuđeni su da se “nadmeću”, često ne birajući sredstva, kako bi opstali u preduzeću. Usled egzistencijalne nesigurnosti, u sve većem broju evropskih zemalja građani protestuju i protiv stranih radnika, uvereni da im oni oduzimaju preko potrebna radna mesta.
Činjenica da su žitelji Srbije i ovog regiona izloženi krizi već dvadesetak godina može biti naša prednost, ali i hendikep. Na jednoj strani, već smo razvili određene mehanizme zaštite i efikasne modele ponašanja u kriznim vremenima, na drugoj, naši kapaciteti za “podnošenje“ različitih gubitaka prilično su iscrpljeni, možda čak i potrošeni. Koliko smo zapravo psihološki jaki da preživimo novu seriju otkaza i osiromašenja, pitamo docenta dr Jasnu Veljković, specijalistu kliničkog psihologa sa Fakulteta za primenjenu psihologiju.
“Naš narod se naizgled pokazao veoma sposobnim u preživljavanju i adaptaciji na mnogobrojne nedaće i probleme tokom protekle dve decenije. Uostalom, u psihologiji krize i kriznih stanja postoji i termin “adaptacija na stres“. Međutim, i za najjačeg čoveka postoji tačka lomljenja preko koje više nije u stanju da podnosi gubitke. Otuda i značajno povećana stopa nasilja u porodici, često sa fatalnim ishodima, povećani broj samoubistava i pokušaja samoubistva, učestala pojava psihosomatskih bolesti, napada panike i drugih vrsta psihičke rastrojenosti. U takvom stanju otkaz može biti presudni faktor, jer sa sobom često pokreće “inkapsulirane“ traume, doživljene u prethodnih dvadeset godina. Reakcija pojedinaca na gubitak posla je nepredvidiva, a zavisi od mnogih faktora: od same ličnosti, njenih prethodnih iskustava, opšteg psihofiziološkog stanja’’…
Psihološka pomoć
Gubitak posla je veliki stres, jer čovek koji je dotle imao obezbeđene prihode, postaje egzistencijalno ugrožen, kao i njegova porodica. Tada se javlja osećanje nemoći i nanete nepravde, često kombinovano sa besom, kao i nemogućnost projekcije budućnosti. Niko ne može lako preživeti otkaz, ističe Veljković, jer je to napad na čovekov integritet, na osećaj sigurnosti i na njegovo samopoštovanje, s obzirom da je posao koji obavlja bitan deo slike koju ima o sebi.
| Emotivne faze posle otkaza “Postoji sled osećanja koji se po pravilu javlja kad nastupi krizni događaj. Prvo osećanje je neverica i šok. Ova faza različito traje kod različitih ličnosti, ali u tom trenutku čovek je blokiran, bez inicijative, prosto “ukočen“ od užasa. Zatim se u njemu smenjuju različita, veoma jaka osećanja: žaljenje, bes, očajanje… Doduše, neko se paradoksalno situaciji ponaša “kao da se ništa nije dogodilo“. Važno je da se čovek ne zaglavi u ovoj fazi, posle koje treba da sledi postepena adaptacija na novo stanje, koja dovodi i do konkretne akcije: pronalaženje rešenja. Ako kriza potraje predugo može da preraste u bolest“, upozorava Jasna Veljković, “i zato je psihološka podrška neophodna u stanjima krize izazvane gubitkom posla’’. |
Poslodavci često zanemaruju psihološku stranu problema vezanih za otpuštanje radnika. Fokusirani na organizacione, pravne ili finansijske aspekte smanjenja broja radnika, oni kao da ne žele da se razmišljaju o tome kako da svoje ljude pripreme na eventualni otkaz i pomognu im da se lakše snađu u novonastaloj situaciji. Naša sagovornica ističe da je u tome neophodna pomoć psihologa, što se primenjuje u mnogim zapadnim kompanijama, “gde nijedan radnik ne napusti posao bez ukazane psihološke pomoći, kao i preporuke šefa za buduće potencijalne poslodavce. U ovaj proces se uključuje i socijalni radnik koji upućuje osobu koja je ostala bez posla na njegova zakonska prava u ostvarivanju socijalne zaštite“.
Prema istraživanju TNS Medium Gallup Srbija, čak 47% građana Srbije strahuje od mogućeg gubitka posla, a samo jedna trećina je sigurna da će zadržati radno mesto. U jednom drugom istraživanju, 44% naših građana svoje raspoloženje ocenjuje kao depresivno. Razlog tome je “tranzicioni šok“, odnosno kako objašnjava Veljković: “Borba za opstanak tera ljude u surove kompetitivne odnose, gde se fer play odavno ne poštuje. Besparica istovremeno pokreće i konfliktne odnose i svađu u kući, kao i duboko osećanje nezadovoljstva u porodici. Bilo bi dobro da pokušamo da budemo strpljivi i tolerantniji jedni prema drugima, posebno prema onim najbližim“. Istovremeno, energiju nekonstruktivnog besa koji potiče iz krajnjeg očaja i nemoći trebalo bi usmeriti u korisne svrhe, što podrazumeva reorganizaciju porodičnog života i obaveza, kao i uspostavljanje pokidanih veza sa ljudima sa kojima možda možemo uraditi i isplanirati nešto novo, što će nam izoštriti fokus i ponuditi moguće alternative.
Kriterijumi
I mada je svima poslednjih meseci postalo jasno koliko je teško ali i važno zadržati posao, jedna internet anketa u Srbiji pokazala je da gotovo polovina ispitanika ne bi pristala na smanjenje plate, ukoliko bi to bio uslov da ostanu na radnom mestu. Smanjenje plate za 10% prihvatilo bi 29% anketiranih, platu umanjenu za više od četvrtine prihvatilo bi 6% ispitanika, a 3% se izjasnilo da bi pristali i na dvostruko manju platu samo da zadrže posao.
U trenutku kada se širom sveta razmatraju mere za ublažavanje posledica ekonomske krize i očuvanje radnih mesta, jedno od ključnih pitanja za državu i kompanije je po kom kriterijumu vršiti selekciju kadrova: da li zadržati najproduktivnije, ili one koji su socijalno najviše ugroženi, mlade kojima tek predstoji karijera, ili one koji su već iskusni, ali i u godinama kad teško mogu da traže novo radno mesto? Naravno, i sindikati se na različite načine uključuju u ovu priču, pa predlažu da otkaz ne mogu dobiti oba supružnika koji rade u istoj firmi, samohrani roditelji i druge socijalno ugrožene kategorije. Na pitanje da li zaista može da se napravi pravedna selekcija i koju kategoriju stanovništva otkaz najviše pogađa, Veljković kaže: „Teško je svakome, posebno onima čija porodična egzistencija počiva na toj jednoj plati. Sa jedne strane, ljudi u zrelim godinama hendikepirani su u nalaženju novog posla jer se danas iskustvo i znanje malo cene. Mladi ljudi opet, gubitkom posla onemogućeni su da slede svoj normalni razvojni put, da se odvoje od roditelja i formiraju svoju porodicu. Oni koji su u braku, postaju materijalno zavisni od partnera što bitno remeti ravnotežu partnerskih odnosa, dok samci imaju osećaj da su odjednom na brisanom prostoru i pitaju se kuda da krenu. Svako je ugrožen na specifičan način, a oslonac na kraju ipak moramo tražiti u sebi samima“.
Sanja Vasiljević
broj 56, jun 2009.